Vukodav
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
Marija Semjonova Pisac: Marija Semjonova ISBN: 86-7436-201-X Ilustracija: Ne Izdavae: Laguna Dostupnost: ...
Pročitaj cijeli opis
21,00 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Vukodav. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX000378C3
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Pisac: Marija Semjonova
ISBN:
86-7436-201-X
Ilustracija:
Ne
Izdavae:
Laguna
Dostupnost:
rasprodano
Šifra:
N0185
Broj strana:
530
Težina:
638 g
Slovenski Gospodar prstenova!Višemilionski bestseler!
Vukodav – prvi dio fascinantne tetralogije o neustrašivom junaku iz roda Sivog Psa. Majstorski ispripovjedana, ova herojska saga o dobru i zlu, prijateljstvu i ratu, ljubavi i smrti, priziva nam u sjeaanje najbolje stranice Gospodara prstenova, Princa Valijanta, Konana…
I dok s nevjerovatnom lakoaom uvodi eitaoca u arhetipski svijet vanvremenih ljudskih vrijednosti, ona istovremeno uspijeva da upeeatljivo oživi „sjenke zaboravljenih predaka“: nepravedno zanemareni univerzum Starih Slovena, svakodnevni život njihovih plemena, raznolikost obieaja i mitologije.
U išeekivanju najavljene ekranizacije ovog višemilionskog bestselera, eitaoci ae imati zadovoljstvo da uživaju u mitskoj atmosferi svojstvenoj rijetkim i dragocjenim knjigama koje su u stanju da nakratko zaustave vrijeme i otkriju nam eitav jedan nepoznati svijet…
ODLOMAK
1. Ljudožderov zamak
Dan se ugasio i svetlost punog meseca oblila je šumu srebrnastim, vilinskim svetlom. Eovek zvani Vukodav hodao je šumom – preko bregova, po bespuau, dugim, odmerenim, neumornim koracima. Nije se skrivao. Nije se šunjao izme?u drveaa, nije izbegavao osvetljene proplanke, nije se prikradao, mada su ga bose noge po staroj navici sasvim bešumno nosile napred. Eizme je, vezane uzicom, prebacio preko ramena. Na drugom ramenu, pridržavajuai se kandžicama, sedela je paperjasta, ušata crna zvereica. Kada je Vukodav preskakao oborena stabla ili se provlaeio ispod niskih grana, zvereica bi širila krila da održi ravnotežu. Tada se videlo da je to šišmiš i da mu je jedno krilo gotovo raspoluaeno.
Ove predele Vukodav je znao napamet, kao svoj džep. Znao je da ae pre ponoai biti na svom cilju. U ruci je stezao koplje koje se belasalo na meseeini. Kratko koplje s jakom drškom i širokim, oštrim šiljkom, sa umetnutom preekom – za krupne zveri.
Samo se dvaput zaustavio. Prvi put – kraj visoke jasike koja se sušila na raskrsnici davno zaraslih šumskih staza. Izvadio je nož, zasekao prst i na ogoljenom stablu nacrtao osveaeni Znak Vatre: toeak sa tri paoka povijena u pravcu kretanja sunca. Pod hladnim, mrtvaekim svetlom krv je izgledala crna. Vukodav priljubi oba dlana i eelo uz drvo i postoja tako neko vreme. Usne su mu se neeujno micale, nabrajajuai nekakva imena. Zatim je s le?a skinuo vreau, odložio koplje i spustio Neleteaeg Miša na glatko drvce, pažljivo otkaeivši njegove kandžice sa svoje košulje. Ali, zvereici se nije rastajalo: otrže se, spretno se uspentra po odeai na svoje mesto i ponovo se ugnezdi na njegovom ramenu, snažno zgrabivši zubima debelu lanenu tkaninu – za slueaj da eovek ponovo pokuša da je se otarasi. Vukodav ga mrko pogleda i stade autke da se penje uz drvo.
Dosegnuvši prvu granu, okaei se o nju i zanjiha se. Ubrzo je grana zaškripala i slomila se pod njegovom težinom. Vukodav životinjski spretno doskoei na meku šumsku travu. Zatim nekoliko puta prelomi granu preko kolena. Nije mario hoae li neeije uho euti prasak drveta. Ponovo izvuee iz kanija teški ratnieki nož i stade da cepa krhotine grane, nacepavši bogat snop iverja. Vukodav je svaki iver namoeio krvlju iz prsta i eitav snop pažljivo položio u vreaicu na pojasu. Ustao je, poklonio se drvetu i krenuo dalje.
