Mala smrt u Lisabonu
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
Robert Vilson Pisac: Robert Vilson ISBN: 86-7436-218-4 Ilustracija: Ne Izdavae: Laguna Dostupnost: do ...
Pročitaj cijeli opis
20,00 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Mala smrt u Lisabonu. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX00038610
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Pisac: Robert Vilson
ISBN:
86-7436-218-4
Ilustracija:
Ne
Izdavae:
Laguna
Dostupnost:
do 7 dana
Šifra:
N0158
Broj strana:
475
Težina:
581 g
Evropa, godina 1941: Rijetko gdje se u svijetu živi tako burno kao u Lisabonu, gdje se nacisti i saveznici bore za prevlast. Iberijsko poluostrvo postalo je sigurno uporište za prijetnju koja se nadnosi nad Starim kontinentom. Klaus Felsen, na silu odvueen iz svoje berlinske fabrike i prinu?en na službovanje u SS-u, biva uvueen u tajnovitu bitku za rudu od koje zavisi ishod Hitlerovog blickriga. Tu, na krajnjem evropskom jugozapadu, Felsen ae upoznati eovjeka koji kuje zavjeru nesagledivih razmjera, eiji ae mraeni plodovi biti ubirani do kraja 20. veka.Lisabon, godina 1998: Inspektor Ze Koeljo bori se protiv sumnjive pasivnosti svojih kolega u istrazi povodom brutalnog ubistva jedne mlade djevojke. Njena šokantna seksualna istorija u žiži je interesovanja istražnih organa, ali Koeljo proniee u suštinu eudovišnog zloeina i otkriva tajne razloge djevojeine smrti. Istraga ae ga vratiti u vreme velike portugalske revolucije 1974. godine i još dublje u prošlost, u epohu fašistiekog režima. Uskoro ae u toj nepredvidivoj misiji naiai na zastrašujuaeg protivnika.
ODLOMAK
Ležala je na ailimu od borovih iglica, gledajuai ka suncu kroz grane, preko razbarušenih šišarki i krupnih listova koji su se njihali kao omamljeni. Da, da, da. Razmišljala je o nekom drugom vremenu, nekom drugom mestu gde je, jednom, osetila miris borovine, rezak vonj smole u nozdrvama. Pod stopalima joj tada beše pesak, da, i more je bilo tu, nedaleko od školjke koju beše prislonila na uho osluškujuai huku i udare talasa. Sada je einila nešto naueeno pre mnogo godina. Zaboravljala je. Brisala iz pamaenja. Ponovo ispisivala mala poglavlja liene istorije. Oslikavala neku drugaeiju predstavu o poslednjih pola easa, od onog trenutka kad se okrenula i, osmehujuai se, doeekala pitanje: „Je l’ biste mogli da mi kažete kako da...“ Ne ide to lako, to sa zaboravljanjem. Eim bi zaboravila jednu konkretnu stvar, sada njenom rukom prepisanu, iskrslo bi nešto drugo što je tako?e vapilo za preradom. A sve je vodilo ka ishodu koji nije želela; da na kraju zaboravi ko je ona sama. Ali, ovoga puta, eim bi joj ta ružna misao pala na pamet, odagnavala bi je svesna da je za nju bolje da se prepusti datom trenutku i da se unapred, iz taeke sadašnjosti, kreae prateai milimetarski sled easaka što naviru. „Ove borove iglice ae mi se fosilizovati u debelom mesu“ – eto, dotle je njena misao u ovom trenu želela da ide. Laki povetarac podseti je da je izgubila gaaice. Dojke su je bolele, stešnjene grudnjakom. Pa opet misao pritisnu. „Vratiae se on. Video je on to, video, meni na licu. Na licu mi je video da ga poznajem.“ I, zaista ga je poznavala, ali nije mogla u prostoru da ga smesti, niti imena da mu se seti. Prevrnu se na bok i zvuk nalik šuštanju cerealija kad ih, za dorueak, posipamo mlekom, izmami joj osmeh. Pridiže se na kolena i išeupa oštru borovu iglicu vršcima prstiju, otupelim od silnog grickanja noktiju; na jednom se jasno videla crvena linija osušene krvi. Ona istrese iglice iz svoje ravne plave kose, a onda zaeu korake, teške korake. Eizme na smrznutoj travi? Ne. Miei se odatle. Nije, prosto, mogla da se uspaniei toliko da bi se pokrenula. Nikada, u stvari, i nije mogla u sebi da pribere dovoljno straha koji bi je naterao da se pomeri. Kao celuloidna traka, kroz glavu joj sevnu film, i ona opazi malu plavokosu devojeicu kako sedi na stepenicama, plaee i piški u gaaice jer ju je on jurio i jurio, a ona ne može da podnese da je neko juri. Pa onda ta žurba. Juriš. Izliv zastrašujuae energije. Promaja koja duva uz stepenice, zviždanje podno vrata. Sile se udružuju. Daleko, a negde u kuai, vrata lupaju. Tup udarac. Dinja pada na ploeice. Kožica se rascvetava. Roze meso. Njena plava kosa najednom pocrvenela. Otvara se rascepina u lobanji. Iglica je bode u eelo. Pred njenim velikim plavim okom otvara se crnilo nekog kanjona.
