Veridba je dugo trajala
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
ebastjen Zaprizoebastjen ZaprizoSBN: 6-7436-235-4lustracija: ezdavae: agunaostupnost: o 7 danaifra: 0164roj strana: 31ežina: 34 getoricu francuskih vojnika, osu?enih na s...
Pročitaj cijeli opis
15,00 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Veridba je dugo trajala. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Važna informacija
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX00037C94
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Na drugom kraju Francuske, kada je došao mir, Matilda želi da sazna istinu o doga?aju skrivenom velom autnje. I ona ima dvadeset godina, i bespomoanija je od svih drugih, ali voljela je Maneka ljubavlju za koju nema prepreka. Zato ae se boriti da ga prona?e, mrtvog ili živog, u lavirintu u kome ga je izgubila. Svih onih godina koje ae kasnije svijet nazvati ludim, kada ae džez prekriti zvuk ratnih doboša, njena istraga ae biti njena vjeridba. Matilda ae joj posvetiti svoj život, i uprkos vremenu, uprkos lažima, iai ae do kraja nerazumne nade koja je nosi.
Snažnije nego ikada, pisac romana Ubistveno ljeto, Dama u automobilu, Muke žena suoeava nas sa emocijama, porugom, sreaom i earolijom pisanja. A nadasve u ovoj knjizi otkrivamo istovremeno tvrdoglavu i krhku, privlaenu i uznemirujuau Matildu, koja ae u srcu eitalaca zauzeti mesto me?u najznaeajnijim junakinjama književnosti.
Svjetski bestseler po kojem je snimljen filmski hit u režiji Žan-Pjera Ženea, autora filma Eudesna sudbina Amelije Pulen.
ODLOMAK
Bilo jednom pet francuskih vojnika koji su vodili rat, jer tako stoje stvari.
Prvi, nekada avanturista i veseljak, nosio je oko vrata registarski broj 2124 koji je dobio u vojnom odseku Sene. Na nogama je imao eizme oduzete jednom Nemcu, i te eizme su tonule u blato, iz rova u rov, kroz lavirint gde je i Bog rekao laku noa, a koji je vodio do prvih borbenih linija.
Jedan za drugim, s mukom praveai svaki korak, išla su sva petorica prema prvim borbenim linijama, ruku vezanih na le?ima. Vodili su ih ljudi s puškama, iz rova u rov – šljap, šljap u blatu, eizmama oduzetim jednom Nemcu – prema snažnim hladnim odsjajima veeernje hladnoae, preko prvih borbenih linija, preko mrtvog konja i izgubljenih sanduka s municijom, i svih tih stvari zakopanih pod snegom.
Bilo je mnogo snega, i bio je to prvi mesec godine 1917, prvi njegovi dani.
Broj 2124 se probijao kroz streljaeke šaneeve eupajuai, korak za korakom, noge iz blata; ponekad bi mu neki drugi vojnik pomagao vukuai ga za rukav njegovog starog šinjela, prebacujuai mu pušku na drugo rame, vukuai ga za ukruaeno sukno šinjela, bez ijedne reei, pomažuai mu da podigne jednu nogu za drugom iz blata.
A onda ta lica.
Bilo ih je na desetine, sva pore?ana sa iste strane, u uskim streljaekim šaneevima, oeiju oivieenih blatom, zurila su u prolazu u pet iscrpljenih vojnika koji su celokupnu težinu tela prebacivali napred da bi koraeali, da bi išli dalje prema prvim borbenim linijama. Pod šlemovima, pri veeernjoj svetlosti koja se probijala iza osakaaenih stabala, naslonjeni na bedeme opake zemlje, nemi pogledi u kolutovima od blata koji su na trenutak sledili, jednog po jednog, pet vojnika, s rukama vezanim konopcem.
On, broj 2124, zvani Eskim, a isto tako i Bastoš, u dobrim starim vremenima bio je stolar, tesao je daske, doterivao ih, odlazio da popije eašu suvog belog vina izme?u dva kuhinjska kredenca – jedno belo kod Malog Luja, u ulici Amlo, u Parizu – obmotavao svakog jutra dugaeak flanelski pojas oko struka. Namota ji, namotaji i namotaji. Njegov prozor je gledao na krovove od škriljca i golubove koji su poletali. U njegovoj sobi, u njegovom krevetu, bila je jedna crnokosa devojka koja je govorila – šta je ono govorila?
Pazi na žicu.
Probijali su se, gologlavi, prema rovovima na prvoj borbenoj liniji, pet francuskih vojnika koji su vodili rat, ruku vezanih konopcem raskvašenim i ukruaenim kao sukno njihovih šinjela, i pri njihovom prolasku ponekad bi se dizao glas, miran glas, nikad isti, nezainteresovan glas koji je govorio: pazi na žicu.
Bio je stolar, dospeo je pred vojni sud zbog samoranjavanja, našli su mu tragove baruta na ranjenoj levoj ruci, osudili ga na smrt. To nije bilo istina. Želeo je da išeupa sedu vlas s glave. Puška, koja eak nije ni bila njegova, opalila je sama, jer od mora na severu do planina na istoku, vea dugo, u lavirintima koje su iskopali ljudi obitava samo neeastivi. Nije uspeo da dohvati sedu vlas.
