Lidija Kasat eita jutarnje novine
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
Harijet Skot Eesman Pisac: Harijet Skot Eesman ISBN: 86-7436-216-8 Ilustracija: Ne Izdavae: Laguna Dostupnost...
Pročitaj cijeli opis
15,00 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Lidija Kasat eita jutarnje novine. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX00038562
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Pisac: Harijet Skot Eesman
ISBN:
86-7436-216-8
Ilustracija:
Ne
Izdavae:
Laguna
Dostupnost:
do 7 dana
Šifra:
N0160
Broj strana:
168
Težina:
298 g
U ovom maštovitom djelu, Harijet Skot Eesman nas mami u svijet ranih impresionistiekih slika Meri Kasat. Njen pripovjedaeki dar miješa se s njenim izuzetnim razumijevanjem tih prelijepih i znaeajnih umjetniekih djela i duboko zadire u odnos umetnosti i nesavršenog svijeta eežnje i smrtnosti.Pripovjest Lidije Kasat raskriljuje prozor ka jednom izuzetnom dobu. Ona oslikava svoje pripovjedaeko platno eudesnim a istinitim lienostima iz svijeta umetnika.
Ova povjest isprieana je oearavajuaim i lirskim glasom Lidije Kasat, Merine sestre, dok pozira za pet neobienih slika (eije se reprodukcije nalaze u ovom izdanju). Obolela od Brajtove bolesti, i svesna blizine smrti, Lidija hrabro, iskreno i strastveno razmišlja o svom svijetu, ali i postavlja dirljiva pitanja o prirodi ljubavi i sposobnosti umjetnosti da oeuva uspomene.
„Divna, potresna knjiga - izvrsna uprkos sažetosti, snažna na prefinjen naein. Eesmanova izvanredno oslikava složene odnose izme?u modela i slikara, kao i izme?u dveiju sestara.“
Trejsi Ševalije, pisac DJEVOJKE SA BISERNOM MIN?UŠOM, PALIH AN?ELA i DAME SA JEDNOROGOM
„Nižuai reeenicu za reeenicom sa izuzetnom tananošau, Harijet Eesman pretvara krhkost i ništavnost ljudskih želja pred licem eudovišne smrti u nešto sasvim opipljivo. Po mom mišljenju, dosegla je najveae visine.“
Suzan Vriland, pisac DJEVOJKE U ZUMBUL PLAVOM
ODLOMAK
Paris, septembre, 1878
I
„Lid, možeš li sutra da mi poziraš?“
U Mejinom pogledu ima hitnje i nade. Upravo joj pokazujem nove uzorke za haljinu, dok sedimo za stolom posle dorueka. Na tren deluje umilno i zabrinuto, i ja kažem: „Mislim da mogu.“
„Majka smatra da aeš se previše umoriti.“
„Da, smatram“, viee majka iz svoje sobe.
„N’importe quoi. Sada mi je mnogo bolje.“
Ispijam kafu, zamišljajuai šetnju do Mejinog ateljea. Nalazi se tek koju ulicu dalje, u blizini Trga Pigal, ali meni nije bilo dobro, a u svakom slueaju, postala sam vezana za ovo gnezdo, naš stan na Aveniji Triden, u devetom arondismanu. U Parizu smo, ali smo tako?e i u svom vlastitom svetu, pet spratova iznad ulica; postale smo pomalo kao država, Republika Kasat, mala, ponekad okružena neprijateljima, i nezavisna. U kuhinji, nova služavka Liza eangrlja sudovima. Otac šuška novinama u salonu; eitao nam je odlomke iz Pti parizjena.
Ustajem da pogledam kroz prozor. Iznad krovova preko puta ulice, vidim bele i žuakaste zgrade kako se veru uz Monmartr, me?u drveaem i vrtovima. Gledajuai dole na Aveniju Triden, vidim devojeicu u ljubieastoplavom kaputu i crvenom šeširu kako se trka niz ulicu s psom. Zaljubljena sam u sve ovo, u ovaj svetli i strani život.
„Mogu da pozovem koeiju, Lidi.“
„Mej, to je tako blizu! Ne budi šašava!“
„Koeija je dobra ideja“, kaže majka dok ulazi u trpezariju. Nosi naoeare i staru belu jutarnju haljinu, s laganom vunenom maramom. Kako je samo ostarela!
