Muzika i tišina
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
Rouz Tremejn Pisac: Rouz Tremejn ISBN: 86-7436-289-3 Ilustracija: Ne Izdavae: Laguna Dostupnost: do 7 ...
Pročitaj cijeli opis
16,50 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Muzika i tišina. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX00038716
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Pisac: Rouz Tremejn
ISBN:
86-7436-289-3
Ilustracija:
Ne
Izdavae:
Laguna
Dostupnost:
do 7 dana
Šifra:
N0210
Broj strana:
415
Težina:
500 g
Muzika i tišina je izvanredan roman… sjajna knjiga koja se može eitati mnogo puta.Majkl Arditi, The Times
Dobitnik Vitbredove nagrade za 1999. godinu
Najbolja priea iz Danske još od Hamleta.
Džon Džulijus Norvie
Godine 1629. mladi engleski lautista po imenu Piter Kler stiže na danski dvor da se prikljuei Kraljevskom orkestru kralja Kristijana IV. Od trenutka kad je vidio da muzieari sviraju u ledenom podrumu ispod kraljevskih odaja, Piter Kler shvata da se našao na mjestu gde svjetlost i tama, dobro i zlo, vode bitku na život i smrt.
Mladia kojeg je kralj zbog njegove ljepote prozvao „An?elom“ zaljubljuje se u mladu družbenicu razvratne i neposlušne kraljeve supruge Kirsten. U fatalnom sukobu izme?u dužnosti i strasti, Piter Kler mora pronaai naein da ostvari svoje snove i spasi sopstvenu dušu.
„Sjajan roman… eudesna, vedra i živopisna knjiga.“
Stiven Pul, Guardian
„Istorijski romani Rouz Tremejn su nedostižni. Njena erudicija je izvanredna, likovi potpuno uvjerljivi, pa ipak, njene priee imaju prizvuk bajke, a prošlost koju stvara pripada nekom magienom, onostranom svijetu... Zavodljiva, zagonetna priea... Tremejnova vješto istražuje teme stvarnosti i iluzije, vremena i trajanja, gubitka i oporavka, ne nameauai nikakve odgovore, i omoguaujuai svojoj priei da postepeno jaea i raste, poput snežnih smetova, sve do izvanredno potresnog kraja - knjiga koja ostaje u mislima dugo pošto proeitate poslednju stranu!“
Herijet Kastor, Express on Sunday
ODLOMAK
Kopenhagen, 1629.
Jorgovan i lipa
Pali se lampa.
Do tog trenutka, kada je plamen najpre zasvetlio plavieastim sjajem, a potom žuakastom svetlošau obasjao bogato ukrašenu kuglu lampe, mladia se, stigavši kasno noau u palatu Rozenborg, nalazio u dubokoj tami. Umoran od dugog puta, zakrvavljenih oeiju, nesigurnog hoda, razmatrao je prirodu te tame. Einilo mu se da ona nije samo spoljašnja pojava, posledica odsustva svetlosti, vea da zapravo izvire iz njega, kao da je konaeno prešao prag potpunog odsustva nade.
Sada s olakšanjem posmatra oplatu na zidovima prostorije koja poprima svoje obrise pred njegovim oeima. Jedan glas kaže: „Ovo je Vinterstue. Zimska soba.“
Lampa se podiže. U visini njen plamen svetli jaee, kao da je tu vazduh eistiji, i mladia na zidu primeauje neku senku. Ta senka je dugaeka i povijena, i on prepoznaje da je njegova. Naizgled je deformisana, eini se da duž kieme, poeevši od lopatica pa do struka, ima grbu. Ali to je varka. Taj mladia je Piter Kler, lautista, a grba na le?ima je zapravo njegov instrument.
Ispred njega je par srebrnih lavova. Njihove oei kao da ga trepereai gledaju iz tame. Iza njih vidi sto i nekoliko visokih stolica. Ali Piter Kler kao da je daleko od svega toga, ne može da se osloni ni na šta, ne može da se smiri. Sada lampa poeinje da se kreae, a on mora da je prati.
„Možda ae vam“, kaže visoki gospodin, koji žuri napred noseai lampu, „Njegovo velieanstvo kralj Kristijan narediti da veeeras svirate za njega. Ne oseaa se dobro, i lekari su mu preporueili da sluša muziku. Zato elanovi kraljevskog orkestra moraju uvek biti spremni za svirku, i danju i noau. Mislio sam da je najbolje da vam to odmah kažem.“
Piter Kler se sada oseaa još nelagodnije. Poeinje da proklinje sebe i sopstvenu ambiciju koja ga je dovela ovamo, u Dansku, tako daleko od mesta i ljudi koje voli. Stigao je do kraja svog putovanja, a ipak se oseaa izgubljenim. U ovom poeetku kao da se krije neki užasavajuai kraj. Odjednom, iznena?ujuae brzo, lampa poeinje da se kreae, i eitava prostorija menja oblik. Piter Kler vidi kako se njegova senka na zidu izdužuje, nekoliko trenutaka putuje ka tavanici, a tada je proguta mrak i od nje ne ostaje ni traga.
