Tajni život peela
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
Sju Monk Kid Pisac: Sju Monk Kid ISBN: 86-7436-160-9 Ilustracija: Ne Izdavae: Laguna Dostupnost: raspr...
Pročitaj cijeli opis
16,00 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Tajni život peela. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX00038EAE
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Pisac: Sju Monk Kid
ISBN:
86-7436-160-9
Ilustracija:
Ne
Izdavae:
Laguna
Dostupnost:
rasprodano
Šifra:
N0114
Broj strana:
300
Težina:
408 g
Priea o tome kako jedna kai bez majke otkriva šta zapravo znaei porodica – i o neobienim i eudesnim mestima na kojima nalazimo ljubavWashington Post
Smešten na amerieki jug u burnim šezdesetim godinama prošog veka, Tajni život peela priea prieu o Lili Ovens, eiji je eitav život oblikovan nejasnom uspomenom na dan kada joj je majka poginula. Kada Rozalin, sreana crnkinja koja Lili zamenjuje majku uvredi trojicu najgorih rasista u gradu, Lili shvata da moraju da beže. Put ih vodi u Tiberon u Južnoj Karolini – grad u kome se krije tajna prošlosti njene majke. Pošto ih prime tri neobiene crne sestre-peelarke, Lili zaranja u eudesni svet peela i meda, i crne Madone. Ovo je izuzetan roman o božanskoj ženskoj snazi, i preobražaju do koga se dolazi kroz ljubav – priea koju ae žene deliti me?u sobom i prenositi na svoje kaeri.
»Potpuno doearano... Srž ove priee je Lilina potraga za majkom, i tome kako je nalazi tamo gde je najmanje oeekivala«
New York Times Book Review
»Dirljiv roman... Lili je autentiean i neodoljiv lik, a njena priea je savršeno napisana«
USA Today
»Knjiga koja nadahnjuje«
Baltimor Sun
»Istinski nov i svež glas«
Anita Šriv
»Roman koji naprosto zraei«
Atlanta Journal-Constitution
ODLOMAK
Prvo poglavlje
Noau bih ležala u krevetu i gledala predstavu: peele kako se provlaee kroz pukotine u zidu moje spavaae sobe, uz taj zvuk nalik propeleru, visoko zzzzzz koje mi zuji po koži. Gledala sam njihova krila kako svetlucaju u mraku kao komadiai hroma i oseaala kako mi u grudima narasta eežnja. Sam njihov let, to što nisu eak ni tražile cvet, vea samo letele da bi osetile vetar, cepao mi je srce nadvoje.
Preko dana sam ih eula kako se probijaju kroz zidove moje sobe – zvueale su kao loše podešen radio u susednoj prostoriji – i zamišljala sam ih kako iznutra pretvaraju zidove u saae, i kako iz njih samo što nije pocurio med za mene.
Peele su došle u leto šezdeset i eetvrte, leto kada sam napunila eetrnaest godina, i kada mi se život otkaeio i odleteo u potpuno novu orbitu, i to mislim najozbiljnije, potpuno novu orbitu. Kada se prisetim svega, hoau da kažem da su mi peele poslane. Hoau da kažem da su se pojavile kao što se an?eo Gavrilo prikazao Devici Mariji, da su pokrenule doga?aje o kojima nisam mogla ni da sanjam. Znam da je uobraženo porediti moj mali život s njenim, ali imam razloga da verujem da joj to ne bi smetalo; o tome au kasnije. Zasada je dovoljno reai da, uprkos svemu što se desilo toga leta, i danas oseaam nežnost prema peelama.
Prvi jul, 1964, ležim u krevetu, eekam peele da se pojave, mislim o onome što mi je Rozalin rekla kada sam joj isprieala o njihovim noanim posetama.
„Peele se roje pred smrt“, rekla je.
