Knjiga/Pisac
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
Zoran Živkovia Pisac: Zoran Živkovia ISBN: 86-7436-220-6 Ilustracija: Ne Izdavae: Laguna Dostupnost: r...
Pročitaj cijeli opis
15,00 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Knjiga/Pisac. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX00038429
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Pisac: Zoran Živkovia
ISBN:
86-7436-220-6
Ilustracija:
Ne
Izdavae:
Laguna
Dostupnost:
rasprodano
Šifra:
N0157
Broj strana:
229
Težina:
350 g
Kada bi knjige mogle da govore, kakvu bi nam prieu isprieale o svom životu u svijetu ljudi? Tužnu, zato što valjda niko nije toliko ponižavan, omalovažavan, vre?an i zlostavljan kao ovi ubogi bastioni naše kulture. Ali i zabavnu, zato što se ponajprije kroz odnos prema knjigama najkomienije proziru ljudska glupost, sebienost, licemjerje, taština, bahata nadmenost. Nastavljajuai tradiciju slavnog Erazmovog uzora, ova britka satira predstavlja istovremeno nekrolog knjizi, ali i njenu apoteozu.Živkoviaeve vedre eruditske nastranosti, razigrana tekstualna krivudanja i parodijska pretjerivanja u isti mah velieaju Knjigu, ali i tuguju za njom(...) Sve dok budu postojali sjajni romani poput ovoga ne treba brinuti o sudbini Knjige.
Nikolas Gevers, Locus, USA
Živkovia uvjerljivo sugeriše ovim djelom da i inaee složen odnos izme?u pisca i eitaoca može postati toliko zamršen da se na kraju eak može zakljueiti da književno djelo uopšte, zapravo, i nema autora.
Tim Fini, Context, USA
KNJIGA je objavljena u SAD i Južnoj Koreji, a PISAC u SAD.
ODLOMAK
Nije lako biti knjiga.
To vea dugo nije lako, a pogotovo nije danas. Sasvim se može reai da smo ugrožena vrsta – na pragu išeeznuaa, štaviše. Što je, naravno, neprocenjiva šteta jer posredi ipak nije bilo kakva vrsta. R?avo je, naravno, kada ma koja vrsta izumre, pa bila ona i sasvim beznaeajna graneica na ogromnom stablu evolucije, neka slepa ulieica. Trilobiti, recimo. A kada preti nestanak jednoj od samo dve inteligentne vrste koje su se od iskona javile na ovom svetu, onda je to vea prava evoluciona katastrofa. To da smo, uz ljude, još samo mi, knjige, obdarene pameau na celoj Zemlji niko pametan neae, valjda, više da ospori. U stvari, ako bi se preduzelo nepristrasno pore?enje, pokazalo bi se da su u ovom pogledu mnoge prednosti na našoj strani. Pre svega, iako smo u simbiotskoj vezi s ljudima, mi bez njih ipak možemo. Šta ae nam oni, u krajnjoj liniji? Da nas eitaju? Pa od toga koristi imaju samo oni, a mi baš nikakve. To nama, zapravo, samo škodi. I to višestruko.
A mogu li oni bez nas? Ma hajdete!
Da nije knjiga, na šta bi lieila ljudska zajednica? Još bi se nalazili u onom dozlaboga primitivnom dobu u kakvom smo ih zatekle kada smo se pojavile pre pet hiljada godina. Vrsta eiji su elanovi znameniti po tome da brže nešto zaborave nego što upamte. Da im ovde nesebieno nismo pružile pomoa, da nismo pamtile umesto njih, ovi jadnici uopšte ne bi imali istoriju. Sve bi živo zaboravili. A kako se neko može podieiti pameau, ako se ne seaa vlastite prošlosti, eak ni one nedavne? Za razliku od ljudi, me?utim, mi baš ništa ne zaboravljamo. Ono što jednom doznamo, to ostaje trajno u nama. Neuklonjivo, osim na silu, tako inaee omiljenu u ljudskim poslovima. Pa ko je onda tu nadmoaniji? Onaj ko klade valja, možda?
Ali ovo nipošto nije sve. Ljudi ne samo što su zaboravni nego su, još i više, stvorenja sasvim slabe i kratke usredsre?enosti. U dve reei, krajnje su smušeni i brljivi. Najeešae ne misle ništa, a i kad misle, uglavnom bolje da to ne eine. Ponekad im pro?e ceo vek, a da im ništa oštroumno ili bar suvislo nije palo na pamet. Eak i kada se me?u njima javi neko eije su misli malo pribranije i sre?enije, a to se uistinu doga?a sasvim retko, uvek se nadvija ozbiljna opasnost da one ishlape ako se veoma brzo ne povere nama na euvanje.
