Sve što ostaje
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
Patricia Cornwell Pisac: Patricia Cornwell ISBN: 86-7436-210-9 Ilustracija: Ne Izdavae: Laguna Dostupnost:
Pročitaj cijeli opis
13,00 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Sve što ostaje. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX00038E4A
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Pisac: Patricia Cornwell
ISBN:
86-7436-210-9
Ilustracija:
Ne
Izdavae:
Laguna
Dostupnost:
rasprodano
Šifra:
N0152
Broj strana:
328
Težina:
431 g
U zabitim šumskim predjelima savezne države Virdžinije lovci i izletnici pronalaze davno ostavljene leševe mladih parova. Doktorka Kej Skarpeta, glavni sudski patolog, uprkos svom bogatom iskustvu, neae uspjeti da utvrdi uzroke smrti iz posmrtnih ostataka, a kamoli da na?e neki trag koji bi policijskog detektiva Martina mogao dovesti do izuzetno opreznog i lukavog ubice. Ali kada kai jedne od najmoanijih žena u ameriekoj politici postane najnovija žrtva opakog serijskog ubice, pritisak na doktorku Skarpeta postaae neizdrživ.Od najtanjih niti indicija, gotovo nepostojeaih dokaza, kontradiktornih einjenica i maglovitih sumnji Kej Skarpeta biae prisiljena da isplete paukovu mrežu nadajuai se da ae biti dovoljno evrsta da se ubica uplete u nju.
Oearavajuae... kakvo uživanje!... Verovatno aete ostati budni eitave noai eitajuai.
Denver Post
ODLOMAK
POGLAVLJE 1
U subotu, poslednjeg dana avgusta, poeela sam da radim još pre zore. Nisam uspela da vidim izmaglicu kako isparava s travnjaka niti nebo kako postaje kristalno plavo. Eitavo jutro na eelienim stolovima smenjivala su se tela, a mrtvaenica nema prozora. Vikend posle kog je sledio Praznik rada zapoeeo je u Riemondu s praskom saobraaajnih nesreaa i pušeanom paljbom.
Bilo je dva sata posle podne kad sam se napokon vratila kuai u zapadni deo grada i eula Bertu kako eisti pod u kuhinji. Svake subote mi je pospremala kuau i znala je iz uputstava koja sam joj vea ranije dala da se ne sme obazirati na telefon koji je upravo poeeo da zvoni.
„Nisam tu“, rekla sam glasno, otvarajuai frižider.
Berta na trenutak zastade. „Zvonio je i pre minut“, kazala je. „I nekoliko minuta ranije, tako?e. Sigurno ista osoba.“
„Nema nikoga kod kuae“, ponovila sam.
„Kako god vi kažete, doktorko Kej.“ Nastavila je da briše pod.
Trudila sam se da ne obraaam pažnju na bestelesni glas telefonske sekretarice eija se poruka uvlaeila u suncem okupanu kuhinju. Hanoverski paradajz koji sam potcenjivala za vreme leta s poeetkom jeseni poeela bih da gomilam. Ostalo ga je samo tri komada. A gde je pileaa salata?
Posle zvuenog signala zaeuo se poznat muški glas: „Doktorka? Marino ovde...“
O, gospode, pomislila sam zalupivši bokom vrata frižidera. Inspektor Odeljenja za ubistva riemondske policije Pit Marino bio je na dužnosti od ponoai, i jutros sam ga videla u mrtvaenici dok sam vadila metke iz tela jednog od njegovih slueajeva. Sada je trebalo da se nalazi na putu za jezero Gaston kako bi uživao u ostatku vikenda koji je isplanirao da provede na pecanju. A ja sam se radovala što au malo raditi u svojoj bašti.
„Pokušavao sam da te dobijem, sad kreaem. Moraaeš da nazoveš moj pejdžer...“
Osetila sam nešto u Marinovom glasu što mi je govorilo da je ree o hitnom slueaju pa sam dohvatila slušalicu.
„Tu sam.“
„Jesi li to ti ili tvoja prokleta sekretarica?“
„Pogodi“, odbrusila sam.
„Loše vesti. Našli su još jedan napušten auto. U Nju Kentu, na odmorištu na autoputu I-64, kad se ide prema zapadu. Evo, sad me je zvao Benton...“
„Još jedan par?“ – prekinula sam ga, istog trena zaboravivši sve planove za danas.
„Fred Eejni, belac, devetnaest godina. Debora Harvi, belkinja, devetnaest godina. Poslednji put vi?eni sinoa negde oko osam, kad su se iz kuae Harvijevih u Riemondu uputili ka Spindriftu.“
„A auto im je na?en u traci kojom se ide ka zapadu?“ – upitala sam, jer se Spindrift u Severnoj Karolini, nalazi tri i po sata istoeno od Riemonda.
