Noani voz
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
Martin Ejmis Pisac: Martin Ejmis ISBN: 86-7436-217-6 Ilustracija: Ne Izdavae: Laguna Dostupnost: na st...
Pročitaj cijeli opis
12,00 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Noani voz. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX0003881C
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Pisac: Martin Ejmis
ISBN:
86-7436-217-6
Ilustracija:
Ne
Izdavae:
Laguna
Dostupnost:
na stanju
Šifra:
N0153
Broj strana:
168
Težina:
220 g
Detektivka Majk Hulihan, pripadnik amerieke policije, poeinje da istražuje sumnjivu smrt kaeri svog kolege, djevojke suviše blagoslovene ljepotom, inteligencijom i ljubavlju da bi poeinila samoubistvo. Zalazeai sve dublje u njenu prošlost, Majk mora sebi da postavi pitanje: Ako ne ko, onda zašto?Roman koji oduševljava i u kojem se uživa... Noani voz, kao i sve što je Martin Ejmis napisao, blista jeziekim bogatstvom u svakom slogu.
Sebastijan Foks
Noani voz je u isto vreme prefinjen i oštar. Roman koji se zadržava u glavi kao dim u džez klubu.
Alison Pirson, Telegraph Magazine
Virtuozno... Izuzetno eitljiva, vrhunski uglaeana knjiga... Ejmis je stvorio iskrieavu pripovjest koja grabi eitaoca i odbija da ga pusti.
New York Times
Noani voz pomjera granice crnog romana gotovo do samih granica tame.
Time
Zaslepljujuaa eksplozija koja otkriva strukturu policijskog postupka samo da bi je raznijela na komadiae...
Wall Street Journal
ODLOMAK
a sam policija. Ovo možda zvuei kao neobiena izjava – ili neuobieajena konstrukcija. Ali to je izraz koji upotrebljavamo. Me?u sobom nikada neaemo reai ja sam policajac, ja sam žena policajac ili ja sam pripadnik policije. Prosto aemo reai – ja sam policija. Ja sam policija. Ja sam policija i zovem se detektiv Majk Hulihan. Tako?e sam i žena.
Ovde au izneti najgori slueaj koji sam ikad vodila. Odnosno, najgori slueaj za mene. Kad si policija, „najgore“ je vrlo rastegljiv pojam. Ne možete zapravo utvrditi šta je „najgore“. Granice se pomeraju svakog dana. „Najgore?“ – upitali bismo. „Najgore ne postoji.“ Ali za detektiva Majk Hulihan ovo je bio najgori slueaj.
U gradu, u Upravi za kriminalistieke istrage, s njenih tri hiljade zaposlenih, ima mnogo odeljenja i pododeljenja, odseka i jedinica, eija se imena neprestano menjaju. Organizovani kriminal, Teški zloeini, Telesni napadi, Seksualni prestupi, Kra?e vozila, Bankovne prevare, Posebne istrage, Zaplena imovine, Obaveštajno, Narkotici, Otmice, Provale, Pljaeke – i Ubistva. Postoje staklena vrata na kojima piše Poroci. Nema staklenih vrata s natpisom Gresi. Grad je napadae. Mi smo odbrana. To je opšta zamisao.
Evo moje „liene karte“. U osamnaestoj godini upisala sam kriminalistieko pravo na univerzitetu Pit Braun. A zapravo sam želela ulicu. I nisam mogla da eekam. Prijavila sam se na ispite za Državnu policiju, za pogranienu patrolu, eak i za Državnu popravno-vaspitnu službu. Sve sam ih položila. Prijavila sam se i na ispit za policiju, pa položila i taj. Napustila sam Pit i upisala Akademiju.
Poeela sam kao pozornik u Južnoj eetvrti. Bila sam elan Jedinice za stabilizaciju susedstva u Eetrdeset eetvrtoj ulici. Patrolirali smo pešice i odlazili na telefonske pozive. Zatim sam pet godina bila u Jedinici za rešavanje pljaeki starih lica. Spreeavanje pljaeki – namamljivanje i hvatanje – bilo mi je karta za civil. Kasnije, još jedan ispit, i premeštaj u Upravu, s detektivskom znaekom. Sada sam u Zapleni imovine, ali osam godina bila sam u Ubistvima. Radila sam ubistva. Bila sam policija za ubistva.
