Antilopa i kosac
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
Margaret Atvud Pisac: Margaret Atvud ISBN: 86-7436-212-5 Ilustracija: Ne Izdavae: Laguna Dostupnost: r...
Pročitaj cijeli opis
22,80 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Antilopa i kosac. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX00037628
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Pisac: Margaret Atvud
ISBN:
86-7436-212-5
Ilustracija:
Ne
Izdavae:
Laguna
Dostupnost:
rasprodano
Šifra:
N0140
Broj strana:
400
Težina:
509 g
SLUŠKINJINA PRIEA, klasieno ostvarenje Margaret Atvud, govori o buduanosti. Sada, u ANTILOPI I KOSCU, buduanost se promjenila. Mnogo je gora. Izuzetan i provokativan novi roman jedne od najveaih književnica našeg doba, dobitnika Bukerove nagrade za roman SLIJEPI UBICA.Uz zadivljujuae vladanje svojim šokantnim materijalom i uz uobieajenu dosjetljivost i crni humor, Atvudova nas prenosi u ne tako vrli novi svijet, u eudan a ipak potpuno uvjerljiv prostor naseljen likovima koji ae vam se vraaati u snove dugo pošto proeitate posljednje poglavlje. Ovim je romanom Margaret Atvud dosegla apsolutni vrh svoje stvaralaeke moai,a za one koji ga proeitaju više ništa neae biti isto kao prije.
Najtragienija vizija buduanosti eovjeeanstva
Novi roman kanadske književnice Margaret Atvud, “Antilopa i Kosac” kod nas je objavljen prije petnaestak dana u izdanju “Lagune”, a u prevodu Gorana Kapetanoviaa. Ovaj roman, vizija bliske i strašne buduanosti, je prošle godine bio u najužem izboru za Bukerovu nagradu, a kritika ga je ocijenila kao izuzetan i provokativan.
“Antilopa i Kosac” je priea o troje prijatelja, Antilopi, Koscu i Sniježnom, ljubavnicima. Kosac i Sniježni su prijatelji iz djetinjstva, a Antilopa je djevojka koju su obojica voljeli. Poznanstvo sa Antilopom, Tajlan?ankom, je sklopljeno preko Internet-porno stranica. Pripovijedae romana, Sniježni, u flešbekovima prepliae vrijeme prije i poslije katastrofe. On je jedini preživjeli eovjek, uz njega borave i Košeeva djeca, “nova nacija”, nastala genetskim inženjeringom. Ta vrsta ae naslijediti ljude. Oni imaju promijenjen mozak, bez rušilaekih osobina, koji je prethodinike doveo do takvog stanja. Rasizam kod njih ne postoji, ne bore se za zemlju, a seksualni nagoni su im instinktivni, kao kod sisara. Okruženje u kome stasava nova rasa je apokaliptieno: Sunce prejako prži, gradovi su opustjeli, a genetski stvorene nove životinjske vrste poput svinjona i vukopasa lunjaju okolinom. Globalno otopljenje, prenaseljenost zemlje, nedostatak sirovina, svijet velikih korporacija, Internet, hladni ljudski odnosi, mnoge bolesti i virusi, neki su od uzroka takvog stanja.
Iako kritika ovu knjigu odre?uje kao nauenu fantastiku, Margaret Atvud, ipak, nije ispisala prieu sa glavnim odlikama ovog žanra. Prije bi se moglo reai da je ovo futuristieki ili distopijski roman. Jeste da se Atvud bavi buduanošau, ali njena vizija je jedna od najgorih koja se može desiti ako stvari izmaknu kontroli: posttehnološko društvo, poslije vrhunca doživljava tragiean poraz. Svijet romana “Antilopa i Kosac” ne sadrži nama znane ljudske i civilizacijske vrijednosti, njeni junaci ponizno se bore za opstanak, tražeai pijaau vodu i hranu i više podsjeaaju na životinje nego na ljude. Margaret Atvud je ispisala tragienu viziju ljudskog poraza, smjer u kome se može kretati ljudska civilizacija (ili se vea kreae) do konaenog bezilaza. Upuaeni eitaoci ae svakako u ovom romanu prepoznati Orvelove, ili Hakslijeve “tragove”.
Margaret Atvud je ro?ena 1939. u Otavi. Pod uticajem obrazovanih roditelja, vea sa eetiri godine je naueila da eita i piše i osnovno obrazovanje stekla je u roditeljskoj kuai. Rano se posvetila eitanju i razvila je snažno interesovanje za pisanje. Presudnu ulogu u njenom literarnom razvoju odigrao je Nortrop Fraj, profesor engleskog jezika i poznati književni kritiear. Fraj je isticao vrijednosti zanemarene kanadske književnosti, a u Margaret Atvud je prepoznao pisca koji tu književnost može podiai na još viši nivo. Romani “Sluškinjina priea”, “Maeje oko” i “Alias Grace” bili su nominovani za najugledniju britansku književnu nagradu Buker, no ovu nagradu Atvud je dobila za knjiga “Slijepi ubica” 2000. godine.
