Dolazak senke - deo prvi
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
Robert Džordan Pisac: Robert Džordan ISBN: 86-7436-237-0 Ilustracija: Ne Izdavae: Laguna Dostupnost: d...
Pročitaj cijeli opis
17,00 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Dolazak senke - deo prvi. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX0003768C
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Pisac: Robert Džordan
ISBN:
86-7436-237-0
Ilustracija:
Ne
Izdavae:
Laguna
Dostupnost:
do 7 dana
Šifra:
N0169
Broj strana:
423
Težina:
535 g
Kamen Tira, legendarna tvr?ava, osvojen je, a Kalandor, Mae Koji To Nije i koji se ne može uzeti u ruke – uzet je. Za Randa al’Tora, eobanina koji je postao Ponovoro?eni Zmaj, ovo je tek poeetak. Dok se i njegovi prijatelji i neprijatelji pokreau i kuju zavjere, gospodar Zmaj izueava proroeanstva i upinje se da ovlada Moai koja mu pripada. Ali sve što zna jeste da rata mora biti – rata protiv Izgubljenih, i protiv svih koji se suprotstave Ponovoro?enom Zmaju. Zatvor u kome je zapeeaaen Mraeni gubi snagu polako ali sigurno. U Posljednjoj bici, Rand al’Tor zna sa kim se mora suoeiti.ODLOMAK
Posveaeno
Robertu Marksu
Piscu, ueitelju, ueenjaku, filozofu, prijatelju i inspiraciji
Senka ae pasti preko sveta i pomraeiti sve zemlje, sve do najmanjeg krajieka, i neae biti Svetlosti ni bezbednosti. A onaj koga ae roditi Zora, koga ae roditi Devica, u skladu s Proroeanstvom, pružiae ruke da zgrabi Senku, i svet ae zaurlati od bola spasenja. Sva slava Tvorcu i Svetlosti, i njemu, koji ae biti ponovoro?en. Neka bi nas Svetlost spasla od njega.
– iz Komentara o Karetonskom ciklusu
Sereina dar Šamel Motara
Sestra-savetnica Komaeli, visokoj kraljici Džaramide
(Oko 325. godine p.s., Treae doba)
Poglavlje 1
Zametak Senke
Toeak vremena se okreae i Doba dolaze i prolaze, ostavljajuai za sobom seaanja koja prerastaju u legende. Legende blede i postaju mitovi, a i oni budu davno zaboravljeni kada ponovo nai?e Doba koje ih je rodilo. U jednom od tih razdoblja, koje su neki zvali Treae doba – Doba koje tek treba da do?e, Doba davno prošlo – vetar se digao na velikoj ravnici zvanoj Karalainska stepa. Ovo nije bio poeetak, jer obrtajima Toeka vremena nije bilo ni poeetka ni kraja. Ali bio je to jedan poeetak. Vetar je pod zracima ranog jutarnjeg sunca duvao na sever i na zapad, preko beskrajnih milja zalelujane trave i razbacanih šumaraka, preko brzoteke reke Luan, i iznad krezubih vrhova Zmaj-planine, legendarne planine koja se nadnosila nad nežno zatalasanu ravnicu, toliko visoko da je eitava njena gornja polovina bila skrivena velom oblaka. Zmaj-planina, gde je Zmaj pao – a sa njim, neki kažu, i Doba legendi – i gde Proroeanstva kažu da ae se ponovo roditi. Ili da je vea ro?en. Na sever i na zapad, preko sela Džuald, Darein i Alinder, gde su se mostovi nalik na kamenu eipku pružali sve do Sjajnih zidova, velikih belih bedema po mnogima najveaeg grada na svetu. Tar Valona. Grada koji svake veeeri dotiee dugaeka senka Zmajeve planine.
Unutar tih zidova zgrade, koje behu naeinili Ogijeri pre više od dve hiljade godina, kao da su rasle iz zemlje, ili bile delo vetra i vode, a ne ruku nadaleko euvenih ogijerskih zidara. Neke su bile nalik pticama u letu, ili ogromnim školjkama iz udaljenih mora. Visoke kule, rascvetale, šuplje kao flauta ili spiralne, bile su stotinama stopa iznad zemlje povezane mostovima, eesto bez ograda. Samo su oni što su dugo vremena boravili u Tar Valonu bili u stanju da suzbiju stalnu zapanjenost, tako da ne izgledaju kao seljaci koji nikada nisu izašli iz svoga sela.
