Devojka sa Zanzibara
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
Rodžer King Pisac: Rodžer King ISBN: 86-7436-288-5 Ilustracija: Ne Izdavae: Laguna Dostupnost: do 7 da...
Pročitaj cijeli opis
17,50 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Devojka sa Zanzibara. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX00037FB2
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Pisac: Rodžer King
ISBN:
86-7436-288-5
Ilustracija:
Ne
Izdavae:
Laguna
Dostupnost:
do 7 dana
Šifra:
N0211
Broj strana:
296
Težina:
405 g
„Ovaj roman je prava bomba, tornado koji se zakovitlao kroz haos naše današnjice, knjiga sa više života nego maeka – a svaki od njih vam budi jezu, i nijedan nije tipiean.“Širli Hazard, autorka knjige Grin na Kapriju: Memoari
„Prelijepo i prefinjeno preplitanje priee o Marselinoj sadašnjici sa slojevima njene prošlosti potpuno je eudesno. Eitanje ove knjige me je naprosto usreailo.“
Andrea Baret, autorka knjiga Servantes sa mape i Brodska groznica
Kad eujete za Zanzibar, to vam zvuei egzotieno – ali za ovu pametnu djevojku lišenu svih iluzija njena rodna zemlja je varljiva i puna bura. Roman o njoj, pažljivo promišljen i napisan tako da ae vam evrsto držati pažnju, priea je o izgnanstvu, odanosti i granici izme?u prijestupa i pogrešno protumaeene vrline. Svaka stranica ove opeinjavajuae knjige Rodžera Kinga naueila me je neeemu novom.
Rozlin Braun, autorka knjiga Prije i poslije i Gra?anski ratovi
ODLOMAK
ZANZIBAR
…kaljuga zla,
istoenjaeki u svojoj pojavnosti,
muhamedanski po svojoj religiji,
arabljanski u svom moralu…
prava prestonica za Crni kontinent
Henri Dramond u Tropskoj Africi, 1888. godine.
Navedeno u 11. izdanju enciklopedije Britanika, 1910–1911. godine
ŽIVOT PRE
Sad razumem zašto su me hteli u koledžu Mur. Zadovoljavala sam sve njihove norme: žena, Azijatkinja, Afrikanka, Arapkinja, Evropljanka, crna, sme?a, obojena. Savršeno sam pakovanje samo zato što nisam kao oni. Prema formularima koje su otposlali vladi, upražnjeno mesto je, nakon svega, eekalo mene. Da li je postojala i rubrika za bivše osu?enike, da li su i to, možda, proveravali? Ako bih pokušala da ih uverim u svoju nevinost, bojim se da bi se moje kolege samo razdražljivo nasmejale i rekle mi da nema potrebe, jer njima moja krivica ne smeta.
Ovde je strašno hladno, sneg cijuee kao da gaziš po miševima. Jutros sam obukla stari Harodsov kaput koji je ostao eitav još od Londona, nove svetle timberlend eizme, jarkocrvenu beretku, meki vuneni šal – ovde ga zovu vratna marama – i rukavice, pa odšetala do polja iza kuae samo da mu oslušnem zvuk. Okrenula sam se i zastala, eudeai se tišini. Bila sam daleko, sama i bezbedna. Udahnula sam duboko i osetila kako mi se nozdrve slepljuju od mraza, a zatim otvaraju.
Kad sam konaeno pažnju preusmerila s nosa na oei, shvatila sam da su se usredsredile na drvenu kuaicu koju mi je koledž dodelio. Uoeila sam predivni sjaj ledenica što su visile sa strehe i primetila da se tu moja oearanost nije okoneala, vea se sad usredotoeila na dimnjak i na kolut dima koji je iz njega izbijao. Onda sam se setila – zaprepastivši se kako se nešto tako davno i sitno može pamtiti – da nas je kad sam bila devojeica, u novoj školi, u Zanzibaru, jedna kalu?erica Evropljanka terala da crtamo takve kuae, male, kockaste, s tajanstvenim perjanicama. Slušali smo je, ali mora da je ova eudnovata slika na nas ostavila utisak: kuae z a kakve smo znali u Zanzibaru bile su visoke, zbijene jedna uz drugu, sagra?ene od masivnog kamena. Zanzibar još i sad uspeva da me obuzme. Ponekad seže eak i do Vermonta, kao da se londonski deo slagalice nikad nije umetnuo izme?u.
Ovde sam dovoljno dugo da postanem ranjiva pred uspomenama. Tri meseca vermontske tišine, a sad još i lagana težina snega, obavili su ovaj svet i zarobili me samu sa sopstvenim mislima. Dekan koledža Mur misli da je ljubazan što mi daje vremena da se sredim pre nego što poenem da predajem, ali ja sam vea spremna za promene.
