Daljina me?u nama
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
Maggie OFarell Pisac: Maggie OFarell ISBN: 86-7436-205-2 Ilustracija: Ne Izdavae: Laguna Dostupnost: d...
Pročitaj cijeli opis
19,00 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Daljina me?u nama. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX00037F3D
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Pisac: Maggie OFarell
ISBN:
86-7436-205-2
Ilustracija:
Ne
Izdavae:
Laguna
Dostupnost:
do 7 dana
Šifra:
N0137
Broj strana:
293
Težina:
350 g
Jednog hladnog februarskog popodneva, Stela ugleda eovjeka koji joj ide u susret londonskom ulicom. Godinama nije vidjela njegovo lice, ali ga prepoznaje istog easa. Ili bar misli da ga je prepoznala. Istovremeno, na drugoj strani svijeta, u vreme proslave kineske Nove godine, Džejk shvata da gužva oko njega postaje opasna.To je trenutak kada i Džejk i Stela, ne znajuai da ono drugo postoji, bježe od svojih života: Džejk u potragu za mjestom toliko zabaeenim da ga nema ni na jednoj karti, a Stela na jedno odredište u Škotskoj – eiji znaeaj razumije samo njena sestra Nina.
DALJINA ME?U NAMA je roman o paralelnim životima, izgubljenim identitetima, o vezi me?u sestrama i tajnim silama prošlosti. Iznad svega, ovo je ljubavna priea o dvoje ljudi koji se nikada nisu sreli. Privlaena, pronicljiva i vješta, ovo je najbolja knjiga Megi O’Farel do sada.
ODLOMAK
PRVI DEO
Budi se i zatiee sebe raširenog po krevetu poput morske zvezde, mozak mu groznieavo radi. Na drugoj strani sobe, ventilator se okreae ka njemu, pa onda na drugu stranu, kao da je uvre?en. Negde pored njega, stranice knjige lepršaju, prevrau se i rastvaraju. Stan je ispunjen mastiljavom svetlošau, a blesci neonki presecaju tavanicu. Kasno je popodne.
„Do ?avola“, kaže i podigne glavu uz trzaj. Nešto blago, ali celovito izme?u njegovih pleaki razvlaei se i cepa poput mokrog papira. Psujuai i pipajuai se u pokušaju da prona?e bolno mesto, Džejk se nekako podiže na noge i u earapama preko parketa klizi do kupatila.
Šokira se kad ugleda svoje lice u ogledalu. Prevoji i nabori posteljine ostavili su mu crvene linije preko obraza i slepooenice, dajuai njegovoj koži eudan, grub izgled. Kosa mu štrei kao da ga je udarila struja i eini se da je porasla. Kako je uspeo da zaspi? Eitao je, glave poduprte o ruke, i poslednje eega se seaa jeste da se eovek iz knjige spuštao niz mornarske merdevine u napušteni bunar. Džejk gleda na sat. Deset i deset. Vea kasni.
Noani leptir zaleae mu se na lice, zatim se odbija o ogledalo, slabi prah s njegovih krila ostavlja šareni trag na staklu, duh samog sebe. Džejk u trenutku uzmakne, posmatra ga, prati njegovu putanju kroz vazduh, pa zatim pokušava da ga uhvati obema rukama. Promaši. Leptir, oseaajuai opasnost, u spiralnom letu kreae ka svetlu, ali Džejk ponovo cilja i ovog puta ga uhvati, to nežno, zbunjeno telašce udara u kavez njegovih ruku.
Mune rueku laktom i odgurne prozor. Metež ulice, devetnaest spratova niže, podiže se i dopire do njega. Džejk se naginje preko žica za veš i, rastvorivši šake, baca leptira uvis. Za trenutak pada, prevrae se dezorijentisan, zatim se povrati, i hvatajuai toplu struju vazduha iz klima-ure?aja ispod, odleprša i izgubi se iz vida. Džejk bueno zatvara prozor. Jurca kroz stan, kupi noveanik, kljueeve, jaknu, obuva cipele u žurbi pobacane kod vrata. Liftu treba eitav vek da se popne, a kad stigne, smrdi na znoj i ustajali vazduh. U ulaznom holu, nastojnik sedi na hoklici pored vrata. Iznad njega je talasasti crveni i zlatni ukras za kinesku Novu godinu – dete debelih obraza i kose crne kao gar koje jaše ružieastu svinju.
„Gung hei fat choi“, kaže Džejk u prolazu.
Eovekovo lice širi se u osmeh koji pokazuje široko razmaknute zube. „Gung hei fat choi, Džai-ka!“ Pljesne Džejka po ramenu, na šta mu koža zabridi i poene da ga pecka kao da je izgoreo na suncu.
