Oluja maeeva dio drugi: krv i zlato
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
Džordž R. R. Martin Pisac: Džordž R. R. Martin ISBN: 86-7436-222-2 Ilustracija: Ne Izdavae: Laguna Dostupnost...
Pročitaj cijeli opis
23,50 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Oluja maeeva dio drugi: krv i zlato. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX00037791
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Pisac: Džordž R. R. Martin
ISBN:
86-7436-222-2
Ilustracija:
Ne
Izdavae:
Laguna
Dostupnost:
na stanju
Šifra:
N0156
Broj strana:
510
Težina:
450 g
Krv i zlato, nastavlja tkanje raskošne tapiserije zapoeete u Eeliku i Snijegu, povijesti koja je bez daha ostavila milione eitalaca širom svijeta.Dok se Rat petorice kraljeva približava krvavom vrhuncu, Džon Sniježni i mala družina mladiaa i bogalja, ostavljeni od svih, spremaju se da sami zaustave divljansku plimu na kapiji Crnog zamka. Rob Stark, Kralj na Sjeveru, kreae u još jedan pohod, da povrati zemlje svog oca. Kraljica Sersei je napokon odigrala završne poteze u igri koja ae njenom sinu obezbjediti prijesto, ali njen brat, bezruki vitez, mora da se uhvati u koštac sa neprijateljima strašnijim od svih sa kojima se do sada sukobljavao - demonima svoje prošlosti. A u me?uvremenu, zmajevi Deneris Olujro?ene, kalisi Dotraka, rastu i jaeaju...
Vo?en rukom vrhunskog pripovjedaea, jedinstven po snazi, zamahu i maštovitosti, roman Krv i zlato je do sada najuzbudljiviji dio Pjesme leda i vatre remek-djela savremene epske fantastike.
ODLOMAK
DENERIS
Njeni dotraeki izvidnici joj rekoše kako stvari stoje, ali je Deni želela da se i sama uveri. Ser Džora Mormont projaha sa njom kroz brezovu šumu i uz greben od pešeara. „Dovoljno smo blizu“, upozori je na vrhu.
Deni zauzda kobilu i pogleda preko polja, ka mestu gde se junkajska vojska postrojila, prepreeivši im put. Belobradi ju je naueio kako najbolje prebrojati dušmane. „Pet hiljada“, reee ona brzo.
„Rekao bih da je tako.“ Ser Džora upre prstom. „Tamo na bokovima su najamnici. Kopljanici i strelci na konjima, sa maeevima i sekirama za borbu prsa u prsa. Drugi sinovi na levom krilu, Olujne vrane na desnom. I jedni i drugi broje po oko pet stotina ljudi. Vidiš li barjake?“
Harpija Junkaija držala je u kandžama bie i gvozdenu ogrlicu umesto lanca. Me?utim, najamnici su ispod zastave grada kome su služili razvili sopstvene stegove: desno eetiri vrane izme?u ukrštenih munja, levo slomljeni mae. „Junkajani sami drže središte“, primeti Deni. Njihove starešine su iz daljine izgledale isto kao astaporske; visoke sjajne kacige i plaštovi s našivenim blistavim bakarnim diskovima. „Predvode li to vojnike-robove?“
„Mahom. Ali oni ne mogu da se mere sa Neokaljanima. Junkai je euven po obuci robova za postelju, a ne za rat.“
„Šta ti misliš? Možemo li da pobedimo ovu vojsku?“
„Lako“, odgovori ser Džora.
„Ali ne bez krvi.“ Reke krvi natopile su cigle Astapora onog dana kada je grad pao, mada ta krv uglavnom nije poticala od njenih ljudi. „Možda aemo ovde i pobediti u bici, ali uz takve gubitke ne možemo da zauzmemo grad.“
„To je uvek rizik, kalisi. Astapor je bio samozadovoljan i ranjiv. Junkai je upozoren i spreman.“
Deni se zamisli. Vojska robovlasnika delovala je mala u pore?enju sa njenim mnoštvom, ali najamnici behu na konjima. Dovoljno je dugo jahala s Dotracima da bi znala šta ratnici u sedlu mogu da urade pešadiji. Neokaljani bi odbili njihov juriš, ali bi moji oslobo?enici bili poklani. „Robovlasnici vole da prieaju“, reee. „Pošalji glas da au ih saslušati veeeras u svom šatoru. A pozovi i kapetane najamniekih eeta. Ali ne zajedno. Olujne vrane u podne, Druge sinove dva sata kasnije.“
„Biae tvoja volja“, reee ser Džora. „Ali ako ne do?u…“
„Doai ae. Zanimaae ih da vide zmajeve i euju šta imam da im kažem, a oni pametni me?u njima videae priliku da procene moju snagu.“ Deni okrenu srebrnu ždrebicu. „Eekaau ih u svom paviljonu.“
Mutno nebo i oštar vetar otpratiše Deni do njene vojske. Duboki jarak koji ae opasivati logor vea beše napola iskopan, a šume pune Neokaljanih koji su sekli grane breza da bi od njih napravili naoštreno kolje. Evnusi nikada ne spavaju u neutvr?enom logoru, tako je bar tvrdio Sivi Crv. Bio je tamo, i gledao ih kako rade. Deni zastade na tren, da porazgovara sa njim. „Junkai se spremio za bitku.“
„To je dobro, velieanstvo. Ovi su žedni krvi.“
Kada je naredila Neokaljanima da sami odrede svoje starešine, Sivi Crv je velikom veainom izabran za najviši ein. Deni je naložila ser Džori da ga obuei za zapovedništvo, i izgnani vitez je rekao da je zasada mladi evnuh strog ali pošten, da brzo uei, da je neumoran i potpuno posveaen eak i najsitnijim detaljima.
