Priea o duhovima
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
Piter Straub Pisac: Piter Straub ISBN: 86-7436-274-5 Ilustracija: Ne Izdavae: Laguna Dostupnost: raspr...
Pročitaj cijeli opis
20,00 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Priea o duhovima. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX000377F5
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Pisac: Piter Straub
ISBN:
86-7436-274-5
Ilustracija:
Ne
Izdavae:
Laguna
Dostupnost:
rasprodano
Šifra:
N0202
Broj strana:
270
Težina:
386 g
Šta je najgore što si uradio u životu?To ti neau reai, ali isprieaau ti nešto najgore što mi se dogodilo… nešto jezovito…
Ovaj klasieni bestseler i po mnogima najbolji roman Pitera Strauba djelo je vrhunskog horora (The Washington Post Book World) koje, kao svaka dobra priea o duhovima, ostaje da živi van vremena i priziva naše najdublje strahove i košmare.
Petorica bogatih i uglednih vremešnih stanovnika mirne varošice Milbern u Novoj Engleskoj sastaju se jednom mjeseeno da pored kamina, u veeernjim odijelima, uz kubanske cigare, eašicu i zakusku plaše jedni druge strašnim prieama. Ali istinski, smrtni strah osetiae tek kada postanu svjesni da je jedna od njihovih najstrašnijih priea, ona o kojoj se ne govori, oživjela, i da ih progoni neko (ili nešto) koga su mislili da su ubili pre pedeset godina. Eeka ih odgovor na pitanje šta biva sa onima koji vjeruju da mogu da sahrane prošlost – i ostanu nekažnjeni za zloein.
ODLOMAK
1
Šta je najgore što si ikad uradio?
To ti neau reai, ali au ti isprieati nešto najgore što mi se dogodilo… nešto grozomorno…
2
Pošto je pomislio da bi mogao imati problema da sa detetom pre?e kanadsku granicu, vozio je na jug, izbegavajuai gradove kad god bi naišli, i birajuai bezimene puteve koji su bili kao druga zemlja. Jednolienost ga je istovremeno smirivala i stimulisala, tako da je prvog dana uspeo da vozi neprekidno dvadeset easova. Jeli su u Mekdonaldsu i na odmorištima gde se prodavalo pivo sa celerom: kada bi ogladneo, ostavio bi autoput i pošao nekim paralelnim lokalnim drumom, znajuai da krema nikad nije udaljenija od dvade-setak, tridesetak kilometara. Onda bi probudio dete i oboje bi sažvakali svoje hamburgere ili kobasice sa eilijem. Dete nikad nije progovaralo osim da mu kaže šta želi. Uglavnom je spavala. Te prve noai se setio da su tablice njegovog automobila osvetljene, i iako se kasnije pokazalo da je bilo nepotrebno, skrenuo je sa autoputa na mraean seoski put dovoljno dugo da odvrne sijalice i baci ih u polje. Vratio se do kola, brišuai ruke o pantalone, i otvorio vrata. Dete je spavalo, priljubivši le?a uz naslon sedišta, zatvorenih usta. Izgledala je potpuno smireno. Još uvek nije imao jasnu ideju šta da radi s njom.
U zapadnoj Virdžiniji se probudio, trgnuvši se, i zakljueio da je nekoliko sekundi spavao za volanom. „Zaustaviaemo se negde da odspavamo“, rekao je. Dete je samo klimnulo glavom. Napustio je autoput na ulazu u Klarksberg i vozio drumom sve dok naspram neba nije ugledao veliki crveni rotacioni znak sa belim natpisom SELO PIONIRA. Oei je držao otvorene samo snagom volje. Nije mu bilo sve eisto u glavi: einilo mu se da mu suze leže odmah tu iza oeiju i da ae uskoro i protiv svoje volje poeeti da jeca. Kada su se našli na parkiralištu tržnog centra, odvezao je kola u najudaljeniji red od ulaza i parkirao ih pored žieane ograde. Iza njega se nalazila eetvrtasta fabrika od cigle koja je proizvodila plastiene replike životinja – za kamione firme Zlatno pile. Asfaltirano dvorište fabrike bilo je napola popunjeno gigantskim plastienim piliaima i kravama. U njihovom središtu uzdizao se ogromni plavi vo. Piliai su bili nedovršeni, veai od krava i mutnobeli.
Pred njim je ležao gotovo prazan deo parkirališta, a dalje mnoštvo automobila u redovima, iza njih nizovi niskih zgrada boje peska, tržni centar.
„Možemo li da pogledamo velike piliae?“, upita devojeica.