Znam da sam potrebna Mej kao model. Uglavnom zato što bi inaee morala nekome za to da plaaa. Troškovi za modele – pa, vremenom umeju da se nakupe, a otac je u poslednje vreme neprekidno gnjavi kako mora sama da se snalazi i pokriva sve svoje izdatke, pa i one za atelje. „Razmisli sama, Mej“, rekao je jutros dok smo sedali za dorueak, „razmisli koliko nas sve ovo košta, i saberi koliko si ove godine zaradila. Moramo o tome da mislimo.“
Krajiekom oka primeaujem na aveniji dvojicu mladiaa; elega ntno su odeveni, razgovaraju i odseeno mašu rukama u hodu. Otvaram visoki prozor i na tren se naginjem preko malog balkona da bih bolje videla. Možda ih Mej poznaje? Možda idu ka nekom kafeu na Trgu Pigal, da puše cigarete i piju kafu i raspravljaju o umetnosti. Eesto vi?am takve muškarce kako sede ispred kafea kao što je onaj Degaov omiljeni, Le Rat Mort. Tamo idu i žene – ponekad, dok šetam sa Mej, vidim majke i bake kako zadovoljno sede, s lepuškastom decom, i jedu kriške lubenice i pitu od kajsija.
Jednom sam videla ženu kako sedi blizu mladiaa. Primetila sam kako joj miluje obraz usnama, kako joj ljubi vrat, i pre nego što sam stigla da odvratim pogled, zapazila sam izraz njenog lica, mešavinu hladnoae i znanja i zadovoljstva.
„Mislim da au danas otiai do Šume, da malo vežbam tvog konja“, kaže otac Mej vedro.
Gledam preko Mejinog ramena. Proueava uzorak koji sam odabrala kod Vorta, za veeernju haljinu bez ramena.
„Žuta svila ae savršeno da ti stoji“, kažem.
Mej diže pogled. Vidim da me proueava svojim slikarskim oeima. U sebi, uzmieem; oseaam se stidljivo, uvek, kada me neko gleda. Ona je moja mla?a sestra, eitavih sedam godina mla?a, podseaam sebe, bez obzira na to što su joj sada trideset i eetiri, ali se meni ponekad ipak eini da je mnogo starija do mene. Ne mogu a da se ne zapitam šta to vidi. Ja sam obiena kao vekna hleba.
Kao da mi eita misli, Mej se osmehuje. Nožiaem ljušti pomorandžu. „Moai aeš da gledaš u nešto drugo. Ovog puta aeš moai da eitaš novine.“
„Ah, da.“ Osmehujem se dok sedam za sto naspram nje. Mej me dobro poznaje, pošto su po mom malom posedu u ovoj republici Kasat dragocene knjige skrivene na mnogim mestima: u rašljama drveaa, ispod žbunja kupina, na klupama kraj potoka. Moja kuaica sazdana je od knjiga: engleskih i francuskih romana, a i zbirki poezije, zlatno obrubljenih stranica. Ja, koja sam u svemu tako umerena, koja se potpuno podre?ujem porodienom životu, postajem sasvim neobuzdana kada se na?em na svom posedu. Eitam satima, strastveno, i eeznem da kameni zid oko mene izdrži, da mala kapija ne oseti pritisak nieije ruke, da reza na njoj zar?a.
„Šteta što nismo doneli u Pariz više onog meda sa sela“, kaže majka, a naoeari joj kliznu niz nos. Piše Lizi spisak za kupovinu.
„Sigurna sam da i negde u Parizu možemo da na?emo dobar med“, na to ae Mej suvo. „Jutros nisi ni pipnula pomorandže, je li tako, Lidi?“ – pita, pružajuai mi paree. Kora na njenom tanjiru obrazuje sferu.
Uzimam krišku pomorandže.
„A šta kažeš da mi slikaš samo potiljak“, predlažem.
„Mais non, Lidi. Želim tvoje ljupko lice.“
Zaeikava me pogledom, i na tren ponovo jašem selom, u Zapadnom Eesteru, u Pensilvaniji. Rano je proleae, još se nije otopio sav sneg, i sigurno smo se pre više od godinu dana vratili s našeg dugaekog putovanja po Evropi. Robija smo sahranili u Nemaekoj. Zamišljam sebe kako jašem sa Alekom i njegovim prijateljem s Jejla Tomasom Hotonom. Dan je leden, i kada smo sjahali, skidam rukavice i pokušavam da zagrejem šake, prinosim ih ustima. Tomas stoji blizu mene. „Hladno ti je?“ – pita dok mi uzima šake, trlja ih, diže ih do pola puta ka svojim usnama.
„Šta kažeš za profil?“ – pita Mej.
