Slueaj putokaza
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
Iain Pears Pisac: Iain Pears ISBN: 86-7436-238-9 Ilustracija: Ne Izdavae: Laguna Dostupnost: do 7 dana...
Pročitaj cijeli opis
22,00 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Slueaj putokaza. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX00038D30
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Pisac: Iain Pears
ISBN:
86-7436-238-9
Ilustracija:
Ne
Izdavae:
Laguna
Dostupnost:
do 7 dana
Šifra:
N0173
Broj strana:
677
Težina:
842 g
Smještena u Oksford šezdesetih godina sedamnaestoga vijeka – što je bilo vrijeme i mjesto velikih intelektualnih, nauenih, vjerskih i politiekih previranja – radnja ovog izuzetnog romana zasniva se na priei o mladoj ženi Sari Blandi, koja biva optužena za ubistvo Roberta Grouva, elana Novog koledža. Doga?aje u vezi s njegovom smrau opisuju eetiri svjedoka: Marko da Kola, Mleeanin i katolik, s namjerom da prisvoji pravo na pronalazak transfuzije krvi; Džek Preskot, sin navodnog izdajnika rojalista, odluean u namjeri da osveti svoga oca; Džon Volis, glavni kriptograf i Kromvelov i Earlsa II, matematiear, teolog i ozloje?eni spletkaroš, i Entoni Vud, euveni oksfordski antikvar. Svaki od njih priea svoju verziju onoga što se dogodilo, ali samo jedan otkriva izvanredno neobienu istinu. Briljantno napisan, potpuno uvjerljiv, roman koji drži vašu pažnju od prve do posllednje stranice. Eitanje Slueaja putokaza je avantura koju neaete zaboraviti.„Svako ko proeita ovaj roman poželjeae da ga preporuei prijateljima... On predstavlja spoj eistog uživanja kakvo pruža Agata Kristi i intelektualne prefinjenosti Umberta Eka... nemojte propustiti da ga proeitate.“
Sunday Times
„Ovo je knjiga od onih koje se eitaju uz baterijsku lampu ispod jorgana. Istorijska detektivska priea koja konkuriše Imenu ruže pruža nam rijetko uživanje spojem složenog zapleta i uvida u politieke intrige u Engleskoj iz doba Restauracije.“
Times
„Pirs oživljava uzavreli svijet sedamnaestog vijeka...“
Daily Telegraph
„Duboko ueeni triler, ali ueenost nosi s lakoaom, a elementi zapleta se glatko uklapaju.“
Independent
„U Pirsovom romanu prepliau se zamašna pripovjest, istorija i liene tragedije sa pitkim smjelo domišljatim trilerom.“
Independent on Sunday
„Temeljno istraženo i briljantno zamišljeno... izuzetno dostignuae.“
Sunday Telegraph
ODLOMAK
Pitanje prvenstva
Postoje idoli koje nazivamo idolima trga. Naime, ljudi se druže uz pomoa govora, ali netaeno i neodgovarajuae odre?ivanje reei na eudan naein sužava razum. Reei vrše nasilje nad razumom i sve brkaju.
Frensis Bekon, Novi organon
Aforizmi o razjašnjavanju prirode i kraljevstvu ljudskom
Knjiga prva, aforizam 43.
Glava prva
S poštovanjem se predstavljam, Marko da Kola, mletaeki plemia. Želim da ispripovedam putovanje koje sam preduzeo u Englesku, leta 1663, doga?aje kojima sam bio svedok i da isprieam o ljudima koje sam upoznao, o onima koji bi, nadam se, zanimali svakoga ko se odlikuje znatiželjom. Isto tako, namera mi je da moj izveštaj razotkrije laži onih koje nekada davno ubrajah, u eemu sam pogrešio, u svoje prijatelje. Nije mi namera da perom naširoko opravdavam samoga sebe, niti da podrobno pripovedam kako bejah obmanut i prevaren, kako mi je oduzeta slava koja mi s pravom pripada. Verujem da ae moje izlaganje dovoljno reai.