Rozalin je radila za nas od smrti moje majke. Moj tata – koga sam zvala Ti Rej, zato što mu „tata“ nikada nije pristajalo – doveo ju je iz svog voanjaka, gde je radila kao beraeica breskvi. Imala je široko, okruglo lice i telo koje se iz vrata širilo kao šator, i bila je tako crna da se einilo kao da se iz njene kože širi noa. Živela je sama u maloj kuai zavueenoj u šumu, nedaleko od nas, i svakog dana je dolazila da kuva, eisti i meni zamenjuje majku. Sama Rozalin nikada nije imala dece, tako da sam ja poslednjih deset godina bila njeno omil jeno zamoree.
Peele se roje pred smrt. Stalno je imala tako neke lude ideje, i ja sam se trudila da na njih ne obraaam previše pažnje, ali sam o ovoj razmišljala dok sam ležala, i pitala sam se da li su došle zbog moje smrti. Iskreno, ta pomisao me nije preterano uznemiravala. Te peele, sve do poslednje, mogle su da se spuste na mene poput jata an?ela i izubadaju me nasmrt, i to ne bi bilo najgore što može da mi se desi. Ljudi koji misle da je smrt nešto najgore pojma nemaju o životu.
Majka mi je umrla kada mi je bilo osam godina. To je jednostavno životna einjenica, ali kada god bih to spomenula, ljude bi naprasno poeele da zanimaju zanoktice, ili neke daleke taeke na nebu, i pravili bi se da me ne euju. Ponekad, me?utim, neka brižna duša bi rekla: „Samo zaboravi na to, Lili. Bio je to nesreaan slueaj. Nisi to htela da uradiš.“
Te noai sam ležala u krevetu i razmišljala o smrti i odlasku u raj, gde bih bila s majkom. Srela bih je i rekla: „Majko, oprosti. Molim te, oprosti“, a ona bi me obasula poljupcima i rekla mi da nisam kriva. To bi mi ponavljala prvih deset hiljada godina.
Narednih deset hiljada godina bi mi doterivala kosu. Napravila bi od nje takvu prelepu kulu da bi ljudi po eitavom nebu ostavljali harfe samo da joj se dive. Po kosi se jasno vidi koja devojka nema majku. Moja kosa neprestano štrei na sve moguae strane, a Ti Rej, naravno, nije hteo da mi kupi viklere, tako da sam eitave godine morala da navijam kosu na konzerve Veleovog soka od grož?a, zbog eega umalo nisam poeela da patim od nesanice. Stalno sam morala da biram izme?u pristojne kose i poštenog sna.
Odlueila sam da narednih eetiri ili pet vekova provedem prieajuai joj o tome koliko je jadno živeti s Ti Rejom. On je eitave godine bivao mrzovoljan i nakrivo nasa?en, ali posebno u leto, kada je od sumraka do svitanja radio u voanjaku. Ja sam mu se uglavnom sklanjala s puta. Umeo je da bude dobar samo prema svom psu ptiearu Njušci, koji mu je spavao u krevetu, i koga je eeškao po stomaku kada god bi se ovaj izvalio n a svoja eupava le?a. Jednom sam videla Njušku kako mu piški na eizmu, a Ti Rej nije ni trepnuo.
Stalno sam tražila od Boga da uradi nešto s Ti Rejom. Eetrdeset godina je išao u crkvu, a postajao je samo sve gori. To je Bogu valjda trebalo da nešto kaže.
Strgla sam earšave sa sebe. Soba je bila savršeno mirna, na vidiku nije bilo ni jedne jedine peele. Svaki eas sam gledala sat na noanom stoeiau i pitala se šta ih je zadržalo.
Napokon, negde oko ponoai, kada su mi kapci skoro sasvim otežali, iz ugla je poeeo da dopire tih i treperav zvuk, gotovo nalik na predenje maeke. Tren kasnije, preko zidova su se pokrenule senke, kao isprskana boja, prelamajuai svetlo dok su prolazile ispred prozora, tako da sam im videla obrise krila. Zvuk je narastao u tami, sve dok eitava soba nije treperila, sve dok sâm vazduh nije postao živ i mutan od peela. Omotale su se oko mog tela, pretvorile me u samo središte uskovitlanog oblaka. Od silnog zujanja nisam mogla da eujem sopstvene misli.
