Srebrni trn
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
ejmond E. Fajstejmond E. FajstSBN: 6-7436-242-7lustracija: ezdavae: agunaostupnost: a stanjuifra: 0196roj strana: 23ežina: 80 g„Podjednako uzbudljivo i opeinjavajuae kao ...
Pročitaj cijeli opis
15,00 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Srebrni trn. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Važna informacija
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX0003784F
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Andre Norton
Na dan vjeneanja s princom Arutom, princezu Anitu poga?a otrovna strijela.
Da bi spasio svoju voljenu, Aruta mora da po?e u potragu za legendarnom biljkom zvanom srebrni trn, koja raste samo u mraenoj, dalekoj zemlji Tkaea earolija.
Arutinu družinu eine najamnik, minstrel i jedan pronicljivi mladi lopov, a svi ae se zajedno suoeiti sa drevnim zlom i boriti se s mraenim silama koje su ugrozile eitav magieni svijet Midkemije.
ODLOMAK
Prolog
SUMRAK
Sunce je zalazilo za vrhove planina.
Poslednji zraci toplote dodirivali su zemlju, a od dana je ostao samo ružieasti odsjaj. Sa istoka se užurbano primicala indigo-plava tama. Vetar je prosecao put kroz brda kao oštrica seeiva, kao da je leto samo lelujav san. Led zime još je stezao senkama zaštiaene predele, led koji je glasno hrskao pod teškim eizmama. Iz veeernje tame, pred svetlost vatre istupiše tri prilike.
Stara veštica podiže pogled, i njene tamne oei se blago raširiše kad ugleda tri posetioca. Poznavala je priliku s leve strane, pleaatog, nemog ratnika kome je obrijanu glavu krasio samo jedan perein. Dolazio je i pre, tražeai u magiji putokaz za neke nastrane obrede. Premda je bio moaan glavešina, nije mu pomogla, jer njegova priroda beše zlobna. Iako pitanja dobra i zla veštici nisu bila previše znaeajna, ipak je i sama poznavala granice. Osim toga, mrzela je moredele, ponajviše ovakve kakvi su bili spremni da odrežu i sopstveni jezik u znak posveaenosti mraenim silama.
Nemi ratnik ju je posmatrao plavim oeima, neuobieajenim za pripadnike njegove rase. Bio je širi u ramenima od veaine, eak i me?u planinskim klanovima, koji su eesto imali snažnije ruke i le?a od svojih šumskih ro?aka. Nemi moredel je nosio zlatne alke u dugim uzdignutim ušima, koje nisu imale resice, i koje su morale biti bušene uz veliki bol. Na oba obraza imao je po tri ožiljka, tri mistiena simbola koja je veštica dobro razumela.
Nemi dade znak svojim saputnicima, a onaj desni kao da klimnu glavom. Bilo je teško oceniti, jer je bio odeven u odoru koja prekriva eitavo telo, dok mu je lice skrivala duboka kapuljaea. Obe ruke mu behu skrivene u širokim rukavima koje je držao sastavljeno. Kao da se oglašava iz neke ogromne daljine, prilika u odori progovori: „Tražimo tumaeenje znamenja.“ Glas mu beše šuškav, skoro kao siktaj zmije, i imao je nezemaljski prizvuk. Ukaza se jedna njegova ruka, i veštica ustuknu: ruka beše izopaeena, prekrivena krljuštima, nalik n a kandže pokrivene zmijskom kožom. Prozrela je kakvo stvorenje stoji pred njom: sveštenik pantatijskog zmijskog naroda. Smatrala je da su moredeli, u pore?enju sa zmijskim narodom, uzor vrline.
Skrenula je pažnju s prilika koje su stajale sa strane da odmeri onog u sredini. Bio je za glavu viši od mutavca i još kršnije gra?e. Polako je skinuo ogrtae od medve?eg krzna, i medve?u lobanju koja mu je služila kao kalpak, i odbacio ih u stranu. Staroj veštici zastade dah, jer ovo beše najsilniji moredel koga je u svom dugom životu videla, odeven u teške pantalone, kožuh i br?anske eizme-dokolenice, golih prsa. Njegovi moani mišiai sijali su pred vatrom dok je pristupao da se suoei s vešticom. Lice mu beše gotovo strašno u svojoj lepoti bliskoj savršenstvu.
Ali ono što ju je zaprepastilo, više od njegove silne pojave, beše znak na njegovim grudima.
„Znaš li ko sam ja?“, upita on vešticu.
„Lieiš mi na nekog koga znam“, potvrdi ona.
Nagnuo se još bliže njoj, i vatra mu odozdo obasja lice, otkrivajuai ponešto od njegove prirode.
„Ja i jesam taj na koga te podseaam“, prošapta on sa osmehom. Osetila je strah, jer je s druge strane njegove lepote i dobroaudnog osmeha videla viziju zla, zla tako eistog da je bilo neizdrživo. „Želimo da nam protumaeiš znamenja“, ponovi on, glasom ledenog, oštrog ludila.
