Sudar kraljeva
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
Džordž R. R. Martin Pisac: Džordž R. R. Martin ISBN: 86-7436-140-4 Ilustracija: Ne Izdavae: Laguna Dostupnost...
Pročitaj cijeli opis
27,00 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Sudar kraljeva. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX00037864
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Pisac: Džordž R. R. Martin
ISBN:
86-7436-140-4
Ilustracija:
Ne
Izdavae:
Laguna
Dostupnost:
do 7 dana
Šifra:
N0101
Broj strana:
750
Težina:
631 g
U drugom delu Pesme leda i vatre, Džordž R. R. Martin stvorio je delo neprevazi?enog zamaha, snage i mašte. Sudar kraljeva vodi nas u svet spletki i sjaja, eudesa i bitaka, potpuno drugaeiji od svega što ste do sada iskusili.Kometa boje krvi i plamena plovi preko neba. A od drevnog zamka na Zmajkamenu do ledenih pustoši Zimovrela, kraljevstvo vri. Šest pretendenata želi vlast nad podeljenom zemljom i gvozdeni presto Sedam kraljevstava, ne prežuai ni od eega – od bitaka do bratoubistva, od intriga do izdaja. Ovo je priea u kojoj brat kuje zavere protiv brata, a mrtvi se dižu i hodaju po noai. Princeza je prerušena u deeaka beskuanika; vitez uma sprema se da otruje strašnu earobnicu; a divlji ljudi spuštaju se sa Meseeevih planina i pale sve pred sobom. Dok se tajne otkrivaju i earolije tkaju a epske bitke smenjuju sa dvorskim spletkama, pobeda može pripasti onima koji imaju najhladniji eelik... i najhladnija srca. Jer kada se kraljevi sudare, eitavo kraljevstvo drhti.
Martin ispunjava sva obeaanja data u prvom delu, i nastavlja da stvara jedan od najboljih fantastienih epova ikada napisanih.
Denver post
ODLOMAK
PROLOG
Rep komete širio se preko zore, crvena posekotina krvarila je nad liticama Zmajkamena poput rane na ružieastom i purpurnom nebu.
Meštar je stajao na svom vetrom šibanom balkonu. To je bilo mesto na koje su stizali gavranovi, nakon dugaekog leta. Njihov izmet prekrivao je kamena eudovišta koja su ga, dvanaest stopa visoka, nadvisivala s obe strane, paklenog psa i zmaja škorpiona, dvoje od hiljada što su autljivo euvale zidine drevne tvr?ave. Kada je prvi put došao u Zmajkamen, osetio se nelagodno zbog te vojske kamenih nakaza, ali se, kako su godine prolazile, na njih navikao. Sada ih je gledao kao stare prijatelje. Njih troje su zajedno sa strepnjom posmatrali nebo…
Meštar nije verovao u znamenja. A ipak… koliko god da je star bio, Kresen nikada ne beše video kometu ni upola tako svetlu, niti takve boje, te užasne boje, boje krvi, i vatre i sumraka. Pitao se da li su i kamena eudovišta ikada videla išta slieno. Bila su tu toliko pre njega, i biae i dalje tu još dugo nakon što njega više ne bude. Kada bi samo kameni jezici umeli da govore…
Kakva ludost. On se nasloni na ogradu, dok je pod njim more tuklo o stene, i pod prstima oseti hrapav crni kamen. Bavim se kamenim eudovištima i proroeanstvima na nebesima. Star sam eovek, na pragu smrti, a postao sam ponovo luckast kao dete. Zar ga je eitavog života s mukom sticana mudrost napustila zajedno sa zdravljem i snagom? On je meštar, izueio je znanja i iskovao lanac u velikoj starigradskoj Citadeli. Na šta je to spao, kada mu praznoverice ispunjavaju glavu, kao nekom neukom nadniearu?
A ipak… a ipak… kometa je sada gorela i preko dana, bledosivi pramenovi pare dizali su se iz raselina na Zmajplanini, iza zamka, a juee je beli gavran doneo vesti iz same Citadele, vesti dugo oeekivane, ali ipak zbog toga ne manje zloslutne, vesti da je letu došao kraj. Sve su to znamenja. Previše znamenja da bi pred njima mogao da zažmuri. Šta sve to znaei? Požele da zavapi.
