Poslednji lisabonski kabalista
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
Rieard Zimler Pisac: Rieard Zimler ISBN: 86-7436-155-2 Ilustracija: Ne Izdavae: Laguna Dostupnost: ras...
Pročitaj cijeli opis
17,00 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Poslednji lisabonski kabalista. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX00038A44
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Pisac: Rieard Zimler
ISBN:
86-7436-155-2
Ilustracija:
Ne
Izdavae:
Laguna
Dostupnost:
rasprodano
Šifra:
N0110
Broj strana:
340
Težina:
400 g
Godina je 1506. Strah i sumnja kljueaju na lisabonskim ulicama nakon što je Abraham Zarko na?en mrtav, a pokraj njega jedna naga devojka. Abraham je bio poznati kabalista, upuaen u tajne arkane jevrejske tradicije, u vreme kada su portugalski Jevreji prinu?eni da se pokrštavaju. Berekija, nadareni mladi iluminator rukopisa, istražuje ubistvo svog ujaka i u kabali otkriva tragova koji ae ga odvesti do lavirinta tajni gde Jevreji pokušavaju da se sakriju od progonitelja.Upeeatljiva ueenost i zanosna mašta – amerieki Umberto Eko
Frensis King, Spectator
Potresna slika progona portugalskih Jevreja u XVI veku, a uz to i uverljiv uvod u hermetieku tradiciju kabalistiekog misticizma
Džon Marej, Independent on Sunday
Uzbudljivo, raskošno napisano, bogato istorijskim pojedinostima
New York Times
Istorijski taean, eudesan roman sa strukturom kriminalistieke priee, ritmom trilera i oearavajuaom temom
Elle
Živopisno napisana knjiga, prožeta atmosferom i detaljima prikazanog istorijskog trenutka
Wall Street Journal
ODLOMAK
NAPOMENA AUTORA
OTKRIAE RUKOPISA
BEREKIJE ZARKA
Abraham Vital, privatni advokat u Istanbulu, živi od toga što turskoj vladi piše zahteve za naknade u ime osoba koje zbog povrede ili bolesti više nisu sposobne da rade. Godine 1981. vodio je uspešnu pravnu bitku u ime pedesetdevetogodišnjeg stolara po imenu Ajaz Lugo, kome su desna ruka i šaka posle saobraaajne nesreae ostale nepokretne.
Lugo je umro juna 1988. Njegova supruga je preminula šest godina ranije. Dece nisu imali. Zahvalni Lugo je testamentom svoju kuau zaveštao Abrahamu Vitalu.
U Lugovoj kuai bio sam smešten 1990, tokom svog sedmomeseenog boravka u Istanbulu, gde sam proueavao sefardsku poeziju, naroeito baladnu formu. Na besplatno korišaenje mi ju je ljubazno ponudio Abraham Vital; upoznali smo se preko jednog zajedniekog prijatelja, mog mentora dr Isaka Silve Rose, nekadašnjeg predavaea na univerzitetskom koledžu Berkli, a sada na Univerzitetu u Portu, u Portugaliji. I Vital i Lugo su Sefardi, potomci Jevreja koji su u talasima bežali od progona iz Španije i Portugalije, u periodu izme?u XV i XVIII veka. Njihovim precima se još 1492. godine pružila prilika da izbegnu u Istanbul, koji je tada i hrišaanima i Jevrejima bio poznat kao Carigrad. Te godine je turski sultan Bajazit II primio u svoje kraljevstvo hiljade sefardskih Jevreja, onih što su se povinovali naredbi o proterivanju koju su izdali kralj Ferdinand i kraljica Izabela od Španije.
Jednog sparnog dana poeetkom maja, Vital me je dovezao do stare kuae Ajaza Luga na obodu srednjovekovne jevrejske eetvrti – Balata. Dva sprata kamena i gipsa koji se ljuspao izdizali su se kao napuštena osmatraenica izme?u pekare i prodavnice gramofonskih ploea.
Uselio sam se 9. maja 1990. Dok nisam poeeo da eistim prašinu, unutra je sve bilo sivosme?e, kao na staroj fotografiji.
Mogao sam da dodirnem ugnutu tavanicu a da se ne propinjem na prste. Gusti pramenovi svetlosti su ulazili u moju spavaau sobu kroz ovalne prozore velieine poslužavnika. Nameštaj je bio od mas ivnog drveta nagrizenog zubom vremena, i oeito kupljen kad je Lugo bio deeak; svaki komad je sada antikvitet. U ormaru u spavaaoj sobi sam zatekao hiljade kockica šeaera uredno spakovanog u kožne kofere. Oeigledno je tokom Drugog svetskog rata vladala njegova nestašica. Da li je taj šeaer spakovan za slueaj da Lugo mora brzo da utekne? Možda bi Jevreji uvek trebalo da imaju bar jedan spreman kofer, pomislio sam.