Nekoliko reei o mom izgledu. Telesnu gra?u nasledila sam od majke. Mnogo ispred svog vremena, ona je izgledala onako kako danas zamišljaju visokoispolitizovane feministkinje. Mama je mogla da igra glavnog zloeinca u nekom postnuklearnom avanturistiekom filmu. Imam i glas poput njenog, a dalje sam ga produbila za tri decenije zloupotrebe nikotina. Crte lica nasledila sam od oca. Više su seoske nego gradske – ravne, neodre?ene. Kosu farbam u plavo. Ro?ena sam i odrasla u ovom gradu, u Mun Parku. Ali sve to se raspalo na komadiae kad sam napunila deset godina, a posle toga odgajala me je država. Ne znam gde su mi roditelji. Visoka sam metar i osamdeset i teška skoro osamdeset kilograma.
Neki kažu da ništa nije kao adrenalin (i prljavi novac) Narkotika, a svi se slažu kako su Otmice da umreš od smeha (ako su u Americi ubistva veainom crnaeko-crnaeka stvar, onda su otmice uglavnom delo bandi upereno protiv bandi). Seksualni prestupi imaju svoje sledbenike, i Poroci svoje poštovaoce, a Obaveštajno radi baš ono što mu ime kaže (Obaveštajno roni duboko i izvlaei prestupnike iz debelog mora), ali svi su potajno svesni da su Ubistva majka. Ubistva su Predstava.
U ovom drugorazrednom ameriekom gradu, osrednje slavnom po svojoj Vavilonskoj kuli stvorenoj od japanskih para, po lukama i marinama, po svom univerzitetu, po korporacijama svesnim buduanosti (kompjuterski programi, aerokosmieka i farmaceutska industrija), po visokoj stopi nezaposlenosti, po katastrofalno velikom broju utajivaea poreza me?u siromašnijim stanovništvom, policija za ubistva odradi možda desetak ubistava godišnje. Nekad si vodeai istražitelj na slueaju, a nekad si prateai. Radila sam na sto slueajeva ubistva. Moj procenat rešenih ubistava je malo bolji od proseka. Umem da proeitam mesto zloeina, a moju tehniku saslušavanja vrlo eesto su opisivali kao „vrhunsku“. Moji izveštaji su izuzetni. Kad sam došla u Upravu za kriminalistieke istrage iz Južne eetvrti, svi su oeekivali da mi izveštaji budu kvaliteta predgra?a. Ali bili su kvaliteta centra grada, od samog poeetka. A ja sam se trudila da ih dalje poboljšam i ulagala u to svu snagu. Jednom sam obavila vrlo, vrlo struean posao kritieki poredeai dva suprotstavljena svedoeenja na veoma vruaem slueaju ubistva u Sedamdeset treaoj ulici – jedan svedok/osumnjieeni protiv drugog svedoka/osumnjieenog. „U pore?enju s onim što mi vi donosite na eitanje“, izjavio je detektiv narednik Henrik Overmars mašuai mojim izveštajem pred celim Odeljenjem, „ovo je prokleta beseda. Ovo je posrani Ciceron protiv Robespjera.“ Radila sam svoj posao što sam bolje umela sve dok nisam ušla u sopstvenu slepu ulicu i nisam više mogla. U svoje vreme videla sam možda hiljadu sumnjivih smrti, od kojih se za veainu kasnije ispostavilo da su samoubistva, nesreani slueajevi ili jednostavna posledica zanemarivanja. Prema tome, videla sam ih sve: skakaee, koljaee, padaee, pucaee, šmrkaee, davljenike, obešenike. Videla sam tela isprebijanih beba od godinu dana. Videla sam leševe devedesetogodišnjih starica silovanih na redaljku. Videla sam mrtve koji su tako kasno otkriveni da je jedini naein odre?ivanja vremena smrti bilo merenje težine crva. Ali nijedno od tela koje sam videla nije ostalo uz mene, u mojoj utrobi, kao telo Dženifer Rokvel. Sve ovo govorim jer je to deo priee koju au isprieati, i zato što oseaam kako treba da dam nekakvu sliku o sebi.
Od danas – drugog aprila – slueaj je za mene „Rešen“. Zatvoren. Rasvetljen. Gotov. Ali njegovo rešenje samo ukazuje na dalju složenost. Uzela sam dobar, evrst evor i od njega naeinila masu slobodnih krajeva. Veeeras se sastajem s Polijem Noom. Postaviau mu dva pitanja. On ae mi dati dva odgovora. I onda je gotovo. Ovaj slueaj je najgori slueaj. Pitam se: da li ja to umišljam? Ali, znam da sam u pravu. Sve je istina. Takav je slueaj. Takav je slueaj. Poli No je, kako to mi kažemo, državni sekae. On seee za državu. Raseca ljudska tela i kaže od eega su ti ljudi umrli.