„Ako ae to da ti pomogne, Mej, slažem se.“
„Tvoja pomoa mi je neprocenjiva. Poeeaemo sutra ujutro.“
Razmišljam o tome kako ae sutra biti miran dan, kako je Zapadni Eester nestao u prošlosti, zajedno s Filadelfijom i Pitsburgom, kako ovde u Parizu živim novim životom, razgovaram s majkom i ocem, eitam roman, razgledam uzorke, a pri tom se sve vreme nadam kako au na neki eudesan naein pobeai od svog stanja i ponovo postati zdrava. Razmišljam o sporom silasku na aveniju, niz pet spratova, i sporoj šetnji sa Mej, kroz rano septembarsko jutro. Više volim duži put, Avenijom Triden do parka kod Trga d’Anver, zbog drveaa, zelenog ostrva. Onda hodamo do užurbanog Bulevara De Rošuar i Bulevara Kliši, da bismo napokon stigle na Trg Pigal, a moje telo sve više napadaju i uzbu?uju mnogobrojne pojave: trolejbusi, radnici, prodavci, ploeni ci pred kafeima još vlažni od pranja, miris kafe i hleba, kao i konjske balege.
„Sutra ujutro, da“, kažem, dok se oseaam zabrinuto ali hrabro, i zamišljam svoj brodia bušnog korita kako plovi za veaom la?om moje sestre, sam Bog zna kuda.
II
Tonem u meku zelenu fotelju u Mejinom ateljeu, s novinama u rukama.
Jutros posle dorueka, majka me je desetak puta pitala da li se zaista oseaam dovoljno dobro, i zahtevala da Mej slika samo sat vremena, najviše dva. Dok sam stavljala kapicu i navlaeila rukavice, i otac je poeeo da brine. „Lidi, da li ti je toplo?“ – upitao je. „Mej, zapamti da ona na svakih pola sata mora da ustane da se protegne.“ Onda je pozvala Lizu da donese „papuee za gospo?icu Kasat, i – šta kažeš za jastuee?“ Nakon sve te pometnje, kao i obieno, poeinjem da se pitam eemu uopšte poziranje. Ako se iscrpem i pre nego što stignem do vrata našeg stana, kako uopšte smem i da pomislim da au pomoai Mej?
Osluškujem neprekidni žagor i vrevu grada kroz prozor Mejinog ateljea, i razmišljam o radnjama kraj kojih smo jutros prošle i o tome kako su eak i u ovoj obienoj eetvrti toliko zavodljivije od onih koje pamtim iz Amerike. Svaki izlog me mami neeim ukusnim ili finim: pralinama, cveaem, posteljinom i svilom. „U pore?enju sa ovim, Amerika izgleda prilieno pusta, zar ne?“ – rekla mi je Mej prošle nedelje, i u pravu je, donekle. Prodavnice kao što su one u blizini nove opere i Tiljerija zapanjuju i najbogatije naše amerieke prijatelje. Svi oni hrle i do Bon Maršea, i drugih grands magasins, koji su ispunjeni slojevima i slojevima stvari za kupovinu, poput svadbenih torti. Filadelfija ne može da se poredi, a ipak mi ponekad nedostaju tamošnje skromne radnje. Postoji nešto u uzdržanosti što mi prija.
Pti žurnal mi postaje apsurdno težak i ruke me bole. Proeitala sam sve elanke, i kolumne i reklame, i sada žalim što nemam knjigu. „Žene se uvek prikazuju kako eitaju knjige“, rekla je Mej dok smo se jutros smeštale. „Novine su savršene. A koje su bolje od Pti žurnala? Krajnje je savremen. Pokazuje da si žena koja razmišlja.“ Ja me?utim žudim za romanom koji sam juee zapoeela i ostavila na krevetu – Madam Bovari. Eitam ga po drugi put, i sada u njemu uživam još i više nego dok sam bila mla?a.
III
Dok poziram, priseaam se kako je majka uživala dok je prošlog proleaa pozirala za svoj portret. Volela je da potcenjuje svoju pomoa – „Samo se zavalim u fotelju i eitam novine“, rekla bi odmahujuai rukom – ali se einilo da je sreanija nego obieno, kao da joj je u ateljeu dat neki drugi život, bezbrižniji, sjajniji i otmeniji od svakodnevnog. Oeeva razdražljivosti i zahtevi kao da su do nje dopirali kroz neku izmaglicu. „Da, dragi“, rekla bi radosno, „sigurno au se sutra vratiti na vreme za rueak“, ili: „Naravno da au sutra pisati Aleku i Gardneru.“
Kada sam prvi put videla majeinu sliku, delovala mi je nemarno, Mejini potezi eetkicom smelo, majein deshabille kao pravi metež boja. Osetila sam divljenje, ali i ljubomoru. To svetlucanje, taj oseaaj – kako li je, za ime Boga, to stvorila? Slika je prikazivala majku, jednostavno nju, s naoearima, kako eita novine kao bilo kog obienog jutra. A ipak je Mej bojom uhvatila oseaanje, eitav trenutak. Bila je jednako upeeatljiva kao slike Berte Morizo,* a meni se više svi?ala od bilo koje slike njenih prijatelja, pa eak i Renoara.
