Gangster
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
Lorenco Karkatera Pisac: Lorenco Karkatera ISBN: 86-7436-014-9 Ilustracija: Ne Izdavae: Laguna Dostupnost:
Pročitaj cijeli opis
15,00 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Gangster. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX00038113
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Pisac: Lorenco Karkatera
ISBN:
86-7436-014-9
Ilustracija:
Ne
Izdavae:
Laguna
Dostupnost:
rasprodano
Šifra:
N0015
Broj strana:
384
Težina:
491 g
Ro?en usred tragedije i nasilja, vaspitavan u senci strašne tajne, mladi An?elo Vestijeri odlueuje da napusti svoju prošlost i svog oca. Svoju novu porodicu on pronalazi me?u kriminalcima koji vladaju Njujorkom 20. veka. Tokom krvavog napredovanja od vojnika do mafijaškog šefa, susrešae se sa još brutalnijim izdajama - u prijateljstvima, u svom nemilosrdnom poslu, u ljubavi - ali na tom putu shvatiae pravo znaeenje odanosti, vrline odnosa sa drugim ljudima i sudbinu usamljeniekog, mada moanog života koji je izabrao.Nakon mnogo godina, neprijatelja koji su iskrsavali i koji su pobe?ivani, ratova koji su vo?eni i dobijani, stari don upoznaje napuštenog deeaka kome je potreban roditelj koliko i zaštita. Time što ae uzeti Gejba pod svoje skute i podueiti ga svemu što zna, An?elo Vestijeri ae u jeseni svog života naueiti šta je veae: njegova ljubav prema deeaku ili njegova potreba da bude gangster i da živi po okrutnim pravilima koja je i sam stvarao.
Bogata priea sa nezaboravnim likovima, jedinstvenim razumevanjem filozofije podzemlja i neumornim ritmom, Gangster nas vodi od doba Kumova do današnjeg sveta urbanih biznismena. Ali ovde je ree o neeemu što je mnogo veae od autentiene hronike kriminala. Gangster predstavlja strasan portret borbe jednog eoveka protiv svoje sudbine – i nezaboravnu sagu o jednoj porodici, jednom gradu i jednom veku.
ODLOMAK
Leto, 1996. godine
DOŠAO SAM da gledam kako umire.
Glava mu je duboko utonula u sredinu jastuka, bio je zlokobno žut u licu, a tanušni kapci bili su mu zatvoreni. Na njegovo slabo telo bila je prikljucena infuzija i monitor za pracenje rada srca, a vene na njegovim rukama bile su tamnoljubicaste boje. Preko grudi je bio pokriven tankom plavom tkaninom; dugacke, mršave ruke, ležale su ravno preko grudi. Disao je sporo, moglo se cuti kako vazduh prolazi iz grla u nos, a skoro stvaran miris smrti lebdeo je po sobi kao magla iznad okeana.
Premestio sam ružnu metalnu stolicu pored hladnog radijatora i seo, ledima okrenut tamnom gradskom nebu. Bilo je kasno, odavno je prošlo vreme za posetu, ali su mi dežurne bolnicarke dopustile da ostanem, za trenutak prenebragavajuci pravila za coveka na umoru iz sobe 617B, što je veoma podsecalo na neobavezno ponašanje kome je on pribegavao kako bi ignorisao zahteve društva, u dobrom delu svog života. Ulazile su u pravilnim vremenskim razmacima, prolazeci pored dva cuvara koji su uštogljeno sedeli ispred vrata, a njihove uštirkane bele uniforme bile su zategnute preko blago proširenih kukova. Merile su mu krvni pritisak, proveravale infuziju i davale mu lekove protiv bolova tankim iglama koje su vadile iz prednjih džepova svojih uniformi.
U bolnici se nalazio vec cetiri nedelje i vec su dva puta pozivali sveštenika da ga ispovedi.
