Plime rata
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
Stiven Presfild Pisac: Stiven Presfild ISBN: 86-7436-281-8 Ilustracija: Ne Izdavae: Laguna Dostupnost:
Pročitaj cijeli opis
18,00 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Plime rata. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX000389BC
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Pisac: Stiven Presfild
ISBN:
86-7436-281-8
Ilustracija:
Ne
Izdavae:
Laguna
Dostupnost:
do 7 dana
Šifra:
N0204
Broj strana:
425
Težina:
500 g
„Pažnja koju Presfild posveauje istorijskim pojedinostima nema premca. Ovo je roman koji prati eitaoca još dugo pošto je proeitao poslednje poglavlje.“Library Journal
Presfild prikazuje ne samo prizore bitaka koji vas primoravaju da se naježite, nego i bezbrojne trenutke hrabrosti i kukavieluka, požude i sirovog humora... A još više od toga zadivljuju njegovi istaneani portreti drevnih Atinjana.
Esquire
Drsko i izvanredno epsko delo, inteligentno i dirljivo.
Kirkus Reviews
Neprevazi?en u ratovanju, vješt u politici, neodoljiv ljubavnik, Alkibijad je bio najdraži sin i najveai vojskovo?a Atine svog vremena. Odmetnuti Sokratov sljedbenik, olieavao je i najbolje i najgore strane Zlatnog doba Greke. Vodio je svoje vojske iz pobjede u pobjedu i na kopnu i na moru, ali je, kao heroji velikih tragedija, postao žrtva sopstvene gordosti i oholosti, ispada i previsokih težnji. Optužen je za prestup protiv države i izgnan iz svoje voljene Atine, da bi se prihvatio oružja u službi svojih pre?ašnjih neprijatelja. Gotovo pune tri decenije bratoubilaeki rat hara Grekom, a Alkibijad obijema stranama pomaže da se domognu pobjeda. Na kraju mu ne vjeruju ni na jednoj. Ispripovijedane iz osu?enieke aelije Alkibijadovog tjelohranitelja i ubice, eovjeka eija ljubav i gnušanje prema svom bivšem zapovjedniku odražavaju izmješana osjeaanja eitave Atine, Plime rata su istinska saga o jednom izuzetnom razdoblju, o ratu koji je izmjenio tok istorije i protivrjeenoj lienosti vo?e koji je zaveo eitav narod.
„Zapanjujuae vjerodostojna istorijska priea. Presfild je majstor pripovjedanja, posebno vješt u slikovitim opisima kopnenih i pomorskih bitaka, politiekih spletki i živopisnih likova, što sve zajedno stvara snažan i uvjerljiv portret ratom rastrgane Greke.“
Publishers Weekly
ODLOMAK
PROTIV POLEMIDA
I
MOJ DEDA JASON
Moj deda Jason, sin Aleksija iz pokrajine Alopecije, umre u suton eetrnaestog dana bedromiona pre godinu dana. Dva su mu meseca bila ostala da uzme devedeset treau. Bio je poslednji iz onog nezvanienog ali žestoko predanog kruga sadrugova i prijatelja okupljenih oko filozofa Sokrata.
Život moga dede proticao je od doba kad je Perikle postavio temelje velike atinske države, dana gradnje Partenona i Erehtejona, preko Velike kuge, uspona i pada Alkibijadovog, da bi se prepleo s onim pogibeljnim dvadesetsedmogodišnjim požarom koji u našem gradu zovemo Spartanskim ratom, a koji je po celoj Grekoj poznat onako kako ga je istoriear Tukidid zabeležio, kao Peloponeski rat.
U mladosti se deda borio kao pomorski starešina kod Sibote, Potideje i Skiona, a kasnije na Istoku kao zapovednik trireme i eitave eskadre u bitkama kod Kujinog groba, Abida (gde je stekao odlieje za hrabrost, kljastu nogu, i slueajno ostao bez oka) i Arginuskih ostrva. Kao gra?anin, jedini se on, pored Euriptolema i Ahioha, usprotivio pred Veaem svetini i stao u odbranu Desetorice vojskovo?a. Za života je sahranio dve žene i jedanaestoro dece. Služio je svom gradu od vrhunca njegove premoai, kad je Atina bila gospodarica dve stotine država-vazala, do easa kad su je porazili najljuai njeni neprijatelji. Ukratko, ne samo da je bio oeevidac, nego je i ueestvovao u veaini znaeajnih zbivanja savremenog doba i poznavao je mnoge od najvažnijih njihovih ueesnika.
