Ilion
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
Den Simons Pisac: Den Simons ISBN: 86-7436-193-5 Ilustracija: Ne Izdavae: Laguna Dostupnost: do 7 dana...
Pročitaj cijeli opis
21,00 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Ilion. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX000376DD
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Pisac: Den Simons
ISBN:
86-7436-193-5
Ilustracija:
Ne
Izdavae:
Laguna
Dostupnost:
do 7 dana
Šifra:
N0151
Broj strana:
558
Težina:
681 g
Sa visova Olimpus Monsa na Marsu moani Zevs i njegova besmrtna porodica bogova, boginja i polubogova gledaju strahovitu borbu i posmatraju – a eesto i utieu na – legendarne podvige Parisa, Ahileja, Hektora, Odiseja i sukobljenih vojski Grka i Trojanaca.Tomas Hokenberi, nekadašnji profesor iz dvadeset prvog vijeka i izueavalac Ilijade tako?e posmatra. Hokenberijeva dužnost je da posmatra i izveštava o tome kako se odvija Trojanski rat za takozvana božanstva koja su smatrala da ae im koristiti ako ga vrate iz mrtvih. Ali muza kojoj služi ima za umornog nauenika novi zadatak, po nalogu Afrodite lieno. Uz pomoa tehnologije eetrdesetog vijeka, Hokenberi treba da se ubaci na Olimp, špijunira njegove božanske stanovnike... i konaeno uništi Afroditinu sestru i suparnicu, boginju Paladu Atenu.
Na Zemlji koja je suštinski izmjenjena poslije odlaska Post-ljudi vijekovima ranije, veliki doga?aji na krvavim ravnicama Iliona služe kao puka zabava. Prizori neprikosnovenog junaštva i neuporedivog pokolja unose uzbu?enja u život ljudi lišenih hrabrosti, muka, rada i svrhe. Ali takva egzistencija nije dovoljna za Harmena, eovjeka koji živi poslednju godinu svoje posljednje Dvadesetice. Taj najrije?i od svih post-postmodernih ljudi - avanturista – namjerava da istraži prostore daleko izvan granica svog svijeta prije isteka vremena koje mu je dodjeljeno, u potrazi za izgubljenom prošlošau, razornom istinom i bjekstvom od sopstvenog neumitnog “posljednjeg faksa”. U me?uvremenu, iz dalekih prostora Jupiterovog svemira eetiri rase razumnih mašina utrkuju se u istrazi - i, moguae, okoneanju – potencijalno katastrofalnih emisija neobjašnjivog kvantnog fluksa koje potieu sa vrha planine kilometrima iznad teraformirane površine Marsa...
Prva knjiga izuzetne dvodjelne epopeje koja ae biti okoneana Olimpom, Simonsov Ilion je pustolovina koja oduzima dah, ogromnog raspona i imaginacije, i kreae se kroz vrijeme i prostor kako bi spojila tri naizgled razlieite priee na svijež, uzbudljiv i potpuno neoeekivan naein. Uistinu majstorsko djelo nauene fantastike i verovatno najbolje Simonsovo dostignuae do sada, u vea izuzetnom književnom opusu.
ODLOMAK
1
Ravnice Iliona
Gnev.
Gnev mi, Muzo, pevaj, Ahileja, Peleju sina, ubice, ljudomore, eiji je usud da pogine, pevaj gnev koji je Ahajce koštao toliko vrlih ljudi i poslao toliko živih, sreanih duša u sumornu Kuau mrtvih. I kad si vea kod toga, Muzo, pevaj gnev samih bogova, tako drskih i tako moanih ovde, na svom novom Olimpu, i gnev postljudi, koliko god bili mrtvi i nestali, te gnev onih malobrojnih preostalih pravih ljudi, koliko god bili obuzeti sobom i beskorisni. I dok pevaš, Muzo, pevaj tako?e gnev onih biaa promišljenih, svesnih ali ne baš toliko nalik ljudima što sanjaju tamo, pod ledom Evrope, umiru u sumpornom pepelu Ija i ra?aju se u hladnim prevojima Ganimeda.
O, i pevaj o meni, Muzo, o jadnom Hokenberiju ro?enom iznova protiv svoje volje – o jadnom mrtvom doktoru Tomasu Hokenberiju, Hokenbušu za prijatelje, za prijatelje koji su se odavno pretvorili u prah na svetu odavno napuštenom. Pevaj moj gnev, da, moj gnev, Muzo, koliko god sitan i beznaeajan taj gnev bio kada se meri s gnevom besmrtnih bogova, ili kada se uporedi s besom bogomore Ahileja.