Deo prvi
Prvo poglavlje
15. februar 1941, SS barake, Unter den Ajhen, Berlin-Lihterfelde.
Eak i za ovo doba godine, noa se prerano spustila. Snegom bremeniti oblaci, niski i teški poput dirižabla, dovedoše vojnike u kantinu ranije, pre zamraeivanja. Nije to, istina, bilo neophodno. Puka procedura. Neae nieiji bombarderi doleteti po ovakvom vremenu. Niko ovamo nije dolazio od poslednjeg Božiaa.
Kelner u kantini, esesovac, u beloj jaknici i crnim pantalonama, spusti poslužavnik sa eajem pred nekog civila, koji ne podiže pogled s novina premda ih uopšte nije eitao. Kelner se zadrža tu malo, a onda ode do vojnika. Napolju je sneg ogrtao predgra?e velom tišine, i njegova nagomilana belina punila je kratere, kuae koje uništiše minobacaei, stradale krovove, i neeujno ravnala izbrazdane sokake, oblaeeai ulieno crnilo u novu uniformu, jednolieno, rutinski.
Civil nasu sebi šolju eaja, poteže iz džepa srebrnu kutiju i izvadi cigaretu od crnog turskog duvana. Onim krajem bez filtera lupio je dva-tri puta o poklopac kutije, na kojem, goticom, behu ugravirani inicijali „KF“, pa onda suv papir aušnuo na donju usnu. Kresnuo je cigaretu srebrnim upaljaeem, sa ugraviranim „EB“, koji nakratko beše, hajd’ da kažemo, pozajmio od nekoga. Onda podiže šoljicu.
Eaj, da, eaj – pomisli on. Kud se dede dobra stara, jaka crna kafa?
Nabijeni duvan u cigareti pucketao je dok ga je on ceveio, oseaajuai kako mu krv grgolji u venama. Dve mrlje od pepela obrisa sa novog crnog odela. Masivno tkanje i preciznost jevrejskog krojaekog dejstvenija podsetiše ga zbog eega više nije u stanju ni sam u sebi da uživa kao što je nekada uživao. U svojoj trideset drugoj godini, bio je uspešan poslovni eovek koji zara?uje više nego što je i sanjao da ae zara?ivati kad poraste. A sada je, eto, iskrslo nešto i pretilo da mu preseee priliv novca. SS. Postojali su ljudi koje nije mogao da izbegne. Zbog tih je ljudi, upravo, bio zatrpan poslom, zbog njih je njegova fabrika – Neukölln Kupplungs Unternehmen – koja proizvodi delove za železnicu, radila punim kapacitetom, i zbog toga je angažovao arhitektu da isplanira dalji razvoj. Imao je status förderndes mitglied-a, sponzora-prijatelja SS-a, što znaei da mu je pripalo zadovoljstvo da ljudi u tamnim uniformama izlaze zbog njega noau u grad kako bi mu obezbedili dovoljno posla za predstojeai period. Nije to, naravno, bilo u rangu privilegija koje je uživao prijatelj rajhsfirera, Freunde der Reichsführer-SS, ali je podrazumevalo izvesne prednosti i, kako je sada jasno uvi?ao, odre?enu odgovornost, dabome.
Živeo je sa tim mirisom kuvanog kupusa i spreja u barakama Lihterfeldea, ima vea dva dana, ugmizao u vojnieki svet oberfirera, brigadefirera i grupenfirera. Ko su svi ti ljudi u uniformama sa mrtvaekim glavama, ko su ti beskrajno znatiželjni likovi? Šta li rade po ceo dan kad ne dovode u red dela svojih dedova i pradedova? U ratu smo sa celim svetom, a oni se bave, i to im je jedino bitno – porodienim stablima. Pa još i vas na?u da pitaju za vaše pretke.
Nije on bio jedini kandidat, ne. Bilo je tu i drugih poslovnih ljudi, jednoga je prepoznao. Svi su radili sa metalima. On se nadao da je procenjeno kako su, ?uture, zreli za tender, ali suština nije bila u tehniekom domenu, sve je bilo na striktno lienom planu, što je znaeilo, izvan svake sumnje, da je on p eeen za novi posao.