U crvotoenom toaletnom stoeiau, ispod pamuenog donjeg veša, pronašao sam bajate turske eokolade. Bilo mi je drago; nesumnjivo smo i Lugo i ja veliki ljubitelji slatkiša.
Moj krevet je bio jedan gvozdeni okvir sa spljoštenim dušekom izra?enim u Koniji. Etiketa je bila na arapskom, što je znaeilo da je star oko sedamdeset godina; latinica je u Turskoj zamenila arapsko pismo dvadesetih godina XX veka.
U kuai nije bilo tuša. Nad jednim umivaonikom tekao je tanak mlaz hladne sme?e vode, koja je mirisala na hlor i r?u. Lugo i supruga su sigurno odlazili u hamame.
Mnogo miševa mi je pravilo društvo, ali, zaeudo, nije bilo mrava ni stenica.
Tog jula Abraham Vital je rešio da poene da prilago?ava kuau zapadnim standardima dvadesetog veka. Preure?ivanje je poeeo od podruma da me ne bi suviše uznemiravao.
Radnici su 18. jula naišli na tajno udubljenje, duboko oko pola metra i približno iste širine, koje je bilo prekriveno daskama i oplatom od cementa. U ovom skrovištu je ležao tik, valjkasti koveežia koji Jevreji Sefardi koriste da u njemu euvaju Toru, prvih pet knjiga Starog zaveta. Bio je ukrašen kitnjastim srebrnim filigranom i paunovima u emajlu, a u njemu nije bila Tora, vea zbirka rukopisa u kožnom povezu, ukupno devet. Rukopisi su bili ispisani eetvrtastim hebrejskim pismom tipienim za Iberiju, a jezik je uglavnom bio jevrejski portugalski – stariji portugalski pisan hebrejskim pismom. Me?utim, delovi starijih radova bili su na srednjovekovnom hebrejskom. Ispisani su kalamom, pisaljkom od trske, kakva se koristila u Iberiji. Hartija je bila u odlienom stanju.
Svi rukopisi osim tri imali su uglaeane poveze od pergamenta, na kojima je naslov bio ispisan slovima ukrašenim ptiejim glavama. Preovla?uju pupavci, sove, drozdovi, evropski eešljugari i paunovi. Naslikana je i jedna vrsta kolibrija (zaeudo, porodica ptica iz Novog sveta). Eipkaste, zamršene geometrijske i arabeskne šare eine pozadinu naslovima. Obilato su korišaeni listiai zlata. Karmincrvena i lazurnoplava su dominantne boje.
Primetio sam da je sve rukopise potpisao eovek po imenu Berekija Zarko, pažljivo iscrtanim, pisanim slovima, u obliku egipatskog ibisa. Po datumima koji stoje pored njegovih potpisa i doga?ajima spomenutim u tekstu, znamo da su napisani u rasponu od dvadeset tri godine, od 5267. do 5290. po jevrejskom kalendaru – od 1507. do 1530. naše ere.
U noai 18. jula 1990. poeeo sam da eitam njegovo delo.
Pronašao sam šest rasprava o razlieitim aspektima kabale, mistiene filozofije koja se raširila u jevrejskoj dijaspori iz Provanse poeetkom srednjeg veka i koja se u narednim stoleaima prenosila i usmeno i pisanim putem. Najpoznatiji me?u ovim kabalistiekim tekstovima jesu Bahir i Zohar.
Tri Berekijina rukopisa – i to oni bez naslova – bili su sekularne prirode. Povezani su kožnim remenom; prvi je datiran na 1507. a ostala dva su iz 1530. Odmah pošto sam ih prvi put pregledao, shvatio sam da se odnose na lisabonski masakr iz aprila 1506. Oko dve hiljade novohrišaana – Jevreja koji su nasilno pokršteni 1497. – izgubili su živote u tom metežu, a mnogi su spaljeni na Rosiju, trgu koji je i danas u centru portugalske prestonice.
Nažalost, mnogi pasaži, pa eak i pojedinaeni listovi Berekijinog rukopisa su ispremetani, što je ueinio neko ko oeigledno nije umeo da eita na jevrejskom portugalskom. Da eovek izludi. To je iziskivalo dva meseca rada. Me?utim, kada je ponovo vraaeno u prvobitno stanje, delo Berekije Zarka bilo je lako proeitati. Tri spojena istorijska rukopisa eine jedno delo, koje kazuje o Berekijinoj porodici za vreme tragienih doga?aja iz aprila 1506. Naroeita pažnja je posveaen a Berekijinoj potrazi za ubicom voljenog ujaka Abrahama, poznatog kabaliste koji je verovatno autor nekih do sada anonimnih dela lisabonske škole, ukljueujuai – iz razloga koji iz priee postaju jasni – Kucanje na vrata i Knjigu o božanskom voau.
