Poznatija kao šila velika
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
Džudi blum Pisac: Džudi blum ISBN: 86-7436-225-7 Ilustracija: Ne Izdavae: Laguna Dostupnost: do 7 dana...
Pročitaj cijeli opis
12,00 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Poznatija kao šila velika. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX00036F65
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Pisac: Džudi blum
ISBN:
86-7436-225-7
Ilustracija:
Ne
Izdavae:
Laguna
Dostupnost:
do 7 dana
Šifra:
N0161
Broj strana:
131
Težina:
267 g
Šila nikad ne griješi. Šila Tabman nije sasvim sigurna ko je ona u stvari. Ponekad se osjeaa kao samouvjerena, oštroumna Šila Velika, a ponekad kao tajanstvena Šila, koja se plaši paukova, mraka, plivanja, a najviše od svega, pasa. Kad njena porodica odluei da provede ljeto izvan grada, Šila ae morati da istrpi sve i svašta, od dugouhih pasa i easova plivanja, do groznih paukova. To je dovoljno da izludi svaku devojeicu iz grada! Ako bude uspjela da preživi ljeto, Šila ae možda biti prinu?ena da na kraju prizna da ipak nije savršena.„Svako ae uživati eitajuai ovu sjajnu knjigu. Istinski dopadljiva priea u kojoj autorka uspjeva da svoje poruke iskaže bez imalo pridikovanja.“
Publishers Weekly
Džudi Blum je jedan od najpopularnijih pisaca tinejdžerske literature. U izdanju Lagune vea su objavljene Bože, da l si tu? Ja sam, Margaret, Zauvjek i Priee jednog tupsona iz eetvrtog razreda.
ODLOMAK
1
Baš mi je drago što je ostalo još samo nedelju dana do letnjeg raspusta. Danas je bila takva vruaina! Odeaa mi se sva zalepila za telo, a mozak mi se skuvao. Nisam eak mogla da završim ni zadatke iz matematike. Sada au morati da ih uradim za domaai.
Ušla sam u svoju zgradu razmišljajuai kako bi mi prijala velika eaša neeeg hladnog. Pritisnula sam dugme da pozovem lift i saeekala. Kad je lift stigao, Henri je otvorio vrata i ja sam ušla u kabinu. Baš smo hteli da krenemo gore, kad hodnikom dojuriše Piter Haeer i onaj njegov glupi pas.
„Eekaj, Henri!“ – doviknu Piter. „Evo i mene.“
„Molim te, Henri, nemoj da eekaš“, rekla sam. „Taj pas ne može da stane u lift.“
Ali, Henri otvori vrata i saeeka ih. „Ovaj lift može da poveze deset osoba, ili odgovarajuau masu“, reee. „A težina tog psa, pretpostavljam, odgovara težini jedne i po osobe. Tako da, raeunajuai mene, tebe, Pitera i psa, u liftu ima samo eetiri i po osobe.“
Ponekad mislim da Henri ne bi trebalo baš toliko da razmišlja.
„Aao, Henri“, reee Piter. „Hvala ti što si eekao.“
„U svako doba, Pitere“, odgovori Henri.
„Izvinite, molim vas“, rekoh, izlazeai iz lifta. Prstima sam stisnula nos. „Ne mogu da se vozim s tim psom. On smrdi!“
Srce mi je udaralo tako glasno da sam bila sigurna da ga i Henri i Piter dobro euju. A znam i da mi se Kornjaea, pas, smejao. Isplazio je jezik i oblizao se. Kladim se da je vea nasluaivao i kakvog sam ukusa! Otišla sam niz hodnik visoko podignute glave, dobacivši jedno „fuj“.
Henri doviknu: „Daleko je deseti sprat, Šila.“
„Nije važno“, odvratila sam.