Napolju, taksi vozila paraju svetlost u lokvama po putu, a voz u podzemnoj železnici potresa trotoar. Džejk podiže glavu i gleda u vrhove zgrada. Završava se godina bivola i nastaje godina tigra. Kad je bio dete, zamišljao je godinu u trenutku kad izbije ponoa kao neko neobieno stvorenje koje mutira, uhvaaeno usred metamorfoze. Udaljava se od zgrade i umalo što se ne sudari sa siaušnom vremešnom ženom koja gura kolica natovarena savijenim kartonskim kutijama. Džejk se izmakne u stranu i krene ka jugu, pored košarkaških terena, malog crvenog ulienog svetilišta s buketom sagorelih štapiaa tamjana, pored ljudi koji sede u yum chai radnji, na stoeiaima izme?u njih zveckaju ma-?ang domine, pored niza zbijenih oslonjenih mopeda, komplikovanih mreža skela od bambusa, pored restoranskih rezervoara u kojima ribe što im je su?ena smrt šire škrge u potrazi za kiseonikom u mutnoj vodi.
Ali Džejk ne vidi ništa od toga. Gleda u sve tmurnije oblake, pevuši dok hoda, u patikama s tankim ?onovima prolazi trotoarom. U vazduhu se oseaa tamjan, dim petardi i amnionski salinitet luke.
Autobusa nema. Stela obmotava šal oko vrata i propinje se na prste da pogleda duž kolone vozila. Kola, kola, taksi vozila, motori, usamljeni biciklista, kola, još kola. Ali nema autobusa. Pogleda u ekran koji bi trebalo da pokaže koliko mora da eeka. Prazan je.
Sklanja rukav kaputa i rukavicu da pogleda na sat. Danas radi u popodnevnoj smeni i zakasniae ako bude još eekala. Stela stane za tren da razmisli. Da li je bolje da ostane i saeeka autobus koji ae kad-tad doai, ili d a krene peške i stigne uz malo zakašnjenja? Mogla bi da po?e metroom, ali to je deset minuta pešaeenja odavde i voz bi tako?e mogao da kasni. Iai ae peške. Sad je verovatno tako najbrže.
Stela polazi obazrevši se preko ramena kako bi se uverila da autobusa i dalje nema. Na ulici je hladno, neobieno hladno za ovo doba godine, tlo je tvrdo, prekriveno poledicom koja puca pod nogama. Nebo je neodre?eno sive boje, prošarano ogolelim granjem.
Vratila se u London na nekoliko nedelja – ne duže od toga, nada se – i radi emisiju noanog programa na radiju. Ima stan ovde, garsonjeru na kraju Keningtona, ali je obieno izdaje dok boravi u drugim mestima. Mesec dana u Parizu, kraai period u Moskvi, pola godine u Helsinkiju. Još nije sigurna kuda ae posle otiai – u Rim, možda, Madrid, Kopenhagen. Stela ne voli da se zadržava na jednom mestu.
Koraea na sever, ka Temzi, dah joj se pretvara u paru, telo joj neprikladno toplo pod slojevima odeae. Kad zakoraei na most Vaterlo, grad poeinje da se deli na dva dela, pred njom se otvara reka. Ceo most sagradile su žene, proeitala je jednom negde, za vreme Drugog svetskog rata. Danas je napušten. Projure kola iduai na sever, ali s obe strane pružaju se prazni trotoari.
***
Na raskrsnici, Džejk uskaee u tramvaj baš kad ovaj krene. Donji deo, mraean i zagušljiv, pretrpan je – ljudi sede ili se drže za rukohvate. Najbliži Džejku je neki starac u prsluku i izbledelim pantalonama, s kavezom za ptice u krilu. Ptica siaušnih crnih oeiju poput perli posmatra postrance Džejka sa svoje ljuljaške. Glave dvojice zapadnjaka u tramvaju njišu se iznad glava Kineza.
Džejk protutnji uz drvene stepenice. Seda napred i naginje glavu kroz prozor, okreae se ka sve jaeem povetarcu i posmatra kako naeiekane zgrade Vaneaija išarane neonskim reklamama prelaze u glatku gra?evinu ogromnog tržnog centra od betona i ogledala.
Džejkova kosa je crna, a njegova koža može da poprimi skoro istu nijansu kao i koža njegovog prijatelja Hing Taija ako ostane dovoljno dugo na suncu, ali oei su mu boje duboke vode. Ima britanski pasoš, majku Britanku i, negde, oca Britanca. Ali Džejk nikada nije video Britaniju, niti svog oca, niti je ikada bio u Evropi.
