Prikrade se Pauk
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
Džejms Paterson Pisac: Džejms Paterson ISBN: 86-7436-439-X Ilustracija: Ne Izdavae: Laguna Dostupnost:
Pročitaj cijeli opis
17,00 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Prikrade se Pauk. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX00038AE6
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Pisac: Džejms Paterson
ISBN:
86-7436-439-X
Ilustracija:
Ne
Izdavae:
Laguna
Dostupnost:
do 7 dana
Šifra:
N0038
Broj strana:
352
Težina:
453 g
PSIHOLOŠKI TRILER KOJI AE VAM POHODITI SNOVEOduvek je želeo da bude slavan. Kada je oteo dvoje poznate bogataške dece dospeo je na naslovne strane novina. Potom, jedno od njih je prona?eno mrtvo i eitava nacija je bila u šoku.
Za ovako složen slueaj potrebni su najbolji ljudi – Aleks Kros, detektiv koji je diplomirao psihologiju i Džizi Flanagan, ambiciozni agent Tajne službe – no eak ni oni nisu dorasli ubici. On ima obeshrabrujuau sposobnost da se u trenutku preobrazi iz stanja ubilaeke mahnitosti u oštroumnu prisebnost. Ali, da li je on bespomoana žrtva poremeaaja dvostruke lienosti – ili briljantni hladnokrvni manipulator.
I dok zajedno sa ostatkom zemlje on prati kako Flanagan i Kros upadaju u svaku zamku koju im je postavio, siguran je da je uspeo – drži konce smrtonosne igre u rukama i sprema se da povuee svoj najrazorniji potez...
»Džejms Paterson u ovoj knjizi eini sve izuzev da vam gurne prste u šteker da bi vas protresao.«
New York Times Book Review
»Briljantno zastrašujuae... knjiga je tako uzbudljiva da sam proveo eitavu noa u eitanju kako bih je završio... prepuna vrtoglavih obrta.«
Daily Mail
»Prvorazredan triler – vežite pojaseve i ostavite upaljena svetla!«
Sidni Šeldon
»Knjiga koja ae vas obuzeti poput noane more... brzog ritma i prepuna neizvesnosti. Najtoplije preporueujemo.«
Library Journal
ODLOMAK
Prolog
Hajde da se igramo ?Šta bi bilo kad bi bilo?
(1932)
Nju Džerzi, nedaleko od Prinstona; mart 1932.
Seoska kuaa Earlsa Lindberga sijala je jasnim, narandžastim svetlom. Lieila je na vatreni zamak, posebno u tom tmurnom, jelama obraslom kraju Džerzija. Pramenovi magle lizali su deeaka dok je bio sve bliži i bliži svom prvom trenutku istinske slave, svom prvom ubistvu.
Bilo je mraeno kao u rogu, a tlo je bilo mokro, blatnjavo i prepuno lokvi. Oeekivao je to. Mislio je na sve, pa i na kišu.
Na nogama je nosio muške eizme za rad broj eetrdeset eetiri. Prste i pete eizama napunio je pocepanim platnom i trakama Filadelfija inkvajrera.
Želeo je da ostavi otiske stopala, mnogo njih. Otiske odraslog muškarca, a ne tragove dvanaestogodišnjeg deeaka. Oni ae voditi od okružnog autoputa Stautsburg?Vertsvil do seoske kuae i natrag.
Poeeo je da drhti kada je stigao do drvoreda borova, ni dvadeset metara od prostrane kuae. Vila je bila velieanstvena, baš kako ju je i zamišljao ? sedam spavaaih soba i eetiri kupatila samo na jednom spratu. Seosko gnezdo Sreanog Lindija i En Morou.
?Prosto k?o pasulj?, pomislio je.
Deeak se, santimetar po santimetar, primicao trpezarijskom prozoru. Bio je opeinjen slavom. Mnogo je razmišljao o tome. Gotovo sve vreme. Kakva je slava zapravo? Kako miriše? Kakav joj je ukus? Kako slava izgleda izbliza?
?Najpopularniji i najzanosniji eovek na svetu? sedeo je za stolom tu, nadohvat ruke. Earls Lindberg je stvarno bio visok, elegantan, zlatne kose kao iz bajke, svetlog tena. Sreani Lindi je zaista izgledao kao više biae.
Tako je izgledala i njegova žena, En Morou Lindberg. Ana je imala kratku kosu, kovrdžavu i crnu, zbog koje joj je koža izgledala bela poput krede. Einilo se da svetlost stonih sveaa pleše oko nje.
