Ipak zajedno
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
Džosi Lojd, Emlin Ris Pisac: Džosi Lojd, Emlin Ris ISBN: 86-7436-219-2 Ilustracija: Ne Izdavae: Laguna Dostup...
Pročitaj cijeli opis
19,00 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Ipak zajedno. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX0003825F
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Pisac: Džosi Lojd, Emlin Ris
ISBN:
86-7436-219-2
Ilustracija:
Ne
Izdavae:
Laguna
Dostupnost:
do 7 dana
Šifra:
N0165
Broj strana:
355
Težina:
456 g
Prijatelji. Ne možete živjeti s njima, a ni bez njih. Ili se bar Metu tako eini. Najbolji prijatelj mu se ženi i ostavlja ga na cjedilu. Bez cimera i bez djevojke. A onda mu na um pada Helen (H za prijatelje). Ona u životu nema nieeg osim blistave karijere, a njena najbolja prijateljica Ejmi prieala bi samo o svom vjeneanju. To odgovara Stringeru, pošto mu je organizacija tog vjeneanja prva prava prilika da se iskaže. Posljednje što mu je potrebno jeste da se zaljubi u jednu od djeveruša, Suzi, tim prije što se ona zarekla da se neae petljati s muškarcima dok malo ne sredi svoj život.Prijateljstvo, privrženost, posao, požuda i vjernost - sve se to smjenjuje dok Met, H, Stringer i Suzi, svako u svoje ime, prieaju o doga?ajima uoei velikog dana.
ODLOMAK
H
Nedelja, 13.15
Nemajte prijatelje. To vam je najjednostavnije rešenje. Ili ako ih vea imate, menjajte ih na otprilike šest meseci. Pobacajte sve one samolepljive papiriae s porukama, izbrišite memoriju elektronskog rokovnika, spalite adresar i poenite ispoeetka. U suprotnom, samo se sve komplikuje.
Jer ako, recimo, postanete neeija najbolja prijateljica, jednom ae doai dan (kao ovaj današnji) kada aete uhvatiti sebe kako, pošto vas je taj neko uprkos mamurluku izvukao iz kreveta u nedelju u devet izjutra, vozikate kutije pune tu?ih stvari s kraja na kraj Londona.
I uprkos einjenici da se taj neko, kada ste mu poslednji put pomagali da se preseli, zakleo da ae mu to biti stalno prebivalište do sudnjega dana, eto vas kako sopaete na vrhu još jednog niza stepenika dok se pretvarate u Toking hedse i pitate se: šta ja ovde radim? Ovo nije moj slatki dom.
Ali je zato ovo moja slatka najbolja prijateljica. Ejmi ae od mene ubuduae euti jedino da je obiena olindrala fufa. Sad ima Džeka da je zasipa svim komplimentima koji su joj potrebni. Moje je zaduženje da joj držim noge na zemlji, što je prilieno teško ako se uzme u obzir da je sve vreme luda od sreae. Kao i sada, uostalom.
„Svega mi je dosta“, gun?am, bradom pridržavajuai gomilu papira na vrhu jedne kutije.
„Prestani da kukumaveiš“, prekorno dobacuje ona, smešeai mi se preko ramena, dok Džek ispred nje petlja oko brave.
„Požuri, Džek“, preklinjem i podmeaem koleno pod tešku kutiju, istovremeno pokušavajuai da zadržim ravnotežu na stepeniku.
„Ulazimo!“ – objavljuje on i konaeno otvara vrata svog i Ejminog novog stana. Ona ciei i pljeska rukama.
„Kako je uzbudljivo“, cijuee Ejmi, a ja oseaam kako popušta dno trule kutije od voaa koju držim.
„Samo malo, samo malo.“ On joj uzima putnu torbu i ubacuje je unutra. „Takav je obieaj“, kaže mi dok prebacuje Ejmi preko ramena i prenosi je preko praga.
„Da nisi malo požurio?“ – pitam ga, teturajuai se uz poslednjih nekoliko st epenika. „Treba prvo da se veneate da biste to radili.“
Ali Džek me ne euje, pošto je previše zauzet plesanjem po predsoblju. Ejmi se, presamiaena preko njegovog ramena, smeje i negoduje.
„Gde ovo da spustim?“ – pitam, i kutija se u tom trenutku provaljuje, a gomila papira i knjiga srueuje se na pod.
„Bilo gde. Samo bacaj i ne beri brigu“, kaže Džek i spušta Ejmi.
„Trt mašala“, kažem i ga?am ga knjigom, a Ejmi prilazi i spušta se kraj mene. Sakupljam easopise i slažem ih na gomilu. Uzimam poslednji i tek onda shvatam da je to Nevesta.