Izostaviau mnogo šta, ali ništa od naroeitog znaeaja. Veliki deo mojih putešestvija tom zemljom zanimljiv je samo meni i ovde ga neau pomenuti. Mnogi od onih koje sam upoznao, tako?e, nemaju važnosti za ovu povest. One koji su mi u potonjim godinama naneli štetu opisao sam onakvima kakve sam ih tada poznavao i ponizno molim eitaoca da ima na umu kako, premda se teško može reai da sam bio zelen, još nisam bio mudar kao što su mudri oni koji su prošli sveta. Tamo gde moja priea izgleda obiena i budalasta, mora se zakljueiti da je i mladia, pre tolikih godina, bio isti takav. Ne vraaam se na svoj portret da bih mu pridodao još slojeva boja i lakirao ga, ne bih li prekrio svoje greške ili svoju nemoa da ga naslikam. Nikoga neau optuživati, niti au se upuštati u polemike s drugima; radije au isprieati šta se dogodilo, s verom da više od toga nije ni potrebno.
Moj otac, ?ovani da Kola, bejaše trgovac, a poslednjih godina svog života bavio se izvoz om luksuzne robe u Englesku koja se, premda nije bila zemlja pomodarstva, i pored toga poeinjala pridizati od posledica revolucije. On je izdaleka dovitljivo shvatio da povratak kralja earlsa II znaei moguanost ponovnog sticanja ogromne dobiti za one koji su preduzimljivi, pa je, isprednjaeivši spram plašljivijih trgovaca, otvorio ispostavu u Londonu da bi snabdevao imuanije Engleze onom luksuznom robom koju puritanski fanatici mnogo godina bejahu zabranjivali ljudima. Razvio je posao: imao je u Londonu pouzdanog eoveka, ?ovanija di Pjetra, i ušao je u partnerstvo sa jednim engleskim trgovcem s kojim je delio dobit. Bila je to, kako mi je jednom rekao, poštena pogodba: taj Džon Manston je bio ljigavac i nepošten eovek, ali odlikovao se poznavanjem engleskog ukusa koje je bilo bez premca. A što je bilo još važnije, Englezi su bili doneli zakon kojim su zabranili stranim brodovima dovoženje robe u njihove luke, pa je preko Manstona bio zaobišao tu poteškoau. Otac je bio uveren da nema mnogo izgleda da ga neko prevari sve dok ima Di Pjetra da evrsto drži na oku obraeunske knjige.
Odavno je bilo prošlo ono vreme kada se neposredno bavio poslovima, i vea je bio uložio deo svog kapitala u zemljišne posede na terra firma* kako bi pripremio pristup porodice Zlatnoj knjizi**. Premda je on sam bio trgovac, imao je nameru da njegova deca budu plemiai, pa me je odvratio od uzimanja aktivnog ueešaa u njegovim poslovima. Pominjem ovo kao znak njegove dobrote: rano je bio uoeio da nemam baš mnogo smisla za trgovinu i podsticao me je da se okrenem drugaeijem životu od onoga koji je on vodio. Isto tako, znao je da je u porodicu novoušavši muž moje sestre mnogo pogodniji da se upusti u to od mene.
I tako, dok je moj otac obezbe?ivao porodici ime i bogatstvo – majka mi je bila mrtva, a jedna sestra dolieno udata – ja sam boravio u Padovi da bih stekao površna znanja o svemu što odlikuje uljudnog eoveka; bio je voljan da njegov sin postane pripadnik našeg plemstva, ali nije želeo da budem neznalica kao oni. Na toj taeki razvoja, u svojoj zreloj dobi – upravo sam navršavao tridesetu – pogodilo me je gorljivo oduševljenje da postanem gra?anin Republike znanja, kako se to tada zvalo. Tu iznenadnu strast više nisam u stanju da prizovem, jer me je u potpunosti napustila, ali tada me je bila obuzela i evrsto svojim einima držala, opeinjenog novom eksperimentalnom filozofijom. To se, razume se, više ticalo duha nego što je bilo stvar prakse. Da kažem, kao Beroaldus, non sum medicus, nec medicinae prorsus expers: uložio sam nešto truda i u izueavanje medicine, bez namere da se njome bavim u praksi, vea radi vlastitog zadovoljstva. Nisam imao ni želje ni potrebe da zara?ujem za život na taj naein, iako sam povremeno, priznajem stideai se toga, zadirkivao oca izjavama da au se, ne bude li velikodušan prema meni, osvetiti tako što au postati lekar.
