Ne znam kako joj polazi za rukom
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
Alison Pirson Pisac: Alison Pirson ISBN: 86-7436-108-0 Ilustracija: Ne Izdavae: Laguna Dostupnost: do ...
Pročitaj cijeli opis
17,00 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Ne znam kako joj polazi za rukom. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX000387EE
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Pisac: Alison Pirson
ISBN:
86-7436-108-0
Ilustracija:
Ne
Izdavae:
Laguna
Dostupnost:
do 7 dana
Šifra:
N0081
Broj strana:
368
Težina:
474 g
- Mama, hoaeš li me ti veeeras uspavati?- Ne, dušo.
Upoznajte Kejt Redi, finansijskog menadžera, majku dvoje dece. Ona može da barata sa devet razlieitih valuta u pet vremenskih zona, da opere i obuee sebe i dvoje dece i iza?e iz kuae za pola sata. Kao žrtva oskudice u vremenu, Kejt sekunde broji kao što druge žene broje kalorije. Dok trei sa jednog sastanka na drugi, kroz glavu joj prolazi beskrajna traka ludog života zaposlene majke: zapamti izveštaje o klijentima, skoeko-dvorac, prekookeanski telefonski razgovor, božianu predstavu, proveri berzanski izveštaj, otkaži pregled, ispravi tu opuštenu karlicu, na?i vremena za seks. Svemu tome dodajte i bezobraznu dadilju, šefa Australijanca koji Kejtine grudi gleda kao da su specijalna ponuda, muža koji u svemu tome ispašta, njegove blago zaprepašaene roditelje, dvoje zahtevne dece i ljubavnika sa interneta, i dobiaete ženu koja žonglira s toliko loptica da ae nešto uskoro pasti na zemlju.
U knjizi koja je u isto vreme gromoglasno smešna i bolno tužna, Alison Pirson je prikazala tajne živote zaposlenih majki pune krivice, njihovo uzajamno optuživanje, komiena zavaravanja, prevare, vrtoglavu iscrpljenost i oeajanje kao nijedan pisac pre nje. Uz oštru ironiju i sjajan stil ona je odlieno dramatizovala nedoumice zaposlenih majki na poeetku 21. veka.
„Jedna od onih knjiga u koje se zaljubite – roman za odrasle koji je veseo, tužan i pun onog gorko-slatkog ukusa svaeijeg života.“
Toni Parsons
„Džejn Ostin me?u zaposlenim majkama.“
En Mekelvoj, Ivning Standard
ODLOMAK
Toekovi autobusa se vrte i vrte,
vrte i vrte, vrte i vrte,
toekovi autobusa se vrte i vrte
eitavog dana.
Bebe u autobusu plaeu kme-kme-kme,
kme-kme-kme, kme-kme-kme,
bebe u autobusu plaeu kme-kme-kme
eitavog dana.
Mamice u autobusu kažu pst-pst-pst,
pst-pst-pst, pst-pst-pst,
mamice u autobusu kažu pst-pst-pst
eitavog dana.
Prvi deo
1
Dom
1:37 Otkud ja ovde? Da li bi neko mogao da mi kaže? Ne mislim na ovu kuhinju, nego na život. Danas je u školi božiana predstava, a ja lupam po kolaeima s nadevom. U stvari, da rašeistimo, ja menjam punjene kolaee, što je, ipak, zahtevniji i suptilniji posao.
Odbacim luksuzno pakovanje iz Sejnzberija, izvadim male pite iz posuda od metalne folije, stavim ih na dasku za seckanje, a zatim oklagijom udarim po netaknutim brašnjavim površinama. Verujte mi, to samo zvuei jednostavno. Ako pitu udarim prejako, klecnuae kao neka debela žena, testo ae sa strane puai, a voani fil iscuriti. Ali – odluenim pokretom nadole, kao kad hoaeš da spljeskaš malu bubu, pokrenuau sasvim mali odron mrvica i dobiti kolaee koji liee na domaae. Pokušavam da postignem baš taj domaai izgled. Dom je gde i duša. Dobra majka je u domu i peee kolaee za svoju decu.
Eitava ova gužva poeela je pre deset dana, kada je Emili donela poruku koja je sada zalepljena za frižider magnetom u obliku Tinkija Vinkija. Pisalo je da se „roditelji mole da prikladnom praznienom hranom doprinesu“ božianoj zabavi koja se svake godine organizuje posle predstave. Poruka je odštampana crvenim slovima, a u dnu, pored potpisa gospo?ice Empson, nalazi se Sneško Belia s betonskom ploeom i stidljivim osmehom. Ali, ne dajte se prevariti neformalnošau ni gomilom veselih uzvienika!!! O, ne. Školske poruke ispisane su u šiframa, a te šifre su tako duboko sakrivene u tekstu da bi ih mogli protumaeiti samo pripadnici obaveštajne službe ili žene sa oseaajem krivice u odmakloj fazi nedostatka sna.