-Ako se izvuce i budem vam ponovo potreban, samo pozovite parohiju-, rekao je sveštenik hrapavim glasom, zvuceci više nego željan da završi Božji posao. -Nalazi se odmah iza ugla.-
-Bili ste ovde dva puta-, rekao sam što sam obzirnije mogao -To je više nego dovoljno.-
-Mora da umre u miru.- Sveštenik je pogledao preko kreveta, a ruke sa kožom obolelom od psorijaze tresle su mu se dok je pridržavao ljubicastu odeždu -On bi to želeo.-
-Ne-, rekao sam mu, gledajuci coveka na umoru. -Mislim da ne bi.-
ODLAZIO SAM u bolnicu svake noci, izlazio sa posla odmah posle šest, svracao do stana da se istuširam i presvucem, a onda pešacio deset blokova na sever, zaustavljajuci se samo da kupim veliku salatu i dve šolje kafe u grckom restoranu koji se nalazio preko puta odeljenja intenzivne nege. Sedeo sam pored njegovog kreveta, dok je svetlost sa utišanog televizora iznad nas treperila preko naših lica, a zvuci ulice se mešali sa pištanjem i zujanjem monitora na koje je bio prikljucen. Ponekad bih osetio kako mi suze teku niz obraze, dok sam posmatrao kako život istice iz njegovog nekada tako jakog tela. Ponekad bi me obuzeo talas besa, živa podsecanja na zlo koje je naneo onima koji su se usudili da mu se suprotstave.
Koliko je meni bilo poznato, bio sam jedini kome je bilo stalo da li je on živ ili mrtav. Ležao je u tom krevetu pateci od jednog od najsurovijih udaraca sudbine: nadživeo je i svoje neprijatelje i svoje prijatelje. Deca su ga posecivala ponekad, zabrinuta više za buduci priliv gotovine nego za njegove poslednje dane. Svi su me posmatrali sa nepoverenjem, sumnjajuci u moju vezu sa njihovim ocem, ljubomorni na vreme koje sam provodio sa njim, pitajuci se zašto je odabrao da sa mnom podeli svoje tajne. Imao je dve cerke i sina, svi su bili odrasli i imali svoje porodice. Odrasli su bez novcanih briga, ali komfor predgrada, obrazovanje u privatnim školama, putovanja u Evropu i pozamašan džeparac odavno su zamenili cvrstu ruku i ljubav njihovog oca. Ostalo je malo uspomena koje su sada mogle da ih vežu i nisu imali šta da rade u ovim trenucima, osim da sede, bulje u prazno i odu tiho, kao što su i došli.
Razmenjivali smo poglede i klimanje glavom, nikada reci, a ono što nam je bilo zajednicko ležalo je u krevetu koji nas je razdvajao. Bio je to prostor koji se cinio širok i hladan kao reka, jer smo poznavali potpuno drugacija lica istog coveka. Pitao sam se kako bi mi bilo na njihovom mestu, da znam ono što oni znaju i osecam ono što oni osecaju. Plašili su se da ga dodirnu ili zagrle, nemocni da puste suzu zbog njegove neizbežne smrti. Izgledalo je to kao grub nacin da se koraca kroz život i taj napor se ocitava o na njihovim licima, dok su kao stene sedeli oko oca koga nisu imali prilike da zavole.
Jedva su cekali da umre.
* * * PROŠLO JE skoro pune cetiri nedelje. Hodao sam bolnickim hodnikom, držeci šolju kafe u desnoj ruci, a sada vec dobro poznati zvuci sa sprata mešali su se u noc kao nekakav beli šum. Iza sebe sam zacuo zvuk zvona na liftu koji je dolazio na sprat, okrenuo sam se i video kako iz njega izlece Dejvid, starcev sin, vrata i ramena mokrih od jake kiše koja je napolju padala.
-Ocekivao sam da cete biti ovde-, rekao je tihim, ravnim glasom, koji je bio daleko od dubokog glasa njegovog oca. Imao je cetrdeset dve godine i bio je mladi partner u jednoj racunovodstvenoj firmi u centru grada, a ucinio je sve da svoje ime što više udalji od imena coveka sa kraja hodnika. Bio je desetak centimetara niži i desetak kilograma teži nego što mu je bio otac u njegovim godinama, a izgledalo je i kao da uvek ima kijavicu.
Srkao sam kafu i klimnuo glavom.
-Danas popodne sam razgovarao o tome sa svojim sestrama-, rekao je stojeci dovoljno blizu da sam na njegovom licu mogao da osetim kolonjsku vodu Džefri Bin.
-Razgovarali o cemu?-
-Da li bi uopšte trebalo da dolazimo.- Pogledao je preko ramena, da proveri da neka od bolnicarki ne prisluškuje.
Slegao sam ramenima. -Uradite kako vam volja.-
-Mislim, gledajte, što da se lažemo- On ne bi želeo da budemo ovde. Kada bi mogao da govori, rekao bi nam da mu se gubimo sa ociju. Sa vama je ... pa, drugacije. Oduvek je bilo drugacije. Nema razloga da se to sada promeni.-
-Meni ne morate ništa da objašnjavate-, rekoh. -U kakvom je sada stanju, on nece znati ko je ovde a ko nije.-
-On zna da ste vi ovde-, rekao je Dejvid, malo grubljim glasom.