Mi smo sada riznica svega onoga što je bulumenta od stotinak milijardi ljudi, koliko ih je postojalo otkako su sišli s drveta, uspela uz grdnu muku nekako da napabirei. Ako bismo ikada rešile da im uskratimo pristup tome što su na jedvite jade smislili, morali bi da krenu sasvim iz poeetka. A dobro se zna koliko im je vremena bilo potrebno da ukrote vatru ili izumeju luk i strelu. O toeku vea i da se ne govori.
E, sad, svako razborit lako bi zakljueio da je u najboljem interesu ljudi da ne ugrožavaju knjige. Štaviše, da vode raeuna o nama, da nas štite, paze, euvaju, buduai da od nas nemaju nikakvu štetu vea samo korist. Mi smo idealan simbiotski partner: puno dajemo, a gotovo ništa ne tražimo zauzvrat. Ali ne, niko tako vešto ne ume da radi u korist svoje štete kao ljudi. Pravi su majstori u tome. Toliko, zapravo, da se neizostavno morate zapitati kako su ovoliko dugo uspeli da opstanu s tako izraženom sklonošau ka samouništenju. Takvo ponašanje gotovo da podriva samu zamisao evolucije.
Ukratko, knjigama nisu naudili samo kada im se za to nije ukazala prilika. Uopšte nije neophodno biti paranoiean da bi se razabrala urota – neskrivena, uostalom – ljudske vrste protiv knjiga. Urota koja poeinje još od trenutka naše pojave na licu Zemlje.
Prirodno je bilo da nas, kao starija vrsta, nekako nazovu, da nam budu kumovi, takoreai. Zar mislite da je bilo slueajno to što su nam nadenuli baš ime ženskog roda?
’Knjiga.’ Ni govora! Time nam je odmah odre?eno mesto u njihovom svetu kojim u gotovo svim oblastima preovla?uju muškarci. Izjednaeile smo se u mnogo pogleda s elanovima ženskog pola njihovog društva. Što baš nije, kao što svi dobro znamo, najpoželjniji položaj koji se može zamisliti.
Od nas se pre svega oeekivalo da pružimo zadovoljstvo. (Dobro, i pouku, ali i to je, u stvari, samo jedan vid zadovoljstva, ne mnogo popularan, doduše.) Muškarcima u prvom redu, razume se, buduai da je porok eitanja dugo bio jedino njima dostupan. Kasnije, kada su se i žene tome odale, ništa se suštinski nije promenilo, jedino je postalo nastranije. Nas, jasno, niko nikada nije upitao da li i mi to želimo, da li nam sve to uopšte prija. Ma kakvi! Naprosto, morale smo da budemo na raspolaganju, vedre i doterane, kad god bi se nekom muškarcu ushtelo da se malo zabavi.
Upuštali su se u odnos s nama svugde i u svako doba. Nimalo se nisu libili javnih mesta, po moguastvu sa što više okupljenog sveta, povla?ujuai tako svojoj egzibicionistiekoj prirodi. Oduvek su naroeito omiljena bila prevozna sredstva: volujska kola, rikše, dvokolice, eamci, trotineti, eeze, poštanske koeije, daske za jedrenje, prikolice, bicikli, sanke, vagoni podzemne železnice, avioni, dresine, roleri, autobusi, prekookeanski brodovi, skije, baloni, tramvaji, deltaplani, batiskafi, vozovi svih vrsta i pogona, jedrilice, trolejbusi, la?e na jedra i paru, pokretne stepenice, automobili, podmornice, tricikli, dirižabli, koturaljke, žieare, tobogani, a u novije doba i svemirske letelice.
U drugu krajnost odlazili su oni koji su se u osamu s nama povlaeili u razne budžake: zatvorske samice, manastirske aelije, napuštene zemunice, zaglavljene liftove, prazne eekaonice, automate za slikanje, kabine za presvlaeenje, vazdušne komore, telefonske govornice, stražarske kuaice, svetionike nasred pueine, peaine s ponornicama. Najveau popularnost ipak su uživali toaleti, naroeito privatni, zato što se tu ukazivala prilika za višestruko zadovoljstvo. Našu duboku poniženost niko pri tom nije ni primetio.