„Aha. Izgleda da su se vozili u suprotnom smeru, nazad u grad. Auto je pre otprilike sat vremena pronašao lokalni policajac, radi se o džipu ’eiroki’. Od klinaca ni traga ni glasa.“
„Kreaem“, rekla sam mu.
Berta nije prestala s onim što je radila, ali sam znala da je eula svaku ree.
„Ja idem eim završim s ovim tu“, rekla mi je. „Zakljueaau i ukljueiau alarm. Ništa se vi ne brinite, doktorko Kej.“
Živcima mi je strujao strah kad sam zgrabila tašnu i požurila u auto.
Do sada su bila eetiri para. Svi su najpre nestali da bi ih kasnije pronašli ubijene u krugu od osamdeset kilometara od Vilijamsburga.
Ti slueajevi koje je štampa nazvala „ubistvima parova“ bili su neobjašnjivi, i niko nije imao nikakav trag niti neku uverljivu teoriju o njima. Eak ni FBI ni njegov Program za rešavanje nasilnog kriminala, iliti PRANK sa svojom nacionalnom bazom podataka kojom je upravljao raeunar izuzetne veštaeke inteligencije, s moguanošau da poveže nestale osobe s neidentifikovanim telima i dovede u vezu serijske zloeine. Nakon što su pre više od dve godine prona?ena tela prvog para, lokalna policija je u pomoa pozvala jednu od regionalnih PRANK-ovih ekipa koju su einili specijalni agent Benton Vesli i iskusni inspektor iz Odeljenja za ubistva riemondske policije Pit Marino. Zatim je nestao još jedan par, a potom još dva. U svakom od tih slueajeva, pre nego što bi PRANK uopšte bio obavešten, pre nego što bi Nac ionalni informativni centar za kriminal ili NICK uspeo da pošalje opise nestalih u policijske stanice širom Amerike, mladia i devojka bili su vea mrtvi a njihova tela se raspadala negde u šumi. Iskljueivši radio prošla sam kuaicu za naplatu putarine i jurnula autoputem I-64 Istok. Odjednom su poeele da me saleau slike, glasovi. Kosti i istrunula odeaa rasuti po lišau; privlaena, nasmešena lica nestalih mladiaa i devojaka u novinama i zbunjene, bolom izlu?ene porodice koje su se pojavljivale na televiziji i zvale me telefonom.
„Jako mi je žao zbog vaše aerke.“
„Molim vas, recite mi kako je moje dete umrlo. O, bože, da li je patila?“
„Uzrok smrti je neodre?en, gospo?o Benet. U ovom trenutku ne mogu ništa više da vam kažem.“
„Kako to mislite ne znate?“
„Sve što ostaje su kosti, gospodine Martin. Kad mekog tkiva više nema, onda nema ni traga bilo kakve moguae povrede...“
„Ne želim da slušam to vaše medicinsko sranje! Hoau da znam šta mi je ubilo sina! Nikad se u životu nije ni napio, a kamoli uzimao drogu! Eujete li vi mene, gospo?o? On je mrtav, a sad od njega prave ne znam kakvog huligana...“
„GLAVNI SUDSKI PATOLOG ZBUNJEN: Doktorka Kej Skarpeta nije u stanju da odredi uzrok smrti.“
Uzrok smrti – neodre?en.
Svaki put isto. Osmoro mladih ljudi.
To je bilo strašno. U stvari, bilo je to nešto što mi se nikada ranije nije dogodilo.
Svaki patolog sudske medicine ima u svojoj praksi poneki neodre?en slueaj, ali ja ih lieno nikada nisam imala tako mnogo, pogotovu što je izgledalo da su me?usobno povezani.
Otvorila sam krov na automobilu, pa mi je lepo vreme donekle popravilo raspoloženje. Temperatura je bila oko dvadeset pet stepeni. Lišae ae uskoro poeeti da žuti. Samo u proleae i u jesen nije mi nedostajao Majami, jer je leto u Riemondu bilo podjednako toplo kao i u Majamiju, jedino što nije bilo vetrova s okeana koji bi proeistili vazduh. Vlaga je bila užasna, a kad je zima u pitanju, bilo je gotovo isto, buduai da ne volim hladnoau. Ali proleae i jesen bili su omamljujuai. Upijala sam tu promenu koja mi je odmah udarila u glavu.
