Igra prestola
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
Džordž R. R. Martin Pisac: Džordž R. R. Martin ISBN: 86-7436-099-8 Ilustracija: Ne Izdavae: Laguna Dostupnost...
Pročitaj cijeli opis
25,50 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Igra prestola. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX000376D4
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Pisac: Džordž R. R. Martin
ISBN:
86-7436-099-8
Ilustracija:
Ne
Izdavae:
Laguna
Dostupnost:
do 7 dana
Šifra:
N0078
Broj strana:
655
Težina:
690 g
ROMAN DO SADA NEVI?ENE SNAGE MAŠTE IZ PERA NAJVEAEG MAJSTORA ŽANRAU IGRI PRESTOLA, Džordž R.R. Martin je stvorio istinsko remek-delo, objedinivši sve ono najbolje što žanr epske fantastike može da pruži. Magija, spletke, romanse i pustolovine ispunjavaju stranice prvog toma ovog epskog serijala, koji ae zasigurno oduševiti ne samo ljubitelje žanra, vea i mnogo širi krug eitalaca.
IGRA PRESTOLA
Nad zemljom u kojoj leta mogu trajati decenijama, a zime pokolenjima, nadvili su se crni oblaci. Ledeni vetrovi ponovo duvaju i u snežnim bespuaima severno od Zimovrela, mraene i natprirodne sile okuplaju se iza velikog zida koji štiti kraljevstvo. U središtu sukoba nalazi se porodica Stark od Zimovrela, ljudi nepopustljivih i tvrdih kao što je i zemlja kojom vladaju. Prostiruai se od predela okovanih surovom hladnoaom do dalekog letnjeg kraljevstva obilja i raskoši, ovo je priea o vitezovima i damama, vojnicima i earobnjacima, plaaenim ubicama i kopiladima, ljudima koji žive u vremenu zlih predskazanja. Kroz mnoge zavere i spletke, tragedije i izdajstva, bitke i opsade, rešava se sudbina porodice Stark, njihovih saveznika i neprijatelja, dok svi oni pokušavaju da pobede u toj najsmrtonosnijoj od svih igara: igri prestola.
Komentari eitalaca
Sjajan roman, neoeekivanih obrta i vrlo napet. Eita se u jednom dahu (jedva eekam nastavak!). Iako po žanru potpada pod epsku fantastiku, borba za moa i vlast eini je vrlo realnom i savremenom.
pošiljalac Galadrijela
ODLOMAK
Trebalo bi da krenemo natrag“, ponovi Gared dok je šuma tonula u mrak. „Divljani su mrtvi.“
„Plašiš se mrtvih?“, upita ser Vejmar Rojs, uz traeak osmeha.
Gared ne zagrize mamac. Bio je star eovek – prešao je pedesetu, i video je le?a mnogim gospodieiaima. „Mrtvi su mrtvi“, reee. „Oni više nisu naša briga.“
„Da li su zaista mrtvi?“, tiho upita Rojs. „Kakve dokaze imamo za to?“
„Vil ih je video“, reee Gared. „On kaže da su mrtvi – za mene je to dovoljan dokaz.“
Vil je znao da ae ga pre ili kasnije uvuai u raspravu. Želeo je da to bude što kasnije. „Majka mi je davno rekla da mrtvi ne pevaju“, dobaci.
„Moja dojilja je govorila isto, Vile“, odgovori Rojs. „Nikad ne veruj u ono što si euo na ženskoj sisi. I od mrtvih se može nešto naueiti.“ Glas mu je odjekivao, preglasan u mraenoj šumi.
„Pred nama je dugaeak put“, ukaza Gared. „Osam dana, možda devet. A noa pada.“
Ser Vejmar Rojs ovlaš i ravnodušno pogleda nebo. „To se dešava svakoga dana u ovo doba. Garede, da se ti ne plašiš mraka?“
Vil vide kako se Garedove usne stežu, vide jedva potisnut bes u oeima skrivenim pod debelom crnom kapuljaeom njegovog ogrtaea. Gared je proveo eetrdeset godina u Noanoj straži, u nju je došao još kao deeak, i nije navikao da sa njim zbijaju šale. Ipak, postojalo je tu još nešto. Vil je oseaao da se pod povre?enim ponosom starijeg eoveka nešto skriva. Mogao je da namiriše nemirnu napetost, nalik strahu.