-Neko ce vas vec pozvati kada umre-, rekao sam mu i okrenuo se.
-Isti ste kao on-, rekao je Dejvid, dok sam se vracao prema sobi njegovog oca. -Možda mu je zato bilo toliko stalo do vas. Obojica se bezosecajni gadovi.-
* * * BILO JE SKORO JEDANAEST SATI jedne sparne nju jorške veceri, utakmica Jenkija u Anahajmu je upravo pocinjala, kada su vrata sobe 617B lagano otvorila. Skrenuo sam pogled sa televizora, ocekujuci bolnicarku. Umesto toga, ugledao sam lepo obucenu ženu kako tiho prilazi krevetu. Cinilo se da ima oko šezdeset godina, a gusta seda kosa joj je bila ocešljana unazad, u staromodnu pundu. Lice joj je bilo blago rumeno, a bore je prkosno održavala jedva primetnim. Imala je oštre, tamne oci, lakirane nokte i dvodelne suknja-pantalone ispod plavog mantila. Skinula je mantil, nežno ga presavila i ostavila pri dnu kreveta.
-Ima li za mene neka stolica?- upitala je, pogleda uprtog u coveka koje ležao u krevetu.
Ustao sam i pružio joj svoju stolicu, gledajuci je kako prilazi starcu, naginje se i ljubi ga u celo. Rukom je dotakla njegove prste, sagla se i nešto necujno šapnula mu na uvo. Nikada je ranije nisam video i nisam znao kako se zove. Ono što sam znao, po lakoci njenih pokreta, bilo je da joj je stalo do njega.
Okrenula se od starca i po prvi put otkako je ušla u sobu pogledala me, zamagljenih ociju. -Vi mora da ste Gejb-, rekla je. -Uvek je pricao o vama. Otkako ste bili decak.-
-Mislio sam da on uopšte ne voli da prica-, rekao sam, cudno opušten njenim prisustvom.
-To je tacno.- Lagani osmeh prešao joj je preko lica. -O vecini stvari i sa vecinom ljudi.- Još šire se osmehnula. -Ja sam Meri-, rekla je. -Odnosno, ja sam Meri za sve osim za njega.-
-A kako vas on zove?- uzvratio sam osmeh. Bilo je nemoguce ne uzvratiti takav osmeh.
Glas joj je zazvucao mlade. -Kapetan.-
-Zašto?-
-Kad smo se upoznali, moj otac nas je poveo na camac. Kada smo izašli iz luke, preuzela sam kormilo, kako bi njih dvojica mogli da razgovaraju. Ali nije cuo ni rec od onoga što je moj otac govorio. Neprestano je posmatrao kako dete upravlja petnaest metara dugackim camcem. Mislio je da se necemo vratiti na kopno.-
-On je roden na camcu-, rekao sam, naslanjajuci se na ogradu kreveta. ?Verovatno mu tada nije bilo do vožnje.-
Klimnula je glavom i nastav ila. -Mnogo sam puta pre toga upravljala camcem. Prakticno sam odrasla na vodi. Ali, kada sam ga videla kako me gleda i kako je nervozan, odlucila sam da se malo zabavim. Tako bih ga s vremena na vreme pogledala sa strahom u ocima ili se ponašala kao da ne znam šta radim, što ga je cinilo još nervoznijim.-
-Da li se upecao?-
-Nakon dvadesetak minuta shvatio je da ili imam mnogo srece, ili to dobro radim i da je to u u svakom slucaju dovoljno da se bezbedno vratimo kuci. Sledeci put kad me je pogledao, namignuo mi je. I tada se dogodilo. Rodio se ?Kapetan? a ja sam se zaljubila.-
-Bili ste zaljubljeni u njega?- istog trenutka sam zažalio zbog prizvuka iznenadenja u mom glasu.
-Od tog dana do danas-, rekla je, ponovo se okrenuvši prema coveku u krevetu. ?Nije se izmenilo ništa osim što je prošlo vreme.- -Žao mi je. Nisam želeo da to tako zazvuci.-
-Nema potrebe da se izvinjavate-, rekla je.
-Mislio sam da znam sve o njemu. Sva mesta i sve ljude.-
?Znate delove koje vam je on ispricao?, rekla je Meri, a njena ramena su bila u savršeno ispravnom položaju. ?Delove koje ste culi i delove koje ste proživeli.? -Šta ne znam?- pogledao sam Meri u oci, tražeci lice hrabre mlade devojke kojoj je covek koji je ležao u krevetu predao svoje srce. Uprkos njenoj mirnoj spoljašnjosti, osecalo se da je ovo žena koja je navikla na opasnost. Pojavila se kao magla, nevidljiva i za mene nepoznata do ovog trenutka, a ipak puna tajni za koje sam mislio da ce uskoro biti zauvek izgubljene.