No, najeešae smo bile korišaene u krevetu. Kako i priliei, uostalom. Tu smo se sasvim oseaale kao zanemarene supruge. Umoran i mrzovoljan muž na brzinu bi udovoljio sebi, a onda potpuno zaboravljao na nas. Uglavnom bi nas samo bezoseaajno odbacio, eak se ni ne potrudivši da nas vrati na mesto, a onda bi blaženo zahrkao. Ili bi nas, što je uistinu krajnje uvredljivo, ostavio otvorene – raskreeene, zapravo – preko cele noai, ponekad i znatno duže. Zamislite da vam neko naloži da napravite špagu, a potom da u tom položaju morate da ostanete satima. Ili danima. Neke me?u nama nisu više nikada uspele da valjano sastave udove, stekavši zauvek ’o’ noge. Poslovieno jahanje na buretu prava je igrarija u pore?enju s tim.
Ali to još nikako nije bilo ono najgore. Oh, ne! Znatno više od ove ravnodušnosti poga?ao nas je naein na koji su nas muškarci uzimali. Bar velika veaina njih. U tom naeinu ogledala se sva neuvi?avnost, sva bezobzirnost, sva bahatost muške prirode.
Iako su odlieno znali da ae nas nage dodirivati, da ae, štaviše, zavlaeiti duboko u nas svoje prste, prebirati po našoj utrobi, zar mislite da je ijednom od njih ikada palo na pamet da pre eitanja bar opere ruke? Ili, što bi jedino bilo prikladno, a i džentlmenski, da navuee gumene rukavice. Ni slueajno! Pet para oni nisu davali za to što nas svojim štrokavim udovima mogu ne samo isprljati nego i zaraziti. Jedino im je bilo stalo do vlastitog uživanja.
A onda i to s lizanjem. Naprosto bi vam se prevrnula utroba kada biste ih videli kako guraju u usta ponekad i po tri prsta istovremeno da bi ih ovlažili i tako okrenuli list. Kao da se i bez toga stvar nije mogla obaviti. Ali nemaju gospoda strpljenja da se malo pomuee suvim prstima. Lakše im je onako. A to što ae vam skroz upropastiti nežni ugao stranice svojom pljuvaekom ili što ae vas zapahnuti njihov zadah dok drže usta otvorena da bi obliznuli prste, za to uopšte ne haju. Prava je sreaa, zapravo, što nemaju jezik dugaeak kao u zmija jer bi onda zacelo njime okretali listove.
Ovo je, me?utim, još koliko-toliko podnošljivo u odnosu na svu silu nastranosti kojima smo, sasvim nemoane i nezaštiaene, bile izložene. S kakvim sve perverznjacima nismo morale da imamo posla! Najblaža je još bila eudovišna sklonost da nam se savije rub lista kako bi se oznaeilo mesto gde se stalo u eitanju. Kao da nema mno štvo umerenijih i – što je još važnije – bezbolnih naeina da se to uradi.
Baš bi bilo zanimljivo doznati kako bi se gospoda koja to eine oseaala kada bi im neko, recimo, slomio prst umesto da im veže evor na maramici kao podsetnik da nešto ne zaborave. I to ne bilo kako slomio, vea tako da više ne može pravilno da zaraste. A upravo je takva vrsta povreda na onim jadnim stranicama koje su okrutno savijene: nikada više neae biti kao pre. Trajni invalidi. I to u razlieitim stepenima. Slomljeni prst imamo kad je savijen samo vršak lista, ali postoje divljaci koji saviju na pola celu stranu. Zamislite samo! To eak nije ni prelom ruke ili noge nego same kieme. Prave psihopate!
Tu su, zatim, oni uvrnuti tipovi koji se iživljavaju tako što pišu po nama. Šta sve sirote nismo morale da trpimo od njih. Uzdržaniji me?u ovima ograniee se na to da podvuku neki red ili unesu kakvu beleškicu tu i tamo, što je još donekle snošljivo, premda svakako nimalo prijatno, jer, zbilja, kome sem nekoj veoma nezreloj osobi može prijati da bude mestimieno išpartan ili ižvrljan? Pa nismo, zaboga, Indijanci u ratnom pohodu!
No, glavna nevolja jesu oni neumereni – istinski skribomani, zapravo, ili neostvareni pisci – koji po marginama ispišu više teksta nego što ga ima odštampanog na celoj stranici. Pa kad im tu ponestane prostora, oni bez ikakvog ustrueavanja pre?u najpre na predlist i zalist, a potom, ako su stvarno u nadahnuau, dohvate se i korica. Možete misliti na šta lieimo posle takve spisateljske neobuzdanosti!
