Beli oleander
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
Dženet Fie Pisac: Dženet Fie ISBN: 86-7436-090-4 Ilustracija: Ne Izdavae: Laguna Dostupnost: do 7 dana...
Pročitaj cijeli opis
18,90 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Beli oleander. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX00037BD5
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Pisac: Dženet Fie
ISBN:
86-7436-090-4
Ilustracija:
Ne
Izdavae:
Laguna
Dostupnost:
do 7 dana
Šifra:
N0072
Broj strana:
391
Težina:
497 g
INTERNACIONALNI BESTSELER BR. 1Emocionalno oearavajuae… zlokobno zavodljivo.
Boston Globe
Svuda hvaljen kao roman retke lepote i snage, Beli oleander pripoveda prieu o Ingrid, briljantnoj pesnikinji zatvorenoj zbog ubistva, i njenoj kaeri Astrid, eija se odiseja kroz niz losan?eleskih starateljskih porodica - a svaka je zaseban svet sa svojim zakonima, svojim opasnostima, sopstvenim teškim lekcijama koje valja naueiti - postepeno pretvara u spasonosno i iznena?ujuae otkrivanje sopstvene lienosti.
„Roman zastrašujuae originalnosti… Eitalac ulazi u zamišljeni svet gust poput šume… Ingrid i Astrid su dva najsvežija, najupeeatljivija književna lika u skorije vreme.”
San Francisco Chronicle
„Zaista nadarena književnica… Astridino putovanje je mnogo, mnogo više od earobne, neodoljive avanture mlade junakinje koja se probija kroz život. Ono jeste život.”
Denver Post
„Beli oleander, divna ali otrovna biljka, metafora je za majeinstvo u ovom impresivnom debitantskom romanu… Fieova zapanjujuae veštim jezikom donosi i inteligentnu i earobnu prieu.”
New York Times Book Review
SADA I VISOKOBUDŽETNI IGRANI FILM U PRODUKCIJI VORNER BRADERSA
„Nesputan, smeo roman… intiman i epiean.”
Los Angeles Times
ODLOMAK
SVETE ANE donosile su vrelinu iz pustinje, parušeai poslednju proleanu travu u dlaeice blede slame. Bujali su samo oleanderi nežnih otrovnih cvetova, zelenih kopljastih listova. Nismo mogle da spavamo po vrelim suvim noaima, ni moja majka ni ja. Probudila sam se u ponoa, zatekla njen krevet prazan, popela se na krov i s lakoaom spazila njenu plavu kosu, nalik belom plamenu pod svetlošau gotovo punog meseca.
„Vreme oleandera“, rekla je. „Ljubavnici koji se sada poubijaju okriviae vetar.“ Podigla je veliku šaku i raširila prste, puštajuai pustinjsku suvoau da ih oliže. Moja majka nije bila svoja u vreme svetih Ana. Tada sam imala dvanaest godina i srce puno straha za nju. Želela sam da sve bude kao nekada, da Beri ponovo bude tu, da vetar prestane da duva.
„Trebalo bi da odspavaš“, ukazala sam.
„Ja nikad ne spavam“, odvratila je.
Sela sam pored nje, pa smo se zagledale u grad, koji je zujao i svetlucao kao raeunarski eip u nekoj nerazumljivoj mašini – euvao tajnu kao pokeraš karte. Rub njenog belog kimona lepršao je na vetru, te sam mogla da joj vidim dojku, nisku i punu. Lepota moje majke podseaala je na seeivo vrlo oštrog noža.
Spustih joj glavu na nogu. Mirisala je na ljubieice. „Mi smo štapovi“, reee. „Žudimo za lepotom i ravnotežom. Prednost dajemo senzualnom nad sentimentalnim.“
„Štapovi“, ponovih. Želela sam da joj stavim do znanja da slušam. Naša boja u tarotu: štapovi. Umela je da otvara karte za mene, da mi objašnjava boje – štapove i dukate, pehare i maeeve – ali je kasnije prestala da ih eita. Više nije želela da vidi buduanost.
„Boju smo dobile od Normana“, rekla je. „Dlakavih divljaka koji su svoje bogove sekli na komade i meso vešali o drveae. Mi smo oni koji su srušili Rim. Strahuj samo od nemoane starosti i smrti u krevetu. Ne zaboravi ko si.“
„Obeaavam“, rekoh.
Ispod nas, na ulicama Holivuda, sirene su cvilele i testerisale mi živce. Za vreme svetih Ana, stabla eukaliptusa zapalila bi se kao džinovske sveae, a obronci prekriveni uljastom makijom zaeas b i planuli i isterali izgladnele kojote i jelene na Aveniju Frenklin.
