Oskar i Lusinda
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
Peter Carey Pisac: Peter Carey ISBN: 86-7436-214-1 Ilustracija: Ne Izdavae: Laguna Dostupnost: do 7 da...
Pročitaj cijeli opis
20,00 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Oskar i Lusinda. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX000388DE
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Pisac: Peter Carey
ISBN:
86-7436-214-1
Ilustracija:
Ne
Izdavae:
Laguna
Dostupnost:
do 7 dana
Šifra:
N0149
Broj strana:
432
Težina:
546 g
DOBITNIK BUKEROVE NAGRADEOvaj neodoljivi, neukrotivo inventivni roman je ljubavna priea, ali ljubavna priea kakva se mogla dogoditi jedino u Australiji devetnaestog vijeka. Jedino na tom ležerno opruženom kontinentu - utoeištu izroda svake vrste, kako iz svijeta životinja tako i iz svijeta ljudi – jedino tamo se rastrojeni anglikanski sveštenik koji se kocka po božijem nalogu, mogao uortaeiti sa mladom nasljednicom koja kupuje fabriku stakla da bi dokazala jednakost polova. A jedino eudesna mašta Pitera Kerija mogla je da od priee o Oskaru i Lusindi naeini zamršenu pripovjest o ljubavi i trgovini, vjeri i kolonijalizmu, koja svoj vrhunac dostiže u ludoj ekspediciji koja nosi staklenu crkvu još neistraženim krajevima kontinenta.
Izuzetna ljubavna priea i uzbudljiva avantura kakva se samo može poželjeti… Keri piše kao da mu od toga zavisi sudbina svijeta koji je stvorio, ali i njegova sopstvena.
Chicago Tribune
Plod blistave mašte, protkan nitima istorije devetnaestog vijeka i ukrašen milionima tananih detalja.
Time
Poput vožnje toboganom. Eitalac ae se naai bez daha, ustreptalih oeiju, promijenjen na bezbroj naeina, svestan da sijvet više nikada neae izgledati kao prije.
Washington Post Book World
ODLOMAK
1. CRKVA
Ako bi naišao neki biskup, majka bi ga pozvala na eaj. Stavila bi ga da sedne, ne tamo kud vi mislite, ne u proeelje velikog, ovalnog stola, vea na sredinu duže strane, tamo odakle je, le?ima okrenut pogledu na reku Belindžer, mogao da posmatra zid na kojem je visio posveaeni stakleni dagerotip mog pradede, veleeasnog Oskara Hopkinsa (1841–1866).
To su uglavnom bili graftonski biskupi. Jednom je došao i biskup iz Volongonga, koji je bio na proputovanju. Imali smo i kanonika i razne druge pastore, u poseti ili na zameni. Pokatkad su bili kratkovidi ili nepažljivi, pa im je trebalo pružiti dagerotip preko stola. Majka je savijala prst dok je podizala šolju s eajem. Nikada nije rekla biskupima da je sveštenieka kragna moga pradede bila ein pobune. Videli su samo jednog viktorijanskog sveštenika. Videli su le?a ravna poput sveae, stisnute usne, tanak nos, dugaeak, istegnut vrat, i nikad niko nije pogodio da je Oskar Hopkins zauzeo takav položaj naprosto zato što je zadržavao dah u nastojanju da ostane miran dva minuta, jer se inaee uvek vrpoljio i nije mogao da izdrži ni sekundu a da se ne poeeše po gležnju ili da ne prekrsti noge.
Meni je to bilo oeigledno, ali ništa nisam rekao. Sedeo bih, napet, ruku evrsto isprepletenih pod butinama. Biskup bi naeas zanemario naše velike noseve i sve ostale dokaze koji su išli u prilog suprotnom, i komentarisao bi našu slienost s tim svešteniekim pionirom. Stali bismo u red: majka, moj brat, ja, moja sestra. Imali smo ri?u kosu i dugaeke, tanke šije poput uvrnutog lastiša.