Kad bolje razmislim, Muzo, nemoj uopšte pevati o meni. Znam te. Tebi sam se obavezao i služio, Muzo, kueko kakve nema. I ne verujem ti, Muzo. Ni najmanje.
Ako vea treba da budem nevoljni Hor u ovoj priei, onda sa pripovedanjem mogu zapoeeti gde god odaberem. Biram da zapoenem ovde.
Dan je kao i svaki drugi dan tokom više od devet godina od mog ponovnog ro?enja. Budim se u barakama Sholije, tamo gde je pesak crven, a nebo plavo, me?u velikim kamenim licima, Muza me doziva, njuše me i propuštaju krvožedni kerberidi, hitam baš kao što treba trideset vertikalnih kilometara uzbrdo do zelenih vrhova Olimpa superbrzim kristalnim pokretnim stepenicama na istoenoj strmini i – kada se pojavim u praznoj Muzinoj vili – sholik kome je smena završena uputi me u situaciju, stavim na sebe opremu za morfovanje i protivudarni oklop, zavueem tejzersku palicu za opasae, a onda se prebacim kvantnim teleportom na ravnice Ilion a.
Ako ste ikada zamišljali opsadu Iliona, kao što sam ja profesionalno einio duže od dvadeset godina, moram vam reai da vaša mašta gotovo izvesno nije bila dorasla tom zadatku. Moja nije. Stvarnost je daleko eudesnija i strašnija eak i od onoga što je slepi pesnik naumio da vidimo.
Pre svega, tu je grad, Ilion, Troja, jedan od velikih naoružanih polisa antiekog sveta – više od tri i po kilometra daleko od plaže gde sada stojim, ali ipak vidljiv, divan i dominantan na svojoj uzvisini, sa visokim zidovima obasjanim hiljadama baklji i lomaea, sa kulama koje nisu baš toliko neizmerno visoke kao što je Marlo želeo da pomislimo, ali i dalje zapanjujuae – visoke, zaobljene, tu?inske, impozantne.
Onda su tu Ahajci i Danajci i ostali okupatori – tehnieki još ne „Grci“ pošto ae taj narod nastati tek posle više od dve hiljade godina, ali ja au ih svejedno zvati Grcima – nanizani kilometar za kilometrom duž obale. Kada sam predavao Ilijadu, govorio sam studentima da je Trojanski rat, uprkos svoj homerovskoj slavi, verovatno u stvarnosti bio prilieno mali doga?aj – nekoliko hiljada grekih ratnika protiv nekoliko hiljada Trojanaca. Eak i najobavešteniji elanovi sholije – te grupe izueavalaca Ilijade koja je postojala gotovo dva puna milenijuma – procenili su na osnovu speva da nije moglo biti više od 50.000 Ahajaca i ostalih grekih ratnika koji su se iskrcali duž obale iz svojih crnih brodova.
Pogrešili su. Procene sada pokazuju da ima više od 250.000 grekih napadaea i otprilike upola manje trojanskih branilaca i njihovih saveznika. Oeigledno, svaki ratnik junak na grekom ostrvlju pohitao je u tu bitku – jer bitka je podrazumevala pljaeku – i poveo sa sobom svoje vojnike, pratioce, robove i konkubine.
Vizuelni utisak je zapanjujuai: kilometar za kilometrom obasjanih šatora, logorskih vatri, odbrambenih barijera od zašiljenog kolja, kilometri rovova iskopanih u tvrdom tlu iznad plaža – ne da bi se u njima zgurili i sakrili, vea da bi tako odvratili od napada trojansku konjicu – i na hiljade lomaea, vat ri za pripremanje obeda i vatri za spaljivanje leševa, koje obasjavaju sve te kilometre šatora i ljudi i blistaju na uglaeanim kopljima i sjajnim štitovima.
Vatre za spaljivanje leševa.
Jer u proteklih nekoliko nedelja, kuga se zavukla u greke redove, pobivši najpre magarce i pse, a zatim vojnika tu, slugu tamo, sve dok najednom u proteklih deset dana nije prerasla u epidemiju i pobila više ahajskih i danajskih junaka nego branioci Iliona za više meseci. Podozrevam da je u pitanju tifus. Grci su sigurni da je to bes Apolonov. Video sam Apolona iz daljine – kako na Olimpu, tako i ovde – i to vam je jedan jako gadan baja. Apolon je bog strelac, gospodar srebrnog luka, „onaj koji udara izdaleka“ i, mada je bog leeenja, istovremeno je i bog bolesti. I više od toga, on je glavni božanski saveznik Trojanaca u ovoj borbi, i da je po Apolonovoj volji, Ahajci bi bili zbrisani. Bez obzira na to da li je ta tifusna groznica došla iz reka punih leševa i drugih ovdašnjih zaga?enih voda ili iz Apolonovog srebrnog luka, Grci su u pravu što misle da im on želi zlo.