Kako se samo Mej osmelila! Da slika obienu ženu u jutarnjoj haljini dok eita Figaro, a da joj slika tako igra, da ne bude vezana svime onim što su je ueili, ili slikama koje svakog proleaa kaee u Salonu, tako mraenim i klasienim. Majka je pohvalila Mejinu sliku na svoj uobieajeni, neusiljen naein – „Ljupko svetlo, zar ne, Lidi, i vidi samo kako je Mej upotrebila ogledalo!“ – ali sam znala da je ponosna.
IV
Oko pravougaonika Pti žurnala, parket Mejinog ateljea sija. Vidim rub jednog njenog turskog ailima, onog ružieastog i sivog, sa zamršenim šarama. Ruke i ramena me bole.
„Šolju eaja, Lidi?“
„Da, hvala.“
„Terala sam te da poziraš d uže od sat vremena. Majka bi se razbesnela.“
Dok odlažem novine, u vrhovima prstiju oseaam nešto nalik na ubode igle. Male zlatne kazaljke na satu iznad kamina kažu da je pola jedanaest.
Mej se kreae po ateljeu sa svojom uobieajenom hitrinom. Leti tamo-ovamo kao ptica. Vitka je, zapravo skoro premršava. Dok otvara limenku sa eajem, mislim na majku, kada je bila mla?a i zdravija, kako nam nedeljom sprema eaj, gde god da smo živeli, i zamišljam i Mej, kao malu devojeicu na poniju, lica tvrdoglavog i ozarenog. „Daj da ja probam“, govori Aleku i meni, dok Robi posmatra s kapije. Njoj su eetiri godine, a meni je sigurno oko jedanaest, Aleku je devet, a koliko bi Robi imao? Sedam? Na livadi smo, pored našeg seoskog imanja Hardvika, pre selidbe u Filadelfiju. Alek i ja volimo da skaeemo na konjima preko malih prepona. Livada u Hardviku upravo je pokošena, a zemlja je neravna. Robi se ljulja na kapiji, i „Pusti mene da probam“, kaže ona ponovo. „Premala si“, odgovara Alek, ali je sledeaeg trena ona u vazduhu, njena mala figura diže se tek koji pedalj iznad le?a ponija, i uskoro skaee, opet i opet, a Alek viee: „Bravo, Mame!“, a ja vieem: „Pazi!“ Besna sam na nju zato što nikada ne sluša. Te noai za veeerom, kada poeinjem da prieam šta se desilo, Mej i Robi me prekidaju, a onda otac kaže da bi ona trebalo da ide na easove jahanja s nama, kad vea toliko želi da skaee.
Dok mi donosi eaj, Mej me podseaa na sirenu; kao da plovi, proseca talase. Na trenutak se pitam kako je to biti slikar. Kako se jedna žena odlueuje na to? Ili joj to samo do?e, kao dar s nebesa?
„Et bien, izgledaš zamišljeno, Lid.“
Osmehujem se, prolazim rukom kroz vazduh ispred nosa, kao da govorim: nije to ništa. Dok pijuckam eaj i šetam po Mejinom ateljeu, proueavam neke njene slike: žena drži zalogaj za psa, žena eita, skice majke pored svetiljke kod kuae. Nailazim i na jedan Mejin autoportret, mali gvaš na hartiji, i mislim o tome koliko je upeeatljiviji od nekih drugih njenih slika, i kako ona na njemu eudno izgleda, nimalo nalik na sebe. Deluje ozbiljno i prefinjeno, oslonjena na zeleni jastuk. Haljina joj je prelepa, ona bela koju joj je sašila madam Anž, ali joj je lice tužno, a i tvrdoglavo.
Smela je ona, i nimalo nalik na druge žene.
„Ova ti se svi?a?“ Mej mi je prišla.
„Da. Pa, ’svi?a’ možda i nije prava ree.“
„Nije?“
„Rekla bih da je moana.“
„Pa, ne smeta mi da budem moana!“ Mej me hvata pod ruku.
„Da, a divim se i haljini.“
„Ti si mi pomogla da na?em materijal za tu haljinu, Lidi, tu te souviens?“
Pomišljam kako Mej na tom autoportretu izgleda kao da je neko gleda, da je gleda neko drugi, hoau da kažem, ne ja ili majka. Mislim na Degaa. U poslednje je vreme toliko eesto s njim, zasigurno se izuzetno divi njegovim slikama, a i uei od njega, o boji, i uglovima i tehnikama poteza, i prikazivanju obienog života.
Slika, me?utim, prikazuje više od svega toga; kao da ju je Mej naslikala osvrauai se preko ramena.
Prevodilac: Nikola Pajvaneia
Izdanje: 1
God
