Poricanje
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
Kit Ablou Pisac: Kit Ablou ISBN: 86-7436-239-7 Ilustracija: Ne Izdavae: Laguna Dostupnost: do 7 dana
Pročitaj cijeli opis
15,00 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Poricanje. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX00038A22
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Pisac: Kit Ablou
ISBN:
86-7436-239-7
Ilustracija:
Ne
Izdavae:
Laguna
Dostupnost:
do 7 dana
Šifra:
N0176
Broj strana:
310
Težina:
350 g
Niz užasnih ubistava dovodi psihijatra Frenka Klevendžera na slueaj njegovog života, ali i u borbu za život protiv svirepog ubice sa strašnim potpisom i protiv sopstvenih zavijajuaih demona seksualnosti, samouništenja i PORICANJA.„Vešto i snažnim jezikom, Ablou slika užase i sumornost poremeaenih života.“
Džonatan Kelerman, autor bestselera KLINIKA
„Poricanje vodi eitaoca na samu oštricu psihološkog trilera, i to rukom pisca eija struenost psihijatra eini ovu prieu autentienom koliko i neodoljivom. Ovo je veliki poeetak karijere, buduanost trilera.“
Džek Olsen
„Poricanje, sa svojim savršenim naslovom, nije roman lak za eitanje, ali ga je još teže ostaviti. Likovi su neodoljivi, priea je evrsto vo?ena, a rasplet je sve samo ne predvidiv.“
Cleveland Plain Dealer
„Ubjedljiv, zavodljiv i opeinjujuai portret eovijeka i okoline, opjsednutih eulnim i zarobljenih u poricanju te opsesije.“
Publishers Weekly
„S vremena na vrijeme pojavi se kriminalistieki roman koji, iako opeinjujuai, uzbudljiv i uvjerljiv, više liei na veliku književnost nego na brzu hranu koju treba progutati i odmah zaboraviti. PORICANJE je takva knjiga. Vrhunski, eak i uzvišen roman.“
Dr Džon L. Švarc, Psychiatric Times
ODLOMAK
EDAN
Utorak, 05.50
Trgnuo sam se, a znoj mi se cedio niz lice. Potražio sam u mraku oca i uspanieio se spazivši odsjaj svetla s njegove srebrne kopee na opasaeu. Okrenuo sam se da bežim, ali osetio sam kako mi se njegovi prsti obavijaju oko mišice, vuku me natrag, kuda nikako nisam želeo da po?em. Otimao sam se, ali slabašno, znajuai da au izgubiti, sve dok me zvonjava telefona pored kreveta nije probudila.
Kati me je cimala za ruku. „’Ajde, javi se.“
Napipao sam slušalicu. „Klevendžer“, uzdahnuo sam.
„Frenk, ovde Ema Henkok. Izvini što sam te probudila.“
„Ne izvinjavaj se.“ Srušio sam se natrag na madrac. Disao sam u naletima. Jastuk mi je bio natopljen znojem i hladan na vratu. „Biae manje treanja.“
„Manje eega?“
Pritisnuo sam oei korenom dlana. „Spremao sam se na treanje.“
„Malo vežbe u šest ujutru, a? Dobro je to za dušu.“
„Tako je. Nisi me zvala ovako rano da raspravljaš o mojoj duši.“
„Bojim se da nisam. Imamo još jedan slueaj za tebe – beskuanika koji je ubio jednu devojku u šumi iza bolnice Stounhil.“
„I?“
„I šta?“
„Mene si zvala, Ema? Gde je ludilo?“
„Odsekao joj je dojke. Duboko, do rebara. Iskasapio ju je. Pozvao nas je s javnog telefona, urlao je kao manijak da je ubio devicu, onda nas je saeekao pored leša. Kad smo stigli, bio je prekriven njenom krvlju.“
Jedan deo mene želeo je da spusti slušalicu pre nego što euje više. Od mog poslednjeg slueaja ubistva prošao je eitav mesec, a taj je bio dovoljno gadan da mi dokrajei šest meseci bez piaa. Razmišljao sam da napustim posao u policiji i ponovo otvorim psihoterapeutsku ordinaciju, ali znao sam da nisam u stanju da bilo koga izleeim. Možda nikad nisam ni bio. „Šta znate o njemu?“ – upitao sam.