Do nas je stiglo još nekoliko površnijih izveštaja o pogromu (ukljueujuai i onaj koji je napisao Solomon ibn Verga, koga Berekija pominje) i nema sumnje u istorijsku verodostojnost Berekijine priee. Sve glavne doga?aje njegove priee potvr?uju savremeni izvori. Mnogi od pomenutih ljudi, ukljueujuai Didija Molea, Dom Žoaa Maskarenjasa i Isaka ibn Faraha, poznati su nam po svojim delima, kao i iz dokumentacije Crkve i portugalske krune.
Neki eitaoci kojima nije poznata sefardska i novohrišaanska književnost XVI veka možda ae imati teškoaa sa mojim iznošenjem Berekijine priee u obliku kriminalistiekog romana i zbog upotrebe kolokvijalnog jezika. Me?utim, Berekija Zarko je, kao i mnogi njegovi savremenici, po pogledima i stilu moderan pisac. Naroeito drugi rukopis otkriva jednostavnu tehniku koja podseaa na onu što se koristila u španskom pikarskom romanu, od kojih su najraniji objavljeni malo pre nego što je Berekija završio svoje delo. Zanimljivo je da su i mnogi pisci španskih pikarskih romana pokršteni Jevreji.
Me?utim, za razliku od pikarskih romana, Berekijin ton skoro nikad nije ironiean i nikad farsiean. Povrh toga, njegov centralni lik – on sâm – nije ni pozitivac ni negativac. Naprosto, ono je što je Berekija Zarko sigurno i bio: inteligentan i zbunjen mladi iluminator rukopisa, prodavac voaa i kabalista; mladia koga je ujakovo ubistvo bacilo u oeajanje.
Berekijin iskreni jezik podrazumeva i upotrebu psovki, otvoreno bogohulnih izjava, pa eak i šatrovaekog – a sve sam to pokušao da saeuvam.
Jasno je da bi Berekija napisao još neki traktat o misticizmu ili suvoparni istorijski tekst da je to nameravao. Imao je dara i znanja. Einjenica je da to nije uradio. Napisao je kriminalistieki roman u tri dela, eiji bi poslednji deo kritieari nazvali epi logom. Za savremenog eitaoca, podelio sam ova tri dela na dvadeset poglavlja. Poglavlja od prvog do osmog odgovaraju prvom od Berekijinih rukopisa, od devetog do dvadesetog – drugom, a dvadeset prvo – treaem.
Iako je Poslednji lisabonski kabalista više od prevoda, evrsto sam se držao sadržaja Berekijinog rukopisa, osim u dva slueaja: tamo gde daje produžene molitve i napeve, i tamo gde pravi digresije da bi potkrepio ezoteriena duhovna stanovišta koja se odnose na kabalu. Iako su od akademskog znaeaja, eitaocu bi bili mueni i dosadni, pa sam ih uglavnom uklonio iz teksta. Verujem da ovo nije promenilo Berekijino delo ni na koji bitan naein i da ae moja redigovana struktura imati više smisla za savremenog eitaoca.
Uglavnom sam se trudio da napravim ravnotežu izme?u savremenog jezika i povremene upotrebe neke zastarele reei ili izraza. Nadam se da je celokupno delo verno pišeevom duhu.
Berekija ne koristi dosledno portugalski pravopis, verovatno zbog toga što je teško izvršiti transliteraciju jezika njegove domovine u hebrejsko pismo. Zbog toga, kada se navodi portugalski, to se eini prema modernom pravopisu.
Tamo gde su saeuvane hebrejske reei, ispisane su u transkripciji da bi ih amerieki i evropski eitaoci mogli izgovoriti.
Berekijini rukopisi otvaraju zanimljiva pitanja u vezi sa istorijom hebrejskih knjiga u Iberiji. Da li je ilustrovana Tora koju otkriva u ujakovoj genizi tzv. Kenikotova Biblija, koja sada pripada Bodlejanskoj biblioteci Univerziteta u Oksfordu? Njegovo spominjanje slovâ u obliku životinja i spominjanje Isaka Brakarense (nesumnjivo Isak de Braga, za koga je rukopis i ilustrovan) upuauju u tom pravcu. Ne zna se ništa o prošlosti te Biblije od njenog završetka 1476. pa sve do 1771, kada ju je nabavio Oksfordski univerzitet na predlog bibliotekara, dr Kenikota. Možda su je zaista saeuvali baš Berekija i Abraham Zarko.