„Meštre Kresene, imamo posetioce.“ Pilos je govorio tiho, kao da ne žel i da uznemiri Kresenove duboke misli. Da zna kakvih mu je gluposti glava puna, vikao bi. „Princeza hoae da vidi belog gavrana.“ Obazriv kao i uvek, Pilos ju je sada zvao princeza, pošto je njen gospodar otac sad bio kralj. Kralj zadimljene stene u velikom slanom moru, ali ipak kralj. „Njena luda je s njom.“
Starac se okrenu od zore, pridržavši se za zmaja škorpiona. „Pomozi mi da do?em do stolice, pa ih onda uvedi.“
Uzevši ga pod ruku, Pilos ga uvede unutra. U mladosti je Kresen koraeao hitro, ali sada mu se bližio osamdeseti imendan, i noge mu behu krhke i slabe. Pre dve godine je pao i slomio kuk, i prelom nikada nije valjano zarastao. Kada se prošle godine razboleo, Citadela je iz Starigrada poslala Pilosa, tek koji dan pre nego što je Stanis zatvorio ostrvo… da mu pomogne u radu, reeeno je, ali je Kresen znao istinu. Pilos je došao da ga zameni kada umre. To mu nije smetalo. Neko ae morati da zauzme njegovo mesto, i to ranije no što bi on želeo…
Dozvolio je mladiau da ga smesti iza njegovih knjiga i hartija. „Idi i dovedi je. Gospu ne valja ostavljati da eeka.“ Mahnuo je rukom: slabašan gest žurbe eoveka koji više nije sposoban da žuri. Koža mu beše izborana i prekrivena pegama, tanka poput papira, tako da je jasno video vene i oblike kostiju pod njom. A kako su samo drhtale, te njegove ruke, nekada tako sigurne i spretne…
Kada se Pilos vratio, sa njim je bila i devojeica, stidljiva kao i uvek. Iza nje je, vukuai noge i poskakujuai u stranu, onim svojim neobienim hodom, ušla luda. Na glavi joj je bila imitacija kacige, naeinjena od starog limenog vedra, za koje su bili privezani jelenski rogovi iskiaeni kravljim klepetušama. Sa svakim greevitim korakom, zvona su jeeala, svako drugaeijim glasom, klang-a-dang bong-dong ring-a-ling klong klong klong. „Pilose, ko nam je to tako rano došao u goste?“ reee Kresen.
„Ja sam, meštre, i Zakrpa.“ Nevine plave oei zatreptaše na njega. Lice joj, avaj, ne beše lepo. Devojeica je imala eetvrtastu isturenu bradu svog gospodara oca i klempave majeine uši, i uz to još jednu manu, posledicu napada sivih ljuspi koji ju je umalo odneo dok je još bila u kolevci. Preko polovine jednog obraza, sve do vrata, koža joj je bila mrtva i suva, ispucala i oljuštena, sivocrna, a na dodir poput kamena. „Pilos je rekao da možemo da vidimo belog gavrana.“
„Naravno da možete“, odgovori Kresen. Kao da je ikada išta mogao da joj odbije. Njoj je i previše u životu bilo uskraaeno. Ime joj beše Širin. Narednog imendana napuniae deset godina, i beše najtužnije dete koje je meštar Kresen u životu video. Njena tuga je moja sramota, pomisli starac, još jedan znak moga neuspeha.
„Meštre Pilose, budi ljubazan i donesi pticu, da je vidi gospa Širin.“
„Biae mi zadovoljstvo.“ Pilos beše uljudan mladia, tek zakoraeio u dvadeset i petu, ali ozbiljan kao šezdesetogodišnjak. Da je samo imao više duha, više života u sebi; upravo su oni ovom mestu najviše nedostajali. Sumornim mestima treba vedrine, ne ozbiljnosti, a Zmajkamen beše i te kako sumoran, usamljena tvr?ava usred mokre pustoši, okružena olujama i solju, sa zadimljenom senkom planine za le?ima. Meštar mora da ide kuda god ga pošalju, tako da je Kresen došao ovamo sa svojim gospodarom pre nekih dvanaest godina, i služio je, i to je služio dobro. Ali ipak nikada nije zavoleo Zmajkamen, niti se tu ikada zaista oseaao kao kod kuae. U poslednje vreme, kada bi se budio iz nemirnih snova, koje je sve redovnije pohodila crvena žena, eesto nije znao gde se nalazi.
Luda okrenu svoju išaranu glavu da bi gledao kako se Pilos penje uz gvozdene stepenice do odaje s gavranovima. Od tog pokreta mu zazveeaše zvona. „Ispod mora, ptice za perje krljušt imaju“, zapeva, zvoneai. „Znam to, znam to, o, o, o.“
Eak i za ludu, Zakrpa beše veoma jadan stvor. Možda je nekada i mogao da izazove bure smeha kakvom duhovitom doskoeicom, ali mu je more oduzelo tu moa, a uz nju i pola uma i celokupno pamaenje. Bio je mekan i pregojen, eesto je drhturio i greio se, eesto govorio potpuno nesuvislo. Devojeica je bila jedina osoba koja mu se sada smej ala, jedina kojoj je bilo stalo da li je on živ ili mrtav.
