Dnevnik jedne obiene žene
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
Margaret Forster Pisac: Margaret Forster ISBN: 86-7436-153-6 Ilustracija: Ne Izdavae: Laguna Dostupnost: ...
Pročitaj cijeli opis
20,80 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Dnevnik jedne obiene žene. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX00037FE5
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Pisac: Margaret Forster
ISBN:
86-7436-153-6
Ilustracija:
Ne
Izdavae:
Laguna
Dostupnost:
do 7 dana
Šifra:
N0109
Broj strana:
382
Težina:
489 g
Nieeg obienog nema u ovoj ženi. Pitam se, zaista, da li obiean život uopšte postoji.”M. Forster
Dnevnik Milisent King poeinje uoei Prvog svetskog rata, kada trinaestogodišnja Mili, prerano sazrela za svoje godine, s dirljivom jasnoaom razumevanja zapisuje doga?aje koji ae obeležiti njene mlade godine: ranjavanje njenog brata, porodiene tragedije, napuštanje koledža da bi poeela da radi u jednoj prodavnici. Taj posao joj muei dušu i ona se bori da postane nastavnica, oeajnieki želeai lepši život.
Od boemskog književniekog Londona dvadesetih godina minulog veka pa do Rima, njena priea se kreae od tajnih ljubavi do braenih ponuda, od znatiželje preko ambicija do društvenog rada i poslova vezanih za rat koji su obeležili tridesete. A onda stižu doga?aji koji ae joj život izmeniti zauvek....
Milisent je prava žena XX veka – izvanredno prikazana izbliza – nezavisna, visprena, ranjiva, odluena, spremna da se ponese s velikim i malim tragedijama i potresima svog veka i da ih preobrazi u pobede.
ODLOMAK
U maju 1999. godine dobila sam pismo od meni nepoznate Džoane King, za koje mi se u prvi mah ueinilo da pripada onim prijatnim pismima poštovalaca kakva povremeno obraduju autore, ali se ispostavilo da je posredi nešto drugo. Muž Džoane King imao je tetku po imenu Milisent King, koja je u julu punila 98 godina, a koja je vodila dnevnik od svoje trinaeste do devedeset eetvrte godine. Niti Džoani, niti njenom mužu, niti bilo kome iz familije nije dala da proeitaju jednu jedinu stranicu, ali ovo dvoje su verovali da ae dnevnik biti zanimljiv, s obzirom na to da je ta njihova ro?aka bila žena nepokolebljivog mišljenja. Glavni razlog iz kojeg mi je pisala bio je da zatraži od mene savet o tome šta bi se moglo uraditi s tim dnevnikom nakon smrti vlasnice. Džoana je eitala memoare koje sam ja napisala (Tajni životi, o mojoj babi i majci), a kako je to priea o dvema obienim ženama koje nisu žudele za slavom, zapitala se da li bih možda i ja smatrala da dnevnik Milisent King može imati izvesnu vrednost kao dokument o jednom društvu. Da li bih joj ja mogla dati ideju šta da ueini s njim? Moja ideja je bila da bi neki od univerziteta koji imaju odsek za Ženske studije mogao biti zainteresovan da uzme taj dnevnik i priložila sam nekoliko imena i adresa. Rekla sam kako je i sama pomisao da je neko vodio dnevnik tokom toliko dugog perioda, koji obuhvata skoro eitav vek, sama po sebi izuzetna i da bih i lieno volela da ga proeitam. Kao odgovor na to, stiglo je i drugo pismo od Džoane, u kojem se kaže da je to ono eemu se nadala, to jest, da ae me dnevnik zaintrigirati do te mere da au poželeti da „nešto od njega napravim“. Ja, u stvari, nisam baš tako mislila, ali kada sam vea dobila takav predlog, mada pomalo izokola, poeela sam da se poigravam tom mišlju. Ali, koju bi formu to „nešto“ moglo da ima? Kakav god da bude taj dnevnik, Milisent King svakako nije Virdžinija Vulf. Ako pokušam da ga objavim, suoeiau se sa problemom kako od obienog da napravim neobieno, ukoliko ne budem te sreae pa se ispostavi da njegova sadržina nije nimalo obiena. Ili bih možda mogla da ga iskoristim da napišem biografiju? Ali, ko bi eitao biografiju nekoga za koga nikad nije ni euo?
