Milarepa
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
Erik Emanuel Šmit Pisac: Erik Emanuel Šmit ISBN: 86-7436-156-0 Ilustracija: Ne Izdavae: Laguna Dostupnost:
Pročitaj cijeli opis
12,00 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Milarepa. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX00038675
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Pisac: Erik Emanuel Šmit
ISBN:
86-7436-156-0
Ilustracija:
Ne
Izdavae:
Laguna
Dostupnost:
rasprodano
Šifra:
N0108
Broj strana:
70
Težina:
210 g
Simon svake noai sanja isti san eije ae mu znaeenje otkriti jedna enigmatiena žena: on je reinkarnacija Milarepinog strica (Milarepa je euveni tibetanski isposnik iz XI veka) koji je prema svom sinovcu oseaao neoprostivu mržnju. Da bi prestao da kruži iz tela u telo, Simon mora da ispriea prieu o toj dvojici ljudi. Tokom priee poistoveauje se s njima do te mere da povremeno zaboravlja na svoj identitet. Ali gde uopšte poeinje san, a gde se završava stvarnost?U ovom monologu, koji je istovremeno i novela u duhu tibetanskog budizma, Erik Emanuel Šmit nastavlja svoje filozofsko traganje za istinom: da li stvarnost postoji nezavisno od naeina na koji je opažamo?
BESTSELER GODINE U FRANCUSKOJ!
ODLOMAK
Sve je poeelo jednim snom.
Visoke planine… na stenama neka gra?evina, neka crvena gra?evina, prigušene crvene boje, kao zalazeae sunce; malo niže, istrulele pseae lešine iznad kojih zuji roj muva… Povijao sam se pod vetrom. U snu sam hodao po zemlji, ali sam imao utisak da sam strašno visoko, negde iznad sebe, iznad tog pomršavog tela, suvog kao saraga. To i jeste i nije bilo moje telo. Kroz moje vene je tekla nepresušna mržnja koja me je nagonila da po planinskim puteljcima tražim eoveka koga sam hteo da umlatim štapom; moja mržnja je bila toliko jaka da je na kraju, poput nekog crnog vruaeg mleka, poeela da kipi. Trgao sam se iz sna.
Ležao sam sâm, potpuno sâm, u postelji u koju svaku noa ležem, u svojoj sobi na Monmartru, pod pariskim nebom.
San mi se ueinio zanimljivim.
Me?utim, i sledeae noai sam usnio isti san.
Kako nastaju snovi?
I zašto je ovaj govorio baš o meni?
Svake noai bih se našao na nekom dugom kamenitom puteljku, sa istom željom za osvetom u grudima. Uvek je bilo pseaih lešina i uvek sam sa sobom nosio štap kojim je trebalo da umlatim onoga kog sam tražio.
Poeeo je da me hvata strah. Obieno se snovi pojave i nestanu. Ovaj san je poeeo da se ustaljuje! Pohodio sam dva podjednako postojana i utemeljena sveta: ovde, u Parizu, dnevni svet u kome sam se stalno sudarao sa istim nameštajem i istim ljudima, u istom gradu, i tamo – ali gde tamo? – svet visokih kamenitih planina u kome sam hteo da ubijem nekog eoveka. Ako je taeno da se snovi ponavljaju na javi, kako ne poverovati da je san drugi život? Koja vrata mi je otvorio moj san?
Odgovor na to pitanje dobio sam dve godine kasnije, od jedne žene.
Žena je bila neuhvatljiva kao i dim njene cigarete; sedela je u dnu kafea u kome sam obieno doruekovao.
Sedela je sama, pogleda uprtog u kolutove dima koji su je obavijali. Grizao sam svoj kroasan posmatrajuai je mahinalno, bez nekog posebnog razloga, prosto zato što je bila jedno od onih biaa koje posmatramo a da ni sami ne znamo zašto nam privlaee pogle d.
Žena je ustala i sela naspram mene. Uzela mi je kroasan iz ruku i dovršila ga. Uradila je to tako prirodno da nisam ni pokušao da je spreeim. Zatim me je pogledala pravo u oei i rekla mi:
„Ti si Svastika, stric Svastika. Ti si eovek zbog koga se desilo sve što se desilo. Ti si kamen spoticanja na poeetku puta.“
„Mislim da se varate“, jednostavno sam joj odgovorio. „Ja sam Simon.“
„Ne“, rekla mi je.