Odmahnuo je glavom. „Neaemo izlaziti iz kola, samo aemo da odspavamo.“ Zakljueao je vrata i podigao prozore. Praaen detinjim upornim, neodre?enim pogledom, sagnuo se, opipao ispod sedišta i izvukao komad konopca. „Ispruži ruke“, rekao je.
Skoro nasmešena, ispružila je male šake, stisnute u pesnice. On ih sastavi i dvaput ovi kanapom oko zglobova, veza evorove, a onda joj veza i elanke na nogama. Kada je video da je ostalo dosta užeta, raširio je ostatak jednom rukom, a drugom grubo privukao dete sebi. Onda je oboje omotao užetom, vezujuai ih zajedno, i naeinio poslednji evor pošto se ispružio preko oba prednja sedišta.
Ležala je povrh njega, zgreenih ruku na njegovom stomaku i s glavom na njegovim grudima. Disala je lako i pravilno, kao da je oeekivala upravo to što je uradio. Sat na komandnoj tabli pokazivao je pet i trideset, i vazduh je poeinjao da se hladi. Ispružio je noge i položio glavu na naslon za ruke. Zaspao je, uz zvuke saobraaaja.
I probudio se, odmah kako mu se ueinilo, lica orošenog znojem, s pomalo oštrim, jasnim mirisom detinje kose u nozdrvama. Bilo je vea mraeno; mora da je spavao satima. Nisu ih otkrili – zamisli da te prona?u na parkingu tržnog centra u Klarksbergu, Zapadna Virdžinija, sa devojeicom vezanom uz tvoje usnulo telo! Zastenjao je, pomerio se na stranu i probudio devojeicu. Kao i on, odmah se razbudila. Zabacila je glavu i pogledala ga. Nije bilo straha u njenom pogledu, samo pažnje. Užurbano je razrešio evorove, oslobodio ih konopca; sevnulo mu je u vratu kada se uspravio. „Hoaeš u kupatilo?“, upitao je.
Potvrdila je. „Gde?“
„Pored kola.“
„Ovde? Na parkingu?“
„Eula si me.“
Ponovo mu se ueini da se skoro nasmešila. Zagledao se u detinje napeto lišce, uokvireno crnom kosom. „Pustiaeš me?“
„Držaau te za ruku.“
„Ali neaeš da gledaš?“, prvi put je pokazala zabrinutost.
Odmahnuo je glavom.
Pružila je ruku prema bravi na vratima, ali on još jednom odmahnu glavom i uze je evrsto za zglob. „Iza?i s moje strane“, reee, otkljuea svoju bravu i iza?e, stežuai i dalje detinji košeati zglob. Poeela je da se provlaei postrance prema vratima, devojeica od sedam ili osam godina sa kratkom crnom kosom, odevena u haljinicu od nekog tankog ružieastog materijala. Na inaee golim nogama imala je izbledele platnene patike, oguljene na petama. Na detinji naein je spustila jednu golu nogu na tlo, a zatim se izvila da izvuee drugu iz kola.
Povukao ju je okolo do ograde fabrike. Ona podiže glavu i pogleda ga. „Obeaao si. Da neaeš gledati.“
„Neau gledati“, reee on.
I za trenutak zaista nije gledao, vea je okrenuo glavu kada je euenula, primoravajuai ga da se pomeri popreeno. Pogled mu odluta preko grotesknih plastienih životinja iza ograde. Tada zaeu kako se neko platno – pamuk – povlaei preko kože, i pogleda dole. Levu ruku je ispružila tako da se udaljila od njega koliko je bilo moguae. Jeftinu ružieastu haljinicu zadigla je iznad struka. I ona je posmatrala plastiene životinje. Kada je bila gotova, on skrenu pogled, znajuai da ae ga sad pogledati. Ustala je i eekala da joj kaže šta dalje da radi. Povukao ju je prema kolima.
„Koji je tvoj posao?“, upitala ga je.
Glasno se nasmejao, iznena?en: pitanje za zabavu s koktelima! „Nijedan.“
„Kuda idemo? Negde me vodiš?“
Otvorio je vrata i stao u stranu dok je ulazila u kola. „Negde“, rekao je. „Tako je, vodim te na jedno mesto.“ Ušao je za njom, i ona se pomerila preko sedišta prema vratima.
„Gde je to?“
„Videaemo kad stignemo.“
Ponovo je vozio celu noa, i ponovo je devojeica spavala najve ai deo vremena, budeai se da se zagleda kroz vetrobran (uvek je spavala sedeai, kao lutka u onim svojim patikama i ružieastoj haljinici) ili da mu postavlja eudna pitanja. „Jesi li ti policajac?“, upitala ga je jednom, a zatim, pošto je videla znak za skretanje: „Šta je to Kolumbija?“
„To je grad.“
„Kao Njujork?“
„Da.“
„Kao Klarksberg?“
Klimnuo je.