„Znam da je lujka. To je sve. Kad smo ga pokupili našli smo kod njega punu boeicu torazina, staru dve godine. A kaže da se zove – pazi ovo – Vilijem Vestmorlend*. Kao general. Još jedan oglas za psihiae, a, Frenk?“
Nisam obratio paž nju na ovo poslednje. Detektivi za ubistva kao što je Henkokova ne smeju da se zbliže sa psihijatrima. Inaee bi poeeli da se pitaju zašto se drže blizine ubica. Mogu da poenu s maštarijama o prelasku granice. „Pa, eemu žurba?“
„Žurba je zato što mi treba tvoja potvrda da je zdrav – makar dovoljno zdrav da nam dâ izjavu. Kaže kako želi da prizna; ne želim da predugo razmišlja o tome.“
„Šta da prizna?“
„A?“
„Želiš da prizna šta?“
„Jesi li budan? Upravo sam ti rekla da u mrtvaenici imam ženu s kraterima tamo gde bi trebalo da su joj dojke.“
„Ko je ona bila?“
„Nije imala dokumente kod sebe, Frenk. Bila je gola. U redu? Kad možeš da stigneš ovamo?“
„Daj mi dva sata.“ Spustio sam slušalicu, upalio lampu na noanom ormariau i ponovo legao na znojavi jastuk, eekajuai da me obuzme nadahnuae.
„Ponovo me ostavljaš radi mrtvaca?“ – prošaputa Kati. Dokotrljala se do mene, još napola usnula, i spustila mi glavu na grudi.
„Rekao sam za dva sata.“
„Odlieno“, nasmešila se. Sklonila je earšave tako da joj vidim nago telo, preplanulo svuda osim po mleenobeloj zadnjici.
„Još jedno prokleto ubistvo. Ne znam mogu li…“
„Ššš.“ Spustila je prst na usne, zatim skliznula niz madrac i prešla mi jezikom po penisu.
„Ja…“
Uzela je glavia u usta i u šali ga gricnula.
Obieno nas usred noai budi Akušerska služba bolnice Stounhil koja traži Kati, a ja pokušavam da se istresem pre nego što ona ode. Diže mi se kad je zamislim u hirurškoj odeai dok pacijentkinja pred njom, raširenih nogu, vrišti od bolova. Ali zamisao seksa pre odlaska k lešu me tako?e pali. Zgrabio sam Kati za dugu plavu kosu i zabo se dublje u njeno grlo.
Baš kao i hiljadama puta ranije, posmatrao sam tog jutra kako se eitav svet menja tokom desetominutne vožnje od moje viktorijanske kuae posa?ene iznad Preston Biea u Marblhedu do Lina. Kuae pored vode polako gube nadstrešnice i mesingane brojeve, zatim svežu boju, zatim prozore. Gume mojih kola prestaju da klize po putu i poe inju da upadaju u rupe. Pre nego što pre?em granicu Lina, uvek ukljueim klima-ure?aj kako bih odbio od sebe zadah naprsle kanalizacione cevi iz koje su izrasli kilometri lepljivih, smrdljivih algi. Gurnuo sam u CD plejer B52, ušmrknuo dozu kokaina iz boeice koju držim u pregratku za rukavice i pojaeao zvuk.
Skrenuo sam s Obalskog puta Lin na prvom izlazu i udaljio se od okeana ušavši u Ulicu Junion, deset blokova daskama zakovanih izloga, išaranih zidova i napuštenih automobila. Napetost mi se iz vrata i ramenâ povlaeila. Disanje mi se usporilo. Otkako pamtim, prizor bede me je smirivao; simptom odrastanja u Linu u doba propadanja.
Gotovo pred kraj Ulice Junion zaustavio sam kola ispred mrtvaenice. Polson Levicki, gradski patolog, diplomirao je sa mnom 1981. na Medicinskom fakultetu Taft. Nismo se družili na studijama, ali cela klasa je znala koliko je vešt u seckanju leševa, što mu je donelo nadimak Bi Ti Mrtav. Pažljivo je razdvajao mišiae i besprekornim crvenim, žutim i ljubieastim karticama oznaeavao taeke nastanka i spojeve. Organi su izgledali sasvim kao slike iz Grejove Anatomije. Moj leš, Abra Kadaver, lieio bi na gulaš kad bih završio s njim.
„Ha, ha, vidi ko nam je došao“, povikao je Levicki kad sam ušao u salu za obdukcije. „Znao sam da au videti tebe kad sam video nju.“ Pokazao je sivi leš položen na blistavi sto od ner?ajuaeg eelika. Kevin Maloj, policajac iz Lina kog sam jednom prijavio zbog surovosti, posmatrao je obdukciju.
„To nam je posao“, rekoh. „Eudan posao, ali ipak posao.“
Nasmešio sam se videvši da Levicki na sebi ima besprekoran beli laboratorijski mantil, uprkos poslu koji je obavljao. Svaka dlaka na glavi bila mu je na svom mestu. Prišao sam stolu. Obujmio me je miris smrti – mešavina zadaha izmeta, mokraae i istekle krvi.
„Bila je dobra riba, a?“ – namignu mi Maloj.
Ja sam samo zurio u nju.
„Mislim, dok je imala sise“, reee Maloj.
