Izgubljeni deeak
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
Dejv Pelcer Pisac: Dejv Pelcer ISBN: 86-7436-088-2 Ilustracija: Ne Izdavae: Laguna Dostupnost: do 7 da...
Pročitaj cijeli opis
17,00 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Izgubljeni deeak. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX000382CF
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Pisac: Dejv Pelcer
ISBN:
86-7436-088-2
Ilustracija:
Ne
Izdavae:
Laguna
Dostupnost:
do 7 dana
Šifra:
N0073
Broj strana:
192
Težina:
321 g
Nastavak svetskog bestselera Dete zvano ToZamislite deeaka koji nikada nije imao dom. Njegov jedini imetak je stara pocepana odeaa koju nosi u papirnoj kesi. Jedino što poznaje u ovom svetu jesu usameljnost i strah. Iako se ovaj deeak izbavio od svoje majke sklone alkoholu, pravi bol tek poeinje – za njega ne postoji mesto koje bi mogao nazvati domom.
Ovo je dugo oeekivani nastavak knjige Dete zvano To. Ova priea otkriva odgovore na neka pitanja, ali i pripoveda o doga?ajima u kojima se Dejv zadesio nakon odlaska iz roditeljskog doma. Buduai da se sada nalazi pod starateljskim nadzorom, mladi Dejv ae biti prinu?en da promeni pet razlieitih domova. Suze i smeh, porazi i nadanja: sve to eini putešestvije izgubljenog deeaka koji oeajnieki traga za porodienom ljubavi.
Izgubljeni deeak je nastavak koji ostaje u neizbrisivom seaanju i blista kao svetionik inspiracije za sve.
ODLOMAK
Zima 1970, Dejli Siti, Kalifornija – Sâm sam. Gladan sam i drhtim u mraku. Sedim na nadlanicama na dnu stepenica u garaži. Glava mi je nagnuta unazad. Ruke su mi utrnule pre sat vremena. Mišiai vrata i ramena poeinju da me bole. Ali to nije ništa novo – naueio sam vea da ne obraaam pažnju na bol.
Ja sam majein zatvorenik.
Imam devet godina, a živim ovako vea godinama. Svaki dan je isto. Budim se posle spavanja na starom vojniekom poljskom krevetu u garaži, obavljam jutarnje kuane poslove, i ako slueajno imam sreae, pojedem ostatke onoga što su doruekovala moja braaa. Otreim do škole, kradem hranu, vraaam se „Kuai“, a onda moram da se ispovraaam u klozetsku šolju da bih dokazao da nisam poeinio taj užasni zloein – kra?u hrane. Tuee me, ili tera da igram još neku od njenih „igara“, svršavam popodnevne kuane poslove, zatim sedim u dnu stepenica dok me ne pozove da obavim i veeernje poslove. A onda, samo ako sam završio sve poslove, a pri tom nisam poeinio nijedan „zloein“, možda mi da komadia hrane.
Dan se za mene završava tek kad mi majka dozvoli da spavam na poljskom krevetu, na kome mi se telo zgrei u slabašnom pokušaju da zadrži bar nešto telesne toplote. San je za mene jedina životna radost. Jedino tada mogu da pobegnem od svog života. Volim da sanjam.
Vikendom je mnogo gore. Nema škole, a to znaei da nema ni hrane, i da moram da provedem još vremena u „Kuai“. Preostaje mi jedino da pokušam da zamislim sebe negde daleko – bilo gde – što dalje od „Kuae“. Vea godinama sam otpadnik od „Porodice“. Otkad pamtim, uvek sam pravio probleme i „zasluživao“ kaznu. Najpre sam mislio da sam bio nevaljao deeak. Zatim sam mislio da je majka bolesna, pošto se ponašala drugaeije kada mi je otac bio na poslu, a braaa nisu bila tu. Ali nekako sam uvek znao da majka i ja imamo neki poseban odnos. Shvatao sam i da sam ja, iz nekog razloga, jedina meta majeinog neobjašnjivog besa i nastranog zadovoljstva.