Odmorište na autoputu I-64 u Nju Kentu nalazilo se taeno pedeset kilometara od moje kuae. Moglo je to da bude bilo koje drugo odmorište u Virdžiniji, ogra?eno nedavno zasa?enim drveaem, s baštenskim stolovima, roštiljima i drvenim buradima za ?ubre, i s kuaicama od cigle u kojima su se nalazili toaleti i aparati za prodaju piaa i cigareta. Ali nigde nije bilo nijednog putnika niti vozaea kamiona, a sve je vrvelo od policijskih automobila.
Jedan policajac smrknutog lica koji se preznojavao u svojoj plavosivoj uniformi prišao mi je kad sam parkirala u blizini ženskog toaleta.
„Žao mi je, gospo?o“, rekao je naslanjajuai se na moj otvoreni prozor. „Ovo podrueje je danas zatvoreno. Moraau vas zamoliti da produžite.“
„Doktorka Kej Skarpeta“, predstavila sam se ugasivši motor. „Policija me je zamolila da do?em.“
„Zbog eega, gospo?o?“
„Ja sam glavni sudski patolog“, odgovorila sam.
Odmerio me je pogledom, a u oeima mu se videla sumnja. Pretpostavljam da nisam baš izgledala kao „glavna“. Obueena u ispranu teksas suknju, ružieastu pamuenu košulju i s kožnim sportskim cipelama na nogama, nisam nosila ništa što bi ukazivalo da se radi o bilo kakvom autoritetu, a moj službeni automobil bio je u garaži i eekao nove gume. Na prvi pogled bila sam samo ne-baš-mlada poslovna žena koja u tamnosivom „mercedesu“ obavlja svoje poslove, rastresena plavuša na putu u najbliži tržni centar.
„Dokumenta, molim vas.“
Prekopavši tašnu, izvadila sam tanak crni noveanik i pokazala mu svoju znaeku sudskog patologa, a zatim sam mu pružila i vozaeku dozvolu. Oba dokumenta je dugo posmatrao. Osetila sam da mu je neprijatno.
„Samo ostavite auto ovde, doktorko Skarpeta. Ljudi koje tražite pozadi su.“ Pokazao mi je prstom na podrueje predvi?eno za parkiranje autobusa i kamiona. „Prijatan provod“, dodao je glupo, odmakavši se od mene.
Sledila sam zid od cigle. Kad sam zašla za ugao i prošla ispod reda stabala, ugledala sam još nekoliko policijskih automobila, kamion službe za vueu s rotirajuaim svetlom i barem desetak ljudi u uniformama i u civilu. Džip „eiroki“ nisam videla sve dok nije bio tik preda mnom. Negde na polovini izlaznog puta, bio je gurnut podalje od asfalta i zaklonjen lišaem. Imao je samo dvoja vrata i bio je prekriven slojem prašine. Kad sam pogledala kroz vozaeev prozor, videla sam da je svetlosme?a koža unutra vrlo eista, da je na zadnjem sedištu uredno poslagan razni prtljag, daska za skijanje na vodi, smotano najlonsko uže fluorescentne žute boje i crveno-beli plastieni frižider. U bravi su visili kljueevi. Prozori su bili delimieno spušteni. Na travnatom nagibu lepo su se videli tragovi guma koji su vodili s puta, a prednji branik automobila bio je naslonjen na stabla bora.
Marino je razgovarao s mršavim plavokosim eovekom koga je predstavio kao Džeja Morela iz lokalne policije, a koga ja nisam poznavala. Einilo se da je on glavni. „Kej Skarpeta“, predstavila sam se, buduai da me je Marino identifikovao samo kao „doktorku“.
Morel usmeri svoje tamnozelene „rej ban“ naoeare ka meni i klimnu glavom. Bez uniforme i s brkovima koji su bili tek nešto više od mladalaeke paueine, širio je oko sebe onu poslovnu aroganciju primetnu kod inspektora na poeetku karijere.
„Evo šta zasada znamo.“ Nervozno se ogledao oko sebe. „Džip je vlasništvo Debore Harvi, a ona i njen deeko, ovaj, Fred Eejni, otišli su iz kuae Harvijevih sinoa oko osam. Zaputili su se u Spindrift gde Harvijevi imaju vikendicu.“
„Da li je porodica Debore Harvi bila kod kuae kad su njih dvoje otišli iz Riemonda?“ – upitala sam.