-Ima nekoliko delova koji nedostaju-, rekla je Meri. -Oni ce vam možda pomoci da shvatite sve što se dogodilo. Pretpostavljam da bi vam ih i on na kraju ispricao. Sada je ostalo da to uradim ja. To jest, ako ste spremni.-
-Mislim da ne mogu biti gori od delova kojima me je on vec opteretio-, rekao sam.
Meri je proucavala moje lice, staloženo i mirno. Zatim je pogledala coveka u krevetu i prekrstila ruke u krilu. -Verovatno ce vam biti potrebno još kafe-, rekla je.
Iza nas, na nemom ekranu, Jenkiji su upravo po veli protiv Andela. Pored mene, starac, nekada jak, nepokolebljiv i opasan, približavao se svojoj sudbini.
Peko puta mene, žena koju sam poznavao krace od petnaest minuta, spremala se, samo snagom svojih reci, da izmeni tok mog života.
KNJIGA PRVA
Zemlja slobodnih
Najvece od svih zala i najgori od svih zlocina jeste siromaštvo.
Džordž Bernard Šo
1
Leto, 1906.
MRZEO JE DA KOPA po uspomenama.
One u njemu nisu budile osecaj nostalgije ili žal za izgubljenim ljubavima. U njima je video samo jednu svrhu ? da ojaca ljušturu koju je pažljivo gradio, ljušturu koja je skrivala sve što bi se moglo smatrati ranjivim i koja je cuvala zakopane sve znake ljudskosti. Kada mi je pricao o svojim mladim danima, cinio je to glasom stranca, kao da se ono što se dogodilo ticalo nekog drugog, nekog ko je bio na bezbednoj udaljenosti od okršaja. Dok je govorio, pogled mu nikada nije skretao sa mog lica a glas mu je zadržavao dubinu, bez obzira na emocionalnu važnost onoga o cemu je pricao.
Imao sam deset godina kada sam prvi put cuo pricu o prelasku okeana i dok sam sedeo u bolnickoj sobi i slušao Merinu verziju te price, rani dani života coveka na umoru zapljusnuli su nazad, stvarni, teški i sveži, kao talas.
Njegov brod bio je tri dana udaljen od Napulja kada je pocela oluja. Cetiri nivoa ispod palube, stešnjeni pored preopterecenog motora, šest stotina muškaraca, žena i dece, bili su zgurani u prostor predviden da se u njega smesti njih dvesta. Vonj mokrace mešao se smradom motornog ulja i vodene pare. Teretni odeljak, koji je pod normalnim okolnostima predstavljao pravi raj za prtljag i zapecacenu robu, sada je bio tek jecajuca skupina ljudskih bica. Porodice su sedele u malim grupama, ispod dronjavih pokrivaca od prljavog platna i odece. Deca su cvilela izmedu napada gladi i grickanja pacova. Stariji su žvakali listove duvana umesto hrane, dok im se niz brade slivala crna pljuvacka. Žene, mlade i stare, pevale su napolitanske balade da ožive umrtvljen i duh i svakodevno se molile strogom Bogu za što brži kraj ovog groznog putovanja.
Ukrcali su se pod okriljem noci, plativši dvadeset pet hiljada lira skoro petsto dolara po glavi, lokalnom mešetaru, ?ordiju Salvekiju, debelom stanodavcu, koji je preko ramena nosio tamni sako, bez obzira na doba godine. Salveki je transportovao skinse italijanske imigrante preko Atlantika, u luke Njujork, Boston i Baltimor. Pocetkom veka, u toku najvece migracije Italijana na americko tlo, Salveki i njegova banda kriminalaca nedeljno su slali transporte od po hiljadu i petsto ljudi u neizvesnu buducnost. Bili su otvoreno nezainteresovani za sudbinu svojih mušterija: njihov deo pogodbe završavao se uplatom gotovine. Uz doplatu od nekoliko hiljada lira, Salveki je mogao da obezbedi lažna dokumenta, koja su na ostrvu Elis i drugim ulaznim lukama overavana, što je ovim nepoželjnicima omogucavalo da udu u Zlatnu Zemlju.
Robijaši, lopovi, prevaranti i ubice: svi su na kraju dolazili kod Salvekija. On je bio njihova poslednja nada, samo ih je on mogao spasiti od dugog