Henri je bio u pravu. Deseti sprat je stvarno daleko. Kad sam stigla, bila sam tako zadihana da sam morala da sednem na odmorište i malo se izduvam. Niz lice i vrat slivao mi se znoj. Ipak, mislim da je bilo prilieno lukavo od mene što sam se pravila da mrzim Kornjaeu zato što smrdi. Uvek zapušim nos kad vidim Pitera da prilazi s njim. On tako nikad neae saznati istinu!
Nakon nekolik o minuta obrisala sam lice nadlanicom i prišla vratima našeg stana. Gospo?a Ris je jedina osoba na našem spratu koja ima psa. Ona mi ne smeta naroeito. Zato što je njen pas tako mali da ga nosi u narueju. Zove ga Bebica, i štrika džempereiae koje mu zimi oblaei.
Otvorila sam vrata našeg stana i otišla pravo u kuhinju da nešto popijem.
„Jesi li to ti, Šila?“ – doviknu moja majka.
„Da“, odgovorih.
„Jesi li se lepo provela kod Lori?“
„Jesam“, rekoh gutajuai celu limenku soka od jabuke.
„Je li napolju još uvek onakva vruaina?“ – pitala je mama.
„Da.“
„Jesi li se setila da kupiš litar mleka?“
Oh! Znala sam da sam nešto zaboravila.
„Šila... jesi li kupila mleko?“ – upita mama ponovo.
„Ne... zaboravila sam.“
Ušla sam u dnevnu sobu. Mama je eitala knjigu. CD plejer je bio ukljueen, a moja sestra Libi je skakutala po sobi u svojim ružieastim baletskim cipelicama. Ona ima trinaest godina i misli da je velika balerina. Mogla bih da stisnem nos i kad vidim Libi kako igra, ali onda bih bila u velikoj nevolji.
Mama reee: „Trebalo bi da si?eš po mleko, Šila.“
Stropoštala sam se u veliku fotelju sa naslonom za le?a koji se ugiba i rekla: „Ne mogu, mama. Mrtva sam. Popela sam se stepenicama.“
„Nemoj mi samo reai da se lift pokvario!“ – uzviknu majka.
„Nije.“
„Pa zašto si onda išla peške do desetog sprata?“
„Nemam pojma“, rekoh. „Tako mi je došlo.“
„Šila, vrlo je glupo što radiš tako nešto po ovakvoj vruaini“, reee mi mama. „Sad idi u svoju sobu i malo se odmori do veeere.“
„Zar baš moram?“ – pitala sam.
„Da, moraš. Libi ae otiai do prodavnice i doneti mleko.“
Libi je tri puta poskoeila pre nego što je rekla: „Zar ne vidiš da sam usred vežbanja?“
„Možeš da vežbaš i kasnije“, reee mama. „Mleko mi treba za veeeru, a tata uskoro stiže kuai.“
„Ali, majko! U trikou sam!“ – reee Libi.
Libi je nekad govorila mama, kao i ja. Ali otkad je krenula u srednju školu, stalno viee majko ovo, majko ono. Baš je eudna.
Mama reee Libi: „Možeš da obueeš suknju preko trikoa, i niko neae ništa primetiti.“ Zatim pogleda u mene. „Šila, šta ti eekaš? Kazala sam ti da odeš da prilegneš.“
„Dobro... dobro“, rekoh. „Idem.“ Skinula sam cipele i spustila ih na pod tako da su vrhovi bili okrenuti ka mojoj spavaaoj sobi.
Ovako ih ostavljam svaki put kad tata treba da do?e kuai. To je moja i tatina mala igra. Ja se sakrivam, a tata treba da me na?e. Jedini putokaz su mu cipele. Izmislila sam tu igru kad sam imala sedam godina i od tada je stalno igramo.
Libi kaže da se ona sa deset godina ponašala mnogo zrelije nego ja. Mislim da je propustila mnogo dobre zabave. U svakom slueaju, tata bi se strašno razoearao ako bismo prestali da se igramo.