Otpisala sam joj i rekla kako me vuee da pokušam da nekako iskoristim taj dnevnik, ali i kako smatram da Džoana treba vrlo pažljivo da razmisli o moguaim posledicama ukoliko mi ga da. Možda se njoj samoj, a što je još važnije, ni Milisent King neae dopasti ono što budem od njega napravila. Naglasila sam da je vrlo opasno dati autoru odrešene ruke u oblasti lienog i privatnog – mogu da izgubim svaku kontrolu i grubo povredim ono što je najtananije. Rekla sam da u svakom slueaju sada nemam vremena, pošto završavam jednu knjigu pa neau moai da razmišljam ni o eemu drugom sledeaih šest meseci, i zašto onda ne porazgovara s muževljevom tetkom o tome da li bi bilo pametno da mi sasvim prepusti dnevnike, i neka me obavesti u oktobru. Nedelju dana kasnije, pozvala me je telefonom lieno Milisent King. Glas joj je bio jak i siguran, i da nisam znala, ne bih nikada naslutila da ima devedeset osam godina. Reee kako se oduševila kada je eula za moje mišljenje da njeni dnevnici mogu biti od vrednosti, ali kako brine da mi ih je Džoana možda prikazala kao uzbudljiv materijal, a boji se da to nije slueaj. „Možda sve to ništa ne vredi“, kazala je. Odgovorih kako sam sigurna da nije tako, ali mi ona reee da ne treba da budem toliko sigurna, kao i da želi da mi pošalje nekoliko strana kao uzorak, pa au onda znati vredi li „boriti se sa osamdeset i kusur godina koje slede“. Ako vidim da vredi, mogu doai na jesen i odneti sve dnevnike.
Uzorci su stigli posle nekoliko dana, sa propratnim pisamcetom od Milisent King lieno. Rukopis je bio malo slabašan, ali eitak, mada se izvinjavala što je neuredan (uistinu, jeste šetao gore-dole preko eitave strane). Oni su, kaže, iz prvog dnevnika koji je u životu pisala, iz 1914, kada joj je bilo trinaest godina. Bile su to fotokopije neeeg nalik na školsku svesku s linijama, a datumi su bili ispisani na marginama. Dnevnici su me odmah fascinirali. Stil im je bio teean i dinamiean, kao da ga je pokretala neka unutarnja energija koja im je, uprkos tome što je njihovu sadržinu einio svakidašnji život, davala dramski ton. I ja sam u tim godinama vodila dnevnik, i bilo me je stid da ga potražim i uporedim svoje pisanje sa pisanjem male Milisent. Ako je tako snažno umela da piše s trinaest godina, kako je pisala u dvadeset treaoj, trideset treaoj, sve do svoje devedeset treae godine? Odjednom me je ispunilo oduševljenje, pa sam napisala još jedno pismo i rekla kako mi ništa ne bi pružilo veae zadovoljstvo nego da proeitam sve dnevnike, pa možda i da pokušam da ih objavim. Mogu li doai u oktobru da ih uzmem? Milisent je odgovorila potvrdno, te se dogovorismo da datum utvrdimo kada se ja vratim iz Lejk Distrikta.
Obeaala sam porodici King da neau otkriti ime sela u kome još uvek žive (ili su živeli u vreme naše prepiske), osim što au reai da je u zapadnoj Engleskoj. Ukrcala sam se u voz na stanici Padington i odvezla se do grada koji je najbliži njihovom selu, a tu me je saeekala Džoana King. Dok me je vozila kuai Milisent King isprieala mi je ponešto o sebi; prieala mi je kako je upoznala svog muža Harija, a kako pak Milisent King, koja se, ispostavilo se, tek nedavno preselila iz Londona kako bi im bila bliže. Objasnila mi je da Milisent živi u kuai na kraju puta koji vodi do njihovog imanja, pa im nije teško da na nju paze, a ona pak ne mora da se odrekne svoje nezavisnosti. Džoana prolazi pored njene kuae najmanje dvaput dnevno, kada vodi decu u školu i natrag, a Harija uvek tuda vodi put kada ide na farmu svojim poslom. Milisent je slaba, ali je savršeno sposobna da se stara o sebi i ne voli kad se pomene da ae možda ubrzo doai vreme kad to više neae biti u stanju. Tu nedavno bila je u bolnici zbog jedne male hirurške intervencije (Džoana ne reee kakve) i pristala je, mada krajnje nevoljno, da posle toga ode u centar za oporavak. Rezervisali su joj mesto na dve nedelje, ali se odjavila posle jedne jedine tamo provedene noai, rekavši kako se odlieno oseaa i ka ko ne može da podnese tolike starce i bolesnike oko sebe, i vratila se kuai taksijem. Neuništivog je duha, tako reee Džoana. Nije ni eudo što sam o Milisent, za vreme vožnje do njene kuae, izgradila sliku kao o sifražetkinji; zamišljala sam je kao ženu sjajnu i telom i duhom, mada sam znala da osobi od devedeset osam godina takav opis teško može pristajati. Zamišljala sam da je visoka i impozantna, pa sam se silno iznenadila kada je otvorila vrata i kada sam shvatila da je mala, eak vrlo siaušna, ne viša od nekih metar i po. Nije bila nimalo povijena ili pogrbljena, vea se držala pravo, a dok se sa mnom pozdravljala, visoko uzdignute glave, kao da je iz sve snage ispravljala ramena. Nosila je naoeari sa zlatnim okvirom, a video se i slušni aparat u levom uhu. Imala je na sebi ljupku cvetastu haljinu i džemper boje jorgovana koji se savršeno slagao s bojom cvetne šare. Kada se okrenula da me uvede u kuau, pridržala se jednom rukom za zid, ali je potom ušla (bez štapa) u dnevnu sobu vrlo sigurnim korakom.