Najveaa od tih kula, Bela kula, vladala je gradom, blistajuai na suncu kao uglaeana kost. Toeak vremena se okreae oko Tar Valona, govorilo se u gradu, a Tar Valon se okreae oko Kule. Prvo što bi putnici namereni ka Tar Valonu ugledali, još pre no što bi njihovi konji stigli nadomak mostova, pre no što bi kapetani reenih brodica ugledali ostrvo, bila je Kula kako na suncu blešti kao svetionik. Nije ni eudo što je veliki trg oko obzidanog tla koje je pripadalo Kuli delovao manjim no što je zapravo bio, a ljudi na njemu sitni poput buba. Ali Bela kula je mogla biti i najmanja u Tar Valonu, pa bi zbog einjenice da je u njoj srce moai Aes Sedai svejedno vladala ostrvskim gradom.
Ma koliko brojan bio, svet na trgu nije ga ni približno ispunio. Po obodima su se ljudi gurali, svako obuzet svojim poslovima, ali kako se trg bližio Kuli bilo ih je sve manje, a duž najmanje pedesetak koraka do visokih belih zidina kaldrma je bila potpuno prazna. Aes Sedai su u Tar Valonu bile cenjene i poštovane, naravno, a Amirlin Tron je gradom vladala kao što vlada i nad Aes Sedai, ali malo njih je imalo volje da toj sili bude bliže no što mora. Postoji znaeajna razlika izme?u ponosa na velieanstveni kamin u dvorani – i šetnje kroz oganj.
Nešto malo njih jeste prišlo bliže, sve do širokog stepeništa što je vodilo u samu Kulu, i sve do dveri sa zamršenim rezbarijama. Ogromna vrata behu dovoljno široka da kroz njih odjednom pro?e dvanaestoro ljudi. Dveri su bile otvorene, kao da žele dobrodošlicu. Uvek je bilo ljudi koj ima je bila potrebna pomoa ili neki odgovor, a smatrali su da to mogu dobiti samo od Aes Sedai. A dešavalo se i da dolaze izdaleka, iz Arafela i Geldana, Saldeje i Ilijana. Mnogi od njih pronaai ae u Kuli pomoa ili savet, mada najeešae ne ono što oeekuju, ili eemu se nadaju.
Min je pazila da joj lice bude skriveno dubokom kapuljaeom plašta koji je nosila iako je bilo toplo. Ogrtae je bio od lake tkanine, tako da nije privlaeio pažnju – ne na oeigledno sramežljivoj ženi. A popriliean broj ljudi ponašao se sramežljivo kada se na?e u Kuli. Ništa u vezi s njom nije privlaeilo pažnju. Tamna joj je kosa porasla otkada je poslednji put bila u Kuli, iako joj još nije padala na ramena, a haljina od plave tkanine, izuzev uzanih traka bele džerekuške eipke na vratu i oko zglobova, pristajala bi nekoj kaeri dobrostojeaeg seljaka što je odenula najbolju sveearsku odeau za posetu Kuli, baš kao i druge žene što su prilazile širokom stepeništu. Min se barem nadala da tako izgleda. Morala je da suzbije želju da se zapilji u njih, ne bi li videla nije li im držanje ili hod drugaeiji od njenog. Mogu ja to, govorila je samoj sebi.
Svakako da nije prešla toliki put samo da bi se sada okrenula i pobegla. Haljina je bila dobra varka. Ono malo ljudi u Kuli što je se seaalo, pamtilo je mladu ženu kratke kose, stalno u muškom kaputu i pantalonama, a nikad u haljini. Morala je biti dobra varka. Nije imala izbora – morala je to da ueini.
Srce joj je sve više preskakalo kako se bližila Kuli, i ona evršae stisnu zavežljaj što ga je nosila i privi ga uz grudi. U njemu je bila njena uobieajena odeaa, eizme i sve što je posedovala, izuzev konja koga je ostavila u jednoj gostionici nedaleko odatle. Uz malo sreae, kroz nekoliko sati biae ponovo na konju i jahati ka mostu i putu što vodi na jug.
Mada se baš i nije radovala što ae se tako brzo ponovo naai na konju, ne posle silnih nedelja u sedlu, bez i dana stanke. Ali iz sveg je srca želela da ode odavde. Nikada na Belu kulu nije gledala kao na neko gostoljubivo mesto, a u ovom trenutku einila joj se jednako užasnom kao zatvor Mraenoga u Šajol Gulu. Stresavši se, požele da se nije setila Mraenoga. Pitam se misli li Moiraina da sam ovde samo zato što je ona to od mene zatražila? Svetlost mi pomogla, ponašam se kao prava budala. Einim gluposti zbog glupog muškarca!
Nelagodno se pope na stepenište – svaki stepenik je bio toliko širok da se moralo naeiniti dva koraka pre no što se pre?e na sledeai – a za razliku od veaine drugih posetilaca, ona nije zastajkivala da bi s poštovanjem gledala blede visove Kule.