Oboje su sedeli sasvim uspravno. Da, stvarno su izgledali nadmoano, kao da su naroeiti Božji dar svetu. Držali su glave visoko i prefinjeno jeli. Deeak se naprezao da vidi šta je na stolu. Lieilo je na jagnjeae odreske poslužene u savršenom porcelanu.
?Biau slavniji nego vas dvoje zajedno, ukoeeni bednici?, prošaputa najzad deeko. Obeaao je to sebi. Svaku pojedinost razmotrio je hiljadu puta. Najmanje toliko. Vrlo metodieno pristupio je poslu.
Deeak je uzeo lestve koje su radnici ostavili pored garaže. Držeai ih evrsto uz bok, krenuo je ka mestu taeno ispod prozora biblioteke. Neeujno se popeo do deeje sobe. Puls mu je bio ubrzan, a srce mu je tuklo tako glasno da je mogao da ga euje.
Svetlost lampe iz hodnika osvetljavala je deeju sobu. Videla se kolevka i u njoj mali uspavani princ. Earls Mla?i, ?najslavnije dete na svetu?.
Sa jedne strane kolevke, kao zaštita od promaje, stajao je šareni paravan sa slikama domaaih životinja.
Deeko se oseaao podmuklo i lukavo. ?Evo eika Lisca?, prošaputao je tiho, otvarajuai prozor.
Onda se popeo uz još jednu preeku lestvi i konaeno se našao u deejoj sobi.
Stojeai nad kolevkom, posmatrao je princa. Imao je, kao i njegov otac, zlatne kovrdže, ali bio je debeo. Sa samo dvadeset meseci, Earls Mla?i bio je pregojen.
Deeak više nije mogao da se kontroliše. Vrele suze potekle su mu niz obraze. Celo telo je poeelo da mu se trese od nemoai i besa ? ali pomešanih sa oseaanjem neiskazive radosti njegovog života.
?Pa, eoveeuljak tatin, kucnuo je naš trenutak?, promrmljao je za sebe.
Iz džepa je izvukao malu gumenu loptu prievršaenu za elastienu traku. Hitro je obavio eudnovatu omeu oko glave Earlsa Mla?eg baš kada su se male plave oei otvorile.
Kad se beba rasplakala, deeak joj je gurnuo gumenu lopticu u mala, balava usta. Posegao je u kolevku, uzeo Lindbergovu bebu u narueje i hitro se spustio niz lestve. Sve prema planu.
Deeak je potreao preko blatnjavih polja sa dragocenim, razbacakanim zamotuljkom u rukama i nestao u tami.
Na tri kilometra od kuae zakopao je pokvarenu, razmaženu Lindbergovu bebu ? sahranio ju je živu.
On, a ne Bruno Rieard Hauptman, bio je otmiear Lindbergovog deteta. Sve je uradio sam-samcit.
Prosto k?o pasulj.
Prvi deo
Megi Rouz i Šrimpi Goldberg
(1992)
poglavlje 1
U rano jutro dvadeset prvog decembra 1992. bio sam slika i prilika istinskog zadovoljstva na zastakljenoj verandi naše kuae u Petoj ulici u Vašingtonu u okrugu Kolumbija. Mala, uzana prostorija bila je pretrpana pozelenelim zimskim kaputima, gumenim eizmama i ranjenim deejim igraekama. Baš me briga. Ovo je moj dom.
Svirao sam Geršvina na našem malko raštimovanom nekadašnjem koncertnom klaviru. Upravo je otkucalo pet sati ujutru i na verandi je bilo kao u hladnjaei. Bio sam spreman da se malo žrtvujem radi Amerikanca u Parizu.
Zazvonio je telefon u kuhinji. Možda sam dobio na lutriji okruga Kolumbija, Virdžinije ili Merilenda, pa su sinoa propustili da me pozovu. Redovno sam igrao sve tri ove igre na nesreau.
?Nano! Možeš li da se javiš??, viknuo sam sa verande.
?Za tebe je. Mogao bi i sam da se javiš?, odvrati mi moja namaorasta baka. ?Osim toga, nema smisla da ustajem. ?Nema smisla? kod mene znaei ?glupo je?.?
Nije rekla baš ovo, ali bilo je nešto slieno. Uvek je tako.
Noge su mi još bile ukoeene, pa sam ušao hramajuai u kuhinju, izbegavajuai usput igraeke. Imam trideset osam godina. Kao što se kaže, da sam znao da au poživeti toliko dugo, vodio bih više raeuna o sebi.