Odmah se videlo da Milisent ne želi da Džoana ostane s nama, a podjednako jasno beše kako je Džoani upravo to bila namera. Kao usput je napomenula kako je Džoana zauzeta, kako ima puno posla, a rekla je to takvim tonom da bi s Džoanine strane ispalo drsko da je pokušala da joj protivreei. Džoana, odista, pokuša da kaže kako je imala nameru da pripremi rueak, da nešto pojedem posle tolikog puta, ali Milisent reee da vea ima nešto pripremljeno i da ae Džoana taman imati vremena da ode u školu po decu pre nego što do?e oko tri po podne da me odveze na stanicu. I tako je Džoana otišla, mada nerado, a Milisent se osmehnu i kaza da je to dobra žena, samo što je sklona komplikovanju stvari. „Dobro“, reee, „hoaemo li sada na posao?“ Naredni sat smo zbilja provele u radu. Zamišljala sam kako au da sedim, da pijuckam eaj i gledam albume s fotografijama dok Milisent kroz prieu tumara po svojoj prošlosti. Ali ne. Prvo me je detaljno ispitala o mom životu, a potom šta i koliko eitam. Milisent je bila, to je iz nje zraeil o, strastven eitalac eitavog svog života, te me je upozorila da su njeni dnevnici puni komentara o onom što je eitala, tako da ae mi to možda biti dosadno. Rekoh da au, naprotiv, biti oduševljena i da au eitati naporedo s njom, onako kako sam to einila s Elizabet Baret Brauning dok sam radila na njenoj biografiji. Mislim da joj je to bilo milo. Tada je nastavila, pokrenuvši pitanje o tome šta ja mislim: eemu služi dnevnik? Šta mislim, pitala je, zašto je jedna obiena žena poput nje vodila dnevnik sve te godine? Ovim je pitanjem oeigledno htela da me proveri, tako da sam malo razmislila pre no što sam odgovorila, pa sam pažljivo navela nekoliko moguaih razloga i naglasila da meni to nije toliko neobieno kao što se to možda drugima eini. Ja nisam vodila dnevnik u svakoj od proteklih pedeset godina, otkako sam još kao desetogodišnjakinja naeinila prvi zapis, ali sam ih ipak pisala dovoljno da znam kakva neizleeiva navika to može postati i kakvo vam eudno ispunjenje može pružiti. Porazgovarale smo o tom oseaaju, a ona reee da je nju to ponekad nerviralo jednako koliko joj je i godilo, i da je ponekad mrzela svoj dnevnik kao da je ta snažna potreba da ga piše mueenje.