Vil je delio njegov nemir. Ovo mu je bila eetvrta godina na Zidu. Kada su ga prvi put poslali na drugu stranu, preplavile su ga uspomene na sve stare priee, i kolena su mu zaklecala. Kasnije se svemu smejao. Bio je veteran stotina izvidnica i beskrajna mraena divljina, koju su južnjaci zvali Ukleta šuma, nije ga više plašila. Sve do ove noai. Noaas je bilo drugaeije. U tami je bilo neke pretnje, podilazili su ga žmarci. Devet dana su jahali – na sever, severozapad i opet na sever, u poteri za družinom divljana pljaekaša. Svaki dan je bio gori od prethodnog. Današnji je bio najgori od svih . Sa severa je duvao ledeni vetar i drveae je šuštalo kao da je živo. Vil je eitavog dana oseaao da ga nešto posmatra, hladno i neumoljivo, nešto što za njega nije imalo milosti. I Gared je to oseaao. Vil je samo želeo da glavom bez obzira odjaše prema sigurnosti Zida, ali takve pomisli se ne dele sa zapovednikom.
Posebno ne sa zapovednikom poput ovog.
Ser Vejmar Rojs bio je najmla?i sin drevne kuae sa previše naslednika. Bio je naoeit mladia od osamnaest leta, okretan i vitak, poput noža. U sedlu svog ogromnog crnog ratnog konja bio je mnogo viši od Vila i Gareda na njihovim brdskim konjiaima. Nosio je crne kožne eizme, crne vunene pantalone, crne rukavice od krtieje kože i lepu svetlucavu crnu verižnjaeu, preko slojeva crne vune i tvrde kože. Ser Vejmar Rojs je bio Zakleti brat Noane straže manje od pola godine, ali su svi morali priznati da se dobro pripremio za svoj poziv. Bar što se odeae tiee.
Ogrtae mu je bio najlepši od svega – samurovina, debela i crna i meka poput greha. „Kladim se da je samure sam pobio, svojerueno“, rekao je Gared u kasarni nakon što su malo popili, „svima im je zavrnuo šije, junaeina naša.“ Svi su se nasmejali.
Teško je primati nare?enja od eoveka kome se smeješ uz eašu vina, pomisli Vil dok je drhtureai sedeo na svom ri?anu. Gared je sigurno mislio isto.
„Mormont je rekao da ih pratimo, i pratili smo ih“, reee Gared. „Mrtvi su. Više nam neae stvarati nevolje. Pred nama je težak put. Ne dopada mi se ovo vreme. Ako zaveje, trebaae nam dve nedelje da se vratimo. A sneg i nije ono najgore. Da li si ikada video ledenu oluju, moj gospodaru?“
Mladi lord kao da ga nije euo. Proueavao je dolazeai sumrak s mešavinom dosade i ravnodušnosti, baš kao što je einio i sve drugo. Vil je dovoljno dugo jahao s njim da bi shvatio kako je najbolje ne prekidati ga kada tako izgleda. „Vile, reci mi ponovo šta si video. Sve pojedinosti. Nemoj ništa da izostaviš.“
Pre nego što je došao u Noanu stražu, Vil je bio lovac. U stvari, ako aemo pravo, lovokradica. Malisterovi jah aei uhvatili su ga na delu u Malisterovim šumama – drao je jelena. Mogao je da bira: da obuee crninu ili da izgubi ruku. Niko se kroz šumu nije kretao tiho kao Vil, i Crna braaa su ubrzo otkrila njegov dar.