Kad je dedu na izmaku života vea izdavala snaga i kad je mogao da se kreae samo uz neeiju potporu, odlazio sam mu svakodnevno. U svakoj porodici bude poneko raspoloživ, kako svedoee lekari, kome dopadne da pritekne ostarelom i onemoaalom eeljadetu.
Ali za mene ovo nikada nije bio zadatak. Ne samo da sam dedu na-jveama poštovao, nego mi je i prijalo njegovo društvo, toliko da se to ponekad bližilo ushiaenju. Satima sam mogao da ga slušam dok mi priea i bojim se da sam ga nemilostivo zamarao zapitkiv anjima i saletanjem.
Lieio mi je na našu žilavu atieku lozu, na koju godinu za godinom osvajaei nasrau buktinjom i sekirom, koju leti prži sunce, zimi mrznu mrazevi, a ipak se ne da ubiti nego istrajava, crpeai snagu iz dubina zemljinih da donese ploda iz koga ae poteai, uprkos svim lišavanjima, ili možda upravo zbog njih, najmednije i najpitkije vino. Živo sam oseaao da ae se njegovom smrau okoneati jedno razdoblje, i ne samo razdoblje atinske velieine, nego i doba ljudi takvog dosega do koga mi, današnji pojedinci, više ne domašamo niti se možemo nadati da aemo dostiai njihova merila vrline.
Ranije te godine tifus mi je odneo dvoipogodišnjeg sina mezimca, i to mi je u svemu izmenilo život. Nigde utehe nisam nalazio, izuzev u dedinom društvu. Krhkost tog stiska kojim se mi smrtnici držimo za postojanje, prolaznost naših easova pod suncem, nadneli su mi se poviše srca; samo sam uz dedu nalazio nekakvog uporišta, na tlu stenovitom, ali ipak donekle evršaem.
Tih sam jutara ustajao pre osvita, pa bih dozvao svog psa Euvara (ili taenije, odazivao sam mu se na pozive) i odjahao do pristaništa uz Teretni put, da se posle kroz pobr?e vratim do porodienog imanja kod Hrastovog brega. Rani jutarnji sati bili su mi kao melem. S puta se videlo kako dole u luci mornarica vea izvodi ratne vežbe. Mimoilazili smo se s drugim plemiaima na putu za njihove posede, pozdravljali trkaee što su se pripremali za takmieenja i mlade konjanike na vežbama u brdima. Pošto bih posvršavao jutarnje poslove po imanju, ostavio bih ždrepca u štali i produžio peške, sa Euvarom uz sebe, uz maslinama prošarane, suncem sažežene padine do dedine kolibe.
Poneo bih mu rueak. Prieali smo, na senovitom tremu, ili jednostavno sedeli jedan kraj drugog autke, dok je Euvar leškario na prohladnim kamenim ploeama izme?u nas.
„Eudnovata je boginja uspomena, darovi joj se promeau kako godine prolaze“, opazio je deda jednog takvog popodneva. „Eovek ne može da se priseti šta je bilo pre jedan sat, a vraaa mu se što je prošlo pre sedamde set godina, kao da mu se ovog easa pred oeima zbiva.“
Zapitkivao sam ga, eesto bezobzirno bojim se, za ta davnašnja blaga njegovog srca. Može biti da se on i radovao mladom slušaocu željnom njegovih priea, jer kad bi se jednom u njih otisnuo, pratio bi im tok onako neumoran kakav je u pohodima uvek bio, u taneine, sve do svršetka. U njegovo vreme pisarsko umeae još nije bilo zavladalo, i dar pamaenja još se euvao netaknut. Ljudi su umeli po seaanju da govore eitave dugaeke odlomke Ilijade i Odiseje, naizust da kazuju strofe stotina himni, i da navode delove tragedije koju su gledali pre mnogo dana.
Još živopisnije se moj deda, eak i tada, priseaao ljudi. Ne samo prijatelja i junaka, vea i robova, pa i konja i pasa, stabala i eokota loze koji su mu utisnuli peeat na srce. Mogao je da prizove u pamet neku davnu dragu, poeivšu još od pre sedamdeset i pet leta, i da oživi njen lik u bojama tako neposrednim te se eoveku einilo da je gleda pred sobom, mladu i prekrasnu, od krvi i mesa.
Pitao sam jednom dedu koga je od svih znanih mu ljudi držao najizuzetnijim.
