Skrivena Kamera
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
Zoran Živkovia Pisac: Zoran Živkovia ISBN: 86-7436-266-4 Ilustracija: Ne Izdavae: Laguna Dostupnost: r...
Pročitaj cijeli opis
12,00 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Skrivena Kamera. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX00038CFC
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Pisac: Zoran Živkovia
ISBN:
86-7436-266-4
Ilustracija:
Ne
Izdavae:
Laguna
Dostupnost:
rasprodano
Šifra:
N0198
Broj strana:
189
Težina:
318 g
Kao i uvijek, Živkovia je izbrušen i zastrašujuae inteligentan. Ljubitelji dobre književnosti biae oearani raskošnim domišljatostima i sugestivnošau njegovog proznog pera.Nikolas Gevers, Lokus, SAD
Pogrebnik pred penzijom zatiee u ulaznim vratima koverat bez ikakvog ispisa, u kome se nalazi bioskopska ulaznica. Ova karta uputiae ga u pustolovinu koja ae potrajati sve do poznih noanih sati i koja ae ga voditi na sve neobienija mjesta. Uvjeren da je žrtva skrivene kamere, protagonista pokušava da se sna?e u zamkama koje ga vrebaju sa svih strana, ali samo se beznadežno zapliae u složenu, nerazmrsivu igru Tanatosa i Erosa.
Eitati Zorana Živkoviaa isto je što i stupiti u živ, promjenljiv san koji vas može odvesti na mjesta koja uopšte ne biste želeli da posjetite. Ali na kraju ae vas to putovanje svakako oplemeniti.
Gejbrijel Euinar, SF Site.com, SAD
Skrivena kamera objavljena je u SAD.
ODLOMAK
1
Koverat sam zatekao zadenut u ulaznim vratima.
Bilo je to neobieno. Poštar mi nikada ranije nije tako ostavljao pisma. Zašto ga nije ubacio u sanduee s ostalima? Upravo sam, kao i uvek po povratku s posla, izvadio pošiljke koje mi je danas doneo. Penjuai se liftom do drugog sprata, letimieno sam ih pregledao. Ništa naroeito: jedan raeun i tri reklame. Spustio sam tašnu na pod, stavio pod mišku pisma iz sandueeta, uzeo koverat i osmotrio ga sa obe strane. To je rešilo jednu nedoumicu, ali i otvorilo drugu. Poštar nije imao veze s ovim pismom. On verovatno raznosi pošiljke bez podataka o pošiljaocu, ali ne i takve na kojima ništa ne stoji o primaocu. Pored ostalog i zato što ne bi znao kome da ih uruei. Nikakav ispis nije remetio belinu duguljastog koverta. Ko ga je, me?utim, zadenuo ovde ako nije poštar?
Dok sam otkljueavao bravu, palo mi je na um šta bi, po svoj prilici, moglo da bude posredi. Ovo je tako?e neka reklamna poruka, samo što je nisu slali na uobieajeni naein, preko pošte, nego su je raznosili od vrata do vrata, a onda su još i sve zaodenuli velom anonimne tajanstvenosti. Val-jda raeunaju na to da ae tako biti bolje primeaena. Evo, ja sam joj, na primer, vea poklonio više pažnje nego što ae dobiti tri reklamna pisma iz sandueeta koja ae, nepregledana, završiti u korpi za otpatke. Ko zna, možda au eak i otvoriti koverat. Bio je veoma lagan, kao da se u njemu nije ništa nalazilo. Neko se dobro potrudio da podstakne radoznalost moguaih mušterija.
Ostalo je nejasno još samo kako je raznosae ušao u zgradu. Ulaz je bio stalno zakljuean, a teško da bi neko od stanara pustio unutra neznanca da ga je pozvao preko interfona i saopštio mu da želi da u sva vrata zadene reklamna pisma. Mora da se poslužio nekim trikom. Ti ljudi su lukavi. Kako bi inaee bili uspešni u svom poslu? Pre no što sam ušao, bacio sam pogled prema ulaznim vratima drugog stana na mom spratu. Tamo nije bilo belog koverta. Sigurno su ga vea uzeli.
Okaeio sam mantil i šešir na zidni eiviluk u pr edsoblju i ušao u salon. Odložio sam tašnu na stolicu, a pisma na sto, i pohitao do akvarijuma. Tropske ribice imale su preimuastvo u odnosu na sve ostalo. Trebalo ih je nahraniti taeno u pola šest. Proverio sam najpre termostat da se uverim da je voda prikladno topla, pa pumpu za vazduh iz koje je izvirao mlaz mehuriaa, strujeai ka površini. Onda sam podigao plastieni poklopac konzerve i poeeo da posipam brašnastu hranu po površini. Ribice su se smesta dale u proždrljiv lov na grumuljice, nepotrebno se otimajuai oko pojedinih komada, dok su drugi, neuhvaaeni, sporo tonuli ka dnu.