Stela u daljini, na drugom kraju mosta, vidi usamljenu priliku koja se kreae prema njoj. Muškarac. Malen zbog udaljenosti. Može da podigne ruku i obuhvati ga palcem i kažiprstom. Kao da ih užetom povlaee jedno prema drugome, oni hodaju, i hodaju, i hodaju. Postaje sve odre?eniji: visok, krupan, ima zelenu jaknu.
Stela pogleda preko reke gde je ogromni toeak obasjan svetlima i gde se ljudi, sitni kao insekti, roje duž južne obale. Vraaa pogled na put kojim ide, i šok je toliko veliki da se umalo ne spotakne. Mora da se uhvati za zid kako ne bi pala, a srce joj preskaee i zastaje kao da nije sigurno kako da nastavi.
Zuri u sme?u vodu vijugave reke, a zatim ponovo u eoveka. Sad je još bliži i Stela se pita da li ae i dalje postajati sve veai sve dok se ne nadnese nad njom, ogroman i užasan poput utvare. Sad gleda pravo u nju, ruku zavueenih u džepove.
Ne može da veruje, zaista ne može. Ima onu nateeenu, belo-ružieastu kožu, onu istu gustu razbarušenu ri?u kosu, i oei duboko usa?ene u mesnato lice. Kao da se vreme okrenulo unatrag, kao da su se godine progutale. Stela oseaa onu lepljivu elastienost kakvu bi ta koža imala pod njenim stiskom, i onaj naroeiti, vlažni životinjski miris njegove kose. Eovek joj sad prilazi, blizu, toliko blizu da može da ga dotakne, i vrisak joj zapinje u dnu grla.
„Jesi li dobro, lutkice?“
Njeni prsti pod rukavicom još se jaee stežu oko ograde. Škot je. Baš kao što je i znala da ae biti. Stela klima glavom gledajuai i dalje u reku, u njenu površinu mišiaavu poput zmijskih le?a.
„Sigurno?“ Stoji joj taman izvan vidokruga. Stela ne može da diše, eini se da ne može da raširi pluaa kako bi uzela kiseonik. „Ne izgledaš tako.“
Ona ponovo klima glavom. Ne želi da je euje kako govori, da joj euje glas. Mora da pobegne. Ne gledajuai ga, poeinje da se udaljava vukuai se uz ogradu. Mora da pro?e tik pored njega i oseaa njegov dah na svojoj kosi dok on izgovara: „Dobro, ako si sigurna“, na šta ona zadrhti, a telo joj se skupi. „Zdravo zasad“, kaže on.
Stela okrene glavu da ga vidi kako odlazi. Onaj isti teški korak, ravna stopala, krupna, povijena ramena. Okreae se jednom. Zastaje za tren. Zatim nastavlja. „Zdravo zasad.“
Dva kamiona protutnje pored nje, jedan za drugim, i uskomešaju vazduh. Da se u trk, sapliae se, kaput joj se vijori i vuee iza nje, zgrade napred se okreau. Oseti oštar, kidajuai bol u grudima kao da nešto sa zubima i kandžama pokušava na silu da iza?e iz nje. Spotakne se, udari o ploenik dlanovima i kolenima, i pre nego što se osovi na noge, pogleda iza sebe.
Nestao je. Pred njom se prostire most, luean, krivudav, napušten.
Uspravi se nekako na noge. Dlanovi su joj umrljani od peska i prljavštine. Kosa joj je mokra od suza i lepi joj se uz lice na oštrom februarskom vetru. Gleda levo-desno po ulici ne znajuai šta traži.
Na drugoj strani ulice vidi osvetljenu, duguljastu tablu taksija koji ide ka njoj. Uleae me?u saobraaaj, ruke podignute iznad glave. Kola škripe i skreau. „Molim vas stanite“, mumla sebi u bradu, oei joj uperene u svetlost koja juri ka njoj, „Molim vas“.
Taksi usporava i staje. Stela potrei ka njemu, otvara vrata i ulazi.
Džejk klepeae niz stepenice kad tramvaj dvaput zavije u Central. Voli taj oseaaj naletanja, to klimatanje dok se pod njim menja pravac, voli da stoji u tom trenutku kad moraš da se podupreš zbog skretanja. Iskaee na ulicu ispred masivne, nepravilne zgrade banke i prolazi ispod crnog stakla gde prazni liftovi zuje, šetaju gore-dole ne prevozeai nikoga.
S mukom se penje uz strmi nagib Lan Kvaj Fonga i probija se kroz vea veliku gužvu. Uz kaldrmisani put nalaze se barovi i klubovi, svi prepuni zapadnjaka koji rade u pravnim službama, novinama, radio-stanicama, programerskim odeljenjima na ostrvu Hongkong, i vraaaju se svake veeeri feribotom u svoje stanove na ostrvima Lama ili Lantau, svrativši n ajpre ovamo da se naliju alkoholom i na?u se s prijateljima. Džejk obieno ne dolazi ovamo, ali se Mel i njenom društvu dopada.