Majka je rado zamišljala da liei na tu fotografiju. Meni je bilo draže da lieim na oca. On nam uopšte nije bio sliean. Bio je nizak, širokog lica i kokošjih grudi. Žmirkao je i imao krive zube. Smejao se i prdeo. Odlieno je igrao kriket. Umeo je da smota cigaretu jednom rukom. Nije lieio na nas, i kad bi majka pripovedala našem posetiocu biskupu povest o tome kako je Oskar preneo malu crkvu svetog Jovana u Belindžen, otac bi svojim širokim noktom cepkao šibicu i posmatrao k ako se veliki, materijalni spomenik njegovom braku, Fabrika stakla princa Ruperta – sa krovom u to vreme, hiljadu devetsto tridesetih, obojenim u crveno – uzdiže visoko iznad reke Belindžer. Majka je pripovedala istoriju te crkve na naein koji je u meni uvek izazivao neprijatnost. Stil joj je bio previše oseaajan. U njemu je bilo neeega lažnog. Mora da nam je svima to bilo jasno, ali nikada nismo o tome govorili. U svakom slueaju, ne bih umeo to da protumaeim. Takva je bila i u crkvi: njeni odgovori na sanctus (Svet, Svet, Svet, Gospod Bog nad vojskama) bili su glasni i razmetljivo pobožni. Otac je zbijao šalu s mnogim stvarima, ali s tim nije nikada.
Otac je bio ljubomoran na tu crkvu, mada biste, kad biste je sada videli, teško mogli razumeti zašto. Smeštena je na maloj parceli niskog, vodoplavnog terena pored Svit Voter Krika kod Glenifera – majušna gra?evina od dasaka, sa krovom od talasastog lima. Pedeset godina je kreeena u razne tonove sme?e boje, da bi je 1970. obojili u jarko limetazeleno. Sad je poprimila izgled trošnosti i leži, u toj bujnoj dolini, kao nešto obraslo lišajem. Sakrila se pod dugaeak red stabala gvozdenog drveta koja obeležavaju tok reke. Visoko gore, iza te reke, planine se naglo uzdižu i do visine od hiljadu metara – to je zadnji zid doline, toliko strm da po njemu uopšte nema staze, mada se priea da se gore nalazi nekakav stari rudnik kalaja u koji su nameravali da sakriju žene i decu od Japanaca, za vreme Drugog svetskog rata. U to vreme nisam živeo ovde, ali izgleda mi neverovatno. Odavno sam naueio da ne verujem lokalnoj istoriji. Darkvud se, reai ae vam u Zavieajnom društvu, zove Darkvud zato što je tamo lišae tamno, ali ne tako davno mogli ste euti da ga ljudi zovu Darkis Point, pre nego što je tamo otišao deda Horasa Klarka sa svojim pajtosima – toga bi se morale setiti sve stare porodice kad se sva?aju oko prevlasti u oblasti – i gurnuo sa litice u ponor celo jedno domorodaeko pleme muškaraca, žena i dece.
To su isti ljudi koji sada žele da šleperom presele Svetog Jo vana. Hteli bi da ga prebace u Belindžen da služi kao škola za nastavu veronauke.
Ako niko drugi, moj otac bi to cenio. Kao što sam vea rekao, bio je ljubomoran na tu crkvu. Nije mu se dopadao posednieki odnos moje majke prema njoj. Možda bi sve bilo drugaeije da je crkva bila u samom gradu Belindženu. Ali Glenifer je udaljen šesnaest kilometara. Nije htela ni da euje da ide u Belindžen na bogosluženje. Morali su da se voze u Glenifer. Za vreme rata, sva svoja sledovanja benzina potrošili su na odlaske u crkvu. Tamo smo svi kršteni, tamo smo i primili prvu prieest. Ja sam se tamo i veneao. Kad mi je umro otac, nosili su ga šesnaest kilometara, u Glenifer, na opelo, a onda opet šesnaest kilometara nazad u grad, da ga sahrane.
Moj otac se nije opijao, ali mi je jednom, pošto je popio dva piva, rekao kako moja majka hoda oko Svetog Jovana kao pas koji zapišava ogradu. Ali samo jednom u životu pokazao je mojoj majci snagu svojih oseaanja.
2. ADVENTSKI VENAC
Otac nije mogao da prona?e baterijsku lampu zato što je meni, veee pre toga, pala u septieku jamu. Video sam je kako tone dok joj zrak svetlosti i dalje isijava kroz mutno, oearavajuae more mokraae i izmeta. Otac nije, kao što bi to einio ranije, izašao da je izvadi.
I tako, kad je sledeae veeeri zbog oluje nestalo svetla, nije imao baterijsku lampu da pogleda kutiju sa osiguraeima. Gromovi su praštali na sve strane oko nas. Telefon se oglasio kratkim, žalostivim cijukom u odgovor na udar negde na telefonskom vodu. Pomislili smo da su nam osiguraei pregoreli zbog naglog porasta napona. Otac je uzeo sveau i izašao na trem. Sveaa se ugasila na vetru. Vrativši se u kuau, nije nosio osigurae.
Sedeli smo za kuhinjskim stolom auteai.