Nisam bio ljubitelj životinja i nikada ne bih držao u stanu psa, maeku ili papagaja, recimo. O drugim vrstama da i ne govorimo. Ne zato što mi možda ne bi prijalo njihovo društvo – mnogi ljudi koji žive sami kao ja tako rešavaju problem usamljenosti, priznali to ili ne – nego zbog toga što bi me to suoeilo s obavezama koje ne bih mogao valjano da ispunim. Za razliku od krupnih životinja, ribice su zahtevale tek malo pažnje. Bilo je, zapravo, dovoljno dati im hranu dva puta dnevno, u odre?eni eas. O održavanju pogodnih uslova u akvarijumu starali su se jednostavni ure?aji.
Jednom se, doduše, dogodilo da je grejae zakazao. Tokom noai, voda je nekako došla u dodir sa žicama pod naponom. Ujutro sam zatekao celo malo jato kako beživotno pluta po površini. Nije me to puno pogodilo. Još istog dana nabavio sam novi grejae i nove ribice – i sve je bilo isto kao pre. Neko bi iz ovoga mogao da zakljuei da sam bezoseaajan, ali nije tako. Uginuae malih tropskih stvorenja palo bi mi teže da je moj odnos prema njima bio prisniji. Ali nieeg drugog sem obostrane ravnodušnosti tu nije bilo. Ribice su bile svesne mog postojanja samo u onim kratkim trenucima kada sam ih hranio, a i onda tek kao neke bezliene sile koja se iz ko zna kojih razloga ponaša blagonaklono prema njima. U svim ostalim prilika uopšte me nisu primeaivale.
Ja sam njih, me?utim, i te kako primeaivao, iako ne kao prepoznatljive jedinke za koje bih se vezao. Zbog toga sa m ih, u stvari, i nabavio, podstaknut jednim elankom u novinama, u kome su se preporueivali razni naeini opuštanja. Zamraeio bih salon, ostavivši ukljueenu jedino svetiljku iznad akvarijuma, pustio neki CD, smestio se u obližnju fotelju i prepustio se posmatranju. Ono je umelo da potraje. Nikada nije bilo kraae od pola sata, a jednom sam tako ostao uz ribice eak dva sata i dvadeset eetiri minuta, ustajuai jedino da promenim CD. Dužina ove akvarijumske terapije zavisila je od toga koliko sam napet. Ali i najveaa napetost konaeno bi poeela da popušta pred prizorom bešumnog, haotienog kretanja šarenih oblieja u koje sam kao hipnotisan zurio.
Tokom jedne od prvih seansi nešto neobieno palo mi je na pamet. Pomislio sam kako ribice i ja obitavamo u dva paralelna sveta koja se me?usobno gotovo ne mešaju, ali ipak imaju koristi jedan od drugoga. Ono što je ribicama stizalo iz mog sveta bilo je sasvim elementarno: hrana i toplota. Ja sam, za uzvrat, iz njihovog dobijao nešto bezmerno složenije: duševni spokoj. Kada bih poželeo da im se zahvalim na tom daru, kako bih to mogao da ueinim? Kako biaima koja uopšte nemaju dušu doearati pojam duševnog spokoja? Nikako, bojim se. Nešto može da pro?e kroz membranu što razdvaja paralelne svetove, a nešto ne.
Ribice su sada bile podmirene sve do narednog jutra. Uskoro ae mi, eim i sâm obedujem, biti potrebne njihove usluge. Iza mene je bio još jedan turoban dan. Samo neupuaeni mogu da smatraju da ako eovek dovoljno dugo radi u pogrebnom zavodu, onda prestane da ga dotiee ono s eime se tamo sreae. Stvari stoje potpuno suprotno. Bar sa mnom. Što sam stariji, sve teže podnosim posao kojim se bavim. Od pre nekog vremena poeeo sam da se nosim mišlju da odem u prevremenu penziju eim se za to steknu uslovi. Valjda au izdržati još dve godine i osam meseci. Primanja ae mi tako biti prilieno oskudnija nego da dobijam punu penziju, ali snaai au se vea nekako. Pitanje je da li bih uopšte doživeo puni radni staž na tom mestu.