„Ma kad vam kažem, ja sam Simon, vea trideset osam godina.“
„Ne znaš ti ništa“, izjavila je odseeno. „Zoveš se Svastika. Vea vekovima lutaš planinama snova pokušavajuai da okaješ grehe. Hteo bi da se oslobodiš mržnje. To ae ti poai za rukom jedino ako isprieaš prieu o svome protivniku, prieu o Milarepi*, najveaem od svih isposnika. Kada budeš isprieao tu prieu sto hiljada puta, oslobodiaeš se najzad samsare, neprestanog kruženja iz tela u telo.“
Vratila se za svoj sto i nestala iza plavieastog, treperavog zida od dima. Ponavljala je:
„Sto hiljada puta, euješ li me, sto hiljada puta…“
Naravno, pomislio sam da s njom nešto nije u redu, ali sam upamtio imena koja je pomenula: Svastika i Milarepa, stric i sinovac. Potražio sam podatke o njima. U biblioteci sam pronašao pesme moanog i uzvišenog jogija Milarepe. Otišao sam na Tibet jer sam hteo da vidim taj „krov sveta“. Proeitao sam pesme koje je ostavio svojim sledbenicima, i na kraju, s trideset osam godina, shvatio da se zaista zovem Svastika, i to vea devet vekova.
Kroz snove mi je reeeno da sam bio pas, mrav, glodar, gusenica, kameleon i zunzara. Bilo mi je dato premalo ljudskih života da bih uspeo da se oslobodim pripovedanjem. Dobijao sam sve neka bezvezna oblieja. Previše eesto sam bio pacov ili miš i previše eesto sam završavao u zamci ili u maejem stomaku. Moram da iskoristim priliku dok sam u ovom telu. Po nekim mojim proraeunima i po snovima, blizu sam stohiljaditog puta… Ili je možda devedeset devet hiljada devetsto devedeset deveti? Možda je ipak stohiljaditi?
S takvim brojevima eovek nikada ne može da bude siguran…
***
Priea poeinje u severnom delu središnjeg Tibeta. Bio sam pastir.
Jednog dana, ?avoli su zaposeli tela mojih koza i mojih jakova; poeela je da ih trese groznica. Životinje su jedva uspevale da se održe na nogama i stalno su gubile ravnotežu; uginule bi posle nekoliko dana, u balama. Ostao sam bez igde ieega.
Sa svega nekoliko zavežljaja stigao sam sa ženom i sinovima u dom svog ro?aka u Kjagnacu. Ro?ak nas je lepo primio. U njegovoj kuai rastao je mali Milarepa, koji nam je potreao u susret eim smo stigli.
Seaam se njegovog prvog osmeha dok je stajao na pragu držeai otvorena vrata.
Kad je saznao šta nas je snašlo, silno se rastužio i poeeo da nas sažaljeva. Poljubio nas je i hteo da pokloni sve svoje igraeke mojim sinovima. A kada je video da je ženi i meni preostalo po jedno odelo, koje aemo moai da operemo jedino po lepom vremenu, zaplakao je. Za tren oka sam se, zbog njegovog sažaljenja, osetio vašljivim i dronjavim. Ponižavala me je njegova dobrota. Te veeeri mi je svojim jecajima dao do znanja da sam siromašan. Mislim da sam tada, te veeeri ispunjene Milarepinim suzama, shvatio da au ga mrzeti do kraja života.
Radio sam naporno. Bilo je lako zaraditi novac u toj oblasti. Za nekoliko godina uspeo sam da se lepo obogatim.
Milarepa je imao šest godina kada je ostao bez oca. Preminuli ro?ak mi je testamentom ostavio u zadatak da se brinem o njemu, njegovoj mla?oj sestri i majci. Sva njihova dobra – jakovi, konji, ovce, krave, koze, magarci, trougaono polje i parcele, kao i sve što je stajalo na tavanu, zlato, srebro, bakar, gvož?e, tirkiz, svila i letina – sve mi je privremeno pripadalo dok Milarepa ne postane dovoljno zreo da može sâm da se stara o kuai.
Pred ro?akovim beživotnim telom, oko koga su njegovi sedeli u suzama, odlueio sam da se mali Milarepa više nikada neae smejati onako kako se usudio meni da se nasmeje i da više nikad neae roniti one blagonaklone, premile suze, suze bogataša obuzetog sažaljenjem.
Isterao sam ga iz velike kua e i primorao njega, njegovu sestru i majku da rade.
Za nekoliko godina majka se pretvorila u potpuno slomljenu, krezavu i sedu staricu.