U ovom trenutku, ahajski „gospodari i kraljevi“ – a svaki od tih grekih junaka jeste nekakav kralj ili gospodar u sopstvenoj oblasti i sopstvenim oeima – okupljaju se za javnu skupštinu blizu Agamemnonovog šatora kako bi odlueili šta da preduzmu ne bi li okoneali tu pošast. Prilazim polako, gotovo sa oklevanjem, iako bi posle devet godina eekanja ovo trebalo da bude najuzbudljiviji trenutak u mom dugom posmatranju ovog rata. Veeeras Homerova Ilijada zaista poeinje.
O, prisustvovao sam ja mnogim elementima iz Homerovog speva koje je pesnik vremenski pogrešno locirao, kao što je takozvani Spisak brodova, skup i popis svih grekih snaga, koji se nalazi u Drugom pevanju Ilijade, ali ja sam video da se zbio pre više od devet godina prilikom pripreme ove vojne ekspedicije u Aulidi, tesnacu izme?u Eubeje i grekog kopna. Ili Epipoleza, smotra vojske koju vrši Agamemnon, a zbiva se u Eetvrtom pevanju Homerovog epa, ali ja sam video da se dogodila ubrzo po i skrcavanju armija ovde, blizu Iliona. Posle tog doga?aja usledilo je ono što sam u predavanjima nazivao Teihoskopijom, ili „Gledanjem sa bedema“, kad Helena prepoznaje razne ahajske junake pred Prijamom i drugim trojanskim vo?ama. Teihoskopija se pojavljuje u Treaem pevanju speva, ali u stvarnom sledu doga?aja zbila se ubrzo po iskrcavanju i Epipolezi.
Ako ovde uopšte postoji stvarni sled doga?aja.
U svakom slueaju, veeeras je skup kraj Agamemnonovog šatora i sukob izme?u Agamemnona i Ahileja. Tu Ilijada poeinje, i trebalo bi da ovde bude usmerena sva moja energija i profesionalna umešnost, ali istina je da me zdravo zabole za sve to. Neka se šepure. Neka besne. Neka Ahilej posegne za maeem – pa, priznajem da me zanima da to pogledam. Hoae li se Atena zaista pojaviti da ga spreei, ili je ona samo metafora za Ahilejev zdrav razum koji je prevladao? Ceo život sam eekao odgovor na takvo pitanje i odgovor je samo nekoliko minuta daleko ali, zaeudo, neopozivo… zdravo… me… zabole.
Devet godina bolnog ponovnog ra?anja i sporog vraaanja pamaenja, neprekidnog ratovanja i neprekidnog herojskog šepurenja, da ne pominjem to što sam rob bogova i Muze, sve to je uzelo svoj danak. U ovom trenutku bio bih podjednako zadovoljan kada bi se pojavio jedan B-52 i ispustio atomsku bombu i na Grke i na Trojance. Jebeš sve te junake i drvene koeije na kojima su se dovezli.
Ali, vueem se prema Agamemnonovom šatoru. Ovo je moj posao. Ako ovo ne osmotrim i ne pošaljem Muzi izveštaj, neau zbog toga izgubiti mesto na katedri. Bogovi ae me svesti na koštane opiljke i prašnjavu DNK iz kojih su me ponovo stvorili i to ae, kao što kažu, biti to.
2
Brda Ardisa, Ardis Hol
Dimen se dofaksovao i oevrsnuo blizu Adine kuae, a onda glupavo zažmirkao prema crvenom suncu na obzorju. Nebo je bilo vedro, a suton je goreo izme?u visokih stabala na vencu i zahvaljujuai njemu i polarni i ekvatorijalni prsten svetleli su dok su se obrtali na kobaltnom nebu. Dimen je bio dezorijentisan zato što je ovde bilo veee , a pre samo jedne sekunde bilo je jutro kada se otfaksovao sa Tobijeve žurke povodom Druge dvadesetice u Ulanbatu. Prošle su godine otkad je posetio Adinu kuau i, ako se izuzmu oni prijatelji kojima je najredovnije odlazio u posetu – Sedmen u Parizu, Ono u Belinbadu, Rajzir u njenoj kuai na liticama Eoma, još nekoliko drugih – pojma nije imao na kom ae se kontinentu ili u kojoj vremenskoj zoni naai. Ali opet, Dimen nije znao ni za imena niti položaj kontinenata, a kamoli za geografske koncepte ili vremenske zone, pa mu sâm nedostatak znanja ništa nije ni znaeio.