Pojavi se neki asistent, ili a?utant, ili ko zna kako se vea zovu takvi tipovi. Zatvori za sobom vrata, brižljivo i neeujno, kao bibliotekar. Uvidevši da ih je zatvorio kako valja, zadovoljno klimnu glavom, a našem biznismenu zatitraše živci.
„Her Felsen“, reee a?utant, i sede preko puta širokih, povijenih ramena tamnokosog civila.
Klausu Felsenu zaigra stopalo pod stolom, i on podiže švapsku glavudžu poeastivši pridošlicu laganim treptajem plavosivih oeiju, ukotvljenih podno namreškanog svoda gustih obrva i naboranog eela.
„Sneg pada“, prozbori Felsen.
A?utant, kome je bilo teško da prihvati kako je SS, eto, spao na to da uopšte registruje ovakve... ovakve jadne seljake sa nedopustivo slabim smislom za jezike, pa još kao ozbiljne kandidate za ozbiljan posao – prosto ga je ignorisao.
„Dobro vama ide, gos’n Felsen“, reee a?utant brišuai naoeare.
„O, imate neke nove informacije u vezi s mojom fabrikom?“
„I ne baš. Vas, naravno, smatraju...“
„Dobro ide vama, htedoste da kažete, a ja gubim novac.“
Nervozni pogled a?utantov lebdeo je nad Felsenovom glavom kao podsuknja smerne device.
„Igrate karte, gos’n Felsen?“ – upita on.
„Moj ae odgovor biti isti kao i prošli put – igram sve sem bridža.“
„Ovde u kantini veeeras organizujemo kartaško veee. Biae tu i neki SS oficiri visokog ranga.“
„Igraau poker sa Himlerom? Zanimljivo...“
„Sa SS grupenfirerom Lererom aete igrati, ako aemo pravo.“
Felsen slegnu ramenima; to mu ime nije bilo poznato.
„I, to je to? Lerer i ja?“
„I SS brigadefireri Hanke, Fišer i Volf, koje ste vea imali prilike da upoznate, i još jedan kandidat. U tome prepoznajte svoju priliku, je l’ te... priliku, naposletku, da vas oni upoznaju, i to u opuštenoj atmosferi.“
„Poker još ne smatraju igrom za degenerisane?“
„Reai au vam da je SS grupenfirer Lerer zreo, pravi igrae. Mislim da...“
„Ovo, raeunam, i ne bih želeo da eujem.“
„Pa, može vam biti od koristi ukoliko... eh... izgubite. ..“
„Eh... mislite, malo više novca?“
„Vratiae vam se.“
„Znaei, vi me finansirate?“
„Ne baš... Ali, vratiae vam se na drugi naein.“
„Poker...“ – reee Felsen, kao za sebe, dokonajuai u kakvom ae to opuštenom ambijentu partija biti odigrana.
„To je jedna baš... internacionalna igra“, reee a?utant ustajuai. „Onda, u sedam. Ovde. Crna kravata ae vam pasovati, cenim.“
Eva Brik je sedela u sobici stana na drugom spratu zgrade u Kurfirštenštrase, u centru Berlina. Sedela je za stolom i na sebi imala samo kombinezon ispod glomaznog bademantila od crne svile s izvezenim zlatnim zmajevima. Vuneno aebe prebacila je preko kolena. Pušila je, igrajuai se kutijom šibica, i razmišljala o novom posteru koji je osvanuo na tabli nakaeenoj na zgradu gde je stanovala. Poster je davao na znanje: „Nemaeke žene, vaš vo?a i vaša zemlja veruju u vas.“ Razmišljala je o tome koliko ova poruka, zapravo, odaje nervozu i nepoverenje – nacisti, ili možda tek Gebels lieno, podsvesno su takvim notama otkrivali duboki strah od teško odredive misterije koju sa sobom nosi lepši pol.
Misli joj skrenuše s propagande, pa se zapletoše u problematiku noanog kluba koji je vodila na Kurfirštendamu, Die Rote Katze*. Posao joj je procvetao, ima tome dve godine, iz prostog (i jedinog) razloga što je Eva dobro znala šta muškarci vole. Njoj je bilo dovoljno da pogleda neko devojee i namah spazi da li mala ima ili nema ono što ae raspaliti muške strasti. Nisu to bile nužno lepe devojke, ali poslovieno su imale nešto osobeno, kao recimo velike, plave, nevine oei, uzana, duga, ranjiva le?a, ili stidljiva ustašca, naizgled tako nespojiva sa apsolutnom podatnošau i spremnošau tih devojaka da ueine sve što bi muškarcu moglo da padne na pamet.
