Pad Hiperiona
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
en Simonsen SimonsSBN: 6-7436-293-1lustracija: ezdavae: agunaostupnost: o 7 danaifra: 0208roj strana: 16ežina: 67 g fantastienom nastavku epske avanture zapoeete u Hiperi...
Pročitaj cijeli opis
18,00 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Pad Hiperiona. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Proizvođač
Vrsta proizvoda
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX000377A5
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Zemlja je odavno uništena, a eovjeeanstvo sada nastanjuje više od 150 svjetova povezanih Mrežom, sistemom trenutnog putovanja koji su stvorile i njime upravljaju vještaeke inteligencije, samosvjesni, savršeni raeunari. Ovi svjetovi spremaju se da zarate sa ogrankom ljudske rase koja je prezrela zavisnost od vještaekih inteligencija. Rizik uništenja prijeti planeti Hiperion, njenim Vremenskim Grobnicama koje putuju unazad kroz vreme i bogu Šrajku - vjesniku bola i odmazde. Pripovejdanje je usredsre?eno na Mrežu i njenog vo?u, Meinu Gledston, iz perspektive Džozefa Severna, kibernetske rekonstrukcije pjesnika Džona Kitsa, te na sedam hodoeasnika koji pohode Šrajka i mogu uticati na ishod rata. Simons suprotstavlja dobro i zlo, a religije eovjeka i mašina bore se za nadmoa. I pored tako epskih proporcija priee, autor osvaja srca eitalaca krajnje humanim likovima od eijih postupaka zavisi sudbina cijelog eoveeanstva.
ODLOMAK
PRVA GLAVA
Onog dana kada je armada krenula u rat, poslednjeg dana života koji smo dotad poznavali, bio sam pozvan na jednu zabavu. Te veeeri posvuda su se održavale zabave, na više od stotinu pedeset svetova u Mreži, ali samo je ova zabava bila znaeajna.
Potpisao sam pristanak preko datasfere, uverio se da mi je najfiniji formalni sako eist, okupao se i obrijao, odenuo sa krajnje pomno i upotrebio jednokratni diskljue u eipu sa pozivnicom kako bih dalekobacaeem prešao sa Esperance na Tau Ceti Centar u zakazano vreme.
Na ovoj polulopti TC2 bilo je veee i prigušeno, bogato svetlo obasjavalo je brda i doline Parka jelenova, sive tornjeve Upravnog kompleksa daleko na jugu, žalosne vrbe i sjajne plamene paprati kojima su obrasle obale reke Tetis, kao i bele kolonade samog Doma Vlade. Pristizale su hiljade gostiju, ali osoblje iz bezbednosti doeekivalo je svakoga od nas, proveravalo da li nam se obrasci DNK slažu sa šiframa na pozivnici i pokazivali kako da stignemo do šanka i bifea gracioznim pokretima ruku.
„M. Džozef Severn?“, primeti vodie ljubazno.
„Da“, slagah ja. To mi je bilo ime, ali nikada i identitet.
„CEO Gledston i dalje želi da se sastane sa vama kasnije u toku veeeri. Javiaemo vam kada ae biti slobodna za sastanak.“
„Vrlo dobro.“
„Ako poželite bilo šta od osveženja ili zabave, a što vea nije izloženo, samo glasno izgovorite svoju želju i uslužni pratioci postaraae se da vam to pribave.“
Klimnuh glavom, osmehnuh se i ostavih vodiea. Pre nego što sam prešao desetak stepenika, on se okrenu sledeaim gostima koji su pristizali sa platforme sa terminalima.
Sa svog mesta na niskom brežuljku, mogao sam da vidim kako više hiljada gostiju mili preko nekoliko stotina jutara negovanog travnjaka, a mnogi od njih tumaraju po šumama ukrasnog rastinja. Iznad travnatog proplanka na kome sam stajao, vea zaseneenog nizom stabala uz reku, prostirali su se formalni vrtovi, a iza njih uzdizala se upeeatljiva gra?evina Doma Vlade. U jednom udaljenom otvor enom dvorištu svirao je orkestar, a skriveni zvuenici nosili su zvuk do najudaljenijih kutaka Parka jelenova. Neprekidni niz EMV a spuštao se u spirali od portala dalekobacaea postavljenog visoko iznad nas. Nekoliko sekundi posmatrao sam kako se njihovi nacifrani putnici iskrcavaju na platformi blizu pešaekog terminala. Opeinjavala me je raznolikost letelica; veeernja svetlost blistala je ne samo na školjkama standardnih ’vikena’, ’alkova’ i ’sumatosa’, vea i na rokoko palubama levitacionih barži i metalnim trupovima drevnih letaea koji su bili zastareli i u doba kada je još postojala Stara Zemlja.
Otišao sam dugaekom, blagom padinom do reke Tetis, kraj dokova gde su neverovatno raznovrsna reena plovila bljuvala putnike napolje. Tetis je bio jedina reka koja je tekla eitavom Mrežom, kroz stalne portale dalekobacaea i delove više od dve stotine svetova i meseca, a ljudi koji su živeli na njenim obalama spadali su me?u najbogatije u Hegemoniji. To se moglo i videti po vozilima na reci: po velikim jahtama sa zupeastim otvorima, barkama prekrivenim platnom i baržama sa pet paluba, od kojih su mnoge pokazivale znake opremljenosti za levitaciju; po podrobno ure?enim kuaama brodovima, oeigledno opremljenim sopstvenim dalekobacaeima; po malim, pokretnim ostrvima uvezenim sa okeana Maui Kovenanta; po sportskim prethedžirskim gliserima i podmornicama; po raznovrsnim, rueno rezbarenim, nautiekim EMV ima sa Renesanse Vektor; i po nekoliko savremenih jahti za sva podneblja, obrisa skrivenih bešavnim, reflektivnim, jajastim površinama zaštitnih polja.