Ona se nasmeja: „Eak i neko toliko moaan ima svoje granice?“
Naoeiti moredel se više nije osmehivao. „Niko ne može okrenuti le?a sopstvenoj buduanosti.“
Vea pomirena sa svojom moguaom sudbinom, ona reee: „Potrebno mi je srebro.“
Moredel klimnu glavom. Mutavac iskopa noveia iz torbice o pojasu i baci ga pred vešticu. Ona ga nije dodirivala, vea poee da priprema neke sastojke unutar kamenog avana. Kada smeša bi zgotovljena, ona je posu preko srebra. Noveia zašišta, i eovek-zmija zasikta u isti tren. Kandže zelenih krljušti poeeše opisivati znake u vazduhu, na šta veštica prasnu: „Dosta tih gluposti, gujo. Magija tvoje vrele zemlje samo ae usporiti moje vraeanje.“
Eo vek-zmija zastade, zaustavljen blagim dodirom i osmehom središnje prilike, koja klimnu glavom veštici. Kreštavim glasom, osušenim od straha, starica upita: „Kaži, onda, iskreno: šta želiš da znaš?“ Pomno je posmatrala dim koji se uzdizao s noveiaa, sada prekrivenog kljuealom zelenom smesom.
„Je li kucnuo eas? Hoau li sada ueiniti ono što je su?eno?“
Jarkozelen, razigran plamen suknu iz srebra. Veštica je pratila njegove pokrete, i u njemu videla nešto što niko drugi nije mogao da razluei.
Nešto potom, ona se oglasi: „Dragulji Krvi saeinili su Krst od Vatre. Ti si to što jesi, a ono što ti je su?eno... moraš ueiniti!“ Pri poslednjoj reei vea je izgubila dah.
Videvši nešto neoeekivano u veštieinom licu, moredel upita: „Šta još, rospijo?“
„Neko ti se protivi, neko ko može biti tvoja kob. Ne stojiš sam, vea iza tebe... ne razumem.“ Glas joj beše slab, na izmaku snage.
„Šta to?“ Moredel ovoga puta nije imao osmeh na licu.
„Nešto... nešto nezamislivo veliko, daleko i zlo.“
Moredel zastade da razmisli, pa se okrenu prema eoveku-zmiji i progovori tiho, ali zapovednieki: „Kreni sad, Katose. Upregni svoje drevne veštine da otkriješ gde mi leži slabost. Daj ime našem neprijatelju. Prona?i ga.“
Eovek-zmija se nespretno pokloni i istumara iz peaine. Moredel se okrenu prema svom nemom pratiocu i reee: „Podigni zastave, vojskovo?o moj, i okupi verne klanove na ravnici Izbandije, pod kulama Sar-Sargota. Podigni moj barjak najviše, i neka svi znaju da zapoeinjemo ono što nam je su?eno. Biaeš moja desna ruka u bici, Murade, i svi ae znati da si najviši od svih mojih slugu.
Sada nas eekaju slava i uzvišenost.
Zatim, kada luda zmija prona?e naš plen, povedi Crne Dželate. Neka oni eijim dušama vladam služe u lovu na našeg neprijatelja. Na?ite ga! Satrite ga! Kreni sad!“
Nemi ratnik klimnu samo jednom i iza?e iz peaine. Moredel s belegom na prsima pogleda vešticu. „Sad mi reci, ljudsko smeae, znaš li koje mraene sile pokreaemo?“
„Znam, glasniee uništenja, zn am. Tako mi Mraene Gospe, znam.“
Nasmejao se, hladno i bezoseaajno. „Ja nosim beleg“, reee on, pokazujuai ljubieasti znak na prsima, koji kao da je ljutito sijao pred svetlom vatre. Bilo je jasno da to nije obiena uro?ena mana, vea nekakav magieni talisman, jer beše uoblieen baš kao silueta zmaja u letu. Podigao je prst, pokazujuai nagore. „Ja imam moa.“ Vrteo je prstom ukrug. „O meni kazuju proroeanstva. Ja sam usud.“
Veštica klimnu glavom, svesna da joj smrt juri u zagrljaj. Najednom poee da izgovara neku složenu bajalicu, i zamahnu zgreenim rukama. Sila se skupljala unutar peaine, i zaeuli su se zvuci neke nezemaljske žalopojke. Ratnik samo odmahnu glavom. Usmerila je eini na njega, earoliju koja je trebalo da ga na mestu usmrti, pretvori u pepeo. To se nije desilo, i on se zlobno isceri. „Kušaš me svojim ništavnim moaima, gataro?“
Videvši da nije uspela, ona sklopi oei i sede uspravno, oeekujuai smrt. Moredel uperi u nju prst, iz kog poteee zrak srebrne svetlosti koja je obli. Ispustila je krik samrtne patnje, i prasnula u belu vrelinu. Za tren je njeno crno oblieje podrhtavalo unutar paklenog plamena, a potom vatra zgasnu.
Moredel još jednom pogleda tle na kome je ležao pepeo raspore?en kao silueta ljudskog tela. S dubokim smehom, on prikupi svoj ogrtae i napusti peainu.
Napolju su ga eekali saputnici, pridržavajuai uzde njegovog konja. Daleko ispod video se logor njegove družine, još uvek male, ali predodre?ene za velika dela. On uzjaha i reee: „Ka Sar-Sargotu!“ Trgao je uzde, okrenuo konja i poveo nemog ratnika i zmijskog sveštenika niz brdo.
1
OKUPLJANJE
B
rod je leteo prema svom domu.
Vetar promeni pravac, i kapetanov glas se pronese kroz vazduh, a posada, visoko u konopcima, pohita da udovolji svežem vetru i kapetanu, nestrpljivom da se usidri u luku. Bio je to iskusan moreplovac, bezmalo trideset godina u službi kraljevske mornarice, i vea sedamnaest godina je imao sopstveni brod. Premda Kraljevski orao beše najbolji brod u kraljevo j floti, kapetan se molio za još malo vetra, još malo brzine, jer nije mogao imati spokoja dok ne vidi svoje putnike na sigurnom, na kopnu.
Na prednjoj palubi stajali su uzroenici kapetanovog nemira, tri vi