Džejk eesto razmišlja o Hongkongu kao o nekakvoj odlivnoj cevi Evrope. Ljudi koji su ovamo došli napustili su kuae i porodice iz nekog razloga koji uglavnom ne otkrivaju. Svi su u razlieitim fazama rastave, ili beže od neeega, ili su u potrazi za nekim neuhvatljivim delom koji bi mogao da ih upotpuni. Ili se bar nadaju kako ih oseaaj da im nešto nedostaje u životu neae progoniti preko okeana. Ako odeš dovoljno daleko, možda i uspeš da pobegneš od sebe.
Na vrhu brda Džejk skreae levo u Iso-bar. Ispunjen je ledenim vazduhom klima-ure?aja i mnoštvom ljudi koji stoje zbijeni s piaem u ruci. Razgleda gomilu tražeai Mel. Odjednom se stvori taeno ispred njega. Pogledi im se još nisu susreli, ali ona ga ljubi, ostavlja trag karmina na njegovom licu i vea okreae glavu ka svojim prijateljima. „Rekla sam vam da ae zakasniti, nisam li? Zar nisam rekla da ae zakasniti?“ Njeno lice pred njim pliva u mutnoj pomreini. Svoju laganu, tananu, skoro bezbojnu kosu vezala je u konjski rep visoko na potiljku, i evrsto ga je obgrlila rukama.
„Izvini, uspavao sam se“, Džejk se nadvikuje s muzikom. „Ne znam kako. Jednog trenutka sam eitao, a sledeaeg...“
„Sigurno si bio umoran“, smeši mu se.
„Jesam.“
Izvlaei se iz njenog zagrljaja da se pozdravi sa ostalima. Oni klimaju glavom i smeše mu se, podižu eaše, a Lusi, Melina najbolja drugarica, kratko ga, rasejano poljubi pre nego što se okrene ka eoveku s kojim razgovara. Neko daje Džejku visoku eašu zamagljenu i klizavu.
„Idemo sutra na Lantau“, Mel nadglašava buku i naginje se ka jednom od kolega prstiju zakaeenih za Džejkovu ruku, „da vidimo Budu. Džejk hoae da ide u šetnju po brdima.“
„Ideš li i ti s njim?“ – pita kolega zbunjeno.
„Da“, Mel klima glavom gledajuai u njega. „Ako hoae da me vodi.“ Steže mu ruku. „Znaš, pomislila sam da bih mogla i to da probam.“
„Ali ti mrziš takve stvari!“
Nina spušta telef on na pod pored sebe i okreae pozivni broj za London, pa potom i sam broj. Nastaje kratka pauza pre nego što se zaeuje pulsirajuae predenje daleke zvonjave.
Eeka, mršti se, otvara jedan od sendviea koje joj je tog jutra napravio Rieard, i vadi srebrnkaste polumesece luka. Zna da ona ne jede sveži luk. Zatim se zaeuje brektaj elektronskog etra pre pištanja poruke na telefonskoj sekretarici: Zdravo, dobili ste Stelu Gilmor iz Produkcije. Ili nisam za stolom ili sam na nekom drugom... Nina spušta slušalicu, ponovo sklapa sendvie i zagriza aošak.
„Još dvanaest minuta!“ – uzvikuje Lusi piljeai u sat. „I prelazimo iz piliaa u prasiae!“
Mel se okreae ka Džejku, pomalo zabrinutog lica. „Džejk, je li to taeno?“
„Iz bivola u tigra“, promumla on, „i zapravo, ne mi vea...“
„Hajdemo u onaj bar niže niz ulicu!“ – kaže Lusi. „Onaj sa di-džejem. Hajde, idemo!“
Ostavljaju piae i kreau ka vratima. Vazduh napolju je mlak i tanan, fini veo sitne kiše oeeše im lica. Ulica je prepuna, more glava poskakuje i talasa se izme?u njih i naspramnih zgrada. Džejk mora da se prilepi uza zid kako bi propustio grupu japanskih deeaka. Lusi se sapliae o uzdignuti ivienjak i pada na njega. S druge strane, Mel ga šeepa za ruku. Preko puta ulice, družina Britanaca peva „Dobra stara vremena“.
U jednoj kancelariji u Londonu poeinje da zvoni mobilni telefon. Zvuk je prigušen kao da je telefon ispod kaputa ili fascikle ili tašne. Nekoliko ljudi za okolnim stolovima okreae glave, upitno osluškujuai. Zatim uvi?aju da to nisu njihovi telefoni i okrenu se nazad.
Devojka koja deli kancelariju sa S