Sestra je po kuaama radila najteže fizieke poslove. Sâm Milarepa je ubledeo i smršao; njegova plava, ranije kovrdžava kosa, sada je bila puna vaši i gnjida. Ali je ipak rastao i pretvarao se u lepog mladiaa. Smatrao je da mu moja dobra pripadaju i eekao je da ih dobije. Išao je uspravna eela, verovao u pravdu i zvao me stricem. Štaviše, nije me smatrao lopovom. Mrzeo sam ga iz dna duše.
Kada je u dvadesetoj godini zatražio svoje nasledstvo, shvatio je da ga nikad neae dobiti. Silno me je izvre?ao i nakon toga se propio. Zorom su ga nalazili pijanog u jarku. Skliznuo je u proseenost. Najzad je pokleknuo.
Otišao je iz kraja. Nestao. Gotovo se moglo reai da sam se osvetio. Da bi moja osveta bila potpuna, trebalo je samo saeekati da njegova sestra definitivno poene da širi noge za pare, što je vea povremeno i einila kada ne bi uspela da isprosi dovoljno novca.
Sinovi su mi se poženili. Kuaa je bila puna veselih, trudnih snaha.
Moj imetak je rastao brzo koliko i njihovi stomaci. Eak se einilo da je proleae duže i zelenije. Moja supruga je nazivala to sreaom.
Ženio sam poslednjeg sina. Na dan svadbe, trideset pet zvanica uveliko se veselilo u gostinskoj sobi kada sam izašao sa ženom da izdam nare?enja posluzi. Da li je bilo pametno što smo izašli?
Jedna služavka je izbezumljeno istreala iz konjušnice.
„Gospodaru, gospodaru“, vikala je, „nema konjâ!“
Jurnuo sam. Boksovi su bili puni, ali ne konjâ, nego škorpija, pauka, žaba krastaea, zmija i punoglavaca. Sve je to mirisalo na crnu magiju.
Otreao sam da upozorim zvanice. Vea je bilo kasno.
Pastuvi i kobile spremni za parenje uleteli su u prostoriju gde se slavilo; uz pakleno rzanje, pastuvi su zaskakivali kobile, znojavih butova i s penom na gubicama, i svi ti konji koji su se propinjali i na sav glas iskazivali svoju želju za parenjem, silovito ržuai, ritali su se i u tom ritan ju udarali u zidove i stubove. Bio je dovoljan tren da se kuaa sruši, da grede popadaju i da krov propadne. Digao se ogroman oblak dima uz sveopšte krckanje kostiju i poslednje krike zadovoljstva i bezna?a.
A onda je nastala tišina, hladna, sveeana tišina, tišina velikih gleeera usred ledom okovane zime.
Trideset pet muškaraca i žena, me?u kojima i moji sinovi i snahe. Svi mrtvi. Žena i ja nismo eak bili u stanju ni da vrištimo ili da kukamo. Zašto nismo i mi stradali zajedno s njima?
U tom trenutku se pojavila Milarepina majka zvana Belo Krzno i zaigrala od sreae na ruševinama.
„Milarepa, sine moj, hvala ti! Sve si nas osvetio. Hvala što si sve ove godine ueio kako se bacaju eini. Ne žalim što sam ti dala sve što sam uspela da sakrijem da stekneš ovo znanje nad znanjima. Bravo, sine moj, i hvala!“ Digao sam se da je zgromim na licu mesta, ali su se seljani usprotivili.
„Ne diraj je, da nam se Milarepa ne osveti.“
Svako je izgubio ponekog u masakru koji je Milarepa izveo izdaleka. Svakog jutra poneko se dizao s namerom da ubije njegovu majku. Svakog jutra je bilo sve teže obuzdati ozloje?enog. Tada je Belo Krzno poeela svima da pokazuje pismo za koje je tvrdila da je od njenog sina Milarepe, me?utim, ja sam ube?en da ga je ona sama napisala.
U pismu je stajalo: „Majko, ako meštani nastave da se prema Vama ponašaju neprijateljski, napišite mi njihova imena i imena svih njihovih. Zahvaljujuai magiji, biae mi podjednako lako da ih usmrtim koliko da bacim malo hrane uvis. Uništiau ih do devetog stepena srodstva.“
Seljani su zatražili od mene da Milarepinoj majci vratim trougaono polje i otad su joj se ili smeškali, ili su je izbegavali.
Prevodilac: Ana Stošia
Izdanje: 1
Godina: 2004
Jezik: Srpski jezik
Vrsta uveza: Meki uvez
Pismo: Latinica
Velieina: 130x200
Zemlja porijekla: Srbija
Stanje: Nova