„Hoaemo li uvek spavati u kolima?“
„Ne uvek.“
„Mogu da slušam radio?“
Dozvolio joj je, i ona se nagnula i okrenula prekidae. Kola ispuni šištanje statiekog elektriciteta, i dva ili tri glasa koji su govorili istovremeno. Pritisnula je drugo dugme i isti zagušeni šum provali iz zvuenika. „Okreni birae“, reee on. Namrštena od koncentracije, poeela je polako da okreae birae. Odmah je pronašla jasan signal, Doli Parton. „Volim ovo“, reee mu.
I tako su se satima vozili na jug kroz pesme i ritmove kantri muzike, stanice su slabile i menjale se, voditelji menjali imena i akcente, sponzori su sledili jedni za drugima u neprekidnom nizu reklama za osiguravajuaa društva, zubnu pastu, sapun, pepsi i dr peper kolu, preparate protiv akni, pogrebna preduzeaa, vazelin, polovne satove, aluminijumske oplate, šampone protiv peruti; ali je muzika bila ista, neizmerna i samosvesna priea, neka vrsta beskrajno ponavljanog epa u kome su se žene udavale za kamiondžije i kockare propalice pa ipak ostajale uz njih sve dok ne bi dobile razvod, pa bi muškarci sedeli u barovima smišljajuai kako ponovo da ih zavedu i vrate se kuai, i sretali bi se vreli kao jeftine puce i razilazili zga?eni i brinuli zbog dece. Ponekad kola ne bi htela da upale, ponekad bi se pokvario TV; nekad bi se opet zatvorili barovi i izbacili bi te na ulicu, praznih džepova. Nije postojalo ništa što nije bilo banalno, nijedna fraza koja nije bila kliše, ali dete je sedelo zadovoljno i pasivno, dremajuai uz Vilija Nelsona i budeai se uz Loretu Lin, a muškarac je samo vozio, zanesen ovom beskrajnom sapunskom operom o društvenom talogu Amerike.
Jednom ju je upita o: „Jesi li ikad eula za eoveka po imenu Ed-vard Vonderli?“ Nije odgovorila, vea ga je otvoreno pogledala.
„Jesi li?“
„Ko je on?“
„Bio je moj stric“, rekao je, i devojeica mu se nasmešila.
„A za eoveka po imenu Sirs Džejms?“
Odmahnula je glavom, i dalje se smešeai.
„Eoveka koji se zove Riki Hotorn?“
Ponovo je odmahnula glavom. Nije bilo svrhe da nastavlja. Nije znao zašto se uopšte latio da je ispituje. Bilo je zaista moguae da nikada nije eula ta imena. Naravno da ih nikada nije eula.
Još dok su bili u Južnoj Karolini, ueinilo mu se da ga prati saobraaajni policajac: policijski automobil je bio dvadesetak metara iza njih, održavajuai rastojanje šta god on ueinio. Einilo mu se da vidi kako žaca govori u svoj radio; odmah je smanjio brzinu za desetak kilometara na sat i promenio traku, ali patrolna kola nisu htela da pro?u. Oseaao je duboko drhtanje u grudima i stomaku: vea je video kako ga policijska kola sustižu, ukljueuju sirenu, primoravaju ga da se zaustavi kraj puta. Tada ae poeeti pitanja. Bilo je oko šest po podne, i saobraaaj na autoputu je bio gust: oseaao je kako biva vueen kroz saobraaaj, na milost i nemilost onih iz policijskih kola – bespomoaan, uhvaaen u zamku. Mora da razmisli. Jednostavno je bio nošen prema Earlstonu, kilometrima nošen saobraaajem kroz prljav ravan predeo: sve vreme su se u daljini videla predgra?a, bedne skupine kuaica s limenim garažama. Nije mogao da se seti broja puta kojim se vozio. U ogledalu, iza dugog niza vozila, iza policijskog automobila, neki stari kamion ispustio je visok stub crnog dima kroz cev nalik na dimnjak pored motora. Bojao se da ae policajac priterati kola uz njegova vieuai: „Stani u stranu!“ Mogao je da zamisli kako devojeica vrišti, njen piskavi glas: „Naterao me je da po?em s njim, on me vezuje uz sebe kad spava!“ Južnjaeko sunce ga je napadalo kao da želi da mu sprži svaku poru. Patrolna kola pre?oše u susednu traku i poeeše da mu se približavaju.