Stižu do kraja hodnika, gde eovek zastaje pred jednim vratima. On pokuca i eeka, stavljajuai prst na usne i naslanjajuai se na vrata da euje odgovor. Konaeno se zaeuje dubok blag glas, i sledeaeg trenutka Piter Kler se obreo pred kraljem Kristijanom, koji sedi na stolici u noanoj košulji. Ispred njega se, na malom stolu, nalaze terazije, a kraj njih šaka srebrnih noveiaa.
Engleski lautista se klanja, a zatim podiže pogled. Piter Kler ae zauvek pamtiti kako ga je kralj Kristijan prvi put pogledao u toj mraenoj zimskoj noai, kako su oei Njegovog velieanstva zapanjeno i uporno posmatrale njegovo lice, i kako je prošaputao jednu jedinu ree: „Bror.“
„Oprostite, gospodine...?“, kaže Piter Kler.
„Ništa“, odgovara kralj. „Duh. Danska je puna duhova. Zar vam to niko nije rekao?“
„Nije, Vaše velieanstvo.“
„Nije važno. Videaete i sami. Mi smo jedna od najstarijih nacija na svetu. Ali trebalo bi da znate da su ovamo stigla burna vremena, vremena smutnje, nerazumevanja i teške, gadne zbrke.“
„Zbrke, gospodine?“
„Da. Zato merim srebro. Uvek iznova merim iste noveiae, da bih se uverio da nema greške. Da ne postoji moguanost greške. Trudim se, malo-pomalo i iz dana u dan, da taj haos pretvorim u red.“
Piter Kler ne zna šta da odgovori i postaje svestan da je onaj visoki gospodin u me?uvremenu izašao iz prostorije, ostavivši ga nasamo s kraljem, koji je sada odgurnuo terazije i udobnije se smestio u stolici.
Kralj Kristijan diže glavu i pita: „Koliko vam je godina, gospodine Kler? Odakle ste?“
Piter Kler odgovara da ima dvadeset sedam godina i da mu roditelji žive u gradiau Harvie, na istoenoj obali Engleske. On dodaje da je zima tamo ponekad zaista nemilosrdna.
„Nemilosrdna. Nemilosrdna!“, ponavlja kralj. „Pa, moraaemo da požurimo, da pobegnemo od te reei . Nemilosrdna. Ali kažem vam, muziearu, mene brinu gnjide. Ne uznemiravajte se. Nisu to gnjide na mojoj glavi ili na jastuku. Mislim na kukavice, lopove, lažove, pijanice, prevarante i bludnike. Gde su filozofi? Stalno se to pitam.“
Piter Kler malo razmišlja pre no što ae odgovoriti.
„Ne morate da mi odgovorite“, kaže kralj. „Jer su svi oni otišli iz Danske. Nijedan nije ostao.“
Tada Njegovo velieanstvo ustaje i kreae ka vatri kraj koje stoji Piter Kler, uzima lampu i prinosi je mladiaevom licu. Dok kralj ispituje njegov lik Piter Kler obara pogled, jer su ga upozorili da kralja ne treba da gleda u oei. Ovaj kralj je ružan. Engleski kralj Earls I, francuski kralj Luj XIII, to su, u ovim burnim istorijskim vremenima, lepi ljudi, ali danski kralj Kristijan IV – moaan, hrabar i obrazovan, kako kažu – ima lice slieno vekni hleba.
Lautista kome je, surovom protivreenošau, priroda podarila lice an?ela, oseaa u kraljevom dahu miris vina. Ali ne usu?uje se da se pomakne, eak ni kad kralj podigne ruku i nežno mu dotakne obraz. Pitera Klera, plavokosog mladiaa s oeima boje mora, smatrali su lepim još od detinjstva. On tu lepotu nosi lako, eesto zaboravlja na nju, gotovo kao da s nestrpljenjem eeka da je vreme odnese. Jednom je euo svoju sestru Šarlotu kako moli Boga da joj umesto njenog da njegovo lice. On pomisli: pa meni ono zaista malo znaei; mnogo bi bolje bilo da je njeno. Pa ipak, sad, na ovom nepoznatom mestu, obuzet crnim i mraenim mislima, lautista shvata da je njegova fizieka lepota neoeekivano postala predmet razmatranja.