Nemam dom. Nisam elan nieije porodice. Duboko u sebi znam da ni sada ne zaslužujem, niti au nikada zasl uživati bilo kakvu ljubav, pažnju, pa eak ni priznanje da sam ljudsko biae. Ja sam dete zvano „To“. Oseaam duboko u sebi da sam potpuno sam.
Na spratu poeinje bitka. Pošto je prošlo eetiri sata po podne, znam da su oboje mojih roditelja pijani. Nastaje vika. Prvo pogrde, zatim psovke. Izbrojim nekoliko sekundi, pre nego što poenu da prieaju o meni – kao što se to uvek desi. Od zvuka majeinog glasa prevrae mi se stomak. „Šta ti to znaei?“, vrišti ona na mog oca Stivena. „Misliš da sam loša prema ’Tom Deeaku’? To misliš?“ Glas joj postaje leden. Mogu da je zamislim kako upire prstom u oeevo lice. „Slušaj... ti... mene. Ti... pojma nemaš kakvo je ’To’. Ako misliš da sam loša prema njemu... e, onda... ’To’ može da ode da živi na nekom drugom mestu.“
Mogu da zamislim oca – koji, i posle svih tih godina, još pomalo pokušava da se založi za mene – kako muaka piae u svojoj eaši, tako da led u njemu zvecka. „Hajde, smiri se“, poeinje on. „Hoau samo da kažem... pa... nema deteta koje zaslužuje tako da živi. Bože, Roerva, ti si i prema... prema psima bolja nego... nego prema Tom Deeaku.“
Sva?a narasta do vrhunca, kada mi vea probija uši. Majka tresne svoju eašu o kuhinjski sto. Otac je prevršio meru. Niko nikada ne sme majci da govori šta da radi. Znam da au ja morati da platim za taj njen bes. Shvatam da ae me svakog easa pozvati gore. Spremam se. Najsporije što mogu pomeram ruke iz dotadašnjeg položaja, negde ispod zadnjice, ali ne previše – jer znam da ae u nekom trenutku doai da proveri šta radim. Znam da nikad ne smem ni najmanje da se pomerim bez njene dozvole.
Oseaam se tako siaušno. Kada bih samo mogao nekako...
Bez upozorenja, majka otvara vrata koja vode dole u garažu. „Ti tamo!“, urla. „Dovlaei se ovamo! Odmah!“
Istog easa jurnem uz stepenice. Prieekam njeno nare?enje, pa onda krotko otvaram vrata. Autke prilazim majci i išeekujem jednu od njenih „igara“.
U pitanju je igra obraaanja, u kojoj moram da stojim taeno metar ispred nje, ruku zalepljenih za telo, glave pognute pod ugl om od eetrdeset pet stepeni, oeiju prikovanih za njena stopala. Na prvu naredbu, moram da podignem pogled do visine iznad njenih grudi, ali ispod njenih oeiju. Na drugu naredbu, moram da je pogledam u oei, ali nikako, nikako ne smem da progovorim, udahnem ili naeinim i najmanji pokret ako mi majka ne da dozvolu za to. Majka i ja igramo ovu igru još otkad mi je bilo sedam godina, pa je ovo danas samo još jedan deo rutine mog beživotnog postojanja.
Iznenada se majka sagne i uhvati me za desno uvo. Sasvim slueajno ustuknem. Majeina slobodna ruka kažnjava moj pokret snažnim šamarom. Njena ruka zadobija maglovite obrise pre nego što me udari po licu. Ne mogu dobro da vidim bez naoeara. Pošto se danas ne ide u školu, ne smem da ih nosim. Njen udarac peee mi kožu. „Ko ti je rekao da se pomeriš?“, ruga mi se majka. Držim oei otvorene, pogleda prikovanog za jednu taeku na tepihu. Majka proverava kako reagujem, a onda me opet vuee za uvo vodeai me ka ulaznim vratima.
