Misionarsko polje
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
Vilijam Lendej Pisac: Vilijam Lendej ISBN: 86-7436-270-2 Ilustracija: Ne Izdavae: Laguna Dostupnost: d...
Pročitaj cijeli opis
13,00 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Misionarsko polje. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX00038693
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Pisac: Vilijam Lendej
ISBN:
86-7436-270-2
Ilustracija:
Ne
Izdavae:
Laguna
Dostupnost:
do 7 dana
Šifra:
N0199
Broj strana:
344
Težina:
450 g
Od nasilnog i šokantnog poeetka, kroz žive opise opasnih ulica bostonskog geta, do neodoljivo napetog završetka, Misionarsko polje jedan je od najuzbudljivijih trilera objavljenih posljednjih godina - djelo koje u sebi spaja inteligentnu, promišljenu i preciznu prozu sa akcijom od koje zastaje dah.U Versejlsu u državi Mejn ne dešava se mnogo toga – sve dok u brvnari kraj jezera ne bude otkriveno tijelo bostonskog tužioca koji je istraživao niz gangsterskih ubistava u tom gradu. Ben Truman, šef lokalne policije, kreae za Boston slijedeai nekoliko slabašnih tragova. Tamošnja policija mu jasno stavlja do znanja da nije dobrodošao, i on je svjestan da bi zaista trebalo to da prihvati i vrati se u svoju zabit. Velegradski zloeini sasvim su drugaeiji od svega sa eim je do tada imao posla.
Ipak, Truman odbija da ode. Uz podršku penzionisanog policajca koji zna sve tajne svog zanata, upliae se u istragu eiji koreni sežu do serije ubistava zapoeete još prije dvadeset godina.
ODLOMAK
Prolog
Žena na filmu leži na gumenom dušeku, lice joj je okrenuto ka suncu dok vrhovima prstiju prolazi kroz vodu. I plaža je u kadru, levo. Žena je trudna; košulja od indijskog platna koju nosi preko kupaaeg kostima ne prikriva ispupeeni trbuh. Diže glavu i gleda u kameru, a usta joj oblikuju reei „Prekidaj! Gasi to! Vidi na šta lieim!“ Kamera se trese, oeigledno od neeijeg smeha. Žena koluta oeima i zamahuje pesnicom, što liei na gest besa iz nemih filmova. Bez zvuka kaže kameri: „Zdravo, Bene“, a onda se pridružuje smehu pre nego što ponovo spusti glavu i nastavlja da pluta.
Žena je moja majka, a dete u njenom stomaku sam ja. Rano je leto, hiljadu devetsto sedamdeset i prva. Rodiau se mesec dana kasnije.
Taj kratki osmomilimetarski film (traje uvrh glave dva ili tri minuta) bio je jedna od najveaih dragocenosti moje majke. Držala ga je u žutoj kartonskoj kutiji, ispod grudnjaka i earapa, u prvoj fioci komode gde, mislila je, lopovi nikada ne bi gurali nos. U našem gradu nije bilo mnogo lopova, a onu nekolicinu nisu zanimali neizoštreni stari snimci trudnica. Me?utim, mama je bila ube?ena u njegovu vrednost i s vremena na vreme nije mogla da odoli porivu da zavuee ruku u fioku i opipa kutiju, tek da se uveri kako je još tu. Kada bi padala kiša, ona bi izvukla deset kila teški projektor i prikazivala film na zidu u dnevnoj sobi. Stajala bi kraj zida, pokazivala ka svom stomaku i objavljivala, s traekom bostonskog akcenta: „Eto te, Bene! Eto te!“ Ponekad bi postala setna i plaena. Mislim da smo snimak odgledali stotinu puta. Još mi se vrti u mislima, savršeno poznat, moj vlastiti snimak Kenedijevog ubistva. Nisam sasvim siguran zašto ga je moja majka toliko volela. Pretpostavljam da je on za nju beležio prelazak, trenutak jednake udaljenosti izme?u devojaštva i majeinstva.
Meni se, me?utim, taj film nikada nije dopadao. Nešto me u njemu uznemirava. Prikazuje svet koji me eeka, svet bez mene, a taj svet je potpun. Moj nastanak još nije ni nužan ni neophodan. Niko me nije u poznao, niko za mene ne zna. Ne postojim. Neka žena – ne moja majka, vea žena koja ae postati moja majka – maše i zove me po imenu, ali kome zapravo viee? Oeekuje me, u svakom znaeenju te reei. Ali oeekivanje je krhko. Doga?aji se granaju i dele i umnožavaju, i ona i ja se možda nikada neaemo sresti. A šta je s njom? Ko je meni ta davno nestala žena? Sigurno nije moja majka, ne može biti ništa tako stvarno. Ona je samo ideja, slika na zidu dnevne sobe. Ona je moja zamisao.