Libi i ja delimo sobu. Ispružila sam se na krevetu, a Libi je poeela da pretura po ormanu tražeai suknju.
„Baš si gnjavator!“ – rekla mi je. „Znaš li, Šila? Ti si stvarno jedan težak gnjavator!“
Nisam joj odgovorila.
„Zašto si išla peške uz stepenice, a?“
I dalje nisam odgovarala.
„Jesi li videla psa u liftu? Kladim se da jesi. Kladim se da je u liftu bila gospo?a Ris sa Bebicom.“
„Nije taeno!“ – rekla sam.
Libi je konaeno pronašla suknju i navukla je preko trikoa. „Onda se kladim da je to bio Piter Haeer sa Kornjaeom.“
„Možda jeste, možda nije“, rekoh ja.
„Kukavice, kukavice“, dobaci Libi izlazeai iz sobe.
Zapušila sam uši rukama da joj pokažem kako je ne slušam.
Libi se vratila i donela mleko nešto malo pre nego što je tata stigao na veeeru. Kad sam ga eula kako viee: „Zdravo, evo me“, skoeila sam iz kreveta i zavukla se ispod njega.
Uzviknuo je: „Aha! Idem da na?em Šilu!“, i ja sam znala da je video moje cipele.
Nije mu, u stvari, toliko teško da me prona?e. U našem stanu ima samo pet prostorija. Pa ipak, tata se uvek pravi da nema pojma gde sam.
Kad je ušao u sobu, poeeo je da otvara fioke mog ormana. Rekao je: „Hm, Šila nije ovde. Nije ni tamo.“
Nasmejala sam se. Tata zna da ne bih mogla da se zavueem u fioku. Eim sam poeela da se smejem, podigao je pokrivae s kreveta i zavirio ispod.
„Aha! Našao sam Šilu!“
Izvukla sam se ispod kreveta i poljubila tatu. Tada je u sobu ušla Libi. „Mislim da ne bi trebalo da je podstieeš da se ponaša kao beba“, rekla je tati.
„Ja nisam beba!“ – viknula sam.
„Pa zašto onda ne prestaneš s tim detinjastim igrama?“ – upita ona.
„Dobro je, Libi“, reee tata. „Sad je dosta!“
„Vidiš“, reee Libi. „Uvek si na njenoj strani!“
„Nisam ja ni na eijoj strani“, odgovori tata. „Zaboravimo sve to, i hajde da veeeramo. Imam novosti za vas.“
Bila sam sigurna da se tatine novosti odnose na letnji raspust. Dugo smo eekali da saznamo kuda aemo ovog leta putovati. Ja sam htela da idemo u Diznilend, ali su mama i tata rekli To ne dolazi u obzir.
***
Kad smo seli za sto i poeeli da jedemo, tata je rekao: „Našli smo kuau!“
„O, Baz“, reee mama. „To je divno!“
Volela bih da ljudi prestanu da zovu mog oca Baz i da vea jednom poenu da ga zovu Bertram. To je njegovo pravo ime. Oseaam se strašno glupo što mi se otac zove Baz.
„Kakvu kuau?“ – upita Libi.
„U Taritaunu“, reee tata. „To je kuaa jednog profesora sa Merimaunta, koji ae leto provesti u Engleskoj.“
I moj otac je profesor na koledžu Merimaunt. On predaje engleski. Libi kaže da kad odraste neae iai na Merimaunt, jer tamo nema dovoljno deeaka. Ona misli da su deeaci mnogo važni. Libi je uvrnuta!
„Lepo zvuei“, rekla je mama. „Sve je bolje nego da eitav juli i avgust ostanemo u gradu.“
„Nadam se da aemo tamo u Taritaunu imati šta da radimo“, reee Libi. „Baš bih volela da ovog leta idem na plažu.“
Slueajno znam da je to zato što Libi ima novi bikini i hoae da ga pokaže.