Zvao je moj saradnik u zloeinu, Džon Sampson. Znao je da sam budan. Sampson me poznaje bolje od moje ro?ene dece.
??Bro jutro, sme?i šeaeru. Ustao si, je li??, rekao je. Nije bilo potrebno predstavljanje. Sampson i ja smo najbolji drugovi od osme godine. Tada smo krali u prodavnici ?Parks korner verajeti? pored sirotinjskih naselja. Nismo tada imali pojma da bi nas stari vlasnik upucao namrtvo zbog ukradene kutije cigareta ?eesterfild?. Nana Mama bi nam uradila nešto još gore da je znala za naše lopovske poduhvate.
?I da nisam, sada bih ustao?, rekao sam u slušalicu. ?Reci mi nešto lepo.?
?Dogodilo se još jedno ubistvo. Ponovo naš momak, izgleda?, reee Sampson. ?Eekaju nas. Tamo je vea pola slobodnog sveta.?
?Suviše je rano za gledanje mrtvaekih kola?, promrmljao sam. Oseaao sam kako mi se prevrae utroba. Nisam želeo da mi dan poene tako. ?Sranje. Jebi ga.?
Nana Mama podiže pogled sa svog vrelog eaja i meko kuvanih jaja. Pogledala me je jednim od onih svojih svetaekih pogleda gospodarice kuae. Vea je bila obueena za školu, u kojoj i dalje dobrovoljno radi sa svojih sedamdeset devet godina. Sampson je nastavio da mi prenosi krvave detalje prvog zloeina ovog jutra.
?Pripazi na jezik, Aleks?, reee Nana. ?Molim te da paziš kako se izražavaš dok god misliš da živiš u ovoj kuai.?
?Dolazim za deset minuta?, rekao sam Sampsonu. ?Ja sam vlasnik ove kuae?, rekao sam Nani.
Zajeeala je kao da prvi put euje tu strašnu novost.
?Desilo se još jedno gadno ubistvo, na Lengli Terasu. Izgleda da je to serijski ubica. Plašim se da je tako?, rekoh joj.
?To je strašno?, reee Nana Mama. Prikovala me je svojim mekim sme?im oeima. Njena bela kosa lieila je na kukieane podmetaee koje je stavljala na stolice u dnevnoj sobi. ?Politieari su upropastili grad, a ta ubistva su najgora posledica njihovog uticaja. Ponekad razmišljam o tome kako bi trebalo da odemo iz ovog grada, Aleks.?
?I ja ponekad mislim o tome?, rekoh, ?ali verovatno aemo ostati.?
?Da, crnci uvek ostaju. Mi trpimo i opstajemo. Mi uvek patimo autke.?
?Ne uvek autke?, rekoh joj.
Vea sam odlueio da obueem svoj stari sako od haris tvida. Dogodilo se ubistvo, a to znaei da au sretati belce. Preko tog sportskog sakoa obukao sam toplu jaknu. Bolje se slaže sa susedstvom.
Na komodi pored kreveta stoji slika Marije Kros. Pre tri godine moja žena je ubijena u pucnjavi na ulici. To ubistvo, kao i veaina ubistava u Jugoistoenoj eetvrti, ostalo je nerešeno.
Poljubio sam baku dok sam izlazio iz kuhinje. To einim od svoje osme godine. Mi se uvek opraštamo, za slueaj da se više nikada ne vidimo. Tako je vea skoro trideset godina, otkako sam kod Nana Mame i otkako je odlueila da napravi nešto od mene.
Naeinila je od mene detektiva za ubistva, doktora psihologije, koji radi i živi u getima Vašingtona u okrugu Kolumbija.
Nju Džerzi, nedaleko od Prinstona; mart 1932.
Seoska kuaa Earlsa Lindberga sijala je jasnim, narandžastim svetlom. Lieila je na vatreni zamak, posebno u tom tmurnom, jelama obraslom kraju Džerzija. Pramenovi magle lizali su deeaka dok je bio sve bliži i bliži svom prvom trenutku istinske slave, svom prvom ubistvu.
Bilo je mraeno kao u rogu, a tlo je bilo mokro, blatnjavo i prepuno lokvi. Oeekivao je to. Mislio je na sve, pa i na kišu.
Na nogama je nosio muške eizme za rad broj eetrdeset eetiri. Prste i pete eizama napunio je pocepanim platnom i trakama Filadelfija inkvajrera.