„Vidi, vidi“, kažem dok podignutih obrva posmatram Ejmi.
„To mi je dao neko na poslu“, posramljeno ae ona, ali previše je dobro poznajem. Laže.
Spušta Nevestu licem nadole, pa naglo ustaje i briše ruke o stare farmerice. Zna, kao i ja, da sam je provalila.
Tokom poslednjih meseci bogoradila je kako je svadbena industrija prenapumpana i kako ne želi da bude samo još jedna štancovana, komercijalno napirlitana nevesta, a ja sam srcem i dušom bila uz nju. Divila sam joj se, podržavala je i ohrabrivala njen zdrav, uzdržan stav. Ali do tog je dana ostalo još tri nedelje, a ona eita nevestinske easopise i priprema eitav alamprc.
„Pa, da pogledamo“, kažem ulazeai za njom u dnevnu sobu.
„Biae fantastieno“, uzdiše Džek i osvrae se po praznoj prostoriji. „Imaau mnogo svetla za rad u… U onu nišu aemo ubaciti police, a pored onog prozora klupicu…“
„Da nisi ti to nameraeio da budeš sam svoj majstor?“ – zadirkujem ga.
„Videaeš“, kaže i gleda me popreko. „Hajde da unesemo i ostalo.“
„Ti si, Rositeru, gonie robova“, jeeim, a on mi prebacuje ruku preko ramena i polazimo ka vratima. Vueem ruke kao pavijan, pošto mi se od tolikog nosanja vea eini da mi se prsti vuku po zemlji.
„Što pre završimo, pre aemo otiai u pab“, ceri se on mudrijaški.
Me?utim, treba nam eitava veenost da iz mog auta istovarimo Ejmine kuhinjske potrepštine, a tu je i iznajmljeni kamionet dupke pun Džekovih stvari. Ukljueujuai i nekoliko prili eno loših slika.
Unosim poslednje platno. Ejmi se raspakuje u kuhinji.
„Da ova nije maleice previše… žuta?“ – pitam, posmatrajuai sliku.
„Neaeš verovati, ali zove se ’Studija u žutom’. Doduše, nisam ni oeekivao da jedan televizijski producent ume da ceni prefinjenost neeeg ovakvog“, ruga mi se on i poseže za slikom.
Privlaeim je ne bih li bolje pogledala. Nikada nisam bila veliki obožavalac Džekovog rada, a i podržavala sam Ejmino neodobravanje njegove ljubavi prema slikanju golih žena, i to prelepih. Ali ovo je nešto drugo.
„Ne znam. Prilieno mi je gotivna“, mrmljam.
„Mom aaletu nije. Platio ju je, ali je odustao, rekavši da je previše svetla za njegovu kancelariju.“
„Ja baš mislim da je savršena za kancelariju. Volela bih da je imam. Žuto bi trebalo da deluje opuštajuae.“
„Onda je uzmi“, iznenada ae on.
„Ne mogu… ja…“
„Ozbiljno. Uzmi je, H. Uskoro au postati zvezda, a onda ae ona vredeti eitavo bogatstvo.“
„Siguran si?“
Ejmi se smeši, prilazi Džeku i grli ga oko pasa.
„To je najmanje što možemo ueiniti da ti zahvalimo“, kaže, pa povija glavu kako bi mu se naslonila na prsa.
Stoj!
Mi? Žive zajedno, da vidimo, eetiri sata i devetnaest minuta, a ona se vea ponaša kao da su jedan od onih ozarenih parova s reklama za stambene kredite. Ali onda i Džek grli nju i oboje mi se smeše, a ja shvatam da ni on nije ništa bolji. Odjednom sam sva smetena i oseaam se potpuno suvišno.
„Pa… hoaemo li u pab?“ – prekida Džek tišinu.
„Jok ja“, mrmljam.
„Ma daj, H“, kaže Ejmi. „Moramo da proslavimo uz piaence.“
„Ne, ne.“ Podižem ruku i povlaeim se ka vratima. „Ostavljam vas da obeležite teritoriju – da zapišate zidove, kresnete se u svakoj sobi, ili kako vi to vea radite…“
„Studija u žutom“ uopšte ne deluje opuštajuae. Eim sam je sutradan obesila u kancelariji, osetila sam stres. Nosim se mišlju da izlepim poternice sa opisom svog nestalog smisla za humor.
Nikada mi nije ni na kraj pameti bilo da a u i ja postati jedna od onih stresovanih. Mislila sam da se to dešava ljudima koji život provode obrauai milione u Sitiju, ili onima koji ueestvuju u opasnim poduhvatima. Kao što su važni ljudi. Stari ljudi. Sigurno ne oni koji prave verovatno najgore (da, tu spadaju i Poroci Majamija) televizijske emisije ikada vi?ene na našim ekranima. Kao što sam ja.