Poeela sam da se pitam hoaemo li ikada doai do faze kada ae mi pokazati te dnevnike, ali nakon što smo užinale sir i keks, i divni voani kolae koji je Milisent sama napravila, odvela me je u jednu malu sobu u zadnjem delu, koju je zvala „moja šivaaa soba“ (i u kojoj je zaista ispod prozora stajala jedna stara šivaaa mašina, mada, s obzirom na to da je na njoj bilo nekoliko saksija sa cveaem, po svoj prilici nije više bila u upotrebi). Desno od prozora, od poda do tavanice protezao se ormar, koji Milisent otkljuea. Eudno je, pomislih, što neko oseaa potrebu da zakljueava ormar u kuai u kojoj živi sam. Unutra su bile tri police, krcate školskim vežbankama tvrdih korica, veainom crvenim, mada su neke bile i crne. Ona se malo odmaee, pa se zagleda u njih, i reee kako joj se eini, kad ih tako posmatra, da njen život, uprkos oeiglednim einjenicama, ipak m ora da ima neki znaeaj. Rekla mi je da ima više od osamdeset dnevniekih svezaka (vea mi je napomenula da je morala odustati od pisanja u devedeset i eetvrtoj godini), zato što je tokom pojedinih godina ispunila više od jedne sveske. Nikada je nije privlaeio dnevnik tipa štampane knjige, stranica za svaki dan, kao da svaki dan zaslužuje isti prostor, vea je od samog poeetka više volela da na margini napiše datum, i da onda piše onoliko koliko želi, duže ili kraae. Stajala je i dalje ispred otvorenog ormara, zaljubljeno zagledana u njegovu sadržinu, kako mi se ueinilo – poprilieno dugo, a onda mi je ponudila da izvadim onoliko svezaka koliko mislim da mogu poneti. Džoana i Hari ae mi doneti ostatak kada sledeai put budu išli kolima za London, što povremeno rade da bi posetili Džoaninu sestru, koja je, ispostavi se, stanovala u severnom Londonu, prilieno blizu mene. Izvadila sam prvih deset svezaka s oseaanjem da je gotovo bogohulno dotaai ih, i pažljivo ih spakovala u ruksak koji sam donela. Bilo je još prilieno mesta, pa sam dodala još deset, a potom, kada sam podigla ruksak da ocenim težinu, još pet. Ona pak, pošto je oeigledno brojala dok je gledala, dodade još jednu rekavši da ae mi to biti do 1939, što je pravo mesto, znaeajna godina. Pretpostavila sam da misli na poeetak rata, ali ona kaza da, iako to zbilja jeste znaeajno, nije na to mislila, no ne reee na šta je zaista mislila. Zatvorila je ormar i ponovo ga zakljueala, a onda dodade kako imamo vremena za šolju eaja pre nego što do?e Džoana da me vozi na stanicu. Izgledala je malo setna dok smo sedele i pijuckale eaj što ga je skuvala, pa se zabrinuh da je nastupio trenutak kad je zažalila što se makar i privremeno odvaja od svojih dragih dnevnika. Rekoh nešto u tom smislu, ali ona odmahnu glavom i reee da nije, milo joj je što au ja da ih eitam i što au možda moai da napravim nešto od njih (opet ista priea), i da samo razmišlja o tome šta njeni dnevnici mogu da znaee nekome ko je ne poznaje. „Jedno je važno“, reee, „njih nikada nisam lagala.“ (Zapazih ono „njih“, ne „u njima“, kao da su dnevnici živi, kao da nisu predmeti bez duše.) Reee još da neau shvatiti važnost toga dok ih ne proeitam i ponovi da nikada nije lagala, nikada, nijednom nije slagala.
Džoana se vratila taeno na vreme, u tri po podne, a tad je usledio prilieno napet i dirljiv rastanak. Bilo mi je jasno, a rekla bih – i Džoani, da je došao onaj trenutak, i da Milisent zapravo nije želela da gleda kako njeni dnevnici odlaze, šta god da je maloeas prieala. Upitala je da li je ruksak nepromoeiv, a kada sam kazala da je, iako možda ne izgleda tako, izdržao sve pljuskove u Lejk Distriktu a da se ništa od njegovog sadržaja nije ukvasilo, dodala je: „Dobro je, jer mastilo se razliva, znate.“ Vodila sam raeuna da mi ruksak bude na kolenima kada sam ušla u Džoanin auto, da ga ne stavim na zadnje sedište ili u prtljažnik, i mislim da je osetila olakšanje kad je videla da ga pazim kao malo dete. Stajala je u dovratku i mahala dok smo odlazile, a ja sam odmahivala sve dok nismo sasvim nestale s vidika. Rekoh Džoani kako se nadam da se neae zbog ovog pokajati, a Džoana me je ube?ivala da sigurno neae, da se retko predomisli kad jednom nešto reši.
*
Tokom narednih nedelja, pošto mi je Džoana donela sve ostale dnevnike, odmah sam sve proeitala od poeetka do kraja i potpuno se unela u Milisentino odrastanje, svaki eas se iznena?ujuai eudnim obrtima u njenom