„Najplemenitijim“, odvratio mi je bez oklevanja, „Sokrata. Najodvažnijim i najizvrsnijim Alkibijada. Najhrabrijim Trasibula Ciglu. Najopakijim Anita.“
Sledeae mi se pitanje nametnulo samo po sebi. „Ima li me?u njima neko kome te seaanja najjaee vuku? Neko kome ti se misli stalno vraaaju?“
Na ovo je deda ustuknuo. Baš eudno što pitam, odgovori mi, jer da, ima jedan eovek koji mu je odskora, iz razloga koje ne ume da naznaei, poeesto na umu. A taj nije, reee deda, ni slavljen ni euven, nije ni zapovedao brodovljem niti je bio arhont, i njegovo ime neaeš naai u zapisima, izuzev možda u nekoj zamuaenoj i punoj osude pribelešci.
„Ne mogu a da ne nazovem ovog eoveka najprogonjenijim od svih koje sam znao. Bio je aristokratskog roda, Akarnjanin. Jednom sam ga branio, da ga ne osude na smrt.“
Ovo mi je odmah podstaklo znatiželju, pa sam tražio od dede da mi ispriea opširnije. Nasmešio se i kazao da ae taj poduhvat možda izi skivati mnoge sate, jer se pripovest o tom eoveku rasprostire desetinama godina, preko zemalja i morâ veaeg dela znanog nam sveta. Takvi me izgledi nisu odvratili, vea još više razgoreli u meni želju da eujem tu prieu. Molim te, preklinjao sam; dan je vea poodmakao, ali da eujem makar poeetak.
„Baš si lakomo štene, je li?“
„Na tvoje priee, deda, najlakomije.“
Nasmešio se. Da poenemo, onda, pa aemo videti kuda ae nas priea odvesti.
„U to vreme“, otpoeeo je, „još se nije bila uzdigla ova vrsta retorieara struenih za sudske poslove. Na su?enju se svako sam branio. Mogao je, me?utim, po želji, imenovati nekog bliskog – oca ili strica, prijatelja ili nekog uticajnog plemiaa – da mu pomogne da se pripremi.
Ovaj je eovek za to zamolio mene, jednim pismom iz tamnice. Što je bilo eudno, jer nas dvojica nismo imali zajedniekih poznanika. Zatekli smo se istovremeno na nekoliko ratnih pozornica, i delili smo odgovornosti s mladim Periklom, sinom velikog Perikla i Aspazije, jer smo obojica imali tu povlasticu da ga nazivamo prijateljem; ovo, me?utim, nije bilo neuobieajeno u to vreme, i ni po eemu nije moglo da stvori me?u nama vezu. A zatim, taj je eovek, najblaže reeeno, bio ozloglašen. Iako je kao starešina priznate hrabrosti imao iza sebe dugu i istaknutu službu državi, u Atinu je u easu njene predaje ušao ne samo pod spartanskim stegom, nego i odeven u spartanski skerlet. Verovao sam, i to sam mu i rekao, da krivac za tako sramno delo mora pretrpeti najtežu kaznu, te da nikako ne mogu doprineti osloba?anju takvog zloeinca.
Ali on je, bez obzira na to, ostao istrajan. Posetio sam ga u zatoeeništvu i saslušao njegovu prieu. Iako je tada i sam Sokrat, osu?en na smrt, eekao izvršenje presude me?u zidovima iste tamnice, a njemu sam morao priteai pre svega, da i ne pominjem poslove moje vlastite porodice, pristao sam da pomognem ovom eoveku u pripremama za odbranu pred sudom. Ne zato što sam verovao da bi ga mogli osloboditi, niti što sam verovao da zaslužuje da ga oslobode (sam je spremno p otvrdio svoju krivicu), vea stoga što sam oseaao da njegova povest mora biti javno obznanjena, makar samo pred porotom, da bi se prinelo ogledalo licu demokratije koja je poeinila nešto tako opako kao što je presuda najplemenitijem njenom gra?aninu svih vremena – mom gospodaru Sokratu, i time oveneala i sprovela prinošenje same sebe na žrtvu.“
Ovde je deda zaautao na nekoliko easaka. Oei je obratio nekud unutra, prizivajuai u srcu seaanja na tog eoveka i glasove iz tih dana.
„Kako je bilo ime tom eoveku, deda?“
„Polemid, sin Nikolin.“
Ime mi je odnekud bilo poznato, ali nisam mogao da mu dam ni mesto ni znaeenje.