Ružna devojeica, jadna luda i meštar – divna družina… eto priee da natera eoveku suze na oei. „Sedi sa mnom, dete.“ Kresen je pozva bliže. „Poranila si s posetom, zora tek što je svanula. Trebalo bi da si ušuškana u krevetu.“
„Sanjala sam ružne snove“, reee mu Širin. „O zmajevima. Dolazili su da me pojedu.“
Kresen je znao da devojeicu oduvek muee košmari. „O tome smo vea razgovarali“, reee nežno. „Zmajevi ne mogu da ožive. Oni su isklesani u kamenu, dete. U stara vremena, naše ostrvo bilo je najzapadnija taeka velike Slobodne zemlje Valirije. Valirjani su podigli ovaj zamak, a oni su znali veštine oblikovanja kamena koje smo mi u me?uvremenu zaboravili. Zamak mora da ima kule na mestima gde se dva zida spajaju, radi odbrane. Valirjani su te kule sazdali u oblieju zmajeva, da bi izgledale što strašnije, kao što im i na bedemima namesto zubaca stoje hiljade kamenih eudovišta.“ Svojom pegavom i starom šakom on uze njenu, malu i ružieastu, i nežno je steže. „Prema tome, nemaš eega da se bojiš.“
Širin ne beše ube?ena. „A šta je sa onim na nebu? Dala i Matrisa su prieale kraj bunara, i Dala je rekla da je eula crvenu ženu kako kaže majci da je to zmajev dah. Ako zmajevi dišu, zar to ne znaei da se vraaaju u život?“
Crvena žena, gorko pomisli meštar Kresen. Dovoljno je zlo što je majci napunila glavu svojim ludostima, mora li da zatruje i kaerine snove? Strogo ae porazgovarati sa Dalom i upozoriae je da ne širi takve priee. „To na nebu je kometa, milo dete. Zvezda repatica, izgubljena na nebesima. Uskoro ae nestati, i za naših života neaemo je ponovo videti. Veruj mi.“
Širin hrabro klimnu glavom. „Majka kaže da beli gavran znaei da je letu kraj.“
„Tako je, moja gospo. Beli gavranovi lete samo iz Citadele.“ Kresen prinese prste lancu oko svoga vrata, eija svaka karika beše iskovana od razlieitog metala, oznaeavajuai drugu oblast znanja koju je savladao; meštrova ogrlica, simbol njegovog reda. U gordosti mladih dana lako ju je no sio, ali sada mu beše teška, a metal hladan na koži. „Oni su veai od drugih gavranova, i pametniji, odgajeni da prenose samo najvažnije poruke. Ovaj je došao da nam kaže kako se Konklava okupila, razmotrila izveštaje i merenja svih meštara iz eitavog kraljevstva, i objavila da je ovo dugaeko leto napokon gotovo. Deset godina, dva obrta i šesnaest dana je trajalo, najduže leto u ljudskom pamaenju.“
„Da li ae sada da zahladni?“ Širin beše letnje dete, i nikada nije spoznala istinsku hladnoau.
„S vremenom“, odgovori meštar Kresen. „Ako su bogovi milostivi, daae nam toplu jesen i obilnu žetvu, da se spremimo za predstojeau zimu.“ Kmetovi su govorili da dugaeko leto znaei još dužu zimu, ali meštar nije video razloga da plaši dete takvim prieama.
Zakrpa zazvoni svojim zvonima. „Pod morem je uvek leto“, zapeva. „Sirene u kosama nose morske zvezde i pletu haljine od srebrnih morskih trava. Znam to, znam to, o, o, o.“
Širin se zakikota. „Volela bih da imam haljinu od srebrnih morskih trava.“
„Pod morem, sneg naviše pada“, reee luda, „a kiša je kô pepeo suva. Znam to, znam to, o, o, o.“
„Stvarno ae padati sneg?“ upita dete.