U jednom intervjuu Margaret Atvud je napomenula da je “Antilopu i Kosca” pisala 2001, godine, kada se desio napad na Njujork i Vašington i da taj doga?aj nije imao bilo kakvog uticaja na mijenjanje zapleta priee: “Knjiga je bila vea dovoljno pusta i bez tog doga?aja. Mržnja, a ne bombe, razaraju gradove. Želje, a ne cigle ih ponovo izgra?uju. Da li mi kao vrsta imamo emocijalnu zrelost i mudrost da koristimo razumno naša sredstva. Ja mislim da je odgovor potvrdan.”
Vujica Ognjenovia
ODLOMAK
MANGO
Snežni se budi pre zore. Nepokretno leži i sluša kako nadolazi plima: talas za talasom udara o razne prepreke, pljus-ššš, pljus-ššš, u ritmu srca. Silno želi da poveruje da još spava.
Na istoenom je horizontu sivkasta magla, osvetljena ružieastim, kobnim sjajem. Eudno je što ta boja i dalje izgleda nežno. Neboderi pred obalom vide se spram nje kao tamni obrisi, i neverovatno se uzdižu iz ružieasto-plavog sjaja lagune. Krici ptica koje se tamo gnezde, udaljeno struganje okeana preko surogatskih grebena od zar?alih automobilskih delova i nabacanih cigala i svakovrsnih krhotina – podseaaju gotovo na saobraaaj u vreme praznika.
Po navici baca pogled na easovnik – kuaište od ner?ajuaeg eelika, polirana aluminijumska narukvica, sve i dalje blistavo mada ne radi. Nosi ga samo kao amajliju. Easovnik mu pokazuje svoje prazno lice: nulti sat. Prostrelila ga je užasom ta spoznaja da zvanieno vreme ne postoji. Niko nigde ne zna koliko je sati.
„Smiri se“, kaže sebi. Udiše duboko nekoliko puta, zatim se eeše po mestima gde su ga izujedali insekti – vrlo blizu najsvrbljivijih mesta, ali ne taeno po njima – i pazi da ne otkine kraste: samo mu još fali i trovanje krvi. Onda razgleda tlo pod sobom u potrazi za znakovima života: sve je mirno, nema ni krljušti ni repova. Leva ruka, desna noga, desna ruka, leva noga – silazi s drveta. Nakon što otrese graneice i koru, omotava prljavi earšav oko sebe kao togu. Sinoa je okaeio repliku autentienog bejzbol-kaeketa ekipe „Red Soks“ na granu, da ga osigura; gleda u njega, izbacuje pauka, stavlja kapu na glavu.
Odlazi nekoliko metara nalevo, a onda piša u žbunje. „Glavu gore“, kaže skakavcima koji su odskoeili uplašeni mlazom. Zatim ide na drugu stranu drveta, podaleko od svog uobieajenog pisoara, i rovari po tajnom skladištu koje je improvizovao od nekoliko betonskih ploea i obložio ga žieanom mrežom u cilju zaštite od pacova i miševa. Tamo je sakrio nekoliko manga u uvezanoj plastienoj kesi, jednu konzervu bezmesnih viršli „Dijetanana“, dragoceno p ola boce viskija – ne, pre ae biti treaina – i energetsku štanglicu s ukusom eokolade koju je maznuo u auto-kampu, mlitavu i lepljivu unutar folije. Nema srca da je odmah pojede: možda više nikad neae naai drugu. Tu drži i otvarae za konzerve, a i šilo za led, bez jasnog razloga; potom šest praznih pivskih boca, zato što je sentimentalan i zato što negde treba da euva pitku vodu. Ima i tamne naoeari – stavlja ih. Jedno staklo nedostaje, ali bolje išta nego ništa.
Razvezuje kesu: ostao mu je još jedan jedini mango. Eudno, seaa se da ih je bilo više. Mravi su ih se doeepali, iako je kesu vezao što je evršae mogao. Istog easa poeeli su da mu gamižu uz ruke – i oni crni i oni opaki žuti. Neverovatno je koliko jako mogu da ugrizu, posebno žuti. Rukom ih zbacuje sa sebe.