Prošlo je trinaest meseci od smrti moje majke, a ja se nisam potrudio da pogledam taj mali kotur u žutom relikvijaru. Možda au ga jednog dana naai, kao i filmski projektor, i ponovo au pogledati film. I onda ae biti tu. Mlada i nasmejana, živa i stvarna.
Pretpostavljam da je za poeetak ove priee ovo mesto jednako dobro kao i bilo koje drugo – kad smo vea kod trudne lepe mlade žene na jezeru, jednog vrelog letnjeg dana. Na kraju krajeva, nijedna priea nema apsolutni poeetak. Postoji samo trenutak kada poeinjete da je pratite.
Jedan drugi trenutak, pet i po godina kasnije. Jedan sat i dvadeset devet minuta posle ponoai, jedanaesti mart hiljadu devetsto sedamdeset devete.
Patrolna kola Bostonske policije mile niz aveniju Vašington, u kraju grada zvanom Misionarsko polje. Nešto škripi pod gumama: pesak, led. Put se ukršta sa železniekim nadvožnjakom. Fosforno svetlo. Kola staju ispred bara zvanog Kilmanrok pab, zdanja zgreenog u senci, sa neonskim reklamama u prozorima.
U kolima, policajac – njegovo ime nije važno – pesnicom briše vlagu s prozora, a onda posmatra neonske reklame: GINIS, BAS, a za njima jedna opštija koja obeaava DOBAR PROVOD. Fajront je u Kilmanroku oznaeen pre dvadeset devet minuta. Reklame bi trebalo da su vea pogašene.
Sad, razmislite na tren o tom policajcu. Da nije slueajno došao do bara ili da nije primetio te neonske reklame, ništa od onoga što sledi ne bi se desilo. U tom trenutku, pred njim stoji bezbroj razlieitih puteva – moguae istorije, stotine moguaih istorija. Može jednostavn o da se ne osvrne na reklame i nastavi da patrolira niz aveniju Vašington. Na kraju krajeva, ima li tu neeega zaista sumnjivog? Zar je tako neobieno da šanker po zatvaranju lokala zaboravi da iskljuei nekoliko reklama? Postoji tako?e moguanost i da policajac pozove pomoa. Lokal koji se zatvara primamljiva je meta za pljaekaše. Tu se radi s gotovinom, sav novac još je u kasi, vrata još nisu zakljueana. Nema euvara, samo šankeri i pijanci. Da, možda bi trebalo to da uradi, možda bi trebalo da saeeka pomoa. Ovo je Misionarsko polje, setite se; ovde valja biti na oprezu. A opet, pozornik koji radi od ponoai do osam može da obi?e i po pedesetak lokala pre kraja svoje smene. Ne može da zove pomoa baš svaki put. Ne, u ovom slueaju nema razloga da naš policajac uradi nešto slieno. Doneae ispravnu odluku, a ipak – kako objasniti ono što ae uslediti? Maler. Slueajnost. Bezbrojna nasumiena grananja i nizovi doga?aja doveli su ga na to mesto, u taj eas. To je kraj jedne priee, ili nekoliko njih, i poeetak jedne druge priee, ili nekoliko njih.
Pomislite i na sledeae. Dok policajac sedi u kolima ispred Kilmanrok paba – igra se s radiom, razmišlja šta da uradi, razmišlja mrzi li ga da u?e – meni je pet godina, spavam u krevetu u zapadnom Mejnu, nekih eetiristo pedeset kilometara dalje.
Vratimo se našem policajcu. Odlueuje da u?e, kaže šankeru da zatvori, možda mu malo pripreti prijavom KAP-u, Komisiji za alkoholna piaa. Jaka stvar. Javlja svoj položaj centrali. „Bravo-eetiri-sedam-
-trojka, izlazim kod Kilmanroka na Misionarskoj aveniji. Bravo-eetiri-
-sedam-trojka, prijem.“ Glas mu je bezbrižan. Rutina.
Onda policajac naleae na oružanu pljaeku.
U Kilmanroku, žilav eovek, narkoman po imenu Deril Sajks, prislanja beretu kalibra devet milimetara na policajeevu glavu. Sajks je odvaljen od kokaina, svoj trip je raspalio amfetaminima, pa ga ublažio džek denijelsom.
Policajac diže ruke, znak da se predaje.
Na taj gest Sajks prsne u sumanut smeh. Hahahahahahahaha. U glavi mu huei; u ušim a mu je šum koji mu liei na elektrieno zujanje gitarskog pojaeala. Pojaeaj ga! Pojaeaj ga, mamicu mu jebem! Hahahaha!