„Biae vam lepo u Taritaunu“, reee tata. „U blizini kuae je bazen, i sjajan letnji kamp...“
Libi ga prekide: „Ja sam vea suviše velika za letnji kamp, oee! Znaš da je tako.“
„Ne za ovaj“, reee tata. „Ovaj je drugaeiji. T amo idu samo deca starija od deset godina. To je umetnieki kamp.“
„Ja se ne razumem u umetnost, oee. I to znaš“, rekla je Libi.
„Umetnost je i drama, muzika i ples“, reee joj tata.
„Ples?“ – upita Libi.
Tada se mama i tata široko osmehnuše. Sigurno su sve vreme dobro znali da ae Libi biti presreana eim sazna da ae moai da provede celo leto u svojim glupim baletskim cipelicama!
„O, oee... o, majko!“ – uzviknu Libi.
„Ja sam htela da idemo u Diznilend“, rekoh ja.
„Rekli smo ti da to ne dolazi u obzir“, reee mama.
„Znam. Ali bih ipak volela da idemo.“
„U Taritaunu možeš da imaš svoju sobu“, reee tata.
„Stvarno?“
„Da. U kuai profesora Granta postoje eetiri spavaae sobe.“
Razmislila sam o tome. Samo moja spavaaa soba. Zvuealo je dosta dobro.
„I možeš da naueiš da plivaš“, reee mama.
„Ne želim da naueim da plivam“, rekla sam.
„Videaemo“, odgovori ona. „Ne moramo odmah da odlueimo.“
„Može li moja soba da bude daleko od Libine?“
„I to aemo videti“, reee mama. „Sad pojedi tu boraniju.“
***
Sutradan sam rekla Piteru Haeeru: „Provešau eitav raspust na odmoru. Imaau svoju spavaau sobu.“
„Super!“ – reee on.
„Tako da ne moraš da pereš tog svog psa. Pošto ja neau biti tu da ti kažem da smrdi!“
„Moj pas kaže da ti smrdiš“, reee Piter. A onda je otišao nekud sa Džimijem Fargom i obojica su se smejali kao ludi. Misle da su mnogo duhoviti! Ne znam zašto sam toliko gubila vreme igrajuai se s njima „šuge“. Možda au sledeae godine imati sreae. Možda Piter Haeer i Džimi Fargo neae biti sa mnom u odeljenju.
U hodniku sam srela gospo?u Ris. „Biau na odmoru celog leta“, rekla sam joj. „Imaau svoju spavaau sobu, sa cvetnim tapetama i eipkanim zavesama, i malim svetiljkama u obliku sveaa.“
Ona reee: „Baš imaš sreae! I Bebica bi voleo da putuje, ali nema kuda da ode.“
Rekla sam Henriju da au cela dva meseca biti na putu. „Imaau svoju spavaau sobu, i krevet sa baldahinom!“
Henri reee: „Stvarno aeš mi nedostajati, Šila. Ko ae me podseaati na to koliko ljudi može da stane u lift?“
I Henri i ja smo se nasmejali. „A jesam li ti rekla kakav je tepih u toj mojoj sobi?“ – pitala sam.
„Ne“, reee Henri. „Nisi mi rekla.“
„Pa, on je sav mekan i debeo i potpuno žut, osim jedne velike crvene ruže na sredini. Tako je prijatno hodati po njemu, da uopšte ne moraš da nosiš papuee. Celo leto.“
„Zvuei sjajno, Šila.“
I ja sam tako mislila. Što sam više prieala o tome, sve mi je bolje zvuealo. Provešau leto na selu. Provešau leto u Taritaunu. Provešau leto u kuai. Provešau leto u svojoj sopstvenoj raskošnoj spavaaoj sobi!
Poeelo je da zvuei skoro kao put u Diznilend. Nije mi smetalo eak ni pakovanje, ni vožnja do Taritauna. Jedva sam eekala da vidim kuau. Nisam mogla da doeekam da vidim svoju spavaau sobu.
