Rut se davi
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
Arturo Švarc Pisac: Arturo Švarc ISBN: 86-7436-089-0 Ilustracija: Ne Izdavae: Laguna Dostupnost: do 7 ...
Pročitaj cijeli opis
15,00 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Rut se davi. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX00038C0B
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Pisac: Arturo Švarc
ISBN:
86-7436-089-0
Ilustracija:
Ne
Izdavae:
Laguna
Dostupnost:
do 7 dana
Šifra:
N0080
Broj strana:
303
Težina:
411 g
Vješto napisan i emocionalno snažan roman Rut se davi predstavlja upeeatljivu sliku veza koje spajaju sestre i sila koje ih razdvajaju, opasnosti euvanja tajni i posledica njihovog razotkrivanja.Zima, 1919. godine. Amanda Starki provodi svoje vreme starajuai se o vojnicima ranjenim u Svetskom ratu. Kada shvati da više ne može da podnosi breme obaveza ona se povlaei na porodieno imanje na jezeru Nagavoki, tražeai utehu kod svoje mla?e sestre Matilde i njene trogodišnje kaeri Rut. Ali, veoma brzo Amanda uvi?a da njen stari porodieni dom više ne predstavlja utoeište – ona je svoje nevolje donela sa sobom. Jedne užasne noai, gotovo godinu dana kasnije, Amanda gubi ono što joj je najdraže kada joj sestra na misteriozan naein nestane, da bi je kasnije pronašli utopljenu ispod leda koji prekriva jezero. Kada se Matildin muž vrati iz rata, i sam ranjen i psihieki slomljen, otkriae da je Amanda preuzela staranje o Rut i o imanju, prihvatajuai svoje obaveze sa zastrašujuaom sreanošau.
Zatvorena i povueena, Amanda pripoveda o svojoj porodici u pažljivo odmerenim dozama, trudeai se da sakrije i od sebe i od eitaoca tajne svoje prošlosti kao i istinu o onoj kobnoj noai.
ODLOMAK
Prvo poglavlje
Rut je pamtila davljenje.
„To nije moguae“, rekla je tetka Amanda. To je bio samo san.
Ali Rut je istrajala u tvrdnji da se udavila, insistirajuai na tome eak i kada je vea trebalo da bude svesna koliko je to besmisleno.
Amanda
Naravno da sam lagala Rut. Pa bila je samo dete. Šta je trebalo da joj kažem? Da joj je majka bila nesmotrena? Da sam morala da je spasavam, dam joj novi život, odgajam je kao svoju? Takvim stvarima deca ne smeju da se optereauju.
Pretpostavljam da ae ljudi mene okriviti: da ja nisam otišla kuai tog marta 1919, Matilda, moja jedina sestra, još bi bila živa. Ali ja se jesam vratila. Tada nisam videla drugi izbor.
„27. mart 1919.“ Dobro je da se tako zapoene. To sam napisala u vrhu desnog ugla strane. Pero je zadrhtalo dok sam ga podizala, rasipajuai mastilo. „27. mart 1919“, napisala sam na eistom tabaku. „Draga Mati.“
U stvari, nisam joj eak ni pisala. Znala sam da au biti dobrodošla. Najzad, Mati me je mesecima molila da do?em kuai. A šta i da kažem? Nisam umela da objasnim. Nisam imala nijedno objašnjenje osim istine, a nju nisam bila spremna da kažem.
Istina je bila da je bolnica tražila od mene da odem. Ne zauvek, razume se.
„Naravno da ne želimo da zauvek odete, gospo?ice Starki“, rekao je dr Nikols. Nije baš bilo jasno na koga to misli kad kaže „mi“, iako smo bili sami u kancelariji. Postala sam nervozna kad sam shvatila da su i drugi govorili o meni, možda šaputali na hodnicima, kloneai me se po uglovima, kada bi videli da dolazim. Možda su se skupljali i u ovoj prostoriji, pijuckali kafu i ogovarali me. Ko li je sve to mogao biti?
Dr Nikols je pomerao neke papire po svom stolu. Nije gledao u mene. „Kad sve to pro?e...“, proeistio je grlo. „Kad se povratite, ponovo aemo razmatrati vaš slueaj.“
Govorio je, pretpostavljam, o mojim halucinacijama, iako je mogao da misli i na nesvestice i nezgode.
Posmatrao je ploeu stola, uzdahnuo i skoro ljubazno rekao:
„Mnogo bolje aete se os eaati daleko od sveg ovog smrada, verujte.“
A bolnica jeste smrdela. Bukvalni smrad gangrenoznog mesa i povraaanja, amonijaka, pregorele ovsene kaše i kamfora, urina i fekalija. Ali medicinska sestra se navikne na mirise i krike, na slike ljudi kojima nedostaju delovi tela.