Evrsto sam stegla pesnice. Nokti su mi utisnuli male polumesece u kožu dlanova. U sobi punoj peela možete biti nasmrt izbodeni.
A ipak, prizor je bio istinski velieanstven. Iznenada sam morala s nekim da ga podelim, makar jedina osoba u blizini bio Ti Rej. A ako se desi da ga jedno stotinak peela ubode – pa, žalim slueaj.
Kliznula sam ispod prekrivaea i jurnula kroz peele ka vratima. Probudila sam ga dodirujuai mu ruku prstom, isprva lagano, pa onda sve jaee i jaee, sve dok mu nisam upirala u mišiae, eudeai se kako su tvrdi. Ti Rej je skoeio iz kreveta, samo u donjem vešu. Odvukla sam ga ka sobi, dok se on drao kako bi mi bolje bilo da za to imam neki jak razlog, da kuaa gori ili nešto slieno, a Njuška je lajao kao da smo u lovu na golubove. „Peele!“ – povikala sam ja. „Roj peela mi je ušao u sobu!“
Ali kada smo stigli, one su bile nestale, sakrile su se u zidove kao da su znale da on dolazi, kao da nisu htele da svoje letaeke vratolomije izvode pred nekim kao što je on.
„Sunce mu žarko, Lili, to nije smešno .“
Dobro sam odmerila zidove. Pogledala sam pod krevet i molila samu prašinu i opruge mog madraca da stvore bar jednu jedinu peelu.
„Malopre su bile tu“, rekla sam. „Letele su po eitavoj sobi.“
„Jeste, kao i prokleto krdo bizona.“
„Slušaj“, rekla sam. „Euaeš kako zuje.“
Nagnuo je glavu ka zidu i napravio se da je ozbiljan. „Ne eujem nikakvo zujanje“, rekao je i zavrteo prstom kraj slepooenice. „Mora da su izletele iz te tvoje lude tikve. Probudiš li me ponovo, Lili, izvadiau Martu Vajt, euješ li me?“
Marta Vajt je bila kazna kakvu je samo Ti Rej mogao da smisli. Smesta sam zaautala.
Ipak, nisam mogla tek tako da odustanem – i pustim Ti Reja da misli kako sam toliko oeajna da izmišljam najezde peela ne bih li skrenula pažnju na sebe. Tako sam došla na sjajnu ideju da nahvatam peele u teglu, pokažem je Ti Reju i kažem: „Da vidimo sada, ko izmišlja svašta?“
Moja prva i jedina uspomena na majku jeste dan njene smrti. Dugo sam pokušavala da prizovem neku njenu raniju sliku, makar i truneicu neeega, kako me, na primer, ušuškava u krevet, eita bajke pred spavanje, ili u neko ledeno jutro kaei moj veš pored grejalice. Prijalo bi mi eak i seaanje na nju kako seee prut sa žbuna forzicije da bi me kaznila.
Dan njene smrti bio je treai decembar pedeset i eetvrte. Pea je bila toliko ugrejala vazduh da je majka skinula džemper i stajala u majici kratkih rukava, cimajuai prozor u svojoj spavaaoj sobi, zalepljen od osušene boje. Napokon je odustala i rekla: „Šta da se radi, izgleda da aemo morati da se skuvamo.“
Kosa joj je bila crna i bujna, gusti uvojci okruživali su joj lice, lice koje nikako nisam mogla da prizovem, bez obzira na to koliko sam sve ostalo jasno videla.
Pružila sam ruke ka njoj, i ona me je podigla, govoreai da sam prevelika devojeica da me tako diže, ali me je ipak digla. Eim sam joj se našla u narueju, obujmio me je njen miris.
Miris se u meni skrio zauvek, i imao je svu odre?enost i jasnoau cimeta. Redovno sam odlazila u silvansku trgovinu i mirisala svaku boeicu parfema koju su imali, pokušavajuai da je prepoznam. Svaki put kada bih se pojavila, prodavaeica parfema glumila je iznena?enje, govoreai: „Vidi, vidi, ko nam je to došao!“ Kao da nisam bila tu i prošle nedelje, i isprobala sve boeice. Šalimar, Šanel No. 5, Bela ramena.