Levicki mi spusti ruku na rame. „Ovo je jedna od najgorih rana koje sam video, Frenk. A vea sam dugo u ovom poslu.“
„Frankenštajn nam je omekšao“, reee Maloj. Njegove suve, ispucale usne razvukle su se u osmeh oko požutelih zuba. „Znaš, žao mu je ljudi – ljudi koji bi mogli da plaaaju sto dolara na sat.“
„Zašto ne pokažeš malo poštovanja?“ – planu Levicki.
Zavrtelo mi se u glavi.
„Ona ti neae reai šta je muei, doktore, koliko god eekao.“ Maloj se nasmejao, debelo telo mu se zatreslo.
„Zaveži, jebote!“ – reee Levicki.
Uhvatio sam se za rub stola da se priberem. „Ja je poznajem“, rekoh. Jedino što sam neko vreme euo bilo je brujanje fluorescentnih sijalica.
„Poznaješ je?“ – reee Maloj najzad.
Još sam buljio u nasumiene rupe na njenim grudima. Onda mi, protiv moje volje, pogled odluta na njen mali stomak. „Sara Džonston. Ona je psihijatrijska sestra u bolnici Stounhil. U zatvorenom odeljenju.“
Maloj udari pesnicom po otvorenom dlanu druge ruke. „To je vredno zlata. Kladim se u deset prema jedan da je general Vestmorlend leeen tamo.“
„Ona je Katina prijateljica“, rekoh.
„Žao mi je što si umešan u ovo“, reee Levicki. „Kako bi bilo da neko pozove Eaka Slouna? Eujem da on sada preuzima sudskopatološke slueajeve.“
„Ne, ja au.“
„Jesi li siguran?“ – upita Levicki.
Sklonio sam pogled sa Sare i okrenuo se njemu. „Ostajem na slueaju.“
„Reai aeš mi ako se predomisliš…“
Klimnuo sam glavom.
„U redu onda. Da te uputim.“ Levicki iz džepa na mantilu izvuee sklopivi štap za pokazivanje od ner?ajuaeg eelika, vešto ga razvuee do pune dužine i glasno progovori u mikrofon okaeen iznad stola. „Površinski pregled rana pokazuje da su nanesene oštrim, ravnim seeivom, verovatno džepnim nožem ili eak britvom. Ima mnogo kratkih posekotina na raznim nivoima, što pokazuje da oštrica nije dovoljno dugaeka za dubok ubod. Ali svaka posekotina je ravna i eistih, neiskrzanih ivica.“ Pokazao je štapom na mene. „Znaš da dojke nisu kod nas. Nema ih.“
„Vestmorlend ih je sigurno sakrio“, reee Maloj. „Ili ih je pojeo.“
„Pojeo?“ – rekoh. „Ti ili gledaš loše filmove ili si još gnevan što su te hranili na cuclu.“
„Okani me se“, reee Maloj. „Nemam vremena za psihobrbljanje.“
„Šta je s oružjem kojim je poeinjeno ubistvo? Jesi li imao vremena da ga prona?eš?“
„Nisam ga još našao. Verovatno je i njega zakopao.“
„Možda ga je pojeo.“
Levicki mahnu štapiaem kroz vazduh izme?u nas. Izraz lica mu je urlao što mu skrnavimo radno mesto. „Vi ste gosti u mojoj laboratoriji, po mom odobrenju.“ Saeekao je trenutak-dva, zatim pokazao teme Sarine lobanje. „Jedna fraktura lobanje, ulegnuta, kakva bi verovatno izazvala smrt.“ Krenuo je polako da obilazi sto. „Višestruke kontuzije kože na zadnjim stranama podlaktica, što pokazuje da je žrtva verovatno pokušavala da odbije udarce. Na mišicama i ramenima vide se paralelne taekaste modrice kakve je moglo izazvati snažno stezanje.“ Stao je u dnu stola i uperio vrh štapa me?u Sarine noge. „Genitalije su vea bile obrijane kad je žrtva donesena na obdukciju. Postoje tragovi nedavnog seksualnog odnosa, seme je prona?eno na ulazu i zidovima vagine“, rekao je i zastao. „Ali nema znakova nasilnog prodiranja u vaginu.“ Prišao je stolu s instrumentima i uzeo velike gvozdene makaze. „Sada ae biti malo gadno, gospodo“, rekao je. „Možete da ostanete ili da odete. Nisam siguran šta aemo saznati ispitujuai unutrašnjost, ali sve aete naai u mom izveštaju.“
„Ja sam video dovoljno“, rekoh. Nisam želeo da gledam kako tranžira Saru, a trebao mi je još jedan šmrk iz boeice. „Idem da vidim Vestmorlenda.“
„Ja au ostati“, reee Maloj.