Pogledala je naviše, na oprljeni mesec, kupajuai se u njegovim svetlucavim zracima. „Mesec kao gavranovo oko.“
„Mesec kao bebino lice“, uzvratila sam, s glavom na njenom kolenu.
Nežno me je pomazila po kosi. „Izdajnikov mesec.“
S PROLEAA se ova rana, ovo ludilo nije moglo ni zamisliti, ali nam se ipak ispreeilo na putu, neprimetno kao nagazna mina. Tada nismo znale eak ni ime Berija Kolkera.
Beri. Kad se pojavio, bio je tako mali. Manji od zareza, beznaeajan poput kašlja. Samo poznanik, s poetske veeeri. Bilo je to u jednom vinskom podrumu u Venisu. Kao i uvek kad bi eitala, majka je bila odevena u belo, a kosa joj se, kao celac, belasala naspram blago preplanule kože. Stajala je u senci velike smokve, pod petoprstim lišaem. Ja sam sedela za stolom, iza gomile knjiga koje je trebalo da prodam posle eitanja – tankih knjiga u izdanju Blu šop presa iz Ostina u Teksasu. Nacrtala sam grane drveta, peele što su se rojile nad opalim smokvama, sisale voae prevrelo na suncu, opijale se, pokušavale da polete, padale na zemlju. Mene je pak opio njen glas: dubok i ugrejan suncem, uz blagu naznaku stranog naglaska – švedskog pevušenja – ublaženog jednim pokolenjem. Da ste je ikad euli, znali biste moa tog hipnotiekog glasa.
Posetioci su se nakon poetske veeeri skupili i davali mi novac da ga stavim u kutiju za cigare, a majka je potpisala nekoliko knjiga. „Ah, život pisca“, ironieno je primetila dok su mi ljudi pružali zgužvane petice i jedinice. Me?utim, volela je ovakve doga?aje, onako kako je volela veeeri s prijateljima piscima i nipodaštavanje poznatih pesnika uz piae i džoint – a i mrzela ih, onako kako je mrzela bedni posao u easopisu Sinema sin, gde je prelamala radove drugih pisaca; dok su oni, po ceni od pedeset centi za ree, na papir izlivali besramne klišee, otrcane imenice i bljutave glagole, dotle se moja majka ponekad satima premišljala da li ae napisati te ili pa.
Dok je potpisivala knjige, lice je pre krojila u uobieajeni poluosmeh, više unutrašnji nego spoljašnji, šaleai se u sebi dok je svima zahvaljivala što su došli. Znala sam da je oeekivala odre?enog eoveka. Vea sam ga videla: stidljivi plavušan u atletskoj majici, s ogrlicom od kanapa i perlica. Stajao je u pozadini i posmatrao je, bespomoaan, opijen. Posle dvanaest godina provedenih kao Ingridina kai, umela sam takve da spazim i u snu. Zdepast eovek, crne kose skupljene u konjski rep, progurao se napred i pružio knjigu na potpis. „Beri Kolker. Obožavam vaš opus.“ Potpisala je knjigu i vratila mu je, eak ga i ne pogledavši u lice. „Šta radite nakon ovoga?“ upitao je.
„Idem na randevu“, rekla je pruživši ruku ka sledeaoj knjizi.
„A posle?“ nastavio je, i meni se dopalo njegovo samopouzdanje, mada nije bio njen tip – bucmast, tamnoput, s odelom iz Vojske spasa.
Želela je stidljivog plavušana, naravno – daleko mla?eg od sebe, eoveka koji se nadao da ae tako?e postati pesnik. Kuai se s nama vratio on.
Ležala sam na dušeku na tremu i eekala da on ode, posmatrajuai kako se veeernje plavetnilo pretvara u baršun, kako indigo visi u vazduhu poput neiskazane nade, dok su moja majka i plavokosi eovek mrmljali s druge strane mrežastih vrata. Vazduhom se razlivao poseban tamjan koji je kupila u Malom Tokiju – bez traeka sladunjavosti, skup: mirisao je na drvo i zeleni eaj. Šaeica zvezda ukazala se na nebu, ali u Los An?elesu nijedno sazvež?e ne izgleda kako treba, pa sam ih sama povezala u nove celine: Pauk, Talas, Gitara.