Upitala bih: „Imate li nešto novo?“
Nikada nije imala.
Zato me je zaprepastilo kada sam se susrela s mirisom svoje ueiteljice u petom razredu, i kada je ona rekla da je to samo najobienija Pondsova hladna krema.
Tog popodneva kada mi je majka umrla, na podu je ležao otvoren kofer, blizu zaglavljenog prozora. Ona je odlazila do plakara, uzimala i bacala razne stvari u kofer, ne pazeai da ih složi.
Krenula sam za njom u plakar i ušunjala se izme?u rubova sukanja i nogavica pantalona, u tamu i prameneiae prašine i me?u male mrtve moljce, tamo gde su blato iz voanjaka i plesnivi miris breskvi još uvek izbijali iz Ti Rejovih eizama. Gurnula sam šake u par belih cipela s visokom potpeticom i udarila jednom o drugu.
Pod plakara je poigravao kada god bi se neko peo uz stepenice ispod njega, i tako sam znala da Ti Rej dolazi. Iznad glave sam eula majku kako skida stvari s vešalica, šuštanje platna, eegrtanje žica. Požuri, rekla je. Kada su njegove cipele zakloparale u sobu, uzdahnula je, dah je iz nje izleteo kao da su joj se pluaa iznenada zgreila. To je poslednje eega se seaam s potpunom jasnoaom – njen dah kako leluja dole, do mene, poput siaušnog padobrana, i nestaje bez traga me?u gomilom cipela.
Ne seaam se šta su govorili, vea samo besa njihovih reei, kako je vazduh postao crven i pun podliva. Kasnije ae me to podseaati na ptice zarobljene u zatvorenoj sobi koje se bacaju na prozore i zidove, i jedne na druge. Ustuknula sam dublje u plakar, oseaajuai prste u ustima, ukus cipela, stopala.
Istrgnuta napolje, isprva nisam znala eije su me ruke izvukle, a onda sam se zatekla u majeinom narueju, udisala sam njen miris. Pogladila me je po kosi, rekla: „Ne brini“, ali dok je to govorila, Ti R ej me je oteo. Odneo me je do vrata i spustio u hodnik. „Idi u svoju sobu“, rekao je.
„Neau“, viknula sam, pokušavajuai da se probijem kraj njega, nazad u sobu, tamo gde je bila ona. „Marš u svoju sobu!“ – zaurlao je on i gurnuo me. Udarila sam u zid, a onda pala napred, na šake i kolena. Digavši glavu i pogledavši kraj njega, videla sam je kako trei preko sobe, kako viee. „Ostavi je – na – miru!“ Skupila sam se na podu kraj vrata i gledala kroz vazduh koji je izgledao sav izgreban. Videla sam kako je steže za ramena i trese, kako joj glava leti napred-nazad. Videla sam belinu njegove usne.
A onda – mada tu sve poeinje da mi se magli – ona je jurnula od njega, ka plakaru, dalje od njegovih grabljivih ruku, tražeai nešto visoko na polici.
Kada sam videla pištolj u njenoj ruci, potreala sam ka njoj, nespretno i teturavo, želeai da je spasem, da nas spasem sve.
Onda je vreme poeelo da teee eudnim tokom. U glavi su mi ostali jasni ali nepovezani deliai. Pištolj u njenoj ruci, sjajan kao igraeka, on kako joj ga otima i maše njime po vazduhu. Pištolj na podu. Saginjem se da ga dignem. Strašan prasak, svuda oko nas.
To je ono što znam o sebi. Ona je bila sve što sam želela. A ja sam joj oduzela život.
Prevodilac: Nikola Pejvaneia
Izdanje: 1
Godina: 2004
Jezik: Srpski jezik
Vrsta uveza: Meki uvez
Pismo: Latinica
Velieina: 130x200
Zemlja porijekla: Srbija
Stanje: Nova