„Okreni se!“, viee. „Gledaj u mene!“ Ali ja se ne držim pravila. Krajiekom oka krišom pogledam u oca. On otpija još gutljaj piaa. Nekada uspravna ramena sada su mu zgurena. Posao vatrogasca u San Francisku, godine pijaneenja i zategnut odnos s mojom majkom ostavili su traga na njemu. Nekada moj superheroj, poznat po junaekom spasavanju dece iz zapaljenih zgrada, sada je slomljen eovek. Ispija još jedan gutljaj pre nego što majka poene: „Evo, tvoj otac misli da sam ja loša prema tebi. Pa, jesam li? Jesam li?“
Usne mi podrhtavaju. Za sekundu nisam siguran da li bi trebalo da odgovorim. Majka to sigurno zna, i verovatno joj to donosi još veae uživanje u „igri“. U svakom slueaju, crno mi se piše. Oseaam se kao insekt koga ae upravo zgnjeeiti. Suva usta mi se otvaraju. Mogu da osetim kako mi se skrama skida sa usana.
Poeinjem da zamuckujem.
Pre nego što uspem da uoblieim ijednu ree, majka me ponovo povlaei za uvo. Oseaam da mi uvo gori. „Zaeepi ta usta! Niko ti nije rekao da progovoriš! Je l’ ti neko rekao? Pa, je l’ ti rekao ili nije?“, der e se majka.
Pogledom tražim oca. Koju sekundu kasnije, on kao da je osetio moju potrebu. „Roerva“, kaže, „ne treba tako da se ponašaš prema Tom Deeaku.“
Ponovo se ukoeim, a majka me ponovo vuee za uvo, ali ovog puta me ne pušta, primorava me da stojim na prstima. Majeino lice poprima tamnocrvenu boju. „Znaei, ti misliš da sam loša prema njemu? Ja...“ Upiruai kažiprst prema svojim grudima, majka nastavlja. „Šta ae meni sve ovo? Stivene, ako misliš da sam loša prema njemu... e pa, To može prosto da ode iz moje kuae!“
Propinjem se na prste jer se trudim da budem malo viši, i poeinjem da zatežem gornji deo tela, da budem spreman za majein novi napad. Iznenada mi pušta uvo i otvara ulazna vrata. „Napolje!“, vrišti. „Napolje iz moje kuae! Ne volim te! Ne trebaš mi! Nikad te nisam ni volela! Marš napolje iz moje kuae!“
Sledim se. Nisam siguran kakva je sad ovo igra. Glava mi puca od moguaih objašnjenja za majeine prave namere. Da bih preživeo, moram sve da predvidim. Otac staje ispred mene. „Ne!“, zapomaže. „Dosta je bilo. Prestani, Roerva. Prestani sa svim tim. Pusti Tog Deeaka na miru.“
Majka stane izme?u oca i mene. „Ne?“, poeinje sarkastienim tonom. „Koliko puta si mi to rekao u vezi s Tim Deeakom? Te Deeak ovo, te Deeak ono. Deeak, Deeak, Deeak. Koliko puta, Stivene?“ Dotiee oeevu ruku kao da ga moli; kao da bi im život bio mnogo bolji kad ja više ne bih živeo s njima – kad više ne bih postojao.
Vrištim u sebi: O, bože! Sad razumem!
Bez razmišljanja, otac je prekida. „Ne“, izgovara tiho. „Ovo“, kaže šireai ruke, „ovo nije u redu“. Glas mu se sve više gubi, po eemu shvatam da više nema snage. Eini se da je na ivici plaea. Gleda u mene i odmahuje glavom pre no što pogleda u majku. „Gde ae on da živi? Ko ae da se stara o...?“
„Stivene, zar ne razumeš? Zar ti to ne ulazi u glavu? Briga me šta ae se s njim desiti. Briga mene za Tog Deeaka.“
Prevodilac: Ivana Cvetanovia
Edicija: Dete zvano To
Izdanje: 1
Godina: 2003
Jezik: Srpski jezik
Vrsta uveza: Meki uvez
Pismo: Latinica
Velieina: 130x200
Zemlja porijekla: Srbija
Stanje: Nova