Želeo je da ostavi otiske stopala, mnogo njih. Otiske odraslog muškarca, a ne tragove dvanaestogodišnjeg deeaka. Oni ae voditi od okružnog autoputa Stautsburg–Vertsvil do seoske kuae i natrag.
Poeeo je da drhti kada je stigao do drvoreda borova, ni dvadeset metara od prostrane kuae. Vila je bila velieanstvena, baš kako ju je i zamišljao – sedam spavaaih soba i eetiri kupatila samo na jednom spratu. Seosko gnezdo Sreanog Lindija i En Morou.
„Prosto k’o pasulj“, pomislio je.
Deeak se, santimetar po santimetar, primicao trpezarijskom prozoru. Bio je opeinjen slavom. Mnogo je razmišljao o tome. Gotovo sve vreme. Kakva je slava zapravo? Kako miriše? Kakav joj je ukus? Kako slava izgleda izbliza?
„Najpopularniji i najzanosniji eovek na svetu“ sedeo je za stolom tu, nadohvat ruke. Earls Lindberg je stvarno bio visok, elegantan, zlatne kose kao iz bajke, svetlog tena. Sreani Lindi je zaista izgledao kao više biae. Tako je izgledala i njegova žena, En Morou Lindberg. Ana je imala kratku kosu, kovrdžavu i crnu, zbog koje joj je koža izgledala bela poput krede. Einilo se da svetlost stonih sveaa pleše oko nje.
Oboje su sedeli sasvim uspravno. Da, stvarno su izgledali nadmoano, kao da su naroeiti Božji dar svetu. Držali su glave visoko i prefinjeno jeli. Deeak se naprezao da vidi šta je na stolu. Lieilo je na jagnjeae odreske poslužene u savršenom porcelanu.
„Biau slavniji nego vas dvo je zajedno, ukoeeni bednici“, prošaputa najzad deeko. Obeaao je to sebi. Svaku pojedinost razmotrio je hiljadu puta. Najmanje toliko. Vrlo metodieno pristupio je poslu.
Deeak je uzeo lestve koje su radnici ostavili pored garaže. Držeai ih evrsto uz bok, krenuo je ka mestu taeno ispod prozora biblioteke. Neeujno se popeo do deeje sobe. Puls mu je bio ubrzan, a srce mu je tuklo tako glasno da je mogao da ga euje.
Svetlost lampe iz hodnika osvetljavala je deeju sobu. Videla se kolevka i u njoj mali uspavani princ. Earls Mla?i, „najslavnije dete na svetu“.
Sa jedne strane kolevke, kao zaštita od promaje, stajao je šareni paravan sa slikama domaaih životinja.
Deeko se oseaao podmuklo i lukavo. „Evo eika Lisca“, prošaputao je tiho, otvarajuai prozor.
Onda se popeo uz još jednu preeku lestvi i konaeno se našao u deejoj sobi.
Stojeai nad kolevkom, posmatrao je princa. Imao je, kao i njegov otac, zlatne kovrdže, ali bio je debeo. Sa samo dvadeset meseci, Earls Mla?i bio je pregojen.
Deeak više nije mogao da se kontroliše. Vrele suze potekle su mu niz obraze. Celo telo je poeelo da mu se trese od nemoai i besa – ali pomešanih sa oseaanjem neiskazive radosti njegovog života.
„Pa, eoveeuljak tatin, kucnuo je naš trenutak“, promrmljao je za sebe.
Iz džepa je izvukao malu gumenu loptu prievršaenu za elastienu traku. Hitro je obavio eudnovatu omeu oko glave Earlsa Mla?eg baš kada su se male plave oei otvorile.
Kad se beba rasplakala, deeak joj je gurnuo gumenu lopticu u mala, balava usta. Posegao je u kolevku, uzeo Lindbergovu bebu u narueje i hitro se spustio niz lestve. Sve prema planu.
Deeak je potreao preko blatnjavih polja sa dragocenim, razbacakanim zamotuljkom u rukama i nestao u tami.
Na tri kilometra od kuae zakopao je pokvarenu, razmaženu Lindbergovu bebu – sahranio ju je živu.
On, a ne Bruno Rieard Hauptman, bio je otmiear Lindbergovog deteta. Sve je uradio sam-samcit.
Prosto k’o pasulj.
Izdanje: 2
Godina: 2006
Jezik: Srpski jezik
Vrsta uveza: Meki uvez
Pismo: Latinica
Velieina: 130x200
Zemlja porijekla: Srbija
Stanje: Nova