Pošao sam u kuhinju da pripremim nešto za rueak, kada sam se prisetio zagonetnog koverta koji sam ostavio na stolu. Naeas sam se dvoumio, ali znatiželja je odnela prevagu nad kreanjem u stomaku. Neae dugo potrajati. Samo da vidim šta sadrži. Podigao sam ga prema prozoru. Zraci popodnevnog sunca ocrtali su kroz belu hartiju, približno po sredini, neveliki, duguljasti, tamni pravougaonik koji je stajao malo iskošeno. Pažljivo sam iscepao koverat tik uz boenu ivicu, zavukao dva prsta unutra i izvadio ono što se tamo nalazilo.
Iako sam odmah prepoznao šta je posredi, zbunjeno sam piljio u bioskopsku ulaznicu nekoliko trenutaka. Potom sam zavirio u koverat, ali, kao što sam to i oeekivao, unutra više nieeg nije bilo. Ponovo sam pogledao plavu kartu. Važila je za projekciju u Muzeju kinoteke koja poeinje danas u šest sati. Nije bilo navedeno šta se daje. Otvorio sam tašnu, izvadio novine, našao stranu s bioskopskim repertoarom i potražio program Muzeja kinoteke. Ali umesto naziva filma, tu je stajalo: ’Ponedeljkom nema predstava’.
Spustio sam ulaznicu, koverat i novine na sto, pa se ponovo uputio u kuhinju. Lako je bilo razabrati u eemu se sastojala dosetka nepoznatih reklamera. Zakupili su salu Muzeja kinoteke jedinog dana kada se ona nije koristila za redovan program. Nijedan drugi bioskop u gradu nije imao ovako pogodnu celodnevnu pauzu. Nisam ni slutio da se ova ugledna institucija bavi iznajmljivanjem svojih prostorija, ali živimo u dobu sveopšte komercijalizacije, pa se nieemu više ne treba euditi. Ona je u dobroj meri zahvatila eak i pogrebne usluge, što je samo otežalo moje breme.
Razaslali su ulaznice za niz termina na mnoštvo adresa. Svakako znatno više nego što je bilo mesta u sali, pravilno procenjujuai da se mnogi neae odazvati. One, pak, koji se budu upecali na ovaj mamac eekaae iznena?enje. Umesto filma kome su se nadali, uslediae nekakva prezentacija. I što je najneobienije, veaina posetilaca ostaae do kraja, iako ih uopšte ne zanima ono što se nudi. Možda ae na kraju eak i kupiti ponu?eno. Uistinu je neverovatno koliko su ljudi ponekad lakoverni. Ja, naravno, nisam spadao me?u takve. Meni nije bilo lako podvaliti. Uostalom, sve i kada bih želeo da odem tamo, teško da bih uspeo da stignem na vreme. Pogledao sam na rueni sat. Dvadeset pet do šest. Imajuai u vidu koliko je daleko Muzej kinoteke od moje kuae, bila bi to prava jurnjava.
Iz frižidera sam uzeo pakovanje gulaša, a iz kredenca lonac u kome pripravljam zamrznutu hranu. Nalio sam vodu približno do treaine duboke posude i spustio ciglu od staniola u nju. Stavio sam lonac na ekspresnu ringlu i ukljueio je. Potom sam uvežbano postavio jedan kraj kuhinjskog stola, pa se vratio do štednjaka. Rueak ae biti gotov kroz petnaestak minuta. Ovo vreme provodio sam svakoga dana gledajuai kako se voda zagreva. To baš nije uzbudljivo ili korisno, ali šta sam drugo mogao da radim dok sam eekao da se obed zgotovi? Nije dolazilo u obzir da, na primer, eitam novine zato što to nikada ne einim u kuhinji.
Zurio sam u srebrnu polugu na dnu možda tri minuta, kada se najednom nešto prelomilo u meni. U žurnom nizu kretnji, iskljueio sam ringlu, zavukao šaku u vea smlaeenu vodu, izvadio iz nje pakovanje gulaša, obrisao ga krpom okaeenom pored sudopere i vratio u frižider. Nije bilo vremena da sklonim lonac i raspremim sto. Jedino sam dograbio iz kotarice dve kriške hleba koje sam maloeas isekao. Poeeo sam da ih trpam u usta još dok sam izlazio iz kuhinje.
Sa stola u salonu podigao sam ulaznicu, pa pohitao u predsoblje. Imao sam muke da obueem mantil. Nije lako provuai kroz rukav šaku u kojoj držite krišku i po hleba. Kada je najzad prošla, na podu je ostalo pregršt mrvica. Hleb je bio jutrošnji, tako da se vea prilieno osušio. Naeas sam došao u iskušenje da ih odmah poeistim, ali ipak sam uspeo da obuzdam poriv da sve neodložno dovodim u red. I to može da saeeka. Nisam imao više ni trenutka za gubljenje. Stavio sam brzo šešir na glavu i izišao. Sreaom, nisam morao da se petljam oko zakljueavanja. Bilo je dovoljno da samo povueem ulazna vrata za sobom.