Gosti koji su se iskrcali sa tih plovila nisu bili ništa manje kitnjasti i upeeatljivi od svojih vozila: lieni stilovi obuhvatali su sve, od prethedžirske konzervativne veeernje odeae na telima koja Polsenovi tretmani oeigledno nikada nisu ni dodirnuli, pa do ovonedeljne najviše mode sa TC2 na figurama koje su oblikovali najeuveniji ARNisti Mreže. Onda sam krenuo dalje, zastavši kraj dugaekog stola samo toliko da napunim tanjir rostbifom, salatom, fileom od nebeske si pe, karijem sa Parvatija i sveže peeenim hlebom.
Prigušeno veeernje svetlo izbledelo je u sumrak dok sam ja pronašao mesto i seo blizu vrtova, a onda poeeše da se pojavljuju zvezde. Svetla obližnjeg grada i Upravnog kompleksa bila su prigušena kako bi veeeras mogla da se posmatra armada, a noano nebo Tau Ceti Centra izgledalo je jasnije nego što je to prethodno bilo vekovima.
Jedna žena me pogleda i osmehnu se. „Sigurna sam da smo se negde vea upoznali.“
Uzvratih joj osmehom, siguran da nismo. Bila je veoma privlaena, možda dvostruko starija od mene, u poznim pedesetim, ali delovala je mla?e nego ja u svojih dvadeset šest, zahvaljujuai novcu i Polsenu. Koža joj je bila toliko svetla da je izgledala gotovo providna. Frizura joj se uzdizala u pletenici, a dojke, više otkrivene nego skrivene tanušnom haljinom, imale su besprekoran oblik. Oei su joj bile surove.
„Možda i jesmo“, rekoh, „mada to nije mnogo verovatno. Moje ime je Džozef Severn.“
„Naravno“, reee ona. „Vi ste umetnik!“
Ja nisam umetnik. Ja sam… bio sam… pesnik. Ali Severnov identitet, koji sam nastanio posle smrti i ro?enja svoje stvarne lienosti pre godinu dana, tvrdio je da sam umetnik. To je stajalo u mom fajlu u SveStvari.
„Setila sam se“, nasmejala se dama. Lagala je. Pristupila je datasferi zahvaljujuai svojim skupim komlog implantima.
Ja nisam imao potrebu za pristupom… to je nezgrapna, izlišna ree koju prezirem uprkos njenoj drevnosti. Mentalno sam zatvorio oei i našao se u datasferi, kliznuo pored površinskih barijera SveStvari, provukao se ispod talasa površinskih podataka i krenuo za svetlucavom pupeanom vrpcom njenog pristupa daleko u mraene dubine ’bezbednog’ toka informacija.
„Moje ime je Dajana Filomel“, reee ona. „Moj muž je upravnik sektora transporta na Sol Drakoni Septemu.“
Klimnuh glavom i uzeh je za ruku koju mi je pružila. Nije rekla ništa o einjenici da je njen muž bio siledžija sindikata eistaea plesni na Rajskoj Kapiji pre nego što je, zahvaljujuai politiekom patronatu, unapre?en na mesto na Sol Drakoniju… ili da je njeno ime nekada bilo Dini Sisulja, da je bila bivša dronfulja i povremena hostesa za trahejne zastupnike u Središnjoj Jalovini… ili da je dvaput hapšena zbog zloupotrebe Flešbeka i da je drugi put ozbiljno povredila kuanog medicinara… ili da je u devetoj godini otrovala svog polubrata, pošto je zapretio da ae je tužiti oeuhu da se vi?a sa rudarem Blatoravni po imenu…
„Drago mi je što smo se upoznali, M. Filomel“, rekoh ja. Ruka joj je bila topla. Rukovala se sa mnom za tren predugo.
„Nije li ovo uzbudljivo?“, prodahta ona.
„Šta to?“
Ona naeini sveobuhvatan pokret rukom, pokazavši na noa, na svetleae kugle koje su se upravo palile, na vrtove i gomilu. „O, zabava, rat, sve“, reee.
Osmehnuh se, klimnuh glavom i okusih rostbif. Bio je krvav i sasvim dobar, ali slankast ukus odavao je baeve za kloniranje sa Lususa. Einilo se da je sipa autentiena. Poslužitelji nai?oše, ponudiše nam šampanjac i ja probah svoj. Bio je slabašan. Kvalitetno vino, skoe i kafa ostali su tri nezamenljiva prehrambena proizvoda posle smrti Stare Zemlje. „Smatrate li da je rat neophodan?“, upitah.
„Prokletstvo, jašta da je neophodan.“ Dajana Filomel je otvorila usta, ali umesto nje, odgovorio je njen muž. On pri?e otpozadi i zauze mesto na veštaekoj kladi gde smo veeerali. Bio je to krupan muškarac, najmanje stopu i po viši od mene. Ali, opet, ja sam nizak. Pamaenje mi govori da sam jednom napisao strofu u kojoj sam ismejao samoga sebe, kao ’…gos’in Džon Kits, visok punih pet stopa’, iako imam pet stopa i jedan ine, što je bilo oniže u vreme kada su živeli Napoleon i Velington i kada je proseena visi