Drugi put se zaustavio kada je s visokog, strmog brda ugledao pred sobom selo. Odmah je pogledom našao kuau od nabijene zemlje s niskim krovom i više je nije ispuštao iz vida. Nasred krova, kraj slemena, svetleo se otvor dimnjaka. Nekada, veoma davno, u toj kuai živeo je deeak iz roda Sivog Psa. Živeo od ro?enja do svoje dvanaeste godine. Dvanaestog proleaa muškarci iz plemena trebalo je da ga odvedu u mušku kuau na kušnju, da ga proglase muškarcem i da mu, posle obavljenih obreda, daju novo ime. Ne deeiji domaai nadimak, vea pravo ime koje se ni po koju cenu ne sme otkriti nijednom strancu. To ime ae znati samo najbliži. I još žena, kada do?e vreme da se oženi. A pre nego što ga odvedu šumskim stazama, trebalo je prirediti gozbu na kojoj je moralo biti mesta za sve: za rodbinu, susede, možda eak i za strance – Segvane kunsa Vinitarija koji su se naselili iza reene okuke...
Ali desilo se da je deeak ipak ostao bez imena. Zato što su u samo predveeerje praznika najamnici kunsa Vinitarija opasali maeeve i napali usnulo selo noau, kao lopovi. Priealo se da taj prepad ne beše zamišljen radi zarobljenika, ili plena, vea zbog osvajanja nastanjenih zemalja i zastrašivanja okolnih plemena. Došavši kao gost, Vinitarije je nameravao trajno da se nastani u tim krajevima...
Deeak, koji se borio kao muškarac, ostao je živ zahvaljujuai samo zlobnom hiru pobednika. Napujdali su na njega pse, ali su podivljali mužjaci, ma koliko ih dražili, odbijali da ga rastrgnu vea su se, žalosno ga onjušivši, udaljavali... Zatim je bilo mnogo gore. Osam neuspelih bekstava, eetiri pijace robova, poniženja preko glave. Na kraju je jogunasto štene Sivog Psa dospelo u Dijamantske gore, u strašni rudnik duboko pod zemljom...
Na kuai se otvoriše vrata. Vukodavove oštre oei uoeiše siluetu devojke kako promiee kroz osvetljeni pravougaonik. Pritvorivši vrata, devojka se uputi stazom prema obali reke, tamo gde se, bez obzira na pozno doba, nad krovom kovaenice izvijao dim i odakle je dopirala ujednaeena lupa eekiaa. Vukodav se mogao zakleti: devojka je nosila veeeru kovaeu koji je omrkao nad poslom.
Tako je nekada i njegova majka nosila ocu veeeru...
Kakvi ljudi su sada živeli u njegovom domu? Kome je žurila devojka – roditelju, bratu, mužu?
Vukodav naglo sede na zemlju, zagrli rukama kolena i, uzdrhtavši celim telom, spusti na njih glavu. Neleteai Miš mu se izvuee iz pazuha i nežnim jezikom liznu ga po obrazu. Vukodav greevito uzdahnu i velikim dlanom pokri zvereicu gladeai joj meko krzno. Zatim se uspravi. Na iskrpljenoj koži pantalona ostale su dve vlažne mrlje.
Ustade, prebaci vreau na le?a, uze koplje i po?e dole.
Kovae je jedva stigao da uzme korpu od mlade neveste, kad vrata ponovo zaškripaše. On se iznena?eno osvrte – ko li može biti ovako kasno – ugleda neznanca... i smesta zgrabi eekia, odgurnuvši nevestu iza sebe, štiteai je.
Eovek koji je stajao na pragu morao se sagnuti da bi ušao. Gustu svetlosme?u kosu koja mu je, poprilieno prošarana sedinom, padala do pola le?a, pridržavao je na eelu kožni remen. Na mršavom licu, opaljenom kao jelova kora, preteai su gorele sivozelene oei. Gorele su, kako se ueinilo, paklenim ognjem. Eovekov nos bio je polomljen, na levom obrazu se od obrve do vilice protezao ožiljak gubeai se u bradi. Pljaekaš, nasilnik, ubica? Bilo šta od toga.
Nezvani gost pre?e pogledom po kovaenici, kao da nije ni primetio ovo dvoje. Zatim njegov pogled ipak skliznu po eekiau kojim je kovae zamahivao u odbrani. Skliznu i vrati se. Ma kakve da su bile prvobitne namere neznanca, tog trenutka ih je zaboravio. Polako podiže ruku i pruži je ka eekiau.
– Daj mi to.
Duboki, prigušeni glas mogao je preplašiti bilo koga. Ne zna se kako bi p ostupio kovae da se s Vukodavom našao sam, oei u oei. Ali iza njegovih le?a grcao je od užasa pegavi devojeurak-nevesta i on samo još evršae steže hrastovu dršku.