Sajksov ortak je eovek po imenu Frenk Fazulo. Fazulo nije tako odvaljen kao Sajks. Ni blizu. Frenk Fazulo sve drži pod kontrolom. Nosi kratež. Usmerava ga ka policajcu i nare?uje mu da se skine. Fazulo lisicama vezuje policajeeve ruke iza le?a i nare?uje mu da klekne.
Nag, policajac drhti.
Dvojac slavi, Frenk Fazulo i Deril Sajks. Sajks uzima policijsku košulju s poda i oblaei je preko svoje potkošulje. Hahahahaha! Izvode mali pobednieki ples oko šanka. Šutiraju policajeevu odeau i ona leti po sobi – sokne, gaae s mrljama od mokraae, crne cipele. Fazulo ispaljuje saemaricu u tavan, repetira je i ispaljuje, repetira i ispaljuje.
Policajac je nateran da Fazulu uradi felacio. U trenutku orgazma, Fazulo ispaljuje hitac policajcu u glavu.
Sada je prošlo devet dana od ubistva u Kilmanroku, eetiri je ujutru, jezivo hladna noa. Vetar šiba preko Tobinovog mosta, gde se temperatura pri naletima vetra spušta i do minus petnaest.
Frenk Fazulo zakoraeuje s mosta i poeinje sporo da se premeae kroz vazduh, ispruženih ruku i nogu. Biae potrebne tri dugaeke sekunde pre nego što stigne do površine Mistiene reke nekih pedeset metara niže. Udariae u vodu brzinom od sto kilometara na sat. Pri takvoj brzini, nema mnogo razlike izme?u udara u vodu i udara u beton.
Kakve misli prolaze kroz um Frenka Fazula dok se prevrae kroz vazduh? Vidi li crni vodeni zid kako mu juri u susret? Misli li na svog ortaka, Derila Sajksa, ili na ubijenog policajca? Misli li da ae njegovo samoubistvo okoneati prieu o slueaju Kilmanrok?
Frenk Fazulo toga nije svestan, ali je u poslednjih devet dana naueio prvobitno znaeenje reei odmetnik. Danas je ta ree poeela da oznaeava svakog kriminalca. Po drevnom engleskom zakonu, imala je mnogo užu definiciju. Ako bi sud proglasio nekog za odmetnika, on bi se našao bukvalno van zakona – to jest, zakon ga više nije štitio. Odmetnik je mogao da bude o pljaekan, pa eak i ubijen, bez ikakve kazne. U eitavoj Engleskoj za njega nije bilo utoeišta. Isto je važilo za Frenka Fazula. Bostonsku policiju nije zanimalo da ga uhapsi i da mu sudi. Želeli su da ga ubiju. Nema utoeišta.
Derila Sajksa su našli samo dva dana posle ubistva. Našli su ga zavueenog u stari hotel Medison, blizu Boston Gardena. Eetiri bostonska policajca provalila su u njegovu sobu i ispalila mu eetrdeset i jedan metak u telo. Svi elanovi tima za upad zakleli su se da se Sajks mašio pištolja; pištolj nikada nije na?en.
Sada je došao red na Fazula. Policija ga je proganjala još žešae nego Sajksa. Fazulo je bio taj koji je… pa, veaina njih to eak ne može ni da prevali preko usana.
A kuda bi Fazulo mogao da pobegne? Svaka policijska služba na svetu bi ga vratila bostonskim kolegama, zbog optužnice za ubistvo.
I zato je moralo tako da se završi. To je sve što Frenk Fazulo zasigurno zna. Dok propada, u te tri sekunde dok oseaa kako mu telo ubrzava a vetar skida jaknu s ramena kao predusretljiv domaain, to mu je jedina misao: Drugi kraj nije bio mogua – neki policajac bi ga našao, pre ili kasnije.
Posle deset godina. Sedamnaesti avgust 1987, 2.25 ujutru.
Ponovo smo na Misionarskom polju, u jednoj od onih drvenih zgrada za tri porodice koje se u Bostonu zovu dvospratnice. U hodniku treaeg sprata, osmorica policajaca euee. Zure u vrata, pažljivo osluškuju, kao da ae vrata progovoriti.
Vrata su premazana jarkom crvenom bojom. U dovratku se vide dve rupice, tik iznad nivoa oeiju, gde je nekada zlatnim lancima bila vezana mezuza*. Pre pedeset godina, ovaj kraj grada naseljavali su mahom Jevreji. Mezuza je odavno nestala. Danas je stan štek za bandu zvanu Misionarska ekipa.