Želela je da se ovo što pre završi.
Kada se našla unutra, vide da je ogromna, okrugla prijemna dvorana skoro okružena zasvo?enim hodnicima, ali molioci su se skupili nasred nje i pod ravnom tavanicom premeštali s noge na nogu. Bledi kameni pod uglaeala su tokom vekova bezbrojna bojažljiva stopala. Niko ni na šta drugo nije mislio, sem gde se nalazi, i zašto. Seljak i njegova žena u odeai od grube eoje držali su se za žuljevite ruke i gurali s trgovkinjom u svili i kadifi, iza koje je bila jedna sluškinja. Devojka je evrsto stiskala koveežia sa srebrnim intarzijama, nesumnjivo dar koji je njena gospodarica namenila Kuli. Da su se našle negde drugde, trgovkinja bi s visine pogledala seljake koji su joj se toliko približili, a oni bi se verovatno poklonili i udaljili, sve vreme se izvinjavajuai. Ali ne sada. Ne ovde.
Me?u moliocima je bilo malo muškaraca, što Min nije iznena?ivalo. Veaina muškarca nije volela blizinu Aes Sedai. Svima je bilo poznato kako su muški Aes Sedai, dok ih je još bilo, na svojim pleaima nosili odgovornost za Slamanje sveta. Tri hiljade godina nije pomraeilo tu uspomenu, eak iako je vreme promenilo mnoge pojedinosti. Decu su i dalje plašili prieama o muškarcima što su mogli da usmeravaju Jednu moa, osu?eni da, zbog toga što je Mraeni izopaeio saidin, mušku polovinu Istinskog izvora, polude. Najgora je bila priea o Lijusu Terinu Telamonu – Zmaju – Lijusu Terinu Rodoubici, koji je otpoeeo Slamanje. Ma, te priee plašile su i odrasle. Proroe anstva govore kako ae Zmaj ponovo biti ro?en u easu najveae potrebe eoveeanstva, da se u Tarmon Gai’donu, Poslednjoj bici, bori protiv Mraenoga. Ali sve to nije pravilo neku veliku razliku u pogledu veaine ljudi na vezu izme?u muškaraca i Moai. Svaka Aes Sedai bi sada zatoeila muškarca koji je u stanju da usmerava, a od Sedam a?aha Crveni malo šta sem toga i radi.
Naravno, ništa od toga nikakvu sponu nije imalo s traženjem pomoai od Aes Sedai, ali malo se muškaraca oseaalo prijatno da na bilo koji naein budu dovedeni u vezu sa njima i sa Moai. To jest, malo njih izuzev Zaštitnika. Ali svaki Zaštitnik bio je vezan za jednu Aes Sedai. Teško da se na Zaštitnike moglo gledati kao na obiene muškarce. Postojala je jedna izreka: „Muškarac ae pre odseai sebi ruku da se otarasi trna u njoj nego zatražiti pomoa od Aes Sedai.“ Žene su tu izreku doživljavale kao primer muške tvrdoglave gluposti, ali Min je eula neke muškarce kako smatraju da je izgubiti ruku zapravo pametnije.
Pitala se šta bi ovi ljudi što sa njom eekaju ueinili da znaju ono što ona zna. Verovatno bi pobegli glavom bez obzira. A sazna li se iz kog je razloga došla, moguae je da neae ni preživeti dovoljno dugo da je stražari Kule uhvate i bace u aeliju. Jeste da je u Kuli imala prijatelje, ali niko od njih nije posedovao ni moa ni uticaj. Ako se razlog zbog koga je tu razotkrije, daleko je verovatnije bilo da ae ih ona sa sobom povuai pod glavoseeinu sekiru, no da bi oni njoj mogli da pomognu. Naravno, pod uslovom da poživi do su?enja. Verovatno bi joj davno pre toga trajno zapušili usta.
Morala je da se natera da ne misli dalje o tome. Uspeau da u?em, i uspeau da iza?em. Svetlost spalila Randa al’Tora što me je u ovo uvalio!
Tri ili eetiri Prihvaaene, devojke Mininih godina ili možda maleice starije, šetale su se kroz okruglu odaju i tiho razgovarale s moliocima. Bele su im haljine bile neukrašene, izuzevši sedmobojni prsten na porubu, po jedna boja za svaki A?ah. Povremeno bi se neka polaznica, još mla?a žena ili devojka sva u belom , pojavila da nekoga povede u unutrašnjost Kule. Na licima molilaca koji su sledili polaznice uvek se oeitavala neobiena mešavina uzbu?enja i želje, s jedne strane, a s druge – odbojnosti i nevoljnosti.