Dozvolite mi da se unapred izvinim za nepristojan jezik, bolesni sarkazam i zadrtost. Sve policije su rasisti. To je deo našeg posla. Njujorška policija mrzi Portorikance, policija Majamija mrzi Kubance. Hjustonska policija mrzi Meksikance, policija San Dijega mrzi amerieke Indijance, a portlendska policija mrzi Eskime. Mi ovde mrzimo uglavnom sve koji nisu Irci. Ili nisu policija. Svako može da postane policija – Jevreji, crnci, Azijati, žene – a kada jednom tu u?ete, postajete pripadnik rase po imenu policija eija je dužnost da mrzi sve ostale rase.
Ovi papiri i prepisi prikupljeni su postepeno u periodu od eetiri sedmice. Izvinjavam se tako?e za neuskla?enost glagolskih vremena (što je teško izbeai kad se piše o nedavno preminuloj osobi) i za neformalnosti iznesenih dijaloga. Izvinjavam se, rekla bih, i zbog ishoda. Žao mi je. Žao mi je, žao mi je. Za mene je sve poeelo eetvrtog marta uveee, a zatim se razvijalo iz dana u dan, pa au tako i isprieati ovaj deo priee.
Eetvrti mart
Te veeeri bila sam sama. Moj deeko Tob otputovao je van grada na nekakvu kompjutersku konferenciju. Nisam bila ni poeela da spremam veeeru; sedela sam na kaueu sa svojom biografijom iz Diskusione grupe otvorenom pored pepeljare. Bilo je 20.15. Upamtila sam vreme jer me je iz dremeža prenuo noani voz – prošao je ranije, kao i uvek nedeljom. Noani voz od kog se trese pod po kom hodam. I zbog kog mi je stanarina niska.
Zazvonio je telefon. Zvao je Džoni Mak, tako?e poznat kao narednik Džon Makatie. Moj kolega iz Ubistava, od onda je napredovao do nadzornika odreda. Sjajan momak i vraški dobar detektiv.
„Majk?“ – rekao je. „Tražim od tebe veliku uslugu.“
A ja sam rekla pa, da eujem.
„Ovo je gadna stvar, Majk. Hoau da odneseš poruku umesto mene.“
Poruka znaei o.o.s., odnosno obaveštenje o smrti. Drugim reeima, želeo je da saopštim nekome da mu je neko blizak umro. Da je mrtav neko koga je voleo. Ovo je vea bilo jasno iz njegovog glasa. I da je umro iznenada. I nasilno. Razmislila sam. Mogla sam da kažem: „Ne moram to više da radim“ (iak o Zaplena imovine zapravo vi?a podosta leševa). A onda smo mogli da obavimo jedan od onih glupavih televizijskih razgovora, gde on govori Moraš mi pomoai, Majk, preklinjem te, a ja kažem Zaboravi i Nema šanse i Nemoj ni da sanjaš o tome, drugar, sve dok se oboje ne ugnjavimo namrtvo i ja najzad legnem na rudu. Mislim, zašto reai ne kad moraš da kažeš da? Da bi se krenulo dalje. Zato sam samo ponovo rekla: Pa, da eujem.
„Kai Pukovnika Toma se ubila noaas.“
„Dženifer?“ I onda mi je prosto izletelo. Rekla sam: „Zajebavaš me.“
„Voleo bih da te zajebavam, Majk. Zaista. Ovo je gadno, stvarno gadno.“
„Kako?“
„Metkom iz dvadesetdvojke u usta.“
Eekala sam.
„Majk, želim da odeš i obavestiš pukovnika Toma. I Mirijam. Ovog easa.“
Upalila sam novu cigaretu. Ne pijem više, ali, eoveee, pušim i te kako. Rekla sam: „Poznajem Dženifer od njene osme godine.“
„Tako je, Majk. Razumeš? Ako neaeš ti, ko ae?“
„Važi. Ali moraš da me odvezeš na mesto doga?aja.“
U kupatilu sam se našminkala. Kao neko ko obavlja neprijatan posao. Briše pult. Opako stisnutih usana. Nekad sam bila paree, eini mi se, ali sada sam samo debela matora plavuša.
Otkrila sam da sam i ne misleai ponela beležnicu, baterijsku lampu, gumene rukavice i svoju pucu kalibra 38.