Otac je rekao: „Gde je žica od osiguraea?“
Bilo mi je deset godina. Sedeo sam pored majke. Sestri je bilo šesnaest, sedela je kraj mene. Bratu je bilo eetrnaest godina, on je sedeo pored sestre.
„Upotrebila sam je“, rekla je majka. Ljudi su je smatrali visokom ženom. Nije bila visoka. Imala je metar i šezdeset sedam santimetara, ali posedovala je gvozdenu volju i podozrivu prirodu što je, skupa s njenom moai poslodavca u fabrici stakla, bila ozbiljna kombinacija.
Oseaao sam zadah sveae. Znao sam da ga otac ne oseaa, mada je držao tu sveau u ruci. On uopšte nije imao razvijeno eulo mirisa.
„Kako si je upotrebila?“ Nisam mogao da vidim oca. Eekao sam na sledeai blesak munje. „Kako?“ Glas mu je bio promukao. To je imalo neke veze sa gubitkom eula mirisa. Svakog jutra je ispirao nosne kanale slanom vodom. Eesto je pitao: „Da li smrdi?“ Pitanje se ticalo njegovog nosa.
„Upotrebila sam je“, rekla je majka, „za adventski venac.“
U glasu joj nije bilo ni traga od izvinjenja. Munja je plaštom svetla preplavila celu kuhinju. Majka je podigla glavu pokretom punim prezira, zbog kojeg je, u porodienim predanjima, lieila na kamilu.
Oseaao sam veliku napetost. Ja sam bio taj koji je pomagao majci da napravi adventski venac. Nismo imali ni imele ni bršljana, ali ja sam pronašao lišae kamfora, koje je bilo sjajno i zeleno. Znao sam da ne samo što je upotrebila žicu za osiguraee vea je i izvukla žieanu rešetku iz kaveza za zeeeve koji je pripadao mome bratu. U tome easu, zeeevi su se nalazili u kutiji za cipele, u ormaru s posteljinom. Nije ni pomislila da bi mogli tamo i da mokre. To joj uopšte nije bilo palo na pamet.
Otac je upalio sveau. Nije se primakao stolu. Nije krenuo ni natrag prema vratima. Stao je nasred sobe.
„A gde je?“ – upitao je.
„U crkvi“, kazala je majka. „Molim te, sedi, Dejvide.“
„U kojoj crkvi?“
„Da li je to sad važno?“
„Meni je važno.“
Ne mogu vam opisati koliko je to bilo zastrašujuae. Otac nikad nije tako govorio. Voleo je miran život. Eak i kad je umirao, pokušao je da to izvede tako da ne uzrujava moju majku.
„U Crkvi svetog Jovana“, rekla je.
Naravno da se radilo o Crkvi svetog Jovana. Šta bi drugo moglo da bude? Ali izgledalo je da ga je ta izjava zbog neeeg razljutila. Uhvatio se za glavu. Stavio je sveau na vrh Kelvinatora, gde se ona istoga easa ugasila.
„O, Hriste“, kazao je. „Isuse, Josife i jebena Marijo.“
Pri svetlosti munje video sam kako je moja sestra zinula.
Majka je ustala. Pokreti joj nikad nisu bili ni blagi ni odmereni. Ustala je tako brzo da se stolica srušila unazad. Tresnula je na patos. Telefon je zazvonio – kratko dvaput zablejao – a zatim utihnuo.
„Kleknite“, rekla je majka. Htela je da Bog oprosti ocu svetogr?e. Razumeli smo šta hoae, ali to je bilo van teritorije na kojoj smo se snalazili. Samo „razvod“ me je mogao uplašiti više, samo zbog „seksa“ sam se mogao više postideti.
„Kleknite“, vrisnula je.
Kasnije smo shvatili da je bila tiranin. Ali, kao deca, bili smo previše zbunjeni protivreenim oseaanjima. Uglavnom smo želeli da nas voli. I tako, prišli smo i kleknuli kraj nje, eak i moj brat, koji je voleo da dugo noau ostaje budan i da priea o kriketu sa ocem.
A onda je kleknuo i otac.
Tako smo kleeali na tvrdom podu od linoleuma. Brat je tiho plakao.
A onda je došlo svetlo.
Podigao sam pogled i ugledao tvrdi blesak trijumfa u majeinim oeima. I umreae uverena da je Bog popravio osigurae.