„Vidim. Vidim“, šapuae kralj. „Kao i obieno, Bog je preterao. Prieuvajte se moje žene Kirsten, koja luduje za plavom kosom. Preporueujem vam da u njenom prisustvu nosite masku. Lepota je prolazna, ali pretpostavljam da to vea znate, pa nema potrebe da vam govorim o onome što je oeigledno.“
„Znam da je lepota prolazna, gospodine.“
„Naravno da znate. Pa, najbolje bi bilo da mi nešto odsvirate. Pretpostavljam da ste euli da je na ovom dvoru bio i vaš gospo din Dauland. Neverovatno je da je iz tako nemirne duše mogla poteai tako prekrasna muzika. Taj eovek je bio pun ambicija i mržnje, pa ipak su mu melodije bile prefinjene poput rominjanja kiše. Sedeli bismo tako razneženi, a gospodin Dauland nas je streljao svojim besnim pogledom. Rekao sam majci da ga odvede u stranu i kaže mu: ’Daulande, to ne možemo i neaemo da trpimo’, ali on joj je rekao da muzika izvire samo iz vatre i besa. Šta mislite o tome?“
Piter Kler je nekoliko trenutaka autao. Iz nekog nepoznatog razloga, ovo ga je pitanje umirilo i on oseaa kako se njegova nervoza polako smiruje. „Mislim da izvire iz vatre i besa, gospodine“, kaže on, „ali tako?e i iz njihove suprotnosti – iz smirenosti i hladnog rasu?ivanja.“
„To zvuei logieno. Ali naravno, mi zapravo ne znamo odakle muzika potiee ni kako, niti kada je odsvirana prva nota. I nikada neaemo znati. To ljudska duša govori bez reei. Eini se me?utim da ona blaži bol – to je einjenica. Uzgred, voleo bih da sve bude jasno, iskreno i istinito. Pa zašto mi onda ne odsvirate jednu Daulandovu Lacrimae? Divim se njegovoj ekonomienosti. U njegovoj muzici nema mesta razmetljivosti izvo?aea.“
Piter Kler skida s le?a lautu i prislanja je uz telo. Dok štimuje svoj instrument, napreže uvo (u kojem nosi min?ušu sa siaušnim brilijantom, koju je dobio od jedne irske grofice). Kralj Kristijan uzdiše, oeekujuai da euje ljupku melodiju. On je krupan eovek. Svaka kretnja kao da mu izaziva trenutnu nelagodu.
Piter Kler sada zauzima položaj u kojem svira: blago se naginje iz kukova, glavu izbacuje napred, desnu ruku savija u blagi polukrug, tako da se instrument nalazi u samom središtu njegovog tela. Samo tako može da oseti muziku koja izvire iz njega. On poeinje da svira. Osluškuje eistotu zvuka i shvata da je to jedino što je danskom kralju važno.
Nakon što je odsvirao eitavu melodiju, pogleda u kralja, ali se on ne miee. Njegove krupne šake drže se za naslon stolice. S leve strane mu visi dugaeka, tanka pletenica, prievršaena bisernom šnalom. „Nekada je“, progovara Kristijan iznenada, „Kopenhagen u proleae mirisao na lipu i jorgovan. Ne znam kuda je nestao taj nebeski miris.“
Kirsten Munk, kraljevska supruga danskog kralja Kristijana eetvrtog: iz njenih privatnih spisa
Pa, za trideseti ro?endan dobila sam novo ogledalo, koje mi se strašno dopalo. Mislila sam da au obožavati to novo Ogledalo. Ali ono ima neku grešku, neki nedostatak u izradi, tako da me ta gadna stvar eini debelom. Zatražila sam da mi donesu eekia.
Moram da primetim da moji ro?endanski pokloni nisu baš toliko sjajni kakvim ih darodavci smatraju. Moj siroti stari Gospodar i Muž, Kralj, znajuai koliko volim zlato, poklonio mi je malu zlatnu Statuu svog lika na konju, sa zlatnim kopljem. Pošto se taj konj propinje, pa su mu prednje noge podignute u vazduh, glupa stvareica bi se srušila da nije malog Harlekina koji izgleda kao da trei kraj konja, ali ga zapravo pridržava.
A osim toga, nisam tražila još jednu sliku i priliku svog ostarelog muža. Tražila sam zlato. Sad au morati da se pretvaram da volim i obožavam tu Statuu, da je stavim na neko istaknuto mesto i tako to, da ga ne bih uvredila, dok bih je zapravo najradije odnela u Kraljevsku kovaenicu da je pretope u zlatnu polugu, koju bih rado milovala rukama i stopalima, a ponekad stavljala i u krevet, da osetim dodir eistog zlata na obrazu i izme?u butina.