Nikada nisam bila ovakva. Ranije bih ušetala u kancelariju (najeešae sa zakašnjenjem), prelistala ideje za emisije, isprieala se telefonom sa svim svojim drugaricama i vea u šest bila u pabu. Odnos zabave i rada otprilike 70:30. Savršeno.
Ali današnji dan iskaee iz ustaljenog koloseka. Došla sam u cik zore i pola jutra provela šaljuai namaoraste mejlove. Nisam stigla eak ni u klonju da odem.
Da sve bude gore, Derle, moj tek zamomeeni pomoanik, danas je gotovo potpuno neupotrebljiv. Trudim se da budem strpljiva, ali kada sam ga i peti put poslala da unese prepravke scenarija sutrašnje epizode Bratske mržnje (i to baš one u kojoj Alan, mlekar iz Šefilda, optužuje svoju sestru Džin, domaaicu iz Grimsbija, da je pomogla vanzemaljcima da mu otmu dete), izgledao je kao da ae briznuti u plae. Kada sam pitala Oliv s prijavnice da li je s Derletom (pravo ime mu je Ben, ali svi ga zovu Derle) sve u redu, rekla mi je da ga je strah od mene.
Strah? Od mene? A mislila sam da sam prava micamaca.
Ejmi me u vreme rueka zove da zahvali na jueerašnjoj pomoai, ali i da bi odmah potom priznala kako su se posle mog odlaska ona i Džek zaista kresnuli u svakoj sobi.
„Previše informacija, hvala lepo“, kažem ja i pravim grimasu.
„Super je. Biae divno živeti sa Džekom“, nastavlja ona da blebeae.
„Baš mi je drago. Sigurno aeš to raditi veoma dugo.“
„Rekla si to kao da je ree o robiji.“
„Hmm. Paaa, prieekaj malo. Uskoro aeš grebati po zidovima. On se sada možda i ponaša kako treba, ali kladim se da ae za dve nedelje poeeti da kupuje zeleni toalet-papir i ostale tipieno muške grozote.“
„H, ti si jedna zlurada babusk era.“
„Ne zlurada. Iskusna“, ispravljam je.
„Kako da ne. E pa, ti i ostale cure moai aete da me upozoravate na strahote muškog sveta celog devojaekog vikenda. Imaaete vremena koliko vam duša ište. To je sve sre?eno, zar ne?“ Nasmejala se sama sebi. „Šta ja to prieam? Naravno da jeste. Razgovaram s najorganizovanijom osobom na planeti.“
„Ta sam“, cvrkuaem, iako oseaam grižu savesti. „Sve aeš dobiti mejlom.“
Spuštam slušalicu. Oseaam se potpuno smoreno. Znam da sam odvratna, ali kada me je Ejmi pitala da joj budem glavna deveruša, pojma nisam imala koliki je to cirkus. Mislila sam da au samo dotienog dana držati buket cveaa i paziti da joj ne nagazim šlep, a posle se povatati s nekim neprikladnim. Kakva zabluda! Lansiranje Ejmi u blaženstvo braenog života košta me više vremena i novca nego organizacija Olimpijade.
Najveaa je muka s tim devojaekim vikendom (pazite, nije to devojaeko veee, niti devojaeko popodne, niti devojaeki rueak, nego eitav sumanuti devojaeki vikend) to što Ejmi neae da kao svako normalno eeljade ode u pab, što bi za organizatora bio maeji kašalj.
Ne, ne, ne. Daleko od toga. Da se Ejmi pita, ona bi sve svoje poznanice konfiskovala na eitavu nedelju. Eak je predložila i deset dana na Ibici „u ime starih dobrih vremena“.
Nemam pojma o kakvim to starim vremenima bulazni. Nikada nismo bile na Ibici, a sa Džekom je nedavno bila na odmoru, tako da nemam blagu predstavu što pravi toliku frku oko završetka „devojkovanja“. Nije ona neka ljupka heroina iz devetnaestog veka (ma koliko se pretvarala da jeste) koju neko odvlaei u Svet Muškaraca. Ona je vea tamo. Da je neko odvlaei u Svet Kože, i to va vjeki vjekov, možda bih još i razumela eemu tolika galama. Ali avaj.
Pozivam Derle u kancelariju i, pošto sam mu dala nekoliko pisama da prekuca i pokušala da se izvinim za jutrošnju grdnju, trudim se da što opuštenije promenim temu. Zavaljujem se i ukljueujem svoj najprijateljskiji ton.