A ja sam bila sjajna sestra. Imala sam smisla, svi su to govorili. Ljudi su me obožavali. Oni koji su još imali lica, dizali su ih kad bih se nagla preko njihovog kreveta. Oni koji su imali ruke, pružali su ih.
Volela sam što sam an?eo. Ali morala sam sve to da napustim.
Dr Nikols je imao pravo. Nekako sam izgubila kontrolu. Jednog jutra sam se probudila sigurna, potpuno uverena da su mi noge odseeene od tela i, iako sam brzo uvidela da sam samo sanjala – noge su bile na svom mestu, dva uzdignuaa ispod aebeta – nisam mogla da ih pomaknem bez obzira na sve napore. Moja sobna drugarica, Ilajza Foks, morala je da me izvuee iz kreveta. Drugi put, sram me je da priznam, onesvešaena sam klonula na grudi vojnika kog sam prala sun?erom.
Nekoliko puta sam morala da istreim sa odeljenja kako bih povraaala. Izbljuvala bih, svakog jutra, eitav sadržaj svog stomaka, u noane posude i kofe za eišaenje, u na brzinu savijene fišeke od novina i nanose snega iza živice hortenzija. Dva puta sam ogluvela na levo uvo, a jednom sam presedela eetiri sata na stepeništu eekajuai da mi se vrati vid. Injekcije su se zaletale da me ubodu u ruku, epruvete su prskale izme?u mojih prstiju, fioke su me štipale za jagodice prstiju. Zaboravljala sam imena vojnika i svrhu zapoeetih poslova. Tri dana uzastopce sam se zakljueavala u sobi koju sam delila sa Ilajzom. I uvek sam bila umorna, toliko umorna da prosto nisam mogla da ostanem budna, bez obzira na pljuskanje hladnom vodom ili kolieinu kafe koju sam pila. Najzad sam se predala i savila sebi gnezdo od peškira u sobi ekonomata. Tamo sam spavala svako popodne od pola dva do dva, sve do dana kada je na odeljenju F ponestalo sapuna, pa je Frensis Paterson bila poslata da ga donese. Sve u svemu, moram pri znati da su bili u pravu – postala sam bolji pacijent nego sestra. Sopstveno telo me je nadvladalo i nije mu se više moglo verovati. Iskreno, samu sebe više nisam prepoznavala.
I tako, složila sam se da odem kuai, ne u pansion za neudate sestre u Milvokiju, gde smo Ilajza i ja pažljivo podelile ledenu sobu boje senfa, na njenu i moju polovinu, vea da se vratim na farmu na kojoj sam odrasla i gde je moja sestra uljuljkivala svoju devojeicu u san pored kuhinjske peai, dok je eekala da joj se muž vrati iz rata. Znala sam, u domu koji je bio moj, mogla sam da se oporavim.
Ispred železnieke stanice udahnula sam gradski vazduh, kiselkast od pivara i gorkosladak od fabrike eokolade, i vea sam se bolje oseaala. Evrsto sam držala torbu. Niti sam kasnila niti previše poranila. I sada, po prvi put posle mnogo nedelja, osetila sam glad ili, taenije, proždrljivost. Ušla sam u stanicu, stala za pult i kupila kesicu dobro zasoljenog kikirikija i šolju kafe, koja mi nije oprljila jezik. Kada sam sve pojela, i dalje sam bila gladna.
„Da li biste mi zapakovali pola salate sa šunkom?“, upitala sam. „Ne, bolje mi dajte celu. I malo te piletine. I komad pite. Sa višnjama, molim.“
Neko je, niz pult, pio milkšejk od eokolade koji je, naprosto, sjajno izgledao, i došla sam u iskušenje da ga narueim.
„To volim“, rekao je prodavac, ukucavajuai brojeve u kasu, „žena koja može da pojede.“
Tako sam se predomislila oko milkšejka. Dok sam plaaala, najavljivali su moj voz.
„U jednom pravcu, gospo?ice? ’Oaemo li kuai?“, pitao je kondukter, zaustavljajuai se bokom uprtim o naspramno sedište.
Skoro da sam poeela da objašnjavam kako ne bi bilo ispravno, zaista, smatrati to i dalje domom, eak iako je, pravno gledano, pola farme bilo moje. Sve je to pripadalo mojoj sestri, buduai da je ona tamo živela, tamo podizala porodicu, a ja sam samo išla u posetu ozdravljenja, jer se moje telo previše osamostalilo. Želela sam da priznam da sam prognana zato što nisam uspela kao sestra, i zato što niko, ukljueujuai i mene , nije verovao da mogu navesti vojnike da se vrate normalnom životu, kada sam sama bila u takvom haosu. Ali ja nisam u stanju da takve stvari kažem glasno.