„Logor je dve milje dalje, iza onog grebena, odmah uz potok“, reee Vil. „Prišao sam što sam bliže mogao. Ima ih osmoro, muškaraca i žena. Decu nisam video. Podigli su zaklon uz stenu. Sada je skoro sasvim zavejan, samo sam video obrise. Vatra nije gorela, ali sam jasno video jamu za nju. Niko se nije micao. Dugo sam posmatrao. Živi ne leže tako mirno.“
„Da li si video krv?“
„Ne, nisam“, prizna Vil.
„Da li si video oružje?“
„Nešto maeeva, nekoliko lukova. Jedan eovek je imao sekiru. Tešku, dvoseklu, gadan komad gvož?a. Ležala je na zemlji pored njega, kraj njegove ruke.“
„Da li si zabeležio položaje tela?“
Vil slegnu ramenima. „Jedno ili dvoje sede naslonjeni na stenu. Veaina leži na zemlji. Kao da su mrtvi.“
„Ili spavaju“, predloži Rojs.
„Mrtvi su“, bio je uporan Vil. „Jedna žena je u krošnji gvozdendrveta, napola skrivena me?u granama.
Osmatraeica.“ Bledo se nasmešio. „Postarao sam se da me ne primeti. Kada sam se približio, video sam da se ni ona ne miee.“ Zadrhtao je, nije mogao da se savlada.
„Hladno ti je?“, upita Rojs.
„Pomalo“, promrmlja Vil. „Vetar, moj gospodaru.“
Mladi vitez se okrete ka svom sedom vojniku. Smrznuto opalo lišae šaputalo je oko njih i Rojsov ratni konj je nervozno stupao. „Garede, šta misliš, šta ih je pobilo?“, upita ser Vejmar opušteno i podesi nabore svog dugaekog ogrtaea od samurovine.
„Hladnoaa“, reee Gared potpuno ube?en. „Prošle zime sam video ljude kako se smrzavaju, a i one pre nje, kada sam još bio deeak. Svi prieaju o snegu dubokom deset metara, o ledenom vetru što urlieuai dolazi sa severa, ali pravi neprijatelj je hladnoaa. Prikrade ti se tiše od Vila, u poeetku drhtiš, zubi ti cvokoau i cupkaš sanjajuai o kuvanom vinu i vreloj rasplamsaloj vatri. O, kako samo peee! Ništa ne peee kao hladnoaa. Ali samo z akratko. Onda u?e u tebe, ispunjava te i, nakon nekog vremena, nemaš više snage da joj se odupreš. Lakše je samo sesti ili zaspati. Kažu da na kraju ne oseaaš bol. Najpre se osetiš malaksalim i pospanim, sve poene da bledi, a onda kao da potoneš u more toplog mleka. Tako, nekako smireno.“
„Kakva blagoglagoljivost, Garede“, primeti ser Vejmar. „Nisam znao za taj tvoj dar.“
„I ja znam šta je hladnoaa, mladi lorde.“ Gared zbaci kapuljaeu, da bi ser Vejmar mogao dobro da vidi patrljke na mestima gde su nekad bile uši. „Dva uva, tri nožna prsta i mali prst na levoj ruci. Dobro sam prošao. Mog brata smo zatekli smrznutog na straži, s osmehom na licu.“
Ser Vejmar sleže ramenima. „Garede, moraš toplije da se oblaeiš.“
Gared prostreli pogledom mladog lorda, a ožiljci na mestima gde je meštar Emon odsekao uši pocrveneše od besa. „Kad do?e zima, videaeš koliko se toplo možeš obuai.“ Navukao je kapuljaeu i nagao se napred na svom konjiau, tih i namrgo?en.
„Ako Gared kaže da je to zbog hladnoae...“, poee Vil.
„Vile, da li si prošle nedelje išao na stražu?“
„Da, gospodaru.“ Nije bilo nedelje da on nije bar deset puta išao na prokletu stražu. Zašto li ga to pita?