Stvar bi se još nekako mogla razumeti (premda svakako ne i dopustiti jer eemu onda beležnice i sveske ako mi ovome služimo) da je to što zapisuju nešto iole suvislo ili barem eitko. Ali ne, nipošto! Posredi su poglavito nerazgovetne žvrljotine – najeešae u obliku skraaenica, s mnoštvom znakova pitanja ili usklika, a neretko i potpuno novom sintaksom punom strelica, kružiaa, tarabica, romboida, talasiaa i eega još sve ne – u kojima niko živi sem autora ne bi uspeo da se razabere. A neretko ni oni sami. Koliko s mo ih samo puta iz prikrajka posmatrale kako pometeno zure u to što su naškrabali i eešu se pri tom po temenu, pokušavajuai da proniknu u tajne vlastite mudrosti.
A tek crteži: prava galerija muške erotske fantazije! Taj rod je stvarno opsednut seksom. I to u najvulgarnijem vidu. Nema tu nikakve diskretnosti, nagoveštaja. Ili bar umetniekog ublaženja, ako ništa drugo. Sve se vidi, sve je u prvom planu, kao na ginekološkom pregledu. Sušta izopaeenost. Ali kad treba potpisati svoj crtež – e, tu diene muškareine podviju rep. Nigde ih nema. Radovi ostaju anonimni, a vrli autori prepuste nama da crvenimo i propadamo u zemlju kad neka pristojna osoba nai?e na njihovo delo.
I bar da pri svemu ovom koriste neku pisaljku eiji se trag posle može lako ukloniti. Kakvu mekanu drvenu olovku, recimo, pa da onda, pošto ih opsednutost mine, što se valjda povremeno mora doga?ati, lepo gumicom obrišu to što su napisali ili nacrtali, ako vea ne iz uvi?avnosti prema nama, ono bar da ne ostane trajan beleg njihove sramote.
Ali ne, nije im to ni na kraj pameti. Dohvate oni prvo što im je pri ruci, a to uglavnom bude neko mastilo jako kao kiselina, koje zaeas probije i na suprotnu stranicu, kakva mastiljava, a uz to i nezarezana pisaljka koja više dubi nego što piše po hartiji, hemijska olovka koja je procurela, pa kad nas zaklope, simetriean otisak razmaže se i po susednoj stranici, ili, u novije vreme tako?e, flomasteri koje prave u tako dreeavim bojama da posle izgledate unakara?eni kao strašilo.
Ova pisanija mogu se odstraniti jedino hirurškim putem, a neka eak ni tako. Stvar sasvim nalikuje tetovaži, zapravo. Najpre vas, potpuno protivno vašoj volji, svu istetoviraju, i to bar da liei na nešto, nego ste skroz naruženi, tako da se uopšte ne smete pogledati u ogledalo kako vam ne bi pozlilo. A onda vas lepo ostave da se same snalazite s tom rugobom.
Pa vi sad izvolite: ili budite babaroga do kraja života, tako da više niko ne poželi da vas uzme u ruke (što, kad se bolje razmisli, i nije najgori usud koji vas može snaai), ili se izložite operaciji. Veoma bolnoj zato što se obavlja bez anestezije. Ko bi još trošio skupe anestetike na nešto tako beznaeajno kao što je knjiga? Sve ide in vivo. I bar da koriste sterilisane instrumente – skalpel, recimo. Nego se late obienog žileta, poeesto otupelog od upotrebe, a ponekad i skroz zar?alog, tako da uza sve ostalo još i strepite od sepse. Pa struži li struži, a vi dušu da ispustite. Na kraju, ako i uspeju da uklone tetovažu, vama se koža sasvim istanjila. Toliko, zapravo, da za vas više ne važi ni ono da ste samo kost i koža. Preostane još jedino kost. Potpuno se providite.
Sve je ovo, me?utim, pesma u pore?enju s onim što nas sna?e kad nas se doeepaju sadisti polutani. A to se nipošto ne doga?a retko. Tada usledi pravo sakaaenje. Eupaju divljaeki stranice iz nas, a ako pri tom i ne oseaaju nasladu, kao što bi se od istinskih sadista oeekivalo, zacelo ih nimalo ne peee savest. U svakom slueaju, na naš užasan bol se ni ne osvrau, valjda zato što je bezglasan. Ne možemo, jasno, da jaueemo, a na to što je naša patnja vidljiva na mnoštvo drugih naeina oni se jednostavno prave ludi. Eudovišta jedna!
A kad samo pomislite koje pobude dovode do ovog strašnog mueenja! Nekog gospodina naprosto mrzi da nešto prepiše iz knjige – i šta je prirodnije i lakše uraditi nego iscepati listove koji su mu potrebni. Ova p