„To je onaj eovek“, nastavio je deda, „koji je ubio Alkibijada.“
II
UBISTVO U MELISI
Ubice su vodila [nastavio je moj deda] dvojica persijskih plemiaa, eija su nare?enja potekla od carskog upravitelja nad Frigijom. Doplovili su iz Abida na Helespontu do traeke utvrde gde se Alkibijad beše povukao kad je poslednji put izgnan, a otuda su se, utvrdivši da je njihov plen utekao, dali u poteru za njim natrag preko moreuza u Aziju. S Persijancima su bila trojica jednakih iz Sparte eiji je vo?a, Endije, bio Alkibijadov blizak prijatelj još od detinjstva. Njih su vlasti u njihovoj domovini imenovale ne da ueestvuju u ubistvu, nego da budu oeevici, da se ro?enim oeima uvere da je smaknut ovaj poslednji živi eovek od koga su strahovali. Toliko je euven Alkibijad bio po bekstvima i izbavljenjima da mnogi verovahu kako je kadar da prevari i tog poslednjeg sudiju, Smrt.
Profesionalni ubica, Telamon iz Arkadije, pridružio im se s pet-šest pomoanika koje je odabrao da pomognu da se delo smisli i izvrši. Uz njega je bio i Atinjanin Polemid.
Polemid je nekad bio Alkibijadov prijatelj. Dok je Alkibijad nizao velieanstvene pobede u Helespontskom ratu, Polemid je bio njegov pomorski starešina, a potom i telohranitelj kad se ovenean pobedniekom slavom vratio u Atinu i stajao mu je uz desnicu kad je predvodio sveeanu povorku za vreme praznovanja Ele usinskih misterija. Živo ga se seaam sa Samosa, posle Alkibijadovog povratka iz izgnanstva u mornaricu. Trenutak je bio krajnje škakljiv; dvadeset hiljada mornara, mornariekih pešadinaca i pripadnika teške pešadije, izvan sebe od straha za sopstvenu sudbinu i opstanak svoje zemlje, pritislo je pristanište zvano Mala Homa kada je barka za iskrcavanje s broda pristala i Polemid iskoraeio, zaklanjajuai svog štiaenika od rulje koja je izgledala podjednako spremna da ga kamenuje koliko i da stane u vojnieki pozdrav. Proueavao sam izraz Alkibijadovog lica; na svetu nieeg oeiglednijeg nije bilo od toga da je eoveku pokraj sebe s potpunim pouzdanjem poverio svoj život.
A sada, otprilike sedam godina posle tog trenutka, Polemidova je dužnost bila da izmami žrtvu i s ubicom Telamonom obavi smaknuae. Za ovo su mu platili jedan srebrni talent iz persijske riznice.
O svemu me je ovome, ne prikrivajuai ništa, izvestio on sam vea na poeetku našeg prvog razgovora, zato da bih, kako je tvrdio – ja, koga su braene veze spajale s Alkmeonidima, Alkibijadovom rodbinom po majci, a s Alkibijadom samim Sokrat, jer je bliskost me?u njima dvojicom bila dobro znana – odmah saznao najgore, te da bih se mogao povuai ako mi je tako volja.
U optužbi protiv njega Alkibijad se zapravo nije ni pominjao.
Polemida su optužili za smrt jednog nižeg pomorskog starešine po imenu Filemon, ubijenog nekoliko godina ranije u kavzi u nekom kurvinjaku na Samosu. I još ga je jedna optužba teretila: za izdaju. Pod ovom ae stavkom, jasno, porotnici razmatrati ono drugo, kudikamo znaeajnije ubistvo. Ovakva prikrivanja ne behu neobiena u to vreme; pa ipak, posrednost ove tužbe oblikovao je naroeiti pravilnik pod kojim su tužioci priveli Polemida sudu.
Da ga je teretila eisangelia, uobieajena optužba za izdaju, ili dike phonou, neposredna tužba za ubistvo, Polemid bi mogao svojevoljno da odabere izgnanstvo i spase život. Umesto toga, dvojica braae, euveni probisveti i prirepci dobro poznatih neprijatelja demokratije, prijavili su ga z a endeixis kakourgias, mnogo opštiju kategoriju „prestupa“. Na prvi pogled ovo se einilo nerazborito, kao postupak tužitelja neupuaenih u zakon. Kad se bolje razmotri, me?utim, otkrivalo se lukavstvo ovog dela. Jer ovakav optuženik ne samo da je mogao biti zatvoren još pre su?enja i zadržan u tamnici dok ono traje, nego mu ni izlazak uz jameevinu nije bio dozvoljen. Smrtna kazna ostajala je u igri, a su?enje se nije držalo pred Areopagom, vea pred veaem obienih gra?ana, u kojima ae reei kao „izdajnik“ i „spartanski prijatelj“ – na to se sa sigurnošau moglo raeunati – rasplamsati gnev. Polemidovi tužitelji oeigledno su hteli da ga vide mrtvog, ovako ili onako. A po sve