Petnaeste su mu doneli sudski poziv i novac za zatvorenike. Trojicu. Prve u Šampanji. Uzdignutih, raširenih ruku, s pramenom plave kose na oku, dvadeset godina, i govorio je francuski. Govorio je – šta je ono govorio?
Pazi na žicu.
Ostala dvojica su ostala pored jednog svog koji je umirao, s neeim u stomaku, bleskovi vatre, bleskovi sunca, bleskovi. Pod napola zapaljenom dvokolicom, u sivim kapama optoeenim crvenim, vukuai se na laktovima, s kapama koje su se držale na glavi, sunce tog dana, drug. Gde li je to bilo? Pred sam kraj leta petnaeste, negde. Jednom se iskrcao iz voza u nekom selu, a na stanienom peronu, tu je bio pas koji je lajao, lajao na vojnike.
Broj 2124 je bio živahan i snažan, s jakim ramenima fiziekog radnika, što je i bio u mladosti, kada je otišao, avanturista i veseljak, u Ameriku, ramena drvoseee, transportnog radnika, lovca na zlato, zbog kojih je izgledao niži. Sada je imao trideset sedam godina, gotovo u dan, verovao je u sve što su mu rekli da bi opravdali nesreau i što je zakopano pod snegom, svoje eizme je uzeo od jednog neprijatelj a kome više nisu trebale, da bi njima, dobro ih napunivši slamom ili novinskim papirom, zamenio svoje stare cokule tokom besanih noai, osudili su ga u jednoj školi zbog samoranjavanja, i još jedanput, nažalost, jer je bio pijan i jer je napravio neku glupost s drugovima, ali samoranjavanje, to nije bilo istina. Pozvali su ga pred sud, dao je sve od sebe kao i drugi, nije shvatao šta mu se doga?a. Koraeao je kao prvi od njih petorice jer je bio najstariji, po poplavljenim streljaekim šaneevima, krupnih ramena pognutih napred, pod pogledima oeiju oivieenih blatom.
Drugi vojnik s rukama vezanim konopcem bio je broj 4077 iz jednog drugog vojnog odseka u okrugu Sene. Još je pod košuljom imao ploeicu s tim brojem, ali sve ostalo, znamenja i oznake eina, eak i džepovi njegovog koporana i šinjela bili su mu istrgnuti, kao i njegovim drugovima. Pokliznuo se na ulazu u streljaeke šaneeve, a vlažna odeaa ga je ledila do srca, ali možda je to bila sreaa u nesreai, jer mu je hladnoaa umrtvila bol u levoj ruci, koji ga je bez prestanka mueio vea nekoliko dana, kao i njegov duh, uspavan od straha, koji više nije shvatao u pravcu eega koraea, osim možda prema kraju jednog ružnog sna.
Bio je kaplar, pre ovog sna, buduai da je neko bio potreban i da su oni iz njegovog voda želeli da to bude on, ali mrzeo je einove. Bio je siguran da ae jednog dana ljudi biti slobodni i jednaki me?u sobom, varioci sa svim drugima. Bio je varilac u Banjeu, pored Pariza, imao je ženu, dve aerke i divne fraze u glavi, napamet naueene fraze koje su prieale o radniku, svuda u svetu, i koje su govorile – da, dobro je znao, vea više od trideset godina, to što su govorile, i njegov otac, koji mu je tako eesto prieao o vremenu trešanja, tako?e je to znao.
Znao je oduvek – njegov otac, koji je to nasledio od svog oca, usadio mu je to u glavu – da siromašni svojim rukama prave topove koji ae ih ubiti, ali da su bogataši ti koji ih prodaju. Pokušao je to da kaže kad bi se ulogorili, u ambarima, u seoskim kafanama, kada gazdarica upali petrole jske lampe i žandarmi vas mole da se vratite, svi ste vi hrabri ljudi, budite razumni, vratite se. Nije dobro govorio, nije dobro objašnjavao. A bilo je toliko bede, kod vojnika, a vino, koje je pratilac bede, toliko im je otupljivalo pogled da je još manje znao kako da dopre do njih.
Nekoliko dana pre Božiaa, dok je izlazio na borbenu liniju, pronela se glasina o onome što su neki ueinili. Napunio je svoju pušku i pucao sebi u levu ruku, veoma brzo, ne gledajuai, ne ostavljajuai sebi vremena za razmišljanje, samo da bude s njima. U toj školskoj ueionici u kojoj su ga osudili bilo ih je dvadeset osam koji su postupili na isti naein. Bio je zadovoljan, da, zadovoljan i gotovo ponosan što ih je dvadeset osam. Eak i ako ga on ne bude video, buduai da je za njega sunce zalazilo poslednji put, znao je da ae doai dan kada ae Francuzi, Nemci i Rusi – „i nebesa s nama“, govorio je – da ae doai dan kada više niko neae želeti da se bori, nikada, ni za šta. Napokon, tako je on verovao. Imao je plave oei, veoma blede plave oei prošarane sasvim sitnim crvenim taekicama kakve ponekad imaju varioci.
Treai je bio iz Dordonje i na ploeici na grudima nosio je broj 1818. Kad su mu ga dodelili, zavrteo je glavom s eudnim oseaajem, buduai da je bio iz doma za nezbrinutu decu i da je u domovima kroz koje je prolazio kao dete njegov ormaria u trpezariji ili spavaonici uvek nosio broj 18. Hodao je, otkad je naueio da hoda, teškim korakom, koji je ratno blato j