U policijskom poslu vrlo brzo se upoznate s onim što zovemo „samoubistvo kako da ne“. To je kad u?ete na vrata, osmotrite telo, pogledate po prostoriji i kažete: „Aha, kako da ne.“ Ovo svakako nije bilo samoubistvo kako da ne. Poznavala sam Dženifer Rokvel od njene osme godine. Bila mi je ljubimica. S druge strane, bila je svaeija ljubimica. Sjajna, lepa. Aha, mislim ja – sjajna da umreš, lepa da padneš mrtav. I nije plašila ljude – odnosno, plašila ih je onoliko koliko sjajni i lepi plaše ostale i protiv svoje volje, koliko god pristupaeno delovali. Imala je sve i baš sve je imala, i još malo više. Tata joj je pajkan. Njena znatno starija braaa su pajkani – obojica u Upravi policije Eikaga, u Šestoj oblasti. Dženifer nije bila p ajkan. Bila je astrofiziear, ovde u Maunt Liju. Momci? Skupljali su se oko nje kao muve, bila je kraljica Državnog univerziteta Kalifornije. Ali poslednjih – Gospode, ne znam taeno – sedam ili osam godina živela je s jednim drugim genijalcem, eovekom iz snova – s Trejderom. Profesor Trejder Fokner. Ovo svakako nije bilo kako da ne. Ovo je bilo samoubistvo nema greške. Džoni Mak i ja zaustavili smo neobeleženi auto. Avenija Vitmen. Kuae duž široke ulice pod drvoredima, same ili spojene po dve. Akademska spavaonica na domak Dvadeset sedme ulice. Izvukla sam se iz kola, onako u pantalonama od streea i ravnim cipelama.
Patrolna kola i pozornici vea su bili tu, kao i ekipa za materijalne dokaze, medicinski istražitelj. Tu su bili i Toni Silvera i Oltan O’Boj – u kuai. I nekoliko suseda. Ali na njih ne obraaaš pažnju, nego gledaš kroz njih. Uniformisane prilike su se jatile ispod ulienih lampi. Znala sam da su se povinovali iznenadnim prioritetima. Kao u Južnoj eetvrti kad ukljueiš mikrofon i kažeš da je policajac pogo?en. Pogo?en u nekim slueajevima znaei sjeban za ceo život, negde u nekom prolazu posle potere, na podu skladišta, ili tetura na napuštenom uglu gde se prodaje droga s obema rukama na oeima. Kad neko blizak policiji za ubistva postane uzrok prekovremenog rada policije za ubistva, primenjuju se posebna pravila.
Mašuai znaekom prokreila sam put kroz tunel od uniformi ispred ulaznih vrata, sigurna da ae gazdarica biti najbolji svedok ili poslednja osoba koja je videla žrtvu. Krupni puni mesec podseaao je na sunce na mojim le?ima. Eak ni italijanska policija nije sentimentalna prema punom mesecu. Pun mesec znaei poveaanje posla za dvadeset pet do trideset pet odsto. Kad je petkom pun mesec, dobijete dva sata u Hitnoj pomoai i duge redove na ulazu i izlazu iz Službe za povrede.
Na vratima Dženiferinog stana doeekao nas je Silvera. Silvera. On i ja radili smo zajedno na mnogo slueajeva. Stajali smo zajedno ovako u mnogim domovima pogo?enim smrau. Ali ne baš ovako.
„Gospode, Majk.“
„Gde je ona?“
„U spavaaoj sobi.“
„Jesi li bio? Eekaj, nemoj da mi kažeš. Idem tamo.“
U spavaau sobu ulazi se iz dnevne. I znala sam kuda treba da idem. Zato što sam vea bila u ovoj kuai, možda desetak puta u dvostruko manje godina – da donesem nešto od Pukovnika Toma, da odvezem Dženifer na utakmicu, zabavu na plaži ili prijem u Upravu policije. Jednom ili dvaput povezla sam i Trejdera. Bilo je to takvo prijateljstvo, funkcionalno, ali lepo smo aaskali u kolima. Dok sam prolazila dnevnom sobom i naslanjala se na vrata spavaae, u seaanju mi se javilo leto pre dve-tri godine, zabava koju je Overmars priredio povodom završetka nove otvorene terase, kada sam uhvatila Dženiferin pogled dok se smešila nad eašom belog vina koju je pijuckala celu veee. (Svi ostali, osim mene, naravno, bili su potpuno naroljani.) Pomislila sam tada – evo nekog ko je istinski nadaren za sreau. Bila je prepuna zahvalnosti. Meni bi trebala megatona skoea da tako zaplamtim, ali ona je izgledala opijena ljubavlju posle pola eaše vina.
Ušla sam i zatvorila vrata za sobom.
To se radi ovako. Polako se okreaeš i posmatraš mesto. Prvo ivice. Telo na kraju. Mislim, znala sam gde je ona. Radar mi se okrenuo ka krevetu, ali ona je to uradila na stolici. U uglu, desno od mene. Inaee – zavese napola navueene zbog meseeine, uredan toaletni stoeia, earšavi s resama i laki miris pohote. Pod njenim nogama stara, crnim mrljama prekrivena jastuenica i brizgalica sredstva za eišaenje