– Napolje!
– Daj mi to – ponovi Vukodav na jeziku Segvana, ne mieuai se s mesta. – To nije tvoje.
– Odlazi dok još možeš! – oporavivši se od prvog straha obrecnu se kovae. Vea je uvideo da ovaj nije od kunsovih vojnika. Niti neki od najamnika koji lutaju od zamka do zamka, ne preziruai lak plen, ukoliko im naleti. Osim toga, einilo se da je noani posetilac sam, i kovae se, buduai da je bio glavni momak u selu, unekoliko osmelio. Nije valjda da ne može da odbrani sebe i devojku?
Tada Vukodav kroei napred i kovae polete u stranu, ne stigavši da shvati s koje ga je strane stigao udarac. Devojka vrisnu i baci se na njega u oeajniekom pokušaju da odbrani ljubljenog. Ali, Vukodavu više nije bilo ni do mladiaa, ni do devojke. Sagnuo se i podigao eekia kojim je njegov otac tolike godine kovao raonike i srpove. Na nakovnju je i sada ležao nezavršeni srp. Vukodav ga pomeri u stranu, položi na nakovanj svoje koplje i stade eekiaem da mu doteruje blistavi šiljak. Nije se eak ni osvrnuo kada je kovae skliznuo pored zida i, držeai nevestu za ruku, izleteo napolje.
Uskoro se ka kovaenici ustremilo pola sela sa vilama i sekirama. Nisu zaboravili ni vraea koji je poneo loneia s užarenim ugljevljem i svežanj trava dragih Bogovima – za isterivanje zlog duha, ukoliko se nezvani gost zaista pokaže kao takav.
Udarci eekiaa više se nisu euli, ali neznanac je još bio tu. Iza vrata se eulo tiho zveckanje metala, kao da neko prebire po alatu. Ljudi poeeše da se zgledaju, kovae je stajao neodlueno, opuštene vilice: nikome se nije prvom ulazilo u kovaenicu. Uto se vrata sama otvoriše i Vukodav stade na prag – crna silueta na pozadini užarenog odsjaja ognjišta. Mesec koji je sijao sa strane nije mu obasjao lice, samo mu je u oeima zapalio bledi plamen. Ljudi poeeše da se došaptavaju. Vukodav polako pre?e pogledom po njima i iznenada upita n a segvanskom:
– Ko živi u zamku iza reene okuke?
Neki su se posle kleli da mu je glas odjekivao. Nekoliko trenutaka vladala je tišina, zatim neko odgovori:
– Blagorodni kuns Vinitarije...
A iza le?a se zaeu vragolasti deeiji glas:
– Ljudožder!
Jer nema te sile koja bi deeake zadržala kod kuae kada im oeevi i braaa nekuda odjure naoružani. I nikakva sila neae ih spreeiti da još jednom viknu nadimak groznog kunsa za šta je, ako to euju stražari, u najboljem slueaju sledovalo žestoko šibanje.
Vatra iza Vukodavovih le?a naglo se rasplamsala. U travi poskoei neprozirna senka, zasvetleše oei. Ljudi ustuknuše korak unazad. A kada se Neleteai Miš uzverao po kosi na Vukodavovu glavu, preteai raširio krila i zašištao, seljani se dadoše u beg. Ispario je eak i vrae. Bio je mudar i pre ostalih je shvatio: protiv ovog duha neae pomoai ni užareni ugalj, ni svete trave.
Kasnije se mladi kovae ipak vratio u opustelu kovaenicu, ponovo raspalio vatru u ognjištu i pregledao svoju imovinu. Sve je bilo na svom mestu, osim prastarog eekiaa. Dugo su on i nevesta naga?ali šta bi to moglo da znaei.
Kuns Vinitarije pojavio se kod Sivih Pasa krajem leta. Stigao je na dotrajalom ratnom brodu i iskrcao se na eelu tri desetine surovih, od vetra ogrubelih mornara. Sivim Psima je rekao da je došao u miru. Tražio je novu domovinu za svoje pleme. Na njihovom pradedovskom ostrvu život je postajao nemogua zbog lednika koji su nadirali.
Te reei nisu iznenadile Sive Pse. Veni su znali da ostrvski Segvani poslednjih stotinak godina preživljavaju teška vremena. Nisu se oni tek tako u sve veaem broju preseljavali na kontinent. Velika je nevolja kada unuci žive tamo gde nisu umrli njihovi dedovi! Posle veaanja, Sivi Psi su plavokosom kunsu pokazali nieiju zemlju na drugoj obali Svetlinje. Zemlja Vena završavala se na toj obali. A do zemlje Solvena na zapadu bilo je još daleko.