„Samo strogo pridržavanje ustaljenih navika vodi održanju visokog morala i oeuvanju duševnog zdravlja“, kaže naglas. Ima utisak da je to citat iz neke knjige, neka zastarela, dosadna direktiva napisana da bi pomogla evropskim kolonistima koji su vodili ovakve ili onakve plantaže. Ne seaa se da je ikad proeitao išta slieno, ali to ništa ne znaei. Mnogo je praznina u njegovom zakržljalom mozgu, tamo gde je nekad bilo pamaenje. Plantaže kaueuka, plantaže kafe, plantaže jute. (Šta beše juta?) Kazalo bi im se da nose šešire protiv sunca, da se lepo oblaee za veeeru, da se uzdrže od silovanja domorotkinja. Ne bi se kazalo silovanja. Da se uzdrže od zbližavanja s domaaim stanovništvom ženskog pola. Ili nekako drugaeije reeeno…
Kladio bi se da se nisu uzdržavali. Bar u devedeset odsto slueajeva.
„U svetlu olakšavajuaih“, kaže. Shvata da stoji otvorenih usta i pokušava da se seti nastavka reeenice. Seda na zemlju i poeinje da jede mango.
NAPLAVINE
Po belom žalu – izmrvljenim koralima i slomljenim kostima – hoda grupa dece. Mora da su plivala: još su mokra i svetlucaju se. Treba da budu opreznija – ko zna šta može da zagadi lagunu? Me?utim, nesmotrena su, za razliku od Snežnog, koji tamo ne bi prst zamoeio eak ni noau, k ad mu sunce ne može ništa. Ispravka: pogotovu noau.
Posmatra ih zavidljivo, ili možda nostalgieno? Nemoguae: kao mali nikad nije plivao u moru, nikad nije nag treao po žalu. Deca pregledaju teren, drže se pogureno, skupljaju naplavine; zatim veaaju izme?u sebe, zadržavaju odre?ene predmete, odbacuju druge; njihova blaga odlaze u pocepanu vreau. Pre ili kasnije – to je sasvim sigurno – potražiae ga tamo gde sedi omotan svojim natrulim earšavom, grli svoje golenice i sisa mango, zasenjen drveaem zbog neumoljivog sunca. Za decu – za male debelokošce otporne na ultraljubieaste zrake – on je stvorenje tmine, sutona.
Sada prilaze. „Snežni, o, Snežni“, zapévaju na svoj monotoni naein. Nikad mu ne prilaze suviše blizu. Je li to iz poštovanja, što mu je draga pomisao, ili zato što smrdi?
(On smrdi, i toga je potpuno svestan. Zaudara, vonja, bazdi kao morž – na ulje, na so, na ribu – mada nikad nije omirisao tu životinju. No video je slike.)
Otvarajuai vreau, deca u horu pevaju: „O, Snežni, šta smo našli?“ Vade predmete, drže ih kao da mu ih nude na prodaju: radkapnu, klavirsku dirku, slomljen komad svetlozelene staklene boce koji je okean uglaeao. Plastienu kutiju „ekstradosti“; prazno pakovanje „kokoklikera“. Kompjuterskog miša, ili njegove razbijene ostatke, s dugaekim žieanim repom.
Snežnom do?e da zaplaee. Šta da im kaže? Nikako ne može da im objasni šta su ti eudnovati predmeti, šta su bili. Me?utim, svakako vea nasluauju šta ae im reai, jer govori uvek jedno te isto.
„To su stvari od ranije.“ Pazi da mu glas bude ljubazan, ali udaljen. Mešavina pedagoga, proroka i dobronamernog eike – takav mora biti njegov ton.
„Hoae li nam nauditi?“ Ponekad nalaze konzerve motornog ulja, kaustiene rastvaraee, plastiene boce varikine. Klopke iz prošlosti. Njega smatraju struenjakom za moguae nezgode: za vrele teenosti, odvratna isparenja, otrovnu prašinu. Za eudne bolove. „Ove neae“, veli. „Ove su bezbedne.“ Posle toga gube interesovanje, puštaju vreau da visi. Me?utim, ne odlaze: stoje, pilje. P reeešljavanje žala samo im je izgovor. Ponajviše žele da gledaju njega, jer se on toliko razlikuje od njih. Svaki eas mu traže da skine tamne naoeari i da ih opet stavi: žele da vide da li zbilja ima dva oka, ili možda tri.
„Snežni, o, Snežni“, pevaju, ne toliko njemu koliko jedna drugoj. Za njih je njegovo ime samo dvosložna ree. Ne znaju šta je „snežni“, nisu nikad videla sneg.