„Govnaru, to nije tvoja devojeica, ko je ona?“
A onda ae ga strpati u aeliju i poeeti da ga mlate, metodieno ga obra?ujuai palicama, dok mu sva koža ne postane purpurna…
Ali ne dogodi se ništa od toga.
3
Nešto posle osam sati stao je kraj puta. Bio je to uzak seoski drum, sa crvenom zemljom nagomilanom na ivicama, koja kao da je bila nedavno iskopana. Više nije bio siguran u kojoj se državi nalazi, Južnoj Karolini ili Džordžiji: bilo mu je kao da su i one teene, i da se – kao i sve ostale – prelivaju jedna u drugu, tekuai napred kao autoputevi. Sve mu je izgledalo pogrešno. Bio je na pogrešnom mestu: niko tu ne bi mogao da živi, niti da misli, u tom svirepom krajoliku. Nepoznate puzavice, zelene i žilave, verale su se uz niski nasip pored kola. Merae goriva bio je na crvenom poslednjih pola sata. Sve je pogrešno, sve zajedno. Pogledao je prema devojeici, devojeici koju je oteo. Spavala je na svoj lutkasti naein, le?ima uz sedište, dok su joj noge u pocepanim patikama visile iznad poda. Suviše spava. Šta ako je bolesna; šta ako umire?
Probudila se dok ju je posmatrao. „Moram ponovo u kupatilo“, reee.
„Jesi li dobro? Nisi bolesna, je l’ da?“
„Moram u kupatilo.“
„Dobro“, progun?ao je i pošao da otvori svoja vrata.
„Pusti me da iza?em sama. Neau pobeai. Neau ništa. Obeaavam.“
Zagledao se u njeno ozbiljno lice, u crne oei uokvirene maslinastom kožom.
„Kuda bih mogla da odem? Ne znam eak ni gde sam.“
„Ni ja.“
„Pa?“
Moralo je jednom da se dogodi: neae moai veeno da je pazi. „Obeaavaš?“, upita, svestan da mu je pitanje glupo.
Klimnula je. On reee: „U redu.“
„A ti obeaaj da neaeš da se odvezeš.“
„Važi.“
Otvorila je vrata i izašla iz kola. Mogao je samo jedno: da je ne posmatra, ali to je bio test, ne posmatrati je. Poželeo je, više od svega, da je njena ruka u njegovoj. Mogla bi da se uzvere uz ivicu, da beži, vrišti… ali ne, nije vrištala. Eesto se doga?alo da se sve one grozote koje je zamišljao, sve ono najgore, ne ostvari; svet bi zakoeio i sve bi ponovo bilo kao uv ek. Kada se devojeica vratila u kola, preplavilo ga je olakšanje – ponovo se dogodilo, nikakva crna jama nije se otvorila pod njim.
Sklopio je oei i video pust autoput, podeljen belim linijama, potpuno prav pred njim.
„Moram da prona?em neki motel“, reee.
Ponovo se naslonila na sedište, eekajuai ga da uradi šta hoae. Radio je tiho svirao, zvuk stanice iz Ogaste, u Džordžiji – svilena, lelujava gitara. Na trenutak mu se u umu stvori slika – devojeica, mrtva, isplaženog jezika, iskolaeenih oeiju. Nije se ni branila! A onda je na trenutak stajao – baš kao da je stajao – na ulici u Njujorku, nekoj od Istoenih pedeset, jednoj od onih ulica gde dobro odevene žene šetaju pse oveare. Jer tamo beše jedna od tih žena, u prolazu. Visoka, odevena u otmeno izbledeli džins i skupu košulju, veoma tamnog tena, hodala je prema njemu s naoearima za sunce podignutim u kosu. Kraj nje je tapkao krupan ovear, ljuljajuai bokovima. Bio je toliko blizu da je skoro video pege izme?u otkopeanih gornjih dugmadi ženine košulje.
Ah.
Ali tada mu je ponovo bilo dobro, euo je tihu muziku gitare, i pre nego što je ukljueio starter, potapšao je devojeicu po glavi. „Da nam na?em neki motel“, rekao je.
Nastavio je da vozi eitav sat, zaštiaen eaurom otupelosti, mehanikom vožnje: bio je gotovo sam na mraenom putu.
„Hoaeš li me povrediti?“, upita devojeica.
„Kako ja to da znam?“
„Ja mislim da neaeš. Ti si moj prijatelj.“
A tada više nije bilo „kao da je bio na ulici u Njujorku“, bio je tamo, posmatrao je preplanulu ženu sa psom kako dolazi prema njemu. Ponovo je video maleni predeo nasumieno posut pegama isp