„Tako je“, rekoh.
On je namignuo. „Karte!“, zavikao je i oteturao se niz vagon koji se klatio.
Te godine proleae se još slabije primeaivalo na selu nego u gradu, i kada smo konaeno stali na zale?eni peron Nagavokija, nebo je vea bilo otežalo od snega. Vetar me je ugrizao za lice tako jako da sam morala da sagnem glavu. Gledala sam u vrhove svojih eizama dok sam stupala niz klizave stepenice perona i tražila put kroz sneg, eiji su nanosi prekrivali ulicu i izgledali kao melasa. Moji sopstveni koraci su me odveli nekoliko kuaa niže od perona, i ja sam zastala pred vratima Hinclmanovih mamaca i udica – „Tuce larvi za peni“. Ušla sam.
Zvono iznad vrata se oglasilo, a ugljevlje u peai u uglu, odgovorilo je sjaktanjem na iznenadnu promaju. Onda se zavesa iza pulta razmakla i Meri Luiz Lindgren se pojavila iz stražnje sobe.. Nasmešila se kada me je ugledala, mogli biste reai – zasijala, na svoj nervozni naein otrla ruke o pregaeu i požurila ka meni.
„Mandi! Šta ti tražiš kod kuae?“ Ruke je stavila na moja ramena i pritisla svoj obraz uz moj. „Joj, pa ti si se smrzla. Santa leda!“ Grejala mi je lice šakama na easak, zatim zgrabila moj zglavak i malo povukla ne eekajuai odgovor. „Do?i uz pea. Ne mogu da verujem, ne mogu da verujem da si to ti! Baš sam se pitala – kad sam eula zvono – pitala sam se ko bi to mogao biti u ovaj sat, i pomislih, to mora da je Heri Stolc, ali, naravno, to je nemoguae, pošto je on u Votertonu, a onda pomislim...“
I nastavila bi ona tako o svemu što je pretpostavila i pomislila, i šta je posle uradila, ali ja sam je prekinula. „Uzela sam odmor“, rekoh. „Da odahnem.“ I to je, na odre?eni naein, bilo taeno.
„Matilda ae se tako radovati!“ Namrštila se. „Ali zašto mi ništa nije rekla? Svratila je pre dva dana.“
„Mati još ne zna.“
Samo to je trebalo da kažem, odmah me je prekinula.
„Iznena?enje! Sja jno! Ali, Mandi“, nagla se prema meni i diskretno spustila glas tako da niko drugi nije mogao da nas euje. „I ja imam iznena?enje za tebe.“ Saeekala je moju punu pažnju. „Džordž i ja aemo imati bebu.“
Znaeajno se potapšala po kecelji.
Nisam znala šta da kažem na ovo. Meri Luiz je bila trudna svake od pet godina, koliko je bila u braku sa Džordžom Lindgrenom, izgubila je svaku od pet beba, i to posle samo nekoliko meseci trudnoae. Neko bi shvatio kada treba da se odustane, pomislila sam, kada da se ne izaziva nesreaa. Bar bi trebalo biti oprezan. Trebalo bi da se malo susprežu oseaanja. Ali Meri Luiz je nesposobna da se uzdrži i ne poseduje prednosti nauenog treninga, kao ja. Uvek se ponašala kao da ništa loše ne može da se desi, kao da su ro?enja dece zapisana u zvezdama i dovoljno je samo saeekati blaženi doga?aj. Samo su joj ruke, koje su zaštitnieki lebdele iznad njenog trbuha, odavale prikrivenu brigu. Ono za šta je mislila da raste, moglo je i da ne bude ništa.
„Sada ga oseaam sasvim drugaeije“, rekla je braneai se, iako nisam izrazila svoju zabrinutost.
„Nadam se da je tako.“ Zaista, šta bih drugo rekla.
Složile smo se kako bi trebalo da krenem, dok je još svetlo. Na nekoliko koraka od radnje, znajuai da gleda, okrenula sam se da je pogledam. Podigla je ruku, što sam ja ponovila, kao u ogledalu. Pomislila sam na vreme kada smo bile sliene, Meri Luiz i ja: obe sreane kada bi škola bila gotova za taj dan, treale i klizale se niz ovaj isti put, osmatrajuai kulu ludnice Svetog Mihajla i tragajuai na njoj za svetiljkom za koju smo verovali da signalizira bekstvo ludaka, pretresajuai zašto Neti Klefštat ne govori sa Ramonom Miler; i kako smo znale da je Bobi Vajs prepisivao na testu iz spelovanja; i šta da se radi sa penijem kad si njime natrljala bradavicu i, ponekad, pevale.