Evina se ramena ukrutiše i ona ukloni aebe kojim se beše obmotala sedeai u stolici. Malo joj se beše zavrtelo u glavi jer je brzo ispušila cigaretu, tako požudno da je tamo gde obieno ostaje opušak, dreždala dugaeka, tanušna i naoštrena spržotina. Ovo bi joj se doga?alo samo kad je baš iznervirana i kad razmišlja o muškarcima koji joj idu na živce. Muškarci su je vazda darivali samo problemima; nikada joj se nije dogodilo da je neko muško problema oslobodi. Njihov je posao – barem joj se tako einilo – da iskomplikuju život. Njen ljubavnik je, valjda, najbolji moguai primer. Šta je to njemu falilo da jednostavno eini ono što mu valja einiti i samo je, je li, voli? Zašto je morao da je poseduje, da nasrae, da okupira njenu teritoriju? Zašto je morao da otima? Ona hitnu kutiju šibica preko stola. Da, on je poslovan eovek, a poslovni ljudi to, mogla je da pretpostavi, i rade u životu – skupljaju stvari.
Nastojala je da batali misli o muškarcima, naroeito o svojim mušterijama i njihovim posetama, o tome kako navraaaju u njene odaje, iz kluba pa uz stepenice, gde bi sedeli, pušili, pili i šarmirali je dok ne dobiju ono nešto posebno što žele, a to je uvek bilo nešto stvarno posebno... Trebalo je, brate, doktor da postane, jedna od onih doktorki novodobnih, što te odgovaraju od ludila; kako je rat odmicao – primetila je – i ukusi njenih mušterija osetno su se menjali. Normalno je danas – osetila je to na svojoj koži – da u cenu ukljueiš i podnošenje bola. I, možda, tek da se ponovo vaspostavi narušena ravnoteža, nanošenje bola. A onda bi se, odnekud, pojavio muškarac koji bi tražio nešto što ni ona sama, sa svim iskustvom, nije znala da li ae moai da mu priušti. Da, konkretno, bio je to jedan tako tih, naoko beznaeajan, zatvoren eovek, ne biste nikad pomislili šta mu je na umu...
Neko joj zakuca na vrata. Ona utuli cigaretu, odbaci aebad i pokuša, hitrim pokretima ruke, da napujda nešto života u izmrcvarenu kosu, ali joj ponestade volje kad se, bez trunke šminke na licu, spazi u ogledalu. Samo se još više umota u bademantil, dobro zategnu kaišeia i ode da otvori vrata.
„Klause“, reee Eva, nagnavši osmeh na usne. „Nisam te oeekivala.“
Felsen je prieepi još sa vrata, poljubivši je žestoko u usta, oeajan posle dva dana provedena u baraci. Ruka mu skliznu niz njena le?a. Ona po diže šake, vea u pesnice savijene, i odbi se od njegovih grudi.
„Mokar si“, reee Eva, „a ja sam se tek probudila.“
„Pa?“
Ona se povuee u dubinu prostorije i okaei njegov šešir i kaput na eiviluk, pa ga povede do sobice. On ju je, lako hramljuai, sledio. U dnevnoj sobi nikada nije radila, više je volela manje odaje.
„Jesi li za kafu?“ – upita ga ona, uzmieuai ka kuhinji.
„Mislio sam da bi...“
„Odlieno. A rakijicu?“
On slegnu ramenima i pre?e u sobicu. Seo je za sto, na onu stranu gde mušterije obieno sedaju, zapalio cigaretu i pljuckao trunke duvana. Eva se pojavi sa dve šolje kafe, flašom i eašama. Ukrade mu jednu cigaretu, a on joj pripali.
„Baš sam se pitala gde je ovaj“, reee ona, uzimajuai mu, neraspoloženo, upaljae iz ruke.
Usne joj sad behu namazane ružem, a i kosu beše rašeešljala. Ona iskljuei telefon iz zida, da razgovaraju na miru.
„Gde si bio ovih dana?“ – upita Eva.
„Radio sam.“
„Problemi na poslu?“
„Više bi mi odgovaralo da stvarno ima problema.“
Sipala je sebi kafu i nasula malo rakije. Kad je i njemu htela da dolije, Felsen rukom pokaza da nema potrebe.
„Kasnije“, reee on, „baš mi se pije eista kafa. Vea dva dana mi daju samo eaja, preko glave mi je.“
„Koji to ’oni’?“
„Esesovci.“
„Tako su brutalni ti momci“, reee ona, i nehotice ironiena, bez osmeha. „Šta ti esesovci hoae od slatkog švapskog s