Levicki zaškilji na njega. „Gajiš posebno zanimanje za patologiju?“
„Za dokaze.“
„Tako je.“ Levicki me pogleda i zakoluta oeima. „Molim te, reci Kati da mi je žao njene prijateljice.“
„Hoau.“ Krenuo sam ka vratima, ali sam zastao i okrenuo se. „Usput, Kevine, košta sto osamdeset.“
„Šta košta sto osamdeset? O eemu prieaš?“
„Moje vreme. Sto osamdeset na sat. Ne bih da steknem ugled jeftinog, znaš.“ Onda sam izašao.
Izvadio sam boeicu iz pregratka za rukavice, nasuo malo koke na zlatnu viza karticu i ušmrkao. Zatim sam uzeo prstima još malo i utrljao u desni. Obamrle su nakon nekoliko trenutaka, a moja napetost je minut kasnije nestala. Pogledao sam u ogledalo, uhvatio kosu u konjski rep i krenuo u stanicu.
Plašio sam se kako au obavestiti Kati. Upoznala je Saru prošle godine, kad je jedna novopeeena majka na akušerskom odeljenju Stounhila pala u tešku depresiju i morala biti prebaeena na psihijatrijsko odeljenje. Od samog poeetka Kati i Sara su se dobro slagale. Obe su bile pametne i privlaene, stare tridesetak godina i živele su sa starijim okorelim neženjama. Ja sam bio Katina nevolja, Sarina se zvala Ben Karlson, šef kardiotorakalne hirurgije u Stounhilu. Nas eetvoro poeelo je da veainu slobodnog vremena provodi zajedno, i to je trajalo sve dok se, svega nekoliko meseci kasnije, Karlson nije naglo odselio – sam – da preuzme profesorski položaj na Univerzitetu Teksas.
Postojao je još jedan razlog zbog kojeg sam se plašio da ae Kati teško primiti vesti. Ona je u požaru izgubila mla?u sestru. Seaanje na tu tragediju iz detinjstva nikada je nije napustilo, i einilo se da postaje bolnije sa svakim gubitkom koji je pretrpela kao odrasla.
Pritisnuo sam automatsko biranje na telefonu u kolima.
„Halo“, javila se Kati.
„Ja sam.“
„Šteta što nisi ovde. Upravo sam istreala ispod tuša.“
Zamislio sam je kako sedi mokra na ivici kreveta. „Kati, imam loše vesti. Vrlo loše vesti.“
„Pokušaaeš opet da spremiš veeeru.“
„Ozbiljan sam.“ Duboko sam udahnuo. „Ree je o ubistvu.“
„Zar nije ubistvo uvek loša vest?“
Nisam odgovorio.
„Tu si?“
Zaustavio sam kola uz ivicu puta. „Gore je kad poznaješ žrtvu“, rekoh.
Tišina. „Poznavao si žrtvu?“
„Oboje smo je poznavali.“ Nisam znao kako drugaeije ovo da izvedem. „Ubijena žena je Sara Džonston“, rekao sam.
„Ne… Ne, to nije moguae.“
Poricanje, makar i privremeno poricanje, neverovatna je pojava. „To je Sara“, uveravao sam je. „ Video sam je. Sara je mrtva.“
„Gospode Bože“, zadahtala je. „Šta se dogodilo?“
„Ne znamo taeno. Idem u policijsku stanicu da saznam više.“ Euo sam je kako jeca. „Biaeš dobro?“
„Prosto ne mogu da poverujem.“
„Sigurno aeš euti govorkanja na poslu. Želeo sam prvi da ti kažem.“
„Kad au te videti?“
„Svratiau do bolnice kad završim u stanici.“
„Easna ree?“
„Easna ree.“
Prekinuo sam vezu i posmatrao kola kako jure pored mene. Kako bi to bilo, pitao sam se, da me neko pozove i javi mi da je Kati ubijena? Sklopio sam oei i zamislio je s odseeenim dojkama, ali brzo sam oterao tu sliku iz glave i nagazio gas do daske.
U stanicu sam stigao oko deset, a Ema Henkok vea je telefonom razgovarala sa Sarinim ocem u San Francisku. „Nikad se neau naviai na saopštavanje porodicama, koliko god puta to budem ueinila“, rekla je. Sedela je za svojim metalnim pisaaim stolom i kuckala dugaekim crvenim noktima palca i kažiprsta jedan od drugi. „Ovaj eovek je pre dve godine izgubio ženu, a sad mu je i kai jedinica mrtva. Plakao je govoreai kako se spremao da je poseti jer se nisu videli eitavu godinu i kako bi možda još bila živa da je došao ranije. Šta da kažeš nekome ko je izgubio sve do eega mu je na svetu bilo stalo? Šta ja znam o tome?“
Bilo je to teško pitanje. Henkokova se u potpunosti posvetila svom poslu i postala prva žena policijski kapetan u