Kad je otišao, ušla sam u veliku sobu. Sedela je na krevetu, prekrštenih nogu, u belom kimonu, i pisala nešto u beležnicu perom koje je umakala u boeicu. „Nikad ne dopusti muškarcu da prenoai“, rekla mi je. „Praskozorje ima moa da rašeini svaku noanu magiju.“
Noana magija: zvuealo je divno. I ja au jednog dana biti s ljubavnikom, a nakon toga pisati pesmu. Zagledala sam se u bele oleandere koje je tog jutra smestila na pomoani stoeia – tri grozda cvetova: olieenje neba, eoveka i zemlje – i pomislila na muziku glasova njenih ljubavnika u tami, na njihov tihi smeh, miris tamjana. Dodirnula sam cveae. Nebo. Eovek. Osetila sam da sam na ivici neeega – misterije što me je obavijala kao izmaglica, lanca doga?aja koji sam sama pokrenula.
CELOG TOG LETA odlazila sam s njom u redakciju. Nikad nije bila dovoljno dalekovida da me ukljuei u neki omladinski program, a ja nikad nisam pomenula letnju školu. Sama nastava mi je vrlo prijala, ali sam se s mukom uklapala me?u ostale devojeice. Moje vršnjakinje behu potpuno druga vrsta, a njihove brige tu?e kao pleme Dogona iz Malija. Sedmi razred me je naroeito boleo, pa sam jedva eekala da ponovo budem s majkom. Soba za pripremu teksta u Sinema sinu, puna rapidografa i vrteški s olovkama u boji, papira velikih kao sto, providnih folija i klišea za štampu, dezeniranih traka, odbaeenih naslova i fotografija koje sam smela da navoštim i lepim u kolaže, bila je moj raj. Svi?alo mi se kako su odrasli razgovarali oko mene: zaboravljali bi da sam ja tu i govorili bi sasvim zapanjujuae stvari. Danas je Marlin, književnica i umetnieki direktor, traearila o avanturi izdavaea i urednice easopisa. „Bizaran slueaj ludila svetih Ana“, prokomentarisala je majka za svojim stolom. „Ona nosata anorektiearka u društvu eivave s tupeom? To prevazilazi svaku grotesku. Njihova deca neae znati da li da kljucaju ili laju.“
Nasmejali su se. Moja majka se nije libila da naglas kaže ono što su ostali mislili.
Sedela sam za praznim crtaekim stolom pored majeinog i crtala venecijanere kako seku svetlost poput sira. Eekala sam da eujem šta ae majka sledeae reai, ali je samo vratila slušalice na uši, kao da stavlja taeku na kraj reeenice. Uvek je tako slagala tekstove – slušajuai egzotienu muziku preko slušalica i praveai se da je daleko, u nekom mirisnom kraljevstvu vatre i senki, umesto što na crtaekom stolu u filmskom easopisu slaže intervjue s glumcima, za osam dolara na sat. Usredsredila se na kretnje svog skalpela za papir, na rasecanje stubaca teksta. Iz noža je izvukla duge trakaste otpatke. „Ko že im gulim“, rekla je. „Kože bljutavih piskarala, i kalemim ih na papir, stvarajuai eudovišni besmisao.“
Pisci se nelagodno nasmejaše.
Niko nije obratio pažnju kad je ušao Bob, izdavae. Ja sam pognula glavu i uhvatila se glavaša, kao da radim nešto zvanieno. Bob nikad nije prigovarao što dolazim da radim s majkom, ali mi je Marlin, umetnieka direktorka, savetovala da „letim nisko i izbegavam radar“. Mene nikad nije primeaivao. Samo moju majku. Tog dana joj je prišao, stao pored njene stolice i dodirnuo joj kosu, belu kao gleeersko mleko, trudeai se da joj zaviri u bluzu. Na licu sam joj videla ga?enje kad se pognuo preko nje i – tobože da bi održao ravnotežu – spustio ruku na njeno bedro.
Odglumila je prepadnutost i skalpelom ga, u jednom jedinom prenaglašenom pokretu, posekla po podlaktici. Pogledao je svoju ruku, zaprepašaen potoeiaem krvi koji se ukazao na koži.
„Oh, Bobe!“ rekla je. „Tako mi je žao, nisam te videla. Jesi li dobro?“ Me?utim, svojim suncokretskim oeima saopštila mu je da bi ga podjednako mirne duše i preklala.
„Ništa strašno, dešava se.“ Niže rukava polo majice zjapila mu je posekotina od pet centimetara. „Dešava se“, rekao je nešto glasnije, kao da želi da umiri sve prisutne, a onda je pobegao u kancelariju.
Prevodilac: Goran Kapetanovia
Izdanje: 1
Godina: 2003
Jezik: Srpski jezik
Vrsta uveza: Meki uvez
Pismo: Latinica
Velieina: 130x200
Zemlja porijekla: Srbija
Stanje: Nova