Pretpostavljam da je sve vreme znao da neau ueiniti tako nešto, vea da sam u stvari samo pod vlašau ideja i ljudi koji su bili isto toliko opasni koliko i uzbudljivi. Stoga nije imao nikakvih prigovora kad sam mu pisao o tome šta govori jedan profesor koji je, premda je imao zvanieno zvanje predavaea retorike, mnogo svog vremena posvetio opširnim izlaganjima o najnovijim dostignuaima u oblasti prirodnih nauka. Taj eovek je mnogo putovao i držao je da nijedan ozbiljan izueavalac prirodnih nauka ne sme više da gleda s visine na Nizozemsku* i na Englesku. Nakon više meseci provedenih pod njegovim tutorstvom, usvojio sam njegovo oduševljenje i, pošto me je malo šta zadržavalo u Padovi, zatražio sam dozvolu da obi?em pomenuti deo sveta. Onako dobar kakav je bio, otac mi je smesta dao svoj pristanak, pribavio mi dozvolu da napustim mletaeku teritoriju i poslao kreditne menice na moje ime svojim bankarima u Flandriji.
Razmišljao sam o tome da iskoristim svoj povoljan položaj i da putujem morem, ali odlueih da ae biti najbolje, ako mi je vea želja da steknem znanja, da vidim što je više moguae, a za to je bolje putovati koeijom nego provesti tri nedelje na brodu u pijaneenju s posadom. Moram da dodam i to da sam patio od morske bolesti – to je slabost koju oduvek nerado priznajem, i mada Gomezije tvrdi kako je ona lekovita za potišten duh, nikada se u to nisam uverio. Uprkos tome, kako je putovanje napredovalo, tako mi je hrabrost jenjavala, da bi zatim i potpuno isparila. Putovanje u Lajden trajalo je samo devet nedelja, ali muke kroz koje sam prolazio u potpunosti su mi odvraaale misli od prizora koje sam video. Jednom prilikom, kada smo se zaglibili u blatu, na pola puta preko jednog alpskog prelaza, i kad je kiša pljuštala, konj se razboleo, a ja bio u groznici i sa nekim vojnikom nasilniekog izgleda kao jedinim saputnikom, pomislio sam da bih radije trpeo i najgoru oluju na Atlantiku nego takve muke.
Ali putovanje nazad bilo bi isto toliko dugaeko kao i nastavak puta, a pomišljao sam i na podsmeh kakvom bih bio izvrgnut kad bih se vratio, osramoaen i bolestan, u svoj rodni grad. Stid je, verujem, najmoanije ljudsko oseaanje; mnoga otkriaa su izvršena i znaeajna putovanja dovršena zbog bruke koja bi pukla da se odustalo. I tako, bolestan od eežnje za toplotom i udobnošau svog zavieaja – Englezi imaju ree, nostalgia, za tu bolest za koju veruju da potiee od neuravnoteženosti prouzrokovane nepoznatim okruženjem na kakvo nismo navikli – nastavio sam svojim putem, zlovoljan i jadan, dok ne stigoh u Lajden, gde se upisah na medicinsku školu kao plemia.
O ovom sedištu ueenosti vea je toliko napisano, a s mojom povešau ima tako malo veze, da je dovoljno reai kako sam tamo našao dva jedinstveno darovita i sposobna profesora koji su predavali anatomiju i ustrojstvo tela, i od kojih sam veoma mnogo naueio. Putovao sam i po celoj Nizozemskoj i dopao dobrog društva, veainom Engleza, od kojih sam naueio nešto od njihovog jezika. Napustio sam to mesto iz jednostavnog razloga što mi je moj dobri otac naložio da tako ueinim, ni zbog eega drugog. Došlo je do neke zbrke u londonskoj kancelariji, bejaše reeeno u pismu, pa je potrebno da se umeša neko iz porodice – a ni u koga drugog nije imao poverenja . Premda sam posedovao malo praktienih znanja o trgovini, bi mi drago da budem poslušni sin, pa sam otpustio slugu, sredio svoje poslove i otputovao brodom iz Antverpena da ispitam stvari. U London sam stigao 22. marta 1663, sa svega nekoliko funti preostalog novca, pošto je suma koju sam platio jednom profesoru za podueavanje iscrpla moja noveana sredstva. Ali nisam se brinuo jer sam mislio da sve što treba da uradim jeste da pre?em kratak put od reke do kancelarije zastupnika moga oca, pa ae sve biti dobro. U kakvoj sam samo zabludi bio! Nisam mogao da na?em Di Pjetra, a onaj nitkov Džon Manston nije hteo eak ni da me primi. On je sad vea odavno mrtav; molim se za njegovu dušu s nadom da dobri Bog neae uvažiti moje molitve, jer sada znam da ae, što duže bude trpeo muke ognjene, njegova kazna biti pravednija.