Pogledajte, na primer, tu ree roditelji. Kada napišu „roditelji“, zapravo misle – uvek misle – na majke. (Da li je ijedan otac koji pored sebe ima ženu ikada proeitao poruku iz škole? Pretpostavljam da to tehnieki nije nemoguae, ali samo ukoliko je to pozivnica za zabavu koja je, pri tom, bila pre najmanje deset dana.) A „dobrovoljno“? Dobrovoljno na ueiteljskom jeziku znaei „pod pretnjom bolne smrti i/ili nemoguanosti da vaše dete poha?a željenu srednju školu“. Što se tiee „prikladne prazniene hrane“, to sigurno nije ono što lenja varalica kupi u supermarketu.
Otkud ja to znam? Otud što se još seaam pogleda koji je moja ro?ena majka 1974. godine razmenila sa Fridom Dejvis, kada je deekia u prašnjavoj zelenoj jakni prišao oltaru na Prazniku žetve s dve konzerve bresaka u kutiji od cipela. Taj pogled se ne zaboravlja. Porueivao je: kakva je to aljkuša skoknula do prodavnice na aošku u znak zahvalnosti na božjoj naklonosti, iako Gospod jasno zahteva korpu raznovrsnog voaa u celofanu? Ili pletenicu od testa. Hleb Fride Dejvis bio je ispleten gusto kao kike reenih sirena, a njeni blizanci nosili su ga po eitavoj crkvi.
„Vidiš, Ketrin“, objasnila je kasnije gospo?a Dejvis uz dubinsko proeišaavanje sinusa i eajne kolaeiae, „neke majke se trude, kao tvoja majka i ja. Ali ima i onih osoba“, duže šmrkanje, „koje se ne trude.“
Naravno, znala sam o kome se radi. Žene koje skraauju put. Eak i u to vreme, majke koje idu na posao izbile su na loš glas. Žene koje nose pantalone i eak, kako su tvrdili, dopuštaju deci da gledaju televiziju u po bela dana. Glasine o nemaru ovih stvorenja skupljale su se kao prašina u njihovim domovima.
Kao što vidite, eak i pre nego što sam dovoljno odrasla da bih razumela šta, zapravo, znaei biti žena, vea sam shvatila da je ženski svet podeljen na dva dela. S jedne strane su prave majke, požrtvovane pekaeice pita s jabukama i pedantne nadzornice mašine za pranje veša. I postoji ona druga vrsta žena. U svojoj trideset petoj taeno znam kojoj strani pripadam, pa pretpostavljam da sam zato ovde, trinaestog d ecembra u sitne sate, oklagijom udaram po punjenim kolaeima ne bi li postali nalik neeemu što bi majka napravila. Nekada su žene imale vremena da prave voane pite i glume orgazme. Sada se snalazimo s orgazmima, ali moramo da lažemo u vezi sa kolaeima. I to je njima napredak.
„Do ?avola! Do ?avola! Gde je Pola sakrila sito?“
„Kejt, šta to radiš? Dva sata je ujutro.“
Rieard stoji na vratima kuhinje i žmirka zbog svetla. Rie i njegova fina prugasta pižama koja se pranjem i gužvanjem pretvorila u deeju benkicu. Rie i njegova nepresušna engleska razumnost i iskrzana dobrota. Spori Rieard, tako ga zove moja koleginica sa studija u Americi, jer ga je rad u moralnom arhitektonskom birou usporio gotovo do mrtve taeke, pa mu treba pola sata da iznese korpu za ?ubre, a meni stalno govori da usporim.
„Uspori, Kejti. Kao da si na vožnji u zabavnom parku. Kako se beše zove? Ono kad ljudi vrište prilepljeni za stranice, sve dok se prokletinja vrti?“
„Centrifugalna sila.“
„Znam to. Kako se zove ta vožnja?“
„Nemam pojma. Zid smrti?“
„Baš to.“
Vidim na šta cilja. Nisam baš toliko zaglibila da ne shvatam kako u životu sigurno postoji još nešto sem krivotvorenja testa u ponoa. I zamora. Zamora ronilaca na velikim dubinama, puta do dna izmorenosti. Da budem iskrena, nisam se odmorila još od Emilinog ro?enja. Pet godina hodam unaokolo u teškom odelu uspavanosti. Ali, koja je alternativa? Da odem u školu po podne i bez trunke srama bacim kutiju najboljih kolaea iz Sejnzberija na sto sa praznienim ponudama? Emili bi tada uz titule mama koja nikad nije tu i mama koja viee mogla da doda i mama koja se nije potrudila. Za dvadeset godina, kada moju aerku budu uhapsili u Bakingemskoj palati zbog pokušaja otmice kralja, kriminalistieki psiholog ae se pojaviti na vestima i reai: „Prijatelji smatraju da su mentalni problemi Emili Šetok posledica jedne božiane predstave u školi, kada ju je majka, samo senka u njenom životu, ponizila pred ostalim ?acima.“
„Kejt? Halo?“
„Treba mi sito, Riear de.“
„Zašto?“
„Da bih voane kolaee posula šeaerom u prahu.“
„Zbog eega?“
„Zbog toga što su previše ujednaeene boje i tako ae svi u školi znati da ih nisam sama napravila, eto zbog eega.“
Rieard usporeno trepae, kao Stanlio dok uvi?a novu glupost. „Ne mislim na šeaer u prahu. Zašto spremaš, Kejti? Jesi li poludela? Stigla si iz Amerike pre samo tri sata. Niko od tebe ne oeekuje da napraviš nešto za školsku predstavu.“
„E, ja od sebe oeekujem.“ Iznena?uje me bes u sopstvenom glasu i primeaujem da se Rieard trznuo. „Dakle, gde je Pola sakrila jebeno sito?“
Rie odjednom deluje starije. Nekada bi se mom mužu, kada bi se namrštio, izme?u obrva pojavio uzvienik, ali sada se to proširilo, produbilo i bez mog znanja pretvorilo u kapiju s pet preeki. Moj divni, veseli Rieard, koji me je nekada gledao kao i Denis Kvejd Elen Barkin u filmu Big Izi, a sada me, u trinaestoj godini ravnopravne zajednice pune podrške, gleda kao spaljeni pas medicinskog istraživaea – svestan je da su takvi eksperimenti možda neophodni za dobrobit ljudskog napretka, ali ipak nekako moli za slobodu.