2
Stigao sam pre d Muzej kinoteke u šest sati i sedam minuta.
Jurnjava je uistinu bila besomuena, ali to nije bilo ono najgore. Imao sam utisak da su ka meni sve vreme upravljeni upitni i podozrivi pogledi ljudi koje sam sretao usput. Dok sam, razlepršanog mantila, gotovo sprintovao da bih uhvatio tramvaj, pridržavajuai slobodnom rukom šešir da mi ne bi odleteo, najpre me je zapanjeno posmatrao jedan komšija koji se zatekao na ulici u blizini naše zgrade. Uspeo sam da mu se osmehnem i naklonim u prolazu, ali to nije doprinelo da se promeni izraz njegovog lica.
Potom je, na zadnjoj platformi tramvaja, sveopštu pažnju privukao prizor prividno ugla?enog gospodina koji halapljivo žvaae suvi hleb. A kada sam još poeeo da bueno štucam, nekoliko glava s gnušanjem se okrenulo od mene. Ništa nije pomoglo to što sam stavio ruku preko usta, zadržavao dah i držao nos zatvoren palcem i kažiprstom. Poželeo sam da se zbog ove nedolienosti izvinim svim putnicima i da im objasnim u eemu je stvar, ali dok sam birao prikladne reei za to, došla je moja stanica.
Najzad, pošto sam, izgubivši strpljenje, pretreao preko jednog prometnog bulevara dok je na semaforu stajalo crveno svetlo za pešake – što je umalo dovelo do sudara dva automobila zbog naglog koeenja – za mnom se, uz trubljenje, razlegao i prekorni glas neke žene koja je sa dvoje mališana eekala na suprotnoj strani da propisno pre?e ulicu: „Baš lep primer dajete deci!” Grižu savesti koja me je obuzela tek je neznatno ublažila okolnost da je vratolomija koju sam upravo izveo najzad dovela do prestanka štucanja.
No, žurba i prateae neprijatnosti imale su jednu dobru stranu. Obuzet njima, nisam imao kada da se pozabavim preispitivanjem svog postupka. Tako su izostala pitanja koja sam mogao i morao da postavim samome sebi. Šta ja to radim? Zar se tako ponaša jedan trezven i ozbiljan eovek koji drži do sebe? Umesto da spokojno obedujem kod kuae, a potom da se zasluženo odmorim, kao bez glave jurim, praznog stomaka i blamirajuai se na svakom koraku, da bih stigao na nekakvu reklamnu predstavu o kojoj ne znam ništa i koja me najverovatnije uopšte neae zanimati. Ovakva nepromišljenost nimalo mi nije svojstvena. Ali, kao i sre?ivanje nereda koji sam ostavio za sobom u stanu, suoeavanje s ovim pitanjima morao sam da odložim za kasnije.
Na ulazu u Muzej kinoteke stajao je livrejisani vratar. Bio je to oniži, puniji muškarac, neodre?enih srednjih godina. Pribojavao sam se da ae zadocnelog posetioca doeekati namrgo?eno, ali rumenim licem širio se osmeh. Pa jasno, nije ovo uobieajena filmska projekcija, na koju je u najmanju ruku neuvi?avno prema drugim gledaocima ne doai na vreme, nego prezentacija na koju ste dobrodošli kad god stignete.
„Oprostite, malo sam zakasnio”, kazao sam ipak, preturajuai po džepovima mantila u potrazi za ulaznicom.
„Niste, niste”, uzvratio je predusretljivo vratar. „Nipošto ne bismo poeeli bez vas.” Pokazao mi je rukom da u?em, ne saeekavši da izvadim kartu. Mogao sam sasvim i da je ne ponesem od kuae. Nema sumnje da je istim laskanjem pozdravljao i ostale goste.
Obreo sam se u praznom predvorju. Blagovremeno prispeli posetioci vea su ušli u salu. Osvrnuvši se oko sebe, zapazio sam jednu novinu. Kada sam, prilieno davno, prethodni put bio ovde, zidovi nisu bili gotovo potpuno prekriveni fotografijama filmskih glumica i glumaca. Drugi ljudi možda ne bi na to obratili pažnju, ali kod mene je posredi bila profesionalna deformacija. Prešavši letimienim pogledom po slikama, uoeio sam da ispod svake, uz ime zvezde, stoje ispisane godine ro?enja i smrti, kao na nadgrob