Morao sam da preklinjem obienog slugu za obaveštenje i taj momak mi reee kako je zastupnik moga oca iznenada umro nekoliko nedelja pre toga. Što je bilo još gore, Manston se hitro preselio da bi preuzeo eitavu imovinu i sveukupan posao samo za sebe, odbijajuai da prizna da je išta od toga ikada pripadalo mome ocu. Pred advokate je izneo dokumenta (prirodno, krivotvorena) kao dokaz sebi u prilog. Jednom reeju, proneverio je novac moje porodice – odnosno onaj njegov deo koji se nalazio u Engleskoj.
Momak me, nažalost, nije mogao posavetovati u pogledu toga šta dalje da preduzmem. Mogao sam da uložim žalbu sudiji, ali bez ikakvih drugih dokaza izuzev vlastitih uveravanja koja, kako se einilo, nisu mogla biti plodotvorna. Mogao sam, tako?e, da potražim saveta od advokata, ali premda se Engleska i Mleci po mnogo eemu razlikuju, u jednome su slieni, a to je nezasita ljubav advokata prema novcu, a te robe nisam posedovao u dovoljnim kolieinama.
Vrlo brzo mi je postalo jasno i to da London nije zdravo mesto. Pod tim ne mislim na euvenu kugu, koja još nije bila ojadila taj grad; mislim na to kako je Manston, iste veeeri, poslao plaaenike da mi pokažu da bi mi život bio bezbedniji na nekom drugom me stu. Sreaom, ne ubiše me; i sam sam se, zaista, dobro pokazao u tuenjavi, zahvaljujuai easovima koje je moj otac plaaao nastavniku borilaekih veština, pa verujem da je bar jedan od najmljenih lupeža napustio bojno polje u stanju lošijem od onog u kakvom sam ja bio. Ali, pri svemu tome, prihvatio sam upozorenje i odlueio da se sklonim s puta dok ne razjasnim šta mi je einiti. Pomenuau to još samo zato da bih rekao da sam na koncu odustao od potražnje nadoknade, pošto je moj otac zakljueio da troškovi nisu vredni izgubljenog novca. eitava stvar je, doduše preko volje, zaboravljena na dve godine, dok nismo euli da je jedan od Manstonovih brodova ukotvljen u tršaanskoj luci da bi izbegao oluju. Moja porodica je preduzela korake da ga konfiskuje – mletaeka pravda je naklonjena Mleeanima isto toliko koliko je engleski zakon naklonjen Englezima – pa su brod i tovar pružili izvesnu nadoknadu naših gubitaka.
Da sam imao oeevu dozvolu da smesta odem, to bi neizmerno popravilo moje raspoloženje, pošto su vea same vremenske prilike u Londonu bile dovoljne da i najsnažnijeg eoveka dovedu do oeajanja. Magla, neprestano, iznurujuae sipljenje kiše i dosadna, ljuta studen, kao i vetar koji je produvavao moj tanki ogrtae, doveli su me u stanje krajnje snuždenosti. Jedino me je oseaanje dužnosti prema porodici primoralo da nastavim i da ne odem u pristanište i preklinjem za prevoz do kuae. Me?utim, umesto da preduzmem korake u tom razumnom smeru, pisao sam svome ocu obaveštavajuai ga o razvoju doga?aja i obeaavši da au ueiniti sve što mogu, ali istieuai i da bez pomoai njegove kase malo šta mogu stvarno postiai. Shvatio sam da au morati neeim da ispunim mnoge nedelje koje mi predstoje pre nego što on bude u stanju da mi odgovori. I da imam oko pet funti da dotad preživim.
Profesor kod koga sam studirao u Lajdenu bio je toliko ljubazan da mi dâ pisma za dvojicu plemiaa sa kojima se dopisivao, pa sam, buduai da su ta pisma predstavljala moju jedinu vezu sa Englezima, odlueio da ae biti najbolje da se prepustim njima na mi lost i nemilost. A dodatna pogodnost bila je u tome što nijedan od njih dvojice nije bio u Londonu, pa sam tako odabrao onog što živi u Oksfordu, buduai najbliži, i odlueio da krenem što je pre moguae.
Englezi su, eini se, vrlo podozrivi prema ljudima koji putuju iz jednog mesta u drugo, pa se svim silama trude da im što je moguae više otežaju putovanje. Prema listu hartije zalepljenom na mestu na kojem sam eekao koeiju, putovanje do Oksforda, dugaeko dvadesetak kilometara, trebalo je da traje osamnaest sati – uz božiju pomoa, kako je, na kraju, pobožno bilo dodato. Svemoguai, avaj, nije bio volj
