Ni ovde ni tamo
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
il Brajsonil BrajsonSBN: 6-7436-208-7lustracija: ezdavae: agunaostupnost: o 7 danaifra: 0141roj strana: 84ežina: 00 gTALIJANI PARKIRAJU ONAKO KAKO BIH PARKIRAO JA KAD BIH...
Pročitaj cijeli opis
16,50 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Ni ovde ni tamo. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Važna informacija
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX00037AE4
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
NAJBOLJE ŠTO SE MOŽE REAI ZA NORVEŠKU TELEVIZIJU JESTE DA NUDI UGO?AJ KOME, ALI BEZ PRATEAE BRIGE I NELAGODNOSTI.
SPORAZUMOM O PRIMIRJU TREBALO JE OD NIJEMACA ZAHTIJEVATI DA SVOJE HARMONIKE POLOŽE ZAJEDNO S ORUŽJEM.
Kao i brojni drugi pripadnici njegove generacije, i Bil Brajson je poeetkom sedamdesetih proputovao Evropu s rancem na le?ima, u potrazi za prosvjetljenjem, pivom i ženama. Dvadeset godina kasnije odlueuje da se uputi tragom svoje zlatne mladosti, natovaren mapama i starom odjeaom i obogaaen britkim humorom. Plod ovog putovanja je «Ni ovjde, ni tamo», zabavno, bespoštedno lucidno i grohotno smiješno hodoeašae od zamrznutih bespuaa Skandinavije do uzavrele gungule Istanbula, s usputnim stanicama u brojnim evropskim prijestonicama i varošicama – brutalno iskren i duhovit pogled iz turistieke perspektive na Stari kontinent po Brajsonu.
Brajson je zanosno provokativan... istovremeno tako duhovit i iskren da zaslužuje ako ne da mu se oprosti, a ono makar da mu se progleda kroz prste zbog toga što je mnogima stao na žulj.
Booklist
Nevi?eno smiješno... ova knjiga je eudo.
Madmoiselle
ODLOMAK
1. K SEVERU
ZIMI je Hamersmit na tridesetak sati vožnje autobusom od Osla, premda je vredno porazmisliti o tome šta bi iko tamo tražio zimi. Na rubu sveta, najseverniji grad u Evropi, od Londona daleko koliko i London od Tunisa, postojbina mraenih i surovih zima, gde sunce ponire u Severno ledeno more u novembru i ne izranja narednih deset nedelja. Želeo sam da vidim severnu svetlost. Uz to, dugo sam gajio nejasan poriv da iskusim život na tako udaljenom i neprivlaenom mestu. Dok sam sedeo kod kuae u Engleskoj, pijuckao viski i prelistavao mape, to mi se einilo velelepnom zamišlju. Ali sada, dok sam kroz Oslo gacao po sivoj bljuzgavici poznoga decembra, poeeše da me more sumnje.
Sve mi je krenulo naopako. U hotelu sam se uspavao, propustivši dorueak, te sam morao da se oblaeim navrat-nanos. Ne pronašavši taksi, po lapavici sam vucarao svoj bezumno težak kofer osam blokova, sve do glavne autobuske stanice. Imao sam silne teškoae da ubedim osoblje Kreditkasen banke u Ulici Karla Johana da mi unovee dovoljno eekova, kako bih mogao da platim autobusku kartu po sumanutoj ceni od 1200 kruna – jednostavno im nije ulazilo u glavu da bi Vilijam Megvajer Brajson iz mog pasoša i Bil Brajson s mojih eekova mogli biti ista osoba – te sam stoga na stanicu pristigao dva minuta pred polazak, pušeai se i bez daha od savla?ivanja beskrajne strmine koja se zove moj život, kada mi devojka na biletarnici saopšti da nema nikakvog pisanog traga o mojoj rezervaciji.
„Ovo se ne dešava“, rekao sam. „Ja sam kod kuae u Engleskoj. Sipni mi još gutljajeia porta, mila.“ Zapravo, rekao sam: „Mora da je posredi neka greška. Molim vas, pogledajte ponovo.“
Devojka pogleda spisak putnika. „Ne, gospodine Brajsone, ovde nema vašeg imena.“
Ali ja sam ga video, gledajuai naopaeke. „Evo ga, drugo odozdo.“
„Ne“, presudi devojee, „tu piše Bernt Bjornson. To je norveško ime.“
„Ne piše Bernt Bjorson. Piše Bil Brajson. Pogledajte taeku na i, i dva l. Molim vas, gospo?ice.“
Nije htela ni da euje.
„Ako propu stim ovaj autobus, kad polazi sledeai?“
„Iduae nedelje, u isto vreme.“
O, sjajno.
„Gospo?ice, verujte mi, tu piše Bil Brajson.“
„Ne piše.“
„Gospo?ice, slušajte, stižem iz Engleske. Nosim lek koji bi jednom detetu mogao da spase život.“ Nije nasela. „Želim da vidim šefa.“
„On je u Stavangeru.“
„Slušajte, rezervisao sam telefonom. Ako ne u?em u ovaj autobus, napisaau vašem šefu pismo koje ae vas do kraja veka lišiti moguanosti da na?ete novi posao.“ Ovo je oeito nije obespokojilo. A onda mi sinu. „Ako se ovaj Bernt Bjornson ne pojavi, mogu li da dobijem njegovo mesto?“
„Naravno.“
Zašto se odmah ne setim takvih pitanja i time saeuvam svoje živce? „Hvala“, rekoh i odvukoh kofer napolje.