A tamo sam videla Dženifer.
2
Dženifer je mala, dugih ušiju, sa sme?im i belim taekicama. Kad ju je Libi ugledala, uzviknula je: „O, kakav sladak pas!“
„Dobili smo je zajedno s kuaom“, reee tata. „Ona pripada profesoru Igranu, i treba da se brinemo o njoj tokom leta.“
„Ja se vraaam u auto“, rekoh.
Tata me uhvati za ruku. „Neae ti ništa.“
„Ma, naravno“, rekoh, otrgnuvši se od njega. „Ali ja au ipak saeekati u autu dok vi odlueite šta aete s njom. Ako ona ostaje ovde, ja idem!“ Potreala sam putem i uskoeila u auto tresuai se. Kako su mogli to da mi urade? Svom ro?enom detetu! Svojoj jedinoj mla?oj aerki. Zar ne shvataju? Zar ih nije briga?
Tata i mama potreaše ka autu. Mama je gurnula glavu kroz otvoren prozor. „Šila“, reee ona, „Dženifer je tako mala. Ona se više plaši tebe nego ti nje.“
„Je li ti to ona kazala?“ – pitala sam.
Tata reee: „Ona ima svoju kuaicu i ogra?eni prostor. Vezana je lancem. Ne moraš da joj pri?eš ni blizu.“
„A šta ako pobegne?“ – rekla sam. „Ako pokida lanac?“
„To se neae dogoditi“, reee tata. „Ali, eak kad bi se i desilo, neko bi je uhvatio.“
„Ti s amo tako prieaš!“ – rekla sam tati. „Ali ne misliš tako.“
„Da li smo te ikad lagali?“ – upita mama.
„Pa... niste.“
„Onda nam veruj“, reee tata.
Pogledala sam kroz prozor automobila. Libi je mazila Dženifer. „Obeaavate li da neae ulaziti u kuau?“
„Obeaavam“, reee tata. „Napolju ima sve što joj treba.“
„I neaete me terati da joj pri?em?“
„Naravno da neaemo“, reee mama. „Možeš slobodno da se praviš da je nema, ako tako želiš.“
„I vi mi se neaete rugati?“
„Da li ti se ikad rugamo?“ – upita tata.
„Libi mi se ruga“, rekoh.
„Pobrinuaemo se za to“, obeaala je mama.
„Pa, zar neaeš sada da u?eš u kuau i pogledaš svoju spavaau sobu?“ – upita tata.
„Pa... mislim da hoau“, rekoh, izlazeai iz auta.
Prešli smo preko travnjaka i stigli do ulaznih vrata. Libi je još uvek grlila Dženifer. Kad je Dženifer videla da prilazim, skoeila je sa Libinog krila. Lajala je i lajala.
„Vidite!“ – uzviknula sam okrenuvši se, spremna da ponovo potreim ka autu. „Vea me mrzi!“
„Ne budi smešna“, reee tata. Uzeo me je za ruku.
„Nisam smešna. Zašto bi inaee toliko lajala?“
„Zato što te ne poznaje“, reee mama obgrlivši me.
„E pa, neae me ni upoznati. To vam garantujem!“
Ušli smo u kuau. Prizemlje je izgledalo prilieno dobro, ali želela sam da vidim svoju sobu. I tako smo se tata i ja popeli uz stepenice, dok su se Libi i mama muvale po kuhinji.
Kad smo stigli do vrha stepenica, tata je krenuo hodnikom desno. „Ovde su dve spavaae sobe, a druge dve su tamo“, reee on pokazujuai prstom. „Pošto si htela da budeš što dalje od Libi, mislio sam da ae ti se ova dopasti.“ Smešeai se, tata otvori jedna vrata.
Ušla sam u sobu. Prvo sam ugledala sto. Bio je zakreen malim avionima, brodovima i automobilima. A eitav zid je bio prekriv