„Hoae“, reee Kresen. Ali se iskreno nadam da neae poeeti još godinama, a da ni onda neae dugo trajati. „Ah, evo Pilosa sa pticom!“
Širin oduševljeno uskliknu. Eak je i Kresen morao da prizna kako ptica pruža eudesan prizor, bela kao sneg i veaa od sokola, sjajnih crnih oeiju koje su govorile da to nije obiean albino, vea pravi rasni beli gavran iz Citadele. „Ovamo!“ pozva on. Gavran raširi krila, vinu se u vazduh, pa bueno zalepeta preko sobe i spusti se na sto kraj njega. „Idem da vam donesem dorueak“, oglasi se Pilos. Kresen klimnu glavom. „Ovo je gospa Širin“, reee gavranu. Ptica zamahnu glavom gore-dole, kao da se klanja. „Gospa“, zagrakta. „Gospa.“ Devojeica razrogaei oei. „On govori!“ „Poneku ree. Kao što sam rekao, te su ptice veoma pametne.“ „Pametna ptica, pametan eovek, pametna pametna luda“, reee Zakrpa, zvoneai. „O, pametna pametna pametna luda.“ I zapeva. „Senke dolaze da plešu, moj gospodaru, plešu, moj gospodaru, plešu, moj gospodaru“, pevao je, poskakujuai s noge na nogu. „Senke dolaze da ostanu, moj gospodaru, ostanu, moj gospodaru, ostanu, moj gospodaru.“ Greevito je zabacivao glavu sa svakom reeju, i zvona na rogovima mu zajeeaše. Beli gavran prestrašeno graknu i odleprša do gvozdene ograde stepeništa. Širin kao da se nekako smanji. „Stalno to peva. Rekla sam mu da prestane, ali neae. A mene to plaši. Nateraj ga da prestane.“ A kako to da uradim? pitao se starac. Jednom davno sam mogao da ga uautkam zanavek, ali sada… Zakrpa im je došao kao deeak. Nikad neprežaljeni lord Stefon našao ga je u Volantisu, na drugoj obali Uskog mora. Kralj – stari kralj, Eris II Targarjen, koji u to vreme još nije bio toliko lud – bio je poslao lorda da na?e nevestu za princa Regara, pošto ovaj nije imao sestru kojom bi se oženio. „Našli smo izvrsnu ludu“, pisao je Kresenu, dve sedmice pre no što je trebalo da se vrati kuai iz svoje bezuspešne potrage. „Tek je deeak, ali je okretan kao majmun i duhovit kao eeta dvorana. Žonglira i zagoneta, i izvodi earolije i lepo peva na eetiri jezika. Otkupili smo mu slobodu i nadamo se da aemo ga povesti sa sobom. Roberta ae oduševiti, a Stanisa možda s vremenom eak i naueiti da se smeje.“
Kresena rastuži uspomena na to pismo. Niko nikada nije naueio Stanisa kako da se smeje, deeak Zakrpa najmanje od svih. Oluja je došla iznenadno, urlajuai, i Brodolomni zaliv je opravdao svoje ime. Lordova galija Ponosni vetar potonula je pred njegovim zamkom. Dva starija sina su sa zidina gledala kako se oeev brod razbija o stene i kako ga guta voda. Stotinu veslaea i mornara utopilo se s lordom Stefonom Barateonom i njegovom gospom suprugom, i danima su nakon toga plime izbacivale nove naduvene leševe na žalo pod Krajolujem.
Deeaka je more izbacilo treaeg dana. Meštar Kresen je sišao sa ostalima, da prepozna mrtve. Kada su našli ludu, bio je go, kože bele i smežurane, i prekrivene vlažnim peskom. Kresen je pomislio da je posredi još jedan leš, ali kada ga je Džomi zgrabio za elanke da ga odvuee do kola, deeak se zakašljao i seo. Džomi se do svoje smrti kleo da je Zakrpina koža na dodir bila hladna kao led.
Niko nikada nije objasnio ona dva dana što ih je luda provela u moru. Ribari su prieali da ga je sirena naueila da diše vodu, u zamenu za njegovo seme. Sam Zakrpa nije ništa govorio. Duhoviti, pametni momak o kome je pisao lord Stefon nikada nije stigao do Krajoluja; deeak koga su našli bio je neko potpuno drugi, skrhanog tela i uma, jedva sposoban za govor, a kamoli za duhovitosti. A ipak njegovo lice lude nije ostavljalo sumnje o kome je ree. U Slobodnom gradu Volantisu obieaj je bio da se lica robova i slugu tetoviraju; od vrata do eela deeakovo lice prekrivala je karirana zeleno-crvena šara.
„Nesreanik je lud, i trpi silne bolove, i nije od koristi nikome, a ponajmanje sebi“, rekao je stari ser Harbert, u to doba kastelan Krajoluja. „Najveae milosr?e bilo bi dati mu punu eašu makovog mleka. Bezbolan san, i beskonaean. Blagosiljao bi nas, kada bi imao dovoljno pameti.“ Ali Kresen nije na to pristao, i napokon je prevagnuo. Da li je Zakrpa zbog te pobede bio sreaniji, on nije umeo da kaže, eak ni danas, nakon tolikih godina.
„Senke dolaze da plešu, moj gospodaru, plešu, moj gospodaru, plešu