„Mudri gospodari su pred nas izveli vojsku robova.“
„Rob u Junkaiju uei put sedam uzdaha i šesnaest položaja zadovoljstva, velieanstvo. Neokaljani uee put tri koplja. Tvoj Sivi Crv se nada da ae ti to pokazati.“
Jedna od prvih Deninih odluka nakon pada Astapora bila je da ukine obieaj po kome Neokaljani svakog dana dobijaju novo ime. Veaina onih ro?enih u slobodi vratili su se imenima koja su dobili na ro?enju, pod uslovom da su ih se seaali. Ostali su se nazvali po junacima ili po bogovima, a ponekad po oružju, draguljima, pa eak i cveau, zbog eega su vojnici, za Denine uši, imali veoma neobiena imena. Sivi Crv je ostao Sivi Crv. Kada ga je pitala zašto, odgovorio je: „To je sreano ime. Ime koje je ovaj dobio na ro?enju bilo je prokleto. Njega je nosio kada je odveden u ropstvo. Ali Sivi Crv je ime koje je ovaj izvukao na dan kada ga je Deneris Olujro?ena os lobodila.“ „Ako do?e do bitke, neka Sivi Crv pokaže mudrost kao i junaštvo“, reee mu Deni. „Poštedi svakog roba koji se da u beg ili baci oružje. Što manje bude poginulih, biae ih više da nam se kasnije pridruže.“
„Ovaj ae upamtiti.“
„Znam da hoae. Budi u mom šatoru u podne. Hoau da sa ostalim mojim starešinama budeš prisutan kada budem pregovarala sa najamniekim kapetanima.“ Deni obode srebrnu ždrebicu i odjaha ka logoru.
Unutar kruga koji su odredili Neokaljani, šatori su se dizali u urednim nizovima, a njen visoki zlatni paviljon beše u središtu. Drugi se logor nalazio odmah iza njenog; pet puta veai, raštrkan i u metežu, nije imao ni jaraka, ni šatora, ni stražara. Ko je imao konja ili mazgu, spavao je kraj njih, iz straha da mu ga neko ne ukrade. Koze, ovce i izgladneli psi slobodno su lutali me?u hordama žena, dece i staraca. Deni je ostavila Astapor u rukama veaa bivših robova, pod vo?stvom jednog vidara, jednog ueenjaka i jednog sveštenika. To su sve mudri ljudi, mislila je, i pravedni. Pa ipak, hiljade i hiljade su radije krenule za njom u Junkai nego da ostanu u Astaporu. Dala sam im grad, a veaina se previše plašila da ga prihvati.
Njena vojska je delovala patuljasto u pore?enju sa odrpanom hordom oslobo?enika, koja je bila više breme nego što je od nje bilo neke koristi. Možda je svaki stoti imao magarca, kamilu ili vola; veaina je nosila oružje opljaekano iz arsenala nekog trgovca robovima, ali je tek svaki deseti bio dovoljno snažan da se bori, a nijedan za to nije bio obueen. Zemlje kroz koje bi prolazili opustošili bi u potrazi za hranom, poput skakavaca u sandalama. A ipak Deni nije imala srca da ih ostavi kao što su savetovali ser Džora i krvorodnici. Rekla sam im da su slobodni. Ne mogu sada da im kažem kako nisu slobodni da mi se pridruže. Zagleda se u dim što se dizao sa njihovih vatri i potisnu uzdah. Možda ima najbolje pešadince na svetu, ali sigurno ima i najgore.