Kad sam sa dvadeset pet godina otišla iz Zanzibara u Englesku, nadala sam se da uspomena neae biti, ne znajuai da ae mi kasnije biti potrebne radi boljeg razumevanja. Htela sam da povueem crtu iznad prošlosti i kažem: moj život poeinje ovde, svetlost ide iznad, a tama ispod crte. Sanjala sam mladu ženu – sebe – koja stoji na prozoru jarko osvetljene sobe na spratu moderne londonske kuae. Tamo je bila zabava. Držala sam piae. Haljina, skupa, otkrivala mi je ramena. Smešila sam se i aaskala. Verovatno sam bila domaaica. Takva slika mogla je da mi se ureže samo iz filmova i easopisa. Eudno je što sam u ovom maštanju videla sebe istovremeno i kao zamišljenu, natmurenu devojku koja stoji dole na ulici i gleda u ženu na prozoru. To je bilo sve što sam od Evrope imala, svetlo obeaanje nejasne sreae i nepoznatu moguanost da se borim protiv duhova Zanzibara.
Bila je 1983.* kad sam otišla, a sve što se tada po Zanzibaru kretalo bili su njegovi duhovi. Vlada je bila finansijski propala i bespomoana. Istoenoevropski komunistieki savetnici napustili su ostrvo, a niko se nije pojavio da ih zameni. U telefonskim govornicama koje su izgradili nije bilo telefona, u cevima nije bilo vode. Narodni zabavni park je zakataneen, a naš jedini moderni hotel, Bvavani, zatvoren. Turisti nisu dolazili da ljubavišu pod našim palmama i na tropskim plažama i da nam govore kako smo raj na zemlji. Nismo imali hrane za njih, niti su imali gde da odsednu. Posedovali smo samo kostur e preostale od trgovine robljem, živa seaanja na krvavu revoluciju,* strah i užas od veštiearenja i sve moguae glasine koje su sekte i podsekte Afrikanaca, Azijata i Arapa uspevale da puste. Meni je bilo dvadeset pet godina i nisam htela da budem tamo.
Vea sam jednom bila pobegla i vratila se protiv sopstvene volje. Eim mi se ukazala prilika, eetiri godine pre toga, zamenila sam ostrvo i porodicu za kopno i tanzanijsku prestonicu Dar es Salam. Dosta dobro mi je išlo. Bila sam vlasnik taksija. Imala sam deeka Francuza. Sad sam htela pasoš da bih otišla dalje, ali u vladi su uporno tvrdili da se moram vratiti na Zanzibar i tamo podneti zahtev. Dok je avion sletao, zamišljala sam sebe kao dugonogog flaminga koji lagano dotiee tle pre nego što opet uzleti na mnogo dužu seobu. Brzo sam spustila poklone za majku – stvareice koje nije mogla da nabavi na ostrvu: mirišljavi sapun, zubnu pastu, zdravu hranu, konzerve usoljene govedine – i požurila u kancelariju Omara Aatiba, opunomoaenog službenika zanzibarske pasoške službe. I tako sam glavaeke uletela u jedan od onih odluenih trenutaka kad se tok ljudskog života sukobljava s neprirodnim vladinim ogranieenjima i izaziva savršenu ukoeenost.
Bio je crnoputi Afrikanac, niži od mojih metar i šezdeset pet, sa smešnim stomaeiaem koji mu je iskakao ispod razdrljene košulje. Lice mu je bilo izrovašeno rupicama, kao da ga je majka odmah po ro?enju izudarala eetkom za kosu. Da budem pravedna, osmeh mu je bio prijatan. Dobar musliman, rekla bih; porodieni eovek, mali eovek na malom poslu. Nipošto loš eovek.
Možda sam bila pomalo nadmena, ali ta nezdrava mirnoaa me je prestrašila, mene koja sam bila željna pokreta, a samopouzdanje mi je bilo sveže i krhko. Još sam bila oearana sobom što sam u Daru uspela da otpoenem novi život, što imam novca za trošenje i prijatelje Evropljane. Sad kad sam se vratila kuai, prigrlila sam taj lomni kosmopolitski identitet samo za sebe. Za svoju prvu posetu pasoškom odeljenju obukla sam plave leviske, bledu svilenu bluzu, stavila min? uše, zadenula koralnu ukosnicu u kosu, zakaeila slušalice Sonijevog vokmena oko vrata. Mislim da sam posedovala jedini vokmen na ostrvu.