AUTOBUS je bio veliki dabl-deker, nalik ameriekom Grejhaundu, ali su se na spratu samo u prednjem delu nalazila sedišta i prozori. Ostatak beše od evrstog aluminijuma oslikanog zabrinjavajuae psihodelienim prizorima me?ugalaktiekog pejzaža, nalik naslovnoj strani kakve jeftine nauenofantastiene novele, s natpisom „Ekspres 2000“ koji se sjaktio na repu komete. Na tren mi sinu lakoumna pomisao da se u delu bez prozora nalazi spavaonica i da ae nas s veeeri hostesa otpratiti tamo i zamoliti nas da odaberemo svako svoj krevet. Za takvu opciju bejah spreman da platim, šta košta da košta. Ali, bio sam u zabludi. Zadnji kraj, kao i ceo donji nivo, bili su namenjeni za prevoz robe. „Ekspres 2000“ bio je, zapravo, tek kamion s putnicima.
Krenuli smo taeno u podne. Ubrzo uvideh da je sve u autobusu pravljeno u cilju postizanja posvemašnje neudobnosti. Sedeo sam kraj grejaea, i dok mi je promaja hladila gornje ekstremitete, leva noga mi se tako zagrejala da sam mogao da eujem kako mi dlake ferceraju. Sedišta je zacelo dizajnirao kepec, ne bi li se osvetio ljudima normalnog rasta – drugog objašnjenja nema. Mladia ispred mene toliko je zavalio sedište da glava samo što mu nije završila u mom krilu. Imao je lice koje svedoei da Bog nije lišen smisla za humor i eitao je strip pod naslovom Tomi og Tigern. Što se mog sedišta tiee, bilo je postavljeno pod uglom koji jamei trenutnu i dugotrajnu vratobolju. Sa strane se nalazila rueka koja bi mi, verovatno, pomogla da naslon pomerim unazad i smestim se udobnije, ali sam iz iskustva znao da bi, taknem li je samo, sedište poletelo unazad i smrskalo oba kolena slatke bakice koja je sedela iza mene, te odustadoh od te namisli. Žena pored mene, oeigledno veteran brojnih polarnih ekspedicija, istovarila je hrpu easopisa, papirnih maramica, pastila za grlo, pomada, melema i voanih bombona, nagurala ih u džep na sedištu ispred sebe, pokrila se aebetom i prespavala više-manje ceo put.
Truckali smo se kroz snežni polumrak, brzo napustivši prostrana predgra?a Osla. U beskrajnom sutonu rasuta seoca i seoske kuae izgledali su sre?eno i imuano. Na prozorima svake kuae radosno su svetlucale božiane lampice. Ubrzo zapadoh u ono nimalo neprijatno stanje omamljenosti koje me eesto obuzima na dugim putovanjima, kad glava poene da mi se klati na ramenima kao eoveku koji je izgubio svaku kontrolu nad vratnim mišiaima, i ne mari za to.
Moje putovanje je zapoeelo. Uskoro au ponovo videti Evropu.
PRVI PUT u Evropu sam doputovao 1972. godine, žgoljav, stidljiv i sam. U to vreme jedini jeftini letovi odvijali su se izme?u Njujorka i Luksemburga, s tankovanjem goriva na aerodromu Keflavik u Rejkjaviku. Avioni su bili uveliko zašli u godine – maske s kiseonikom povremeno su, nieim izazvane, ispadale iz pregradaka nad glavama putnika i ljuljuškale se sve dok neka stjuardesa ne bi pristigla s eekiaem i ustima punim eksera da dovede stvari u red, a vrata toaleta znala su da se otvore ukoliko ih ne biste pridržavali nogom, što je u svaku delatnost koju putnik namerava unutra da obavi unosilo notu izazova. A behu i spori do bola. Nedelja i po bila je potrebna da bi se dobacilo do Keflavika, malog bezbojnog aerodroma sred pljosnate bezbojne nedo?ije, i još nedelja i po truckanja po nebu do Luksemburga. Svi u avionu bili su hipici, izuzev posade i dvojice direktora fabrike haringi u prvoj klasi. Ugo?aj sliean onom u Grejhaundovom autobusu na putu za festival narodne muzike. Putnici su se neumorno dohvatali gitara, mandolina i flaša jeftinog vina, kujuai mic po mic s osobom pored sebe poznanstvo koje ae, bez sumnje, rezultirati obiljem živahnog seksa na brojnim mediteranskim plažama.
Tokom dugih, uzbudljivih nedelja pred putovanje hranio sam se, priznajem, spletom krevetskih maštarija u kojima bih se u avionu našao kraj zadihane mlade krasotice koju otac, protiv njene volje, šalje na Institut za nimfomanske poremeaaje u Lozani, a koja se negde nad Atlantikom okreae ka meni i veli: „Oprostite, da li bi vam smetalo ako bih vam malko posedela na licu?“ U stvarnosti, moj saputnik bio je bubuljieavi glavonja s naoearima po ugledu na Badija Holija i plastienim pakovanjem hemijskih olovaka u džepu košulje. Na pakovanju je pisalo: „Povoljna roba kod Grabera, Flagelejšn, Oklahoma. Nemamo Samo Ono Što Vam Ne Treba“, ili nešto u tom smislu. Ožiljci od bubuljica na njegovom vratu lieili su na nikad zaleeene rane od metka, a bazdeo je na mast za proeišaavanje disajnih puteva.
Let je proveo eitajuai Sveto pismo, prateai svaki red prstima obe ruke i izgovarajuai tekst dovoljno glasno da ga, u vidu ostrašaenog šapata, jasno eujem desnim uvom. Plašio sam se najgoreg. Ne znam zašto verski zalu?enici imaju poriv da preobrate svakog ko im se na?e u blizini – zaboga, ni ja ne trošim vreme nastojeai da ih ubedim da navijaju za moj fudbalski klub. Danas im, kada me oslove, objasnim da osoba u belim soknama, mokasinama i s bedžom na kome piš