Arstan Belobradi stajao je pred ulazom u njen šator, dok je Snažni Belvas nedaleko sedeo prekrštenih nogu na travi, jeduai smokve iz pune zdele. Njima je na putu pripala dužnost da je euvaju. Proizvela je Joga, Aga i Rakara u svoje koove, a ne samo krvorodnike, i sada su joj više trebali kao zapovednici njenih Dotraka nego kao telohranitelji. Kalasar joj beše siaušan, svega tridesetak ratnika, veainom deeaka bez pletenica i pogrbljenih staraca. Ali ipak behu sva njena konjica, i nije se usu?ivala da ide bez njih. Neokaljani su možda bili najbolja pešadija na svetu, kao što je tvrdio ser Džora, ali je morala da ima i izvidnike i tragaee.
„Junkai hoae rat“, reee Deni Belobradom u paviljonu. Iri i Jiki su prekrile pod sagovima, a Misandei je zapalila mirišljavi štapia, da osveži prašnjavi vazduh. Drogon i Regal spavali su na jastucima, sklupeani jedan oko drugog, ali se Viserion gnezdio na rubu prazne kade. „Misandei, koji jezik ti Junkajani govore, valirijski?“
„Da, velieanstvo“, reee dete. „Drugaeije nareeje nego u Astaporu, ali se ipak može razumeti. Trgovci robovima sebe zovu Mudri gospodari.“
„Mudri?“ Deni sede prekrštenih nogu na jastuk, a Viserion raširi svoja belo-zlatna krila i dolete do nje. „Videaemo koliko su mudri“, reee ona dok je eeškala zmajeve krljušti iza rogova.
Ser Džora Mormont se vrati sat docnije, u pratnji trojice kapetana Olujnih vrana. Na ulaštenim kacigama nosili su crna pera, i tvrdili da su jednaki po easti i prvenstvu. Deni ih je proueavala dok su Iri i Jiki toeile vino. Prendal na Gezn beše stamen Gišanin širokog lica i tamne kose što je poeela da sedi; Salor Aelavi imao je krivudav ožiljak preko bledog karaanskog obraza, a Dario Naharis beše živopisan eak i za jednog Tirošanina. Brada mu se delila u tri kraka, obojena u istu nijansu plave kakve mu behu oei i kovrdžava kosa što mu je padala po okovratniku. Ufitiljene brkove obojio je u zlatno. Odeaa mu beše u svim prelivima žute; talasi mirske eipke boje maslaca prosipali su mu se iz okovratnika i rukava, dublet mu beše opšiven bronzanim medaljonima u obliku maslaeka, a kiaeni zlatovez krasio mu je sare eizama koje su se dizale do butina. Rukavice od meke žute posuvraaene kože beše zadenuo u pojas od pozlaaenih prstenova, a nokte izlakirao plavo.
Ali Prendal na Gezn beše taj koji je govorio za najamnike. „Bilo bi vam pametnije da svoju rulju povedete nekud drugde“, reee on. „Astapor ste zauzeli na prevaru, ali Junkai neae pasti tako lako.“
„Pet stotina tvojih Olujnih vrana protiv deset hiljada mojih Neokaljanih“, reee Deni. „Ja sam tek mlada devojka, i ne razumem se u ratne veštine, ali mi vaši izgledi ipak deluju slabo.“
„Olujne vrane neae stajati same“, kaza Prendal.
„One nikada ne stoje. Odlete na prvi zvuk grmljavine. Možda bi vam bilo bolje da i vi odletite. Eula sam da su najamnici ozloglašeni po prevrtljivosti. Zašto biste vi bili verni kada ae Drugi sinovi izdati vaše gospodare?“
„To se neae desiti“, bio je uporan Prendal. „A i da se desi, svejedno. Drugi sinovi su ništa. Boriaemo se uz odvažne muževe Junkaija.“
„Boriaete se uz deeake za postelju naoružane kopljima.“ Kada je okrenula glavu, dva zvonceta u pletenici tiho zazvoniše. „Kada se bitka jednom zapodene, i ne pomišljajte da tražite milost. Pridružite mi se sada, i možete da zadržite zlato koje su vam Junkajani platili, pa i da dobijete deo plena, a još i veae nagrade kada se jednog dana budem vratila u svoje kraljevstvo. Borite se za Mudre gospodare, i nadnica ae vam biti smrt. Mislite li da ae Junkai otvoriti svoje kapije kad vas moji Neokaljani budu kasapili ispod njegovih zidina?“
„Ženo, njaeeš kao magarac, i nisi ništa pametnija od njega.“
„Ženo?“ Ona se zasmeja. „To bi trebalo da bude uvreda? Uzvratila bih ti istom merom da smatram da si muško.“ Deni ga pogleda u oei. „Ja sam Deneris Olujro?ena od kuae Targarjena, Neizgorela, Majka zmajeva, kalisi Drogovih jahaea, i kraljica Sedam kraljevstava Vesterosa.“
„Ti si“, reee Prendal na Gezn, „kurva gospodara konja. Kada te slomimo, spariau te sa svojim pastuvom.“
Snažni Belvas isuka arak. „Snažni Belvas ae dati maloj kraljici njegov pogani jezik, ako to ona ž eli.“
„Ne, Belvase. Obeaala sam ovim ljudima bezbednost dok pregovaramo.“ Deni se osmehnu. „Reci mi ovo – jesu li Olujne vrane robovi ili slobodnjaci?“
„Mi smo bratstvo slobodnih ljudi“, objavi Salor.