Pružila sam mu liena dokumenta i popunila formulare, tražeai dovoljno mesta za sebe me?u visokim gomilama pohabanih sme?ih registratora na stolu gospodina Aatiba. Gledao me je s druge strane, zaštiaen u svom utvr?enju. Bila sam brza, okretna i Evropljanka; stavio je ruke preko stomaka i zadržao svoju muslimansku smirenost.
„Pa, Marsela“ – pogledao je u formular – „hoaete da nas napustite? Ne zadugo, nadam se?“
„Samo za odmor“, morala sam da lažem.
„Dobro je. Nedostajaaete nam, vi jedan od zanzibarskih cvetova. Znate za valutna ogranieenja, naravno.“
„Vlada mi neae dozvoliti da iznesem svoj novac. Da. Koliko au dugo eekati na pasoš? Uskoro treba da putujem.“
„Zavisi. Mora da ide preko Dar es Salama.“
„Ali u Daru su mi kazali da moram doai ovamo! Živim u Dar es Salamu. Rekli su mi da zahtev moram podneti ovde pošto sam se rodila na Zanzibaru. I da je zanzibarska pasoška služba odvojena od kopnene.“
„Bili su u pravu. Sve što su vam kazali sasvim je taeno. Pasoške službe nam jesu odvojene, ali izdavanje pasoša nije. Sve ovo je Tanzanija. Takvo je ustrojstvo Tanzanijske unije. Vaši papiri moraju da idu na kopno.“
„Hoae li to trajati duže od nedelju dana? Moram da se vratim na posao u Dar.“
„Možda ae trajati i duže.“
„Onda au se vratiti tamo dok ne bude gotovo.“
„Nažalost, to bi bio problem. Moram da pošaljem vaše papire na kopno, pa neaete moai da napuštate Zanzibar. Ali radujemo se što ste se vratili, siguran sam da se raduje i vaša porodica. Mislim da vam je majka u poslednje vreme prilieno usamljena.“
Preslišala sam se i pogledala u njega. Poznajem li ga? Zanzibar je mali. Upitala sam: „Može li to potrajati mnogo duže od sedam dana? Mesec dana?“
Omar Aatib mi se osmehnu svojim prijatnim smeškom i rukama mi pokaza da je na nekom višem, možda njegovom šefu ili Alahu, da to odredi. „Da pošaljem vaš za htev?“ Vratio mi ga je.
„Ima li drugog naeina?“
„Bojim se da ne. Nema drugog naeina.“
Nedelje su se otegle, potkopavajuai moje krhko i tanko samopouzdanje. Posle prvog sastanka s Omarom, poseaivala sam ga svakog eetvrtka ujutro. Insistirao je da ga zovem samo Omar. Dok su duž cele istoene Afrike Azijati bili napadani, proganjani, pa eak i deportovani kao ekonomski paraziti, on mi je s opreznim zadovoljstvom upuaivao komplimente, velieajuai moje stalno prisustvo. „Svako zlo ima svoje dobro, Marsela“, kazao mi je nakon vea uobieajenog eaja i izliva skrušenosti. „Dok svet pati, ja sam na dobitku.“
Ostatak vremena provodila sam u svojoj nekadašnjoj deejoj sobi, krijuai se od nametljivih pogleda, puštajuai disko muziku i piljeai u zid oblepljen nekada dragocenim, a sada izbledelim i požutelim slikama filmskih zvezda iz easopisa. Moja starija sestra Marija otisnula se na kopno pošto se dobro udala za jednog vrlo dosadnog goanskog raeunovo?u. Sve školske drugarice koje su imale makar i trun duha otišle su, a one što su ostale ovde postale su uzorne supruge. Moj deeko iz školskih dana, Arapin Ali, moj prvi ljubavnik, otišao je u Oman da postane poslovni eovek, i sada je u mom životu postojao samo u vidu povremenih, nespretno ispisanih pisamca na kojima se uvek potpisivao s Tvoj verenik Ali. Šala, razmišljala sam. Ležala sam sva znojava u svojoj sobi na eetvrtom spratu, sa slušalicama na ušima, u nadi da ae se nešto pokrenuti, makar to bio i povetarac što dosa?uje zavesama koje su zadržavale suneevu svetlost. Možda je Ali i bio ozbiljan. Inaee sam ga predstavljala kao verenika samo onda kad je trebalo da otkaeim nepoželjne muškarce. Sad sam maštala da se udam za njega kad se sledeai put vrati, pa da onda prebegnem u Oman. Dok bih tako sanjarila i dosa?ivala se, mama bi obieno bila negde u kuai. Bila je lepa žena eiju lepotu muškarci više nisu primeaivali. Vi?ale smo se samo za obedima, a i tad gotovo da nismo prieale. Živela je sreano u svom kitnjastom svetu, u kome je o svemu odlueivala sest ra moga oca, tetka Stela, alijas gospo?a Fernandez, svima – pa i meni – poznatija kao gospo?a F.