Jedno od Košeevih pravila glasilo je da se ne sme izabrati ime životinje za eije postojanje nema dokaza – makar prepariranog eksponata, makar kostura. Nikakvi jednorozi, nikakvi grifoni, nikakve harpije ni bazilisci. Ali pravila više ne važe, pa se Snežni s gorkim zadovoljstvom odlueio za taj sumnjiv naziv. Snežni eovek – postoji i ne postoji, treperi na rubovima meaava, majmunoliki eovek ili eovekoliki majmun, misteriozan, neuhvatljiv, poznat samo po glasinama i po otiscima stopala okrenutim unazad. Tvrdilo se da su ga planinska plemena lovila i ubijala kad god bi im se ukazala prilika. Tvrdilo se da su ga kuvala, pekla, prire?ivala posebne gozbe; sve je bilo još uzbudljivije, pretpostavlja on, zato što se granieilo s ljudožderstvom.
Za trenutne potrebe skratio je ime. Samo je Snežni. Ree eovek saeuvao je za sebe, kao kakvu tajanstvenu potkošulju.
Nakon nekoliko easaka oklevanja, deca euenu u polukrug – i deeaci i devojeice zajedno. Dva mla?a još žvaau dorueak, niz bradu im curi zeleni sok. Strašno je koliko su sva musava bez ogledalâ. Ipak, zapanjujuae su privlaena ta deca: sva su gola, sva savršena, svakome je koža drugaeije boje – eokolada, ruža, eaj, puter, pavlaka, med – ali sva imaju zelene oei. Košeeva estetika.
Zure u Snežnog puna išeekivanja. Sigurno se nadaju da ae im nešto isprieati, ali danas nije raspoložen. U najboljem slueaju, mogao bi im dati da mu izbliza pogledaju naoeari, ili svetlucavi pokvareni sat, ili bejzbol-kaeket. Svi?a im se kaeket, ali ne shvataju šta je svrha te stvari – uklonjive kose koja nije kosa – a on još nema odgovarajuau izmišljotinu.
Neko vreme aute, pilje, mozgaju, ali se onda najstarije trgne. „O, Snežni, molimo te, reci nam – kakva ti to mahovina raste na licu?“ Ostala mu se prikljueuju. „Molimo te, reci nam, molimo te, reci nam!“ Nema gurkanja, nema kikota: pitanje je ozbiljno.
„Perje“, kaže on.
To mu pitanje postavljaju bar jednom nedeljno. On im daje uvek isti odgovor. Za ovo kratko vreme – dva meseca, tri? Prestao je da broji – nakupila su zalihu predanja, pretpostavki o njemu: Snežni je nekad bio ptica, ali je zaboravio kako se leti i perje mu je otpalo, zato mu je sad hladno i treba mu druga koža, pa mora da se omotava. Ne: hladno mu je zato što jede ribu, a ribe su hladne. Ne: omotava se zato što nema onu stvar, i ne želi da mi to vidimo. Zato neae da pliva. Snežni ima bore zato što je nekad živeo pod vodom pa mu se koža naborala. Snežni je tužan zato što su drugi nalik njemu odleteli preko mora, pa je on sad sasvim sam.
„I ja želim perje“, kaže najmla?e. Uzalud: muškoj Deci Košeevoj brada ne raste. Kosac je brade smatrao besmislenima; tako?e ga je nerviralo brijanje, pa je ukinuo potrebu za njim. Mada, naravno, ne i kod Snežnog: za njega je suviše dockan.
Sad sva poeinju uglas. „O, Snežni, o, Snežni, možemo li i mi dobiti perje, molimo te?“
„Ne“, kaže.
„Zašto ne, zašto ne?“ – pevaju dva najmanja.
„Samo malo, pitaau Kosca.“ Podiže sat ka nebu, okreae ga na zglobu, onda ga prinosi uhu i pravi se da sluša. Ona prate svaki pokret, zaneta su. „Ne. Kosac kaže da ne možete. Za vas nema perja. I ne serite više.“
„Ne serite više? Ne serite više?“ Gledaju jedna druge, a onda gledaju njega. Pogrešio je, rekao je nešto novo, nešto što se ne može objasniti. Srati za njih nije uvredljivo. „Šta je ne serite više?“
„Odlazite!“ Zamahuje earšavom na njih, a ona se rasprše, otree duž žala. Još nisu sigurna da li ga se treba bojati, i koliko. Nikad nije povredio nijedno dete, ali njegovu aud ne shvataju u potpunosti. Ne može se reai šta bi mogao da ueini.
GLAS
„I tako bejah samcat, sam“, glasno kaže, „a pusto more svud.“ Još jedan list iz zapaljene svaštare u njegovoj glavi.
Ispravka: pusto žalo.
Oseaa potrebu za ljudskim glasom – potpuno ljudskim glasom, kao što je njegov. Ponekad se smeje kao hijena ili riee kao lav – onako kako on zamišlja hijenu, kako zamišlja lava. Kao dete je