3. BOŽIANI PUDING
Da nije bilo božianog pudinga, ne bi bilo ni Crkve u Gleniferu. Ne bi bilo dagerotipa Oskara Hopkinsa na obalama reke Belindžer. Ja se ne bih rodio. Ne bi bilo ni ove povesti. Nije to bio obiean božiani puding. Bio je sasvim mali, ne veai od teniske loptice. Sastojao se od dve kašieice kandiranih trešanja, tri male kašike grož?ica, soka i kore od jedne pomorandže, pola šolje brašna, pola šolje loja, malo rakije i, osim po velieini, ni po eemu nije bio naroeit – izuzev einjenice da je bio umešen u kuai moga eukundede, Teofilusa Hopkinsa, u Henakombu u Devonu, u Engleskoj.
Teofilus Hopkins je bio slavan eovek. Možete ga potražiti u Enciklopediji Britanici iz 1860. godine. Njegovim koralima i crvenim morskim algama, morskim sasama i morskim zvezdama posveaena su puna tri stupca. O njemu samom neaete naai ništa što bi vam kor istilo. Nema nieeg o tome kakav je bio. Možete da proeitate tekst i tri puta uzastopce a da uopšte ne pogodite kakav je naroeit stav imao prema božianom pudingu.
Bio je tamnokos, žilav udovac od eetrdeset godina, spolja grub i maljav, guste brade, snažnih mišiaa, ali je ipak, istovremeno, bio blage naravi. Moglo se osetiti kako blagost treperi oko njega. Po prirodi je bio eulan i strasno je verovao da ae otiai u nebo, da nebo prevazilazi svaku zamislivu radost, da se pruža, poput srebrnog plašta, preko beskrajnog prostora veenosti. Trudio se da bude evrst u suoeavanju sa svojim privremenim oseaanjima, kao što gardista – koji se u kafani odaje pijaneenju i lakrdijama – mora da stoji sasvim ukoeen dok mu muve mile preko oenih kapaka. Pripadao je Plimutskoj braai i mislio je – u samoj toj pojedinosti nema nieeg suludog – da svetkovine hrišaanske crkve uopšte nisu hrišaanske. Problem mu je predstavljao njegov temperament, premda vas ta ree može navesti na pogrešan put. Njegov problem je, u stvari, bila strast. Telo mu nije bilo dovoljno jako da je obuzda, a svake godine oko Božiaa jedva mu je polazilo za rukom da se nekako savlada. Svoju strast je koristio uglavnom konstruktivno – bio je propovednik i imao je dara da u svojim slušaocima izazove oseaanja sliena svojima. Nije hteo da praznik naziva Božiaem. Uporno ga je nazivao starinskim paganskim imenom juletide*. Bio je do te mere uverljiv da je svoju malu pastvu koja se sastojala od zemljoradnika, zidara, lovoeuvara, ugljara, ribara – dakle, svu tu ozbiljnu eeljad koja je, ako je uopšte umela da eita, einila to polako i s prstom ispod svake reei – ubedio da je Božia ne samo paganski vea i baptistieki, pa su oni na sam Božia izlazili na polja i na livade kao da je u pitanju bilo koji drugi dan u godini. Njihove komšije baptisti su im se smejali. Njihove komšije baptisti goreae u paklu.
Oskaru je bilo eetrnaest godina, bio je u dobi kad su deeaci zatvoreni i smrknuti. Ali ipak nije sumnjao u naeela svoga oca. Znao je da mu je duša zagarantovano bezbedna, i kad je eitao Bibliju, naglas, pored vatre, tumaeio ju je na potpuno isti naein kao taj eovek koji je džarao žaraeem po malom kaminu i neprestano preturao ugalj u njemu. Obojica su eitali Bibliju kao da je u pitanju naueni izveštaj koji je sastavio neki savesni prirodnjak. Ako Biblija kaže da zver ima eetiri lica, ili da eovek ima lavlje zube, onda su oni u to i verovali. Ali tog Božiaa, 1858. godine, dobili su i drugu sluškinju, dok su ranije imali jednu. Prva sluškinja bila je krupna, užurbana gospo?a Vilijams, koja je, kad god bi se uzrujala, eetkom od kornjaeinog oklopa eetkala svoje neuredno gnezdo eelienosive kose. U ovoj porodici je provela petnaest godina, deset godina u Londonu, a pet u Devonu. U Henakombu je eešae eetkala kosu. Sva?ala se sa mesarom i sa vlasnikom ribarnice. Klela se u to da je slani vazduh vrlo loš za njen eir na želucu, mada je sad – kako je govorila – „prekasno za bilo kakve promene“. Ostala je kod njih i, mada nije bila „spasena“, mada su ponekad nalazili njezine vlasi u kajgani, postala je sastavni deo njihovog života.
Me?utim, druga sluškinja ne samo što nije bila „spasena“ vea se za nju nije moglo reai ni da „traži“. Bila je anglikanka i u domaainstvo je dospela iz milosr?a, po