Za teškoae u kojima sam se našla pokušavala sam da okrivim Didijea, svog deeka Francuza, ali nisam baš uspevala da u sebi probudim bes. Iako sam pasoš tražila da bih se pridružila njemu u Francuskoj, nisam neprestano mogla bežati od pomisli da je Didije samo izgovor. Kad smo se upoznali, bio je zaposlen u Pežoovom predstavništvu u Daru, a ja sam upravo bila kupila dva ofucana pežoa 304 za taksiranje. Završili smo u krevetu i u to vreme sam, za promenu, bila sreana. Moj prethodni deeko bio je Arapin, kao i svi moji ostali momci pre njega. Arapi su za mene imali ono nešto; volela sam ih više od Goanaca,* koji su sa sobom nosili opasnost od robovanja kuai i braku. Ali Evropljanin je nagoveštavao mnogo veae odvajanje, pa sam stoga i bila prijemeiva kad mi je Didije objašnjavao kako je sve što je francusko bolje od svega ostalog, a onda me uputio u oralni seks. Moj prethodni deeko voleo je da mi prodire ispod pazuha, a ja sam mislila da je to prirodno sve dok mi Didije nije kazao da nije.
Na zabavama na koje me je odvodio Didije i u disko klubovima hotela Kilimandžaro u Daru upoznala sam mlade evropske humanitarce-dobrovoljce, i stekla eudno iskustvo jer su i na mene gledali kao na mladog posetioca Afrike. Oblaeila sam se isto kao oni, pretvarala se da upražnjavam istu veru, uživala u istoj hrani i piau. Moj engleski je obieno bio bolji od njihovog, dok je njihov svahili eesto bio bolji od mog. Isprva sam se stidela; pažljivo sam ih posmatrala i pitala se ima li, na kraju krajeva, neeega u zagonetnoj tvrdnji gospo?e F. da smo mi Goanci stvarno Evropljani, samo što smo prerušeni. Shvatila sam da se ti mladi ljudi vrednuju po meni nepoznatom redu i poretku, prema znaeaju svog posla i obrazovanja. Iako je Didije imao više novca od ostalih, nije bio najpoštovaniji. Bilo je neeega u toj Evropi što je svemu davalo dublje znaeenje, a humanitarci su oeekivali da ih ovde smatraju za nešto više nego što su obieni radnici fabrike automobila. Za te Evropljane Afrika je bila samo kratak izlet, a njihovi stvarni životi bili su negde drugde. Tada sam i ja poeela da eeznem za pravim životom. Da sam samo uspevala jasno da razmišljam u svom znojavom zanzibarskom krevetu, shvatila bih da za svoje teškoae treba da krivim to, a ne Didijea.
Malo-malo pa bi zauvek otišao neki novi dragi prijatelj, da nastavi svoj život u Danskoj, Nemaekoj ili Holandiji. Odlazila sam na aerodrom po zagrljaje, suze i poljupce, i uvek je to bilo ono: „Marsela, kad stigneš u Evropu, moraš da do?eš kod mene.“ Smešila sam se svojim glupim smeškom i bilo me je sramota da im kažem kako eak ni pasoš nemam.
Kad je Didijea Pežo kratkom porukom pozvao nazad, opet je bilo suza – ovoga puta mojih; iako daleko od toga da sam ga volela, imala sam oseaaj kako mi se svet ruši. „Kad se sredim“, rekao mi je Didije, „poslaau ti avionsku kartu.“ Onda je nabacio: „Zašto da ne?“ – misteriozno pitanje koje sam shvatila kao francusku verziju onog „Nema problema“. Sutradan sam otišla da podnesem zahtev za pasoš i shvatila da se, kao Josif i Marija, moram vratiti u svoje rodno mesto radi sre?ivanja papira. Umesto da prona?em novi svet, zatekla sam sebe kako se vraaam u onaj koji sam vea rešila da napustim.
Ovde dobro spavam. Za drvenu kuau koju mi je koledž dao ispostavilo se da ni oni sami ne znaju koliko je stara, najmanje stotinu godina, možda dve stotine, mnogo je starija od mog viktorijanskog stana u Bejsvoteru koji sam nekada toliko volela, u kome sam Bendžija toliko volela, jedinog doma koji sam ikad posedo