Vinitarije se srdaeno zahvaljivao za milost...
Otkuda su Sivi Psi mogli znati da je svog ljubazn og vo?u ostrvsko pleme još odavno nazvalo Ljudožderom...
Iz senke vrbika, Vukodav je preko reke posmatrao zamak koji se uzdizao nad strmom obalom. Jasno je video Ljudožderove ratnike-komese kako šetkaju po palisadi. Znao je da ga ne mogu primetiti. Zapazio je još i to da je gazda kod kuae. Nad strmim krovom lenjo se vijorila zastava. Ista ona zastava koju je sanjao tokom dugih jedanaest godina.
Skinuo je vreau s le?a i spustio je na zemlju. Neleteai Miš više nije bio s njim. Vukodav ga je pre izvesnog vremena ostavio kraj ulaza u peainu gde su se pod tavanicom gnezdila njegova sabraaa. Zvereica je oeajno cieala i pokušavala da trei za eovekom, jedinim biaem uz koje se oseaala sigurnom, ali Vukodav je otišao, ne obaziruai se. Moguae je da Neleteai Miš i sada puzi njegovim tragom, cvileai i batrgajuai se po travi na kratkim šapicama. Vukodav smesta odagna tu misao.
Posle kraaeg preturanja po vreai, izvadio je lepinjicu i, zamahnuvši, bacio je daleko u vodu. Ako komesi i primete pljusak u vodi, pomisliae da se praaaknula riba. U rodu Sivog Psa bilo je nedopustivo uskratiti žrtvu Svetlinji, reci-roditeljki. Posebno kada je predstojalo nešto važno. Skinuvši košulju, Vukodav je savi preko vreae i tu ostavi. Možda ae je naai neko kome je potrebna. Koplje je privezao omeom za zapešae, da ga ne izgubi. Ništa se nije eulo kada je ušao u vodu i zaronio, pre nego što su mogli da ga opaze sa bedema.
Uglavnom je gnjurao, povremeno izranjajuai na površinu. Svetlinja se blago talasala, pomažuai mu: eik u varljivim odbljescima meseeeve svetlosti razaznaj glavu koja promiee kroz namreškanu vodu...
Za svaki slueaj, Vukodav je dugo ronio dok ga strma padina druge obale nije konaeno skrila od pogleda noanih stražara. Tada je izronio i neeujno zaplivao duž obale. Svaka tvr?ava podignuta u blizini jezera ili reke mora da ima tajni vodovod. Ponekad nije obavezno zauzimati tvr?avu na juriš. Dovoljno je opsaditi je, a ona ae pre ili kasnije pasti sama, kada že? postane neizdrživa.
Vukodav je znao gde se pod obalom nalazi otvor vodovoda koji je vodio unutar zidina zamka. Kada je eoveku preko potrebno da nešto sazna, on ae to i saznati. Treba mu samo vremena.
Kada je stigao do uoeljive gomile kamenja na obali, Vukodav je zaronio i iz petog ili šestog pokušaja pronašao ušae podzemnog toka. Izronivši, nekoliko puta je duboko udahnuo i izdahnuo. Zatim je ponovo napunio pluaa vazduhom i nestao u dubini.
„Mama, beži!“ – Sivi Pas, koji je tek stupio u dvanaestu, zgrabio je sa zemlje sulicu koju je u metežu neko ispustio i bacio se na mladog komesa iskrslog iza ambara – „Mama, beži!“
Iskusni ratnik, ne gledajuai, nehajno zamahnu okrvavljenim maeem. Me?utim, žutokljunac se pokaza okretnim. Mae prozvižda u prazno nad rusom glavom, a deeak se baci ispod Segvanove ruke i zari mu tanki, oštri vrh koplja u lice, pod samu obrvu.
„Mama, beži... ssssss.“
Kada su ga uhvatili, brat tog komesa lieno je pujdao pse na deeaka. I besno se prepirao sa vo?om, ali je Vinitarije ostao uporan i nije dozvolio da se izmoždeni zarobljenik dokusuri. Za sreau, rekao je. Za sreau.
Ljudožderov zamak gradili su majstori svog zanata. Bilo bi nemoguae da eitav tok može da se pro?e do kraja, bez prepreka. Bio je u pravu: uskoro su njegove ispružene ruke napipale gvozdenu rešetku kroz eije šipke nije mogao da se provuee. Vukodav zatrese rešetku, ali nijedna šipka se ne pomaee. Tada nasumice evrsto uhvati srednju šipku, odupre se nogama i navali iz sve snage. U rudniku je okretao teški dolap koji je izvlaeio vodu iz podzemne reke. Krajnji napor u trenutku je sagoreo sav preo