„I, u kakvom je stanju bio Zid?“
„Plakao je“, reee Vil namrštivši se. Sada mu je postalo jasno, kada mu je mladi lord skrenuo pažnju. „Nisu mogli da se smrznu. Ne, ako Zid plaee. Nije bilo dovoljno hladno.“
Rojs klimnu glavom. „Pametan si ti momak. Prošle nedelje smo imali blag mraz, i sneg je padao nekoliko puta, ali hladnoaa zasigurno nije bila toliko strašna da ubije osmoro odraslih ljudi. Ljudi, podseaam te, obueenih u krzno i kožu, ljudi koji su u blizini imali sklonište i sve što je potrebno da se zapali vatra.“ Vitez se samozadovoljno smeškao. „Vile, odvedi nas tamo. Hoau lieno da vidim te mrtvace.“
Više nije bilo pomoai. Nare?enje je izdato i east ih je obavezivala da ga poslušaju.
Vil je išao prvi, njegov eupavi konjia pažljivo je nalazio put kroz rastinje. Prošle noai je pao sneg, i pod njim se skriv alo kamenje i korenje i rupe, eekajuai na neoprezne i nepažljive. Ser Vejmar Rojs je išao sledeai, njegov veliki parip nestrpljivo je frktao. Nije bilo pametno jahati ratnog konja u izvidnici, ali ko je to mogao da kaže mladom lordu. Gared je išao na kraju. Stari vojnik u sedlu je mrmljao nešto sebi u bradu.
Sumrak se zgušnjavao. Vedro nebo postade duboko purpurno, boje stare masnice, a zatim sasvim potamne. Pojaviše se zvezde. Diže se mlad mesec. Vilu bi drago zbog njegovog svetla.
„Sigurno možemo da jašemo brže“, reee Rojs, kada se mesec sasvim digao.
„Ne na ovom konju“, reee Vil. Od straha je postao drzak. „Možda moj gospodar želi sam da nas vodi?“
Ser Vejmar Rojs ga ne udostoji odgovora.
Daleko u šumi zaeu se zavijanje vuka.
Vil zaustavi konjiaa ispod drevnog evornovatog gvozdendrveta i sjaha.
„Zašto si stao?“, upita ser Vejmar.
„Najbolje da ostatak puta pre?emo peške, gospodaru. Tu su, iza onog grebena.“
Rojs zastade na tren, zamišljeno gledajuai u daljinu. Ledeni vetar je šaptao kroz granje. Veliki ogrtae od samurovine blago je poigravao za njim, kao da je živ.
„Nešto nije u redu“, tiho reee Gared.
Mladi vitez se prezrivo osmehnu. „Stvarno?“
„Zar ne oseaaš?“, upita Gared. „Poslušaj tminu.“
Vil je oseaao. U Noanoj straži je proveo eetiri godine, i nikada do sada nije bio toliko uplašen. Šta bi to moglo biti?
„Vetar. Šuštanje granja. Zavijanje vuka. Od kog zvuka toliko gubiš kuraž, Garede?“ Kada mu Gared ne odgovori, Rojs vešto skliznu iz sedla. Zaveza paripa za nisku granu, podalje od ostalih konja, i isuka mae iz korica. Dragulji zaiskriše na baleaku, a meseeina pomilova sjajni eelik. Bilo je to vrsno oružje, u zamku iskovano, i novo, sudeai po izgledu. Vil je bio siguran da nikada nije upotrebljeno u pravoj bici. „Ovde šuma postaje gušaa“, upozori Vil. „Taj mae ae vam samo smetati, moj gospodaru. Nož vam je bolji.“
„Ako mi zatreba tvoj savet, zatražiau ga“, reee mladi lord. „Garede, ostani ovde. Pazi na konje.“
Gared sjaha. „T rebaae nam vatra. Zapaliau je.“
„Kakva si ti budala, staree! Ako u šumi ima neprijatelja, vatra ae im samo skrenuti pažnju na nas.“
„Ima i neprijatelja koji se boje vatre“, reee Gared. „Medveda i jezovuka i... drugih stvorenja...“
Prevodilac: Nikola Pajvaneia
Edicija: Pesma Leda i Vatre
Izdanje: 1
Godina: 2003
Jezik: Srpski jezik
Vrsta uveza: Meki uvez
Pismo: Latinica
Velieina: 130x200
Zemlja porijekla: Srbija
Stanje: Nova