A da li su hebrejska i arapska verzija Izvora života, koje je euvao otac Karlos, stvarno prokrijumearene u Solun? Šta se zapravo desilo s njima? Nikad a nije prona?en nijedan arapski original, samo latinski prevodi. Poslednji lisabonski kabalista je donekle zagonetan sam po sebi. Zašto je bio skriven u podrumu Ajaza Luga? Kako to da se ne spominje u hebrejskim izvorima tog doba? Zar nikad nije objavljen? I zaista, imajuai u vidu da je naveo kako mu je cilj da upozori novohrišaane i Jevreje na stalnu opasnost koja im preti u Evropi, Berekija bi pokušao da svoj spis ueini dostupnim što veaem broju ljudi.
Profesorka Rut Pinjel sa Univerziteta u Parizu ponudila mi je nekoliko teorija, koje su kasnije ponovili i drugi struenjaci za srednjovekovnu sefardsku književnost s kojima sam se konsultovao.
Kao prvo, Berekijina nipodaštavajuaa karakterizacija starohrišaana i njegov otvoreni poziv Jevrejima i novohrišaanima da napuste Evropu sigurno bi razljutili evropske kraljeve i verske vlasti, naroeito inkvizitore u Španiji i Portugaliji. Da je doneo svoje delo u hrišaansku Evropu, svi otkriveni primerci bili bi zabranjeni i spaljeni.
Isto tako, moguae je da je njegovo vatreno zalaganje za iseljavanje Jevreja razbesnelo vo?e lokalnih krhkih jevrejskih zajednica, bez obzira na to da li su to bile tajne grupe Sefarda u Portugaliji ili Španiji ili otvorenije zajednice u aškenaskim zemljama severne Evrope. Jevreji ili novohrišaani koji su imali duhovni, emocionalni ili noveani interes da ostanu u Evropi mogli su tako?e progoniti njegove spise.
Povrh toga, Berekijina obrada tema kao što su seks i raskol izme?u kabalista i rabinskih vlasti možda je naprosto bila isuviše direktna da bi se rukopis svideo izvesnim eitaocima. Njegovi spisi bi sigurno bili tabu me?u mnogobrojnim konzervativnim jevrejskim vo?ama koji su pokušavali da se odupru nadolazeaem dobu sekularnog Jevrejina.
Iako u nju gajim sumnje, trebalo bi spomenuti još jednu teoriju: moguae je da je sâm Berekija povukao svoje spise; ne samo da možda nije želeo da oda prikrivene Jevreje spomenute u tekstu, nego je i mogao biti izopšten zbog navodne jeresi. Uprkos prekoj potrebi da upozori evropske J evreje na sudbinu koju je predvideo njegov ujak, možda se plašio i da ae ga izbaciti iz sopstvene zajednice, kao što se desilo jednom drugom portugalskom Jevrejinu – Baruhu Spinozi. Možda je krišom rasturao primerke svoje knjige, pri tom moleai eitaoce da ne prieaju o njenom sadržaju, pa eak i da ne spominju ni njeno postojanje. Možda zbog toga nema naslova.
Postoji još jedna, sumornija moguanost: moglo se desiti da je Berekija ubijen u pokušaju da ponovo u?e u Portugaliju i spase Rezu, svoju sestru od ujaka. Svi primerci knjige koju je napisao i preneo u Iberiju nesumnjivo bi nestali s njim. Preživela bi samo dela skrivena u Carigradu.
Što se tiee skrovišta, vrlo je moguae da su svi rukopisi zapeeaaeni kako bi bili zaštiaeni u vreme nacizma; cement datira iz tog doba. Mora se imati u vidu da su portugalski novohrišaani emigrirali u velikom broju tokom XVI, XVII i XVIII veka, prvenstveno u Tursku, Greku, Severnu Afriku, Holandiju i Italiju, oblasti koje je nemaeki Rajh docnije ugrozio ili pregazio. Na primer, kao rezultat iseljavanja novohrišaana, do kraja XVI veka samo u Carigradu je živela jevrejska zajednica od 30.000 duša sa pedeset eetiri sinagoge – najbrojnija u Evropi. Tokom Drugog svetskog rata, veaina iberskih Jevreja koji su živeli u Grekoj, Jugoslaviji i ostatku jugoistoene Evrope, a kojih je bilo dve stotine hiljada ili više, pohapšena je i pogu