Opet, ovo ga je dezorijentisalo. Izgubio je jedan dan. Ili ga je možda stekao? U svakom slueaju, vazduh je ovde mirisao drugaeije – vlažnije, zasiaenije, divljije.
Dimen se obazre oko sebe. Stajao je u središtu platforme generieke faks-stanice – na tom uobieajenom krugu od permabetona s otmenim gvozdenim stubovima na eijim su vrhovima bile žute kristalne nadstrešnice, a blizu središta kruga na stubu se nalazio neizbežni kodirani znak koji on nije umeo da proeita. U dolini se nije videla nikakva druga gra?evina, samo trava, drveae, potok u daljini, sporo okretanje prstenova ukrštenih iznad njega poput armatura kakvog velikog, sporog žiroskopa.
Veee je bilo toplo, vlažnije nego u Ulanbatu, a faks-platforma bila je smeštena u središtu travnate poljane okružene niskim brežuljcima. Šest metara iza kružne platforme stajale su drevne otvorene karuce za dve osobe, s jednim toekom i sa podjednako drevnim servitorom koji je lebdeo iznad mesta za vozaea, dok je jedan jedini vojniks stajao izme?u drvenih držalja. Prošlo je više od decenije otkad je Dimen posetio Ardis Hol, ali sada se setio koliko je sve to bilo varvarski nezgodno. Apsurdno, da neko u kuai nema faks-stanicu. „Dimen Ur?“ – upita servitor, iako je oeito znao ko je on.
Dimen progun?a nešto i pruži svoju izan?alu putnu torbu. Majušni servitor dolebde bliže, uze prtljag me?u obložene šiljke i utovari ga u platneni odeljak karuca dok se Dimen peo unutra. „Da li eekamo još nekoga?“
„Vi ste poslednji gost“, odgovori servitor. On odzuja u svoju nišu u obliku polulopte i škljocnu komandu; vojniks šeepa držalje karuca i zakaska prema zalazeaem suncu, dok su njegove crvenkaste noge i toeak karuca dizali veoma malo prašine na šljuneanom drumu. Dimen se zavali u zelenu kožu, osloni se obema rukama o svoj štap za pešaeenje i prepusti uživanju u vožnji.
Nije došao da poseti Adu, vea da je zavede. Time se Dimen bavio – zavodio je mlade žene. I sakupljao je leptire. Einjenica da je Ada bila u svojim srednjim dvadesetim, dok se Dimen približavao svojoj Drugoj dvadesetici, njemu nije znaeila ništa. Kao ni to što je Ada bila njegova bliska ro?aka. Tabui incesta odavno su nestali. „Genetska devijacija“ za Dimena nije postojala ni kao koncept, ali sve i da jeste, on bi se pouzdao u to da ae firmarijum srediti stvar. Firmarijum je mogao da sredi sve. Dimen je bio u poseti Ardis Holu pre deset godina u ulozi ro?aka – i pokušao je da zavede drugu Adinu ro?aku, Virdžiniju, iz eiste dosade, pošto je Virdžinija bila privlaena koliko i kakav vojniks – kada je prvi put video Adu golu. Išao je jednim od beskrajnih hodnika u Ardis Holu u potrazi za konzervatorijumom gde se doruekovalo, kad je prošao kraj sobe mla?e žene; vrata su bila odškrinuta, a tamo, kao odraz u visokom, izvitoperenom ogledalu bila je Ada, koja se sun?erom prala iznad lavaboa, odevena samo u izraz blage dosade – kako je Dimen kasnije saznao, Ada je bila svakakva, ali nipošto nije posveaivala preveliku pažnju higijeni – i njen odraz, ta mlada žena koja se upravo pomaljala iz eaure detinjstva, obuzela je njega, tog odraslog muškarca jedva nešto starijeg nego što je Ada sada bila.
Eak i tada, sa bucmastim tragovima detinjstva još prisutnim na kukovima, butinama i propupelim dojkama, Ada je bila prizor zbog kog je vredelo zastati i diviti se. Bleda – devojeina koža uvek je bila meka i bela kao pergament, koliko god boravila napolju – sivih oeiju, sa usnama boje maline i crnom crnom kosom, bila je pravi san erotomana amatera. U to vreme je kultura od žena zahtevala da se briju ispod pazuha, ali ni mlada Ada, ni – Dimen se iskreno tome nadao – njena odrasla verzija nisu obraaale na to pažnju baš kao ni na veainu drugih kulturoloških modaliteta. Zamrznuto u visokom ogledalu tada (i pribodeno i uzdignuto visoko u zbirci Dimenovih seaanja sada) bilo je