Poruka uz ovaj poklon glasila je: Mom najdražem Mišiau od njenog Gospodara, K4. Pocepala sam je i bacila u vatru. Nekad davno, kad sam ga kao mlada nevesta golicala svojim belim prstiaima, nadenuo mi je nadimak „Mišia“, koji mi je u to doba bio veoma drag i zbog kojeg sam se eesto smejala, njuškala i glumila miša. Ali ti su dani prošli. Tako su daleko iza mene da jedva verujem da su ikad i postojali. Više nemam ni najmanju želju da budem „mišia“. Radije bih bila pacov. Pacovi imaju oštre zube kojima mogu da grizu. Oni prenose smrtonosne bolesti. Zašto muževi neae da shvate da mi žene ne možemo zauvek ostati njihove Ljubimice?
Na proslavi mog ro?endana, kojoj je prisustvovalo mnogo ambicioznih Plemiaa, od kojih me je veaina potpuno ignorisala, donekle sam se zabavljala ogromnim kolieinama vina i plesa, sve dok nisam pala na gomilu drva, a tada, otkrivši da su udobna poput postelje, poeela da se valjam po njoj, smejuai se celim Telom, sve dok nisam shvatila da je eitava nalickana družina zaautala i da gledaju u mene i mrmljajuai me ogovaraju.
Tada je kralj naredio da me podignu na noge, dovedu do njega i spuste na njegovo krilo, pred svom tom ljubomornom Gospodom i njihovim odurnim Ženama. Napojio me je vodom iz svog pehara i poeeo da me mazi, ljubeai mi rame i lice, da pokaže svetu da, šta god radila, uzalud kuju planove da me se otarase, jer sam ja Kraljevska Supruga (iako ne nosim titulu Danske Kraljice) i jer me on još uvek neizmerno voli.
A to me eini veoma neustrašivom. Zato se pitam šta bih sve smela da uradim – kakve bih se grehe usudila da poeinim – a da i dalje ostanem ovde u Kopenhagenu, u palati, i zadržim sva svoja prava. Pitam se šta bi to trebalo da se dogodi pa da budem prognana? I odgovaram da mi se eini da nema Toga što bih mogla da kažem ili ueinim pa da se to desi.
I tako razmišljam dalje, i pitam se da li bih smela prestati da krijem svoju ljubav s grofom Otom Ludvigom od Zalma, vea naprotiv, javno da pokažem svoju Strast prema njemu i odlazim s njim u krevet kad god i gde god mi se prohte. Jer zašto ja, koja nikad nisam ponela Titulu Kraljice, ne bih imala ljubavnika? A osim toga, kad god provedem nekoliko easova sa svojim prelepim Nemcem i kada mi on da ono što mi je preko potrebno i bez eega ne mogu da živim, nalazim da je moje ponašanje prema Kralju, mojim Ženama, pa eak i mojoj deci, mnogo ljubaznije. Ali ta dobrota ne traje duže od nekoliko sati, ili najviše jedan jedini dan, posle eega ponovo postajem nervozna. A to znaei da bih, kad bih bila u moguanosti da vi?am Grofa svakog dana i da se svakog dana i noai s njim zabavljam (umesto na primer samo jednom u eetrnaest dana), bila uvek Dobra i Ljubazna prema svima, i naši životi bi tada bili mnogo bolji.
Ali smem li da otkrijem svoju ljubav prema Otu? Avaj, kad bolje razmislim, eini mi se da ne. On je bio hrabar Plaaenik i borio se u nedavno završenim Ratovima na strani mog muža protiv Katolieke Lige, rizikujuai svoj život za Dansku. On je junak koga kralj veoma ceni. Takvom eoveku trebalo bi ispuniti sve želje. Ali mislim da muškarci jedan drugome daju samo ono što im je pomalo dosadilo i do eega im više nije mnogo stalo. A kad im neko zatraži da daju nešto što im je veoma važno, oni odbijaju i strahovito se razbesne. Tako bi bilo i kad bih ja sada predložila da moj ljubavnik dobije pristup u moju postelju. Te stoga zakljueujem da je to što me eini tako hrabrom i zbog eega mi tako smele misli padaju na pamet – a to je Kraljeva ljubav prema meni – upravo ono što me spreeava da to i zatražim.
Postoji, dakle, jedan jedini naein. Moram postiai da, malo-pomalo, dan za danom i zahvaljujuai mojoj sve veaoj okrutnos