„Ne viei“, uzdahne. „Probudiaeš ih.“ Jedna ruka u prugastom rukavu pokazuje ka spratu gde naša deca spavaju. „U svakom slueaju, Pola ga nije sakrila. Ne možeš da je kriviš za sve, Kejt. Sito je na svom mestu, u fioci pored mikrotalasne.“
„Ne, njegovo mesto je baš u ovom kredencu.“
„Ne od 1997. Draga, hajde na spavanje, molim te! Treba da ustaneš za pet sati.“
Dok gledam kako Rieard ide uz stepenice, želim da po?em za njim, ali ne mogu da ostavim kuhinju u ovakvom stanju. Jednostavno, ne mogu. Prostorija kao da je pretrpela žestoku borbu. Svuda ima šrapnela od lego kockica, a dve sakate barbike (jedna bez nogu, druga bez glave) uživaju u nekakvom pikniku na kariranom putnom aebetu na kome još ima trave od poslednje posete Primrouz Hilu u avgustu. Na podu pored police s povraem nalazi se gomilica suvog grož?a za koju sam sigurna da je bila tu onog jutra kada sam krenula na aerodrom. Neke stvari su se promenile u mom odsustvu: u veliku staklenu einiju na stolu od borovine, pored vrata koja vode u dvorište, dodato je šest jabuka, ali niko se nije setio da baci staro voae, pa su kruške na dnu poeele da ispuštaju lepljivu žutu sluz. Dok ih bacam u korpu, zgrozim se pomalo pri dodiru trulog voaa. Nakon što sam oprala i obrisala einiju, pažljivo eistim zalutalu sluz sa jabuka i vraaam ih na mesto. Sve to traje možda sedam minuta. Zatim eistim šeaer u prahu sa eeliene radne površine, ali ribanje donosi pogan miris. Pomirišem krpu. Sluzava je, puna bakterija i smrdi slatkasto kao ustajala voda iz vaze s cveaem. Koliko bi zaista užegla morala da bude krpa za sudove da bi se neko u ovoj kuai setio da je baci?
Bacam krpu u prepunu korpu i ispod sudopere tražim novu. Nema nove. Naravno da nema nove, Kejt, pošto nisi bila ovde da je kupiš. Izvadi staru krpu iz kante i potopi je u vruau vodu s mnogo antibakterijskog sredstva. Sad još samo da spremim Emilina krila i oreol za sutra ujutro.
Tek što sam ugasila svetlo i krenula uz stepenice, kada mi se javi uznemirujuaa misao. Ako Pola vidi pakovanje iz Sejnzberija u kanti, procuriae glasine kod dadilja o mojoj velikoj prevari s punjenim kolaeima. Strašno. Vadim karton iz korpe, umotam ga u jueerašnje novine i u ispruženoj ruci iznosim smotuljak kroz ulazna vrata. Pogledam levo i desno da proverim da me neko ne posmatra i ubacim ga u veliku crnu vreau pred kuaom. Konaeno, pošto su dokazi moje krivice uklonjeni, odlazim u krevet za svojim mužem. Kroz prozor na odmorištu i decembarsku maglu vidim mladi mesec zavaljen u ligeštul iznad Londona. Eak i mesec može da se opusti jednom meseeno. Eovek na mesecu, naravno. Da je u pitanju žena na mesecu, nikada ne bi mogla da sedne. Pa, je l’ nije tako?
Izdanje: 1
Godina: 2003
Jezik: Srpski jezik
Vrsta uveza: Meki uvez
Pismo: Latinica
Velieina: 130x200
Zemlja porijekla: Srbija
Stanje: Nova