Min evršae stisnu svoj zavežljaj kada jedna Prihvaaena stade pred nju. „Svetlost te obasjala“, reda radi reee žena kovrdžave kose. „Ja sam Faolajn. Eime ti Kula može pomoai?“
Faolajnino tamno, okruglasto lice nosilo je strpljiv izraz nekoga ko obavlja dosadan posao, a radije bi bio negde drugde. Sudeai po onome što je Min znala o Prihvaaenima, verovatno bi radije ueila. Spremala se da postane Aes Sedai. Me?utim, najbitnije je bilo što je Prihvaaena nije prepoznala. Njih dve su se, iako nakratko, srele kada je Min ranije bila u Kuli.
Svejedno, Min spusti pogled glumeai strahopoštovanje. To nije bilo neprirodno – mnogi ljudi sa sela ne shvataju da zaista ogroman korak deli Prihvaaene od Aes Sedai. Zaklonivši lice naborom kapuljaee, Min skrete pogled dalje od Faolajn.
„Imam jedno pitanje koje moram postaviti samoj Amirlin Tron“, poee, a onda odjednom uauta kada tri Aes Sedai stupiše u prijemnu dvoranu, dve iz jednog zasvo?enog hodnika, a jedna iz drugog.
Prihvaaene i polaznice naklonile bi se kada bi prošle blizu Aes Sedai, ali inaee su samo nastavljale svoj posao, možda truneicu brže i oštrije. Bilo je to sve. ?li ne i za molioce. Oni kao da su svi istovremeno zadržali dah. Daleko od Bele kule, daleko od Tar Valona, možda bi samo pomislili da su te Aes Sedai neke žene neodre?enih godina, u naponu snage, ali daleko zrelije no što bi se to po licima dalo zakljueiti. Ali u Kuli nije bilo nikakve sumnje. Žena koja dugo koristi Moa ne podleže protoku vremena kao druge. Kada ste u Kuli, ne morate pogledom da tražite prsten Velike zmije da biste prepoznali Aes Sedai.
Talasi dubokih naklona proširiše se kroz okupljene moliteljke, zajedno s ukoeenim poklonima ono malo muškaraca. Dvoje ili troje ljudi eak je palo na kolena. Bogata trgovkinja delovala je uplašeno, a dvoje seljaka pored nje z apanjeno su gledali žive legende. Veaina ljudi samo je iz priea znala kako se valja ponašati u prisustvu Aes Sedai. Malo je bilo verovatno da je iko od prisutnih, izuzev onih koji su zapravo živeli u Tar Valonu, ikada ranije video Aes Sedai. Lako je moguae da eak ni oni iz Tar Valona nikada nisu bili ovako blizu nekoj od Sestara.
Ali Min se jezik nije vezao zbog Aes Sedai. Ponekad, doduše ne eesto, kada bi pogledala ljude ugledala bi slike i aure koje bi obieno na nekoliko trenutaka zableštale, pa nestale. Povremeno bi znala šta oznaeavaju. To se veoma retko dešavalo – to da zna. Zapravo, znatno re?e no što su joj slike dolazile, ali, kad god je mogla da ih protumaei, bila je u pravu.
Za razliku od veaine drugih ljudi, Aes Sedai – i njihovi Zaštitnici – neprestano su bile okružene slikama i prieinama. Oko nekih Aes Sedai poigravalo je toliko razlieitih slika da je Min hvatala vrtoglavica. Ali njihov broj nije uticao na moguanost tumaeenja; retko kada je znala šta slike oko neke Aes Sedai znaee – podjednako retko kao i kod obienih ljudi. Ali ovaj put je saznala daleko više no što bi ikad poželela, i od toga je zadrhtala.
Jedna vitka žena guste crne kose, koja joj je padala sve do struka, jedina koju je Min prepoznala – zvala se Ananda i bila je iz Žutog a?aha – bila je okružena bolešljivim sme?im oreolom, smežuranim i rascepljenim od neke truleži koja ga je napala. Sudeai po zelenom porubu šala koji je nosila, svetlokosa Aes Sedai pored Anande bila je iz Zelenog a?aha. Kada se na trenutak okrenula le?ima, Min joj pozadi na šalu vide beli plamen Tar Valona. A na ramenu joj je, kao da se ugnezdila me?u vinovom lozom i jabukovim cvetovima, bila ljudska lobanja. I to lobanja neke sitnije žene, potpuno ogoljena od mesa i izbeljena od sunca. Treaa Aes Sedai, slatka punaeka žena na drugoj strani odaje, nije nosila šal. Veaina Aes Sedai šalove je nosila samo u sveeanim prilikama. Po pod