Vrata su nesumnjivo nekako ojaeana. Najverovatnije su poduprta daskom uglavljenom pod uglom od eetrdeset pet stepeni izme?u vrata i poda, koju na mestu drže drveni blokovi zakucani u parket. Da bi ušli u stan, policajci ae vrata morati da pretvore u iverje. Za to je potrebno petnaest seku ndi ili nekoliko minuta – što je prava veenost, dovoljno da kokain nestane u klozetu, da se hartije spale, da se vage i kesice bace kroz rupe u zidovima. Predugo. Sad, metalna vrata i možete da procenite, možete da predvidite koliko ae izdržati. Tanka se krive, izvijaju i brzo iskaeu iz okvira. Debela ae se samo ulubiti, pa vam preostaje jedino da pokušate da probušite šarke, bravu ili okvir. Ali ova starinska drvena vrata? Teško je reai. Ova deluju evrsto.
Huliju Vegi se njihov izgled nimalo ne dopada. Vega hitro baca pogled na svog partnera, detektiva iz odeljenja za narkotike stanice A-3 po imenu Arti Trudel, i odmahuje glavom. Vegina poruka: Ovakva vrata se više ne proizvode.
Trudel, ljudeskara jarkori?e brade, uzvraaa Vegi osmehom i napinje bicepse.
Vega i Trudel su uzbu?eni, nervozni. Ovo je prva racija koju samostalno predvode. Na meti im je veliki igrae: Misionarska ekipa u ovom kraju grada valja neuporedivo više kreka od bilo koga drugog. Imaju i sudski nalog za ulazak bez kucanja, zasnovan na sopstvenoj istrazi – dve nedelje prismotre, i bujice informacija koje im je prosledio Martin Gitens lieno. Nalog je jak kao zemlja.
I detektiv Hulio Vega, uz još neki ovakav ulov, mogao bi da postane jak kao zemlja. Vega je skovao plan. Na jesen ae polagati za narednika, raditi na trgovini drogom još koju godinu, a onda pokušati da dobije mesto u Posebnim istragama ili eak Krvnim deliktima. Naravno, Vega se ne hvali svojim karijerizmom, zato što njegov partner, krupni ri?okosi Arti Trudel to ne kapira.
Trudel ne sanja o prelasku u Krvne delikte ili negde drugde. On je sasvim zadovoljan time što radi u Narkoticima. Neki ljudi su jednostavno takvi. Više vole slueajeve u kojima nema žrtava, gde su osumnjieeni jednaki profesionalci kao i njihovi protivnici iz policije. Tako je sve jednostavnije. Vega je pokušao da u Trudelu probudi malo ambicioznosti. Rekao mu je da se neae probiti ako ne bude radio na slueajevima sa žrtvama. Jednom mu je eak izokola i predložio da iza?e na ispit za naredn ika, ali se Arti samo nasmejao. „Šta?“, rekao je. „Pa da se odreknem svega ovoga?“ Sedeli su u izubijanom kraun viku i gledali izrovani pejzaž Misionarske avenije na Polju – blok za blokom oronulih, pepeljastih stambenih zgrada. I šta eovek da kaže takvom tipu?
Nek ide do ?avola, misli Vega. Nek Arti juri džankoze po Polju do kraja sveta i veka. Nek tu istruli. Hulio Vega neae. Vega je igrae. On ide gore. Gore, na vrh. Ako, samo ako… Vidite, detektiv Vega može da sanja o Krvnim deliktima i Jedinici za posebne slueajeve koliko hoae, ali prvo mora malo da zatalasa. Treba mu nekoliko skalpova kojima ae se pohvaliti u naeelnikovoj kancelariji. Potreban mu je ovaj ulov.
Vega i Trudel stoje pored vrata stana, kao stražari.
Ostali izbegavaju prostor neposredno ispred vrata što bolje mogu, ali hodnik je mali, i na kraju završavaju nanizani uz stepenice koje vode na sledeai sprat. Me?u njima su i eetvorica uniformisanih. Ostali – momci iz Narkotika – nose farmerke, patike i pancire. Opušteno. Bez opreme za specijalce koju koriste ostale jedinice. Ovo je Polje; ti momci su i ranije provaljivali vrata.
Na nekoliko sekundi ljudi pokušavaju da oslušnu ima li kakvih zvukova u stanu, pa pošto ništa ne euju, okreau se ka Vegi i eekaju znak.
Vega kleei pored zida, a onda klimne Trudelu.
Krupni detektiv staje ispred vrata. Temperatura u hodniku je dobrano prešla trideset stepeni. Trudel se znoji u panciru. Majica mu je umrljana. Brada mu je vlažna; kovrdžavi narandžasti pipci svetl