„Dobro.“ Deni ustade. „Vratite se i prenesite svojoj braai moje reei. Možda bi neki od njih radije okusili zlato i slavu nego smrt. Eekaau vaš odgovor do jutra.“ Kapetani Olujnih vrana digoše se kao jedan. „Naš odgovor je ne“, reee Prendal na Gezn. Druga dvojica krenuše za njim iz šatora… ali se Dario Naharis osvrnu na vratima i nagnu glavu u ljubaznom pozdravu.
Dva sata kasnije, zapovednik Drugih sinova stiže sam. Ispostavilo se da je to ogromni Bravošanin bledozelenih oeiju i eupave zlatnori?e brade koja mu je sezala gotovo do pojasa. Ime mu beše Mero, ali je sebe nazivao Titanovo Kopile.
Mero iskapi vino u jednom gutljaju, obrisa usne nadlanicom i pohotno se iskezi Deni. „Eini mi se da sam tucao tvoju sestru bliznakinju u jednoj kuai zadovoljstva tamo kod mene u Bravosu. Ili si to bila ti?“
„Mislim da nisam. Zapamtila bih tako velieanstvenog eoveka, u to sam sigurna.“
„Da, tako je. Nijedna žena nikada nije zaboravila Titanovo Kopile.“ Bravošanin ispruži pehar ka Jiki. „Šta kažeš, da se skineš i sedneš mi malo u krilo? Ako me zadovoljiš, možda au i da prevedem Druge sinove na tvoju stranu?“
„Ako prevedeš Druge sinove na moju stranu, možda i neau da te uškopim.“
Ljudeskara se nasmeja. „Devojeice, jednom davno izvesna žena je pokušala da me uškopi zubima. Sada više nema zube, ali je moj mae jednako dugaeak i debeo kao i pre. Da ga izvadim da ti ga pokažem?“
„Nema potrebe. Kad ti ga moji evnusi odseku, moai au da ga proueavam do mile volje.“ Deni otpi gutljaj vina. „Istina je da sam ja tek mlada devojka, i ne razumem se u ratne veštine. Objasni mi kako nameravaš da poraziš deset hiljada Neokaljanih sa svojih pet stotina. Koliko god ja bila neuka, vaši izgledi mi deluju slabo.“
„Drugi sinovi su se suoeavali sa gorim izgledima, i pobe?ivali.“
„Drugi sinovi su se suoeavali sa gorim izgledima, i bežali. U Kohoru, gde su se Tri hiljade oveneale slavom. Ili to porieeš?“
„To je bilo pre mnogo i premnogo godina, pre nego što je Druge sinove vodio Titanovo Kopile.“
„Znaei, od tebe crpe svoju hrabrost?“ Deni se okrenu ser Džori. „Kada se bitka zapodene, ovog ubij prvog.“
Izgnani vitez se osmehnu. „Rado, velieanstvo.“
„Naravno“, reee ona Meru, „možete i ponovo da podvijete rep. Mi vas neaemo zaustavljati. Uzmite svoje junkajsko zlato i idite.“
„Da si ikada videla Titana iz Bravosa, luckasta devojeice, znala bi da on nema rep koji bi podvio.“
„Onda ostanite i borite se za mene.“
„Ti vrediš da se za tebe borimo, to je taeno“, reee Bravošanin, „i rado bih ti dao da mi ljubiš mae, da mogu. Ali primio sam junkajsko zlato, i dao svoju svetu ree.“
„Novac može da se vrati“, kaza ona. „Platiau ti isto i više. Još gradova eekaju da ih osvojim, kao i eitavo kraljevstvo, na drugom kraju sveta. Služi mi verno, i Drugi sinovi više nikada neae morati da traže posao.“
Bravošanin eupnu svoju gustu ri?u bradu. „Isto toliko i više, a možda i poljubac pride, a? Ili nešto više od poljupca? Za eoveka velieanstvenog kao što sam ja?“
„Možda.“
„Rekao bih da ae mi se dopasti ukus tvog jezika.“
Oseaala je ser Džorin bes. Moj crni medved ne voli ove priee o ljubljenju. „Noaas razmisli o mojim reeima. Mogu li ujutru dobiti tvoj odgovor?“
„Možeš.“ Titanovo Kopile se iskezi. „Mogu li ja da dobijem vre vina