„Nego, dokle si stigao s rezervacijama za onaj vikend za koji sam te za dužila?“
Derle pali cigaretu i prebacuje svoje upatieeno stopalo preko moderno upantalonjenog kolena.
„Koji vikend?“ – pita tupo.
Mrzim kada mi to radi. Zna on dobro o eemu govorim.
„Znaš ti. Onaj vikend. Rekla sam ti da mi negde rezervišeš za sedmoro. Pre sto godina.“
Posmatram ga dok izbacuje dim i nelagodno se meškolji u stolici. Nervira me što puši ovde, ali kako je to dopušteno jedino u mojoj kancelariji, bilo bi prilieno licemerno da mu branim.
„A, to. Nisam pronašao ništa kao što si tražila“, poeinje prieu.
Naslanjam se laktovima na sto i trljam oei. A onda podižem pogled ka njemu. „Ali rezervisao si negde, zar ne?“
On klima glavom i otresa pepeo u pepeljaru koju je Ejmi ukrala za mene u jednom otmenom restoranu na Pikadiliju. Promašuje je i pepeo se rasipa po stolu.
„Pa… jesam“, kaže i maše rukom kako bi oduvao pepeo, ne oeistivši pri tom ni pola. „Našao sam nešto sjajno.“
„Šta?“
„Amm… Dokoliearski raj.“
„Dokoliearski raj! Onu grozotu koju reklamiraju na televiziji?“
„Ali, stvarno je super“, kaže Derle. „Tražila si saune i sve one ženske zezalice, a ovi to i imaju. Ima mnogo vodenih tobogana, a subotom uveee radi i disko…“
Obema rukama zatežem kosu unatrag. „Ti me zavitlavaš!“
On sleže ramenima. „Samo sam to uspeo da prona?em.“
Sklapam oei, a vizija štrokave deeurlije koja besomueno mokri u vodu ispunjava me stravom. A to je tek poeetak. Zamislite izlazak u kamperski disko-klub pun klinaca nadrukanih lažnim ekstazijem!
„A šta je sa onim kuaama na selu koje sam pominjala?“ – poeinjem da panieim. „Zar ne možemo da se uglavimo baš ni u jednu?“
„Sve je puno. Uostalom, sada je ionako prekasno. Imam brošuru, ako želiš da pogledaš.“ Rukom pokazuje preko ramena, u pravcu svog stola napolju.
Klonulo klimam glavom.
Zašto sam mu prepustila posao oko rezervacija? Zašto nisam to obavila sama? Ovo je potpuni košmar. Toliko o najorganizovanijoj osobi na planeti.
Nekoliko minuta kasnije, Derle mi donosi brošuru, kao i nekoliko prispelih poruka.
„Hvala“, mrmljam, pa obraem stolicu ka „Studiji u žutom“. U prozoru vidim Derletov odraz; okreae se i izlazi. Umišljam li ja to, ili se on podmuklo smeška?
Popodne nije ništa bolje. Edi veai deo vremena provodi besneai zbog satnice, a ja, kao da mi samo još to treba, moram da mu iznova potvrdim svaku odluku koju smo doneli prošlog meseca. Na kraju priee, on zatvara vrata i dramatienim mi šapatom saopštava kako ae uskoro oni odozgo narediti nove izmene programa. Samo mi još treba da više sile zaigraju ruski rulet s rezultatima sveg mog truda. Mesece sam straaila dok nisam stigla dovde. Dotuci me, Edi, najradije bih mu rekla dok mi na odlasku namiguje i lupka se prstom po nosu. Hajde, momeino. Dotuci me.
Tek kada su svi otišli kuaama, a ja konaeno ostala sama u kancelariji, stižem da pregledam poruke. Još jedna od Geva. Gužvam je i s velikim zadovoljstvom bacam u korpu za otpatke. Trica! To! Nisam ja u gimnaziji badava bila krilni igrae.
Proveravam mejlove i smešim se videvši da je stigao novi. Otvaram ga i naginjem se kako bih ga proeitala.
Za: Helen Maremont
Od: Loran Šaptal
Zdravo, Helen. Imaš li vremena za mene? Biaeš mi potrebna naredne nedelje. Javi mi se. Loran.
Dodirujem ekran.
Loran. Ah. Eujem ga kako izgovara svoje ime, s onim svojim hrapavim francuskim naglaskom. Znam da je sumanuto pržiti se na Lorana, pošto svaka slobodna devojka koja se na?e na korak od njega prosto odlepi, ali to je jaee od mene. S druge strane, one od njega ne dobijaju svakodnevno mejlove liene prirode. Kao što ne dobijaju ni priliku da s njime provedu eitavu sedmicu na snimanju.
Jedva e