Naravno, to je bilo pre Mati. Kada je Mati dorasla za školu, Meri Luiz i ja smo hodale istim putem pristojno, pritiskajuai knjige na grudi, ali Matilda je treala ispred nas bacajuai se na sneg, kao što smo to mi nekada radile. „Gledaj me, Amanda! Gledaj, me Meri Luiz!“, zvala nas je. Ili bi se vukla za nama proueavajuai oblike snežnih pahuljica na rukavicama bez prstiju, i pozivala me zapovednieki: „Mandi, pogledaj ovu! Požuri, dok se ne istopi!“
Nikada nisam uspela da objasnim svojoj sestri kako Meri Luiz i ja moramo da se bavimo mnogo važnijim stvarima. Jedno pet minuta Matilda bi bila uz mene, zamotana sa mnom u vuneni šal, ali bi se zatim neumitno otrgla, treala i klizala se dok se ne bi izmorila i molila me da je nosim. „Krkaee!“, tražila je. Da, tražila, iako je bila preteška. „Vea si velika, Mati.“ Bunila sam se. Uzdisala sam. Prevrtala sam oeima na Meri Luiz, kojoj osmoro braae i sestara, eak ni svi zajedno, nikada nisu pravili toliko problema. Ali Matilda je trupkala nogom. Zavijala je i visila po meni tako da bih ja, najzad, savila kolena i ona bi skoeila na moja le?a, stegla ruke oko mog vrata dovoljno evrsto da me zadavi. Matilda je uvek prekidala, uvek zahtevala, a ja sam uvek popuštala. Uvek sam einila ono što je htela. Osim, taj poslednji put.
Kada se Matilda rodila, bilo mi je osam godina i, po mišljenju gospo?a iz susedstva, nisam baš bila dete koje obeaava.
„Kako je to lepa beba“, rekla je gospo?a Jungblut, dok su se ona, gospo?a Tali i gospo?a Menigold naginjale nad Matildinu kolevku i gugutale nad njenim slatkim usnama i bradicom. Pošto su njih tri zajedno imale sedamnaestoro dece, mogli biste pomisliti da su videle više nego dovoljno beba. Ali upravo je Matilda bila nešto posebno.
„Amanda ae biti ljubomorna, zar ne“, reee gospo?a Tali, „na ovako lepu sestru?“
Ali moja majka je rekla: „Ne, Amanda voli svoju sestru.“ I posadila je bebu u moje krilo da to dokaže.
Zašto bih bila ljubomorna? Matilda je bila moja. Beba koju su svi želeli, bila je moja.
Fotograf je došao u našu kuau da nas slika na dan Matinog krštenja. Poseli su me u veliku zelenu stolicu – noge su mi vea bile dovoljno duge da dohvate pod, pod uslovom da se sasvim ne zavalim – a ja sam je držala, dok se njena haljinica belo slivala ispred mene, jedan od njenih majušnih vlažnih prstiaa mrsio se u moju pletenicu, a napolju su se aprilski oblaci jurili preko sunca, tako da je soba bila eas svetla, eas u senci. „Smešak“, fotograf je molio, ali ja sam odbila. U kuai Meri Luiz videla sam sliku Madone kako njiše svoju bebu, i nameravala sam da izgledam upravo kao ona, sveeano i plemenito.
Ali prasak, bljesak i dim naterali su Matildu da zaplaee. Moja majka je poeela da mi je podiže iz krila, ali sam ja bila odluena u nameri da bebu zadržim. Ja sam ta koja ae je utešiti. A Mati je, opet, još jaee zapetljala prstiae u moju kosu. Nije se pustila sve dok joj moja majka nije otvorila prste, savijene kao kuke, jedan po jedan.
Sada sam skrenula na Gleeerski put, koji se uspinje uz brdo iznad jezera Nagavoki. Na vrhu, vetar me je udario punom snagom, šmirglajuai mi obraze i cimajuai kaput. Zadahtala sam i uprla uzbrdo, pognute glave, sve do kuaice od leda. Tamo sam odahnula, trupkajuai nogama po slami i razgibavajuai prste, odmotavajuai svoju maramu i otresajuai je od smrznutog daha. Vrata sam ostavila otvorenim zbog svetlosti. Preda mnom, dok sam gledala kroz njih, tlo je klizilo niz strmu padinu, a jezero se kroz drveae pružalo kao beli ožiljak po zemlji. Pomerila sam