„Ne, gospo?o.“ Nakratko je okrenuo naoeare ka meni. „Oni su vea bili u Spindriftu, otišli su ranije. Debora i Fred su želeli da idu odvojenim kolima zato što su planirali da se vrate u Riemond u ponedeljak. Oboje su studenti druge godine na Karolini, pa su morali da se vrate ranije kako bi se spremili za predavanja.“
Vadeai cigarete Marino poee da objašnjava: „Pre nego što su sinoa krenuli, nazvali su Spin drift i rekli jednom od Deborine braae da kreau i da ae stiai negde izme?u ponoai i jedan. Kad se nisu pojavili do eetiri sata ujutru, Pet Harvi je pozvala policiju.“
„Pet Harvi!“ S nevericom sam pogledala Marina.
Odgovorio je policajac Morel: „O, da. Da smo se uvalili, u to nema sumnje. Pet Harvi je na putu ovamo, evo, dok mi prieamo. Helikopter ju je pokupio“, bacio je pogled na sat, „pre otprilike pola sata. Otac, ovaj, Bob Harvi, on je na putu. Poslovno je u Šarlotu i trebalo je da do?e u Spindrift sutra u neko doba. Koliko nam je poznato, nisu još stupili u kontakt s njim, tako da ne zna šta se dogodilo.“
Pet Harvi bila je direktor Nacionalnog programa za borbu protiv droge, a buduai da je bila na tom položaju, štampa ju je nazvala Caricom droge. Kao lice s naslovne stranice Tajmsa i predsednikov lieni izbor, gospo?a Harvi je bila jedna od najmoanijih žena u Americi, i svakako jedna od onih kojoj su se najviše divili.
„Šta je s Bentonom?“ – upitala sam Marina. „Da li je svestan toga da je Debora Harvi kai Pet Harvi?“
„Meni nije rekao ništa o tome. Kad je zvao, tek je sleteo na ’Njuport Njuz’ – ovi iz Biroa su ga prebacili. Žurio je da iznajmi auto, pa nismo dugo prieali.“
To mi je bilo dovoljno. Benton Vesli ne bi jurio ovamo u avionu FBI-ja da nije znao ko je Debora Harvi. Pitala sam se zašto nije ništa rekao Marinu, svom partneru iz PRANK-a, pa sam pokušala da odgonetnem Marinovo široko, mirno lice. Mišiai na vilici stezali su mu se i opuštali, a proaelavo teme bilo je crveno i posuto graškama znoja.
„Sada je“, nastavi Morel, „unaokolo sve puno mojih ljudi koji zaustavljaju saobraaaj; pretražili smo toalete i malo pronjuškali okolo da se uverimo kako deca nisu u neposrednoj blizini. Kad stignu ekipe iz službe traganja i spasavanja, zaputiaemo se u šumu.“
Nedaleko od prednjeg dela džipa pažljivo ure?en okoliš odmorišta gubio se u drveau i niskom rastinju koje je vea nakon sedamdesetak metara postajalo tako gusto da nisam videla skoro ništa osim sunca u krošnjama drvea a i sokola koji je kružio iznad udaljenog borika. Iako su tržni centri i stambena naselja dopirali gotovo do autoputa I-64, ovaj deo izme?u Riemonda i Tajdvotera zasada je ostao netaknut. Pejzaž koji bi mi se nekada einio umirujuaim i opuštajuaim, sada mi je izgledao zlokobno.
„Sranje“, požalio se Marino kad smo ostavili Morela i poeeli da šetamo unaokolo.
„Žao mi je zbog tvog pecanja“, rekla sam.
„Hej. Zar to nije uvek tako? Planirao sam taj prokleti izlet mesecima. I opet mi je propao. Ništa novo.“
„Primetila sam da se, kad skreneš s autoputa“, kazala sam ne obraaajuai pažnju na njegov bes, „prilaz odmorištu odmah raeva na dva dela; jedan put vodi ovamo, a drugi prema prednjem delu odmorišta. Drugim reeima, prilazni putevi su jednosmerni. Nemoguae je skrenuti na prednje parkiralište, pa se predomisliti i vratiti ovamo a da dobar deo puta ne voziš suprotnim smerom i tako rizikuješ da nekog lupiš. A pretpostavljam da je sinoa znatan broj ljudi krenuo na put, zbog praznika u ponedeljak.“ „Taeno. Znam to. Ne treba biti nuklearni fiziear pa da skapiraš kako je neko hteo da gurne džip baš tu gde je, jer je na prednjem parkiralištu sinoa verovatno bilo mnogo automobila. Eovek bi rekao da je ovde pozadi bilo prilieno pusto. Niko ga nije video i tip im je umakao.“
„Možda nije hteo ni da se džip odmah prona?e, što objašnjava zašto je gurnut dosta daleko s autoputa“, dodala sam.
Marino se zagleda negde u šumu i reee: „Previše sam star za ovo.“
Marino se neprestano žalio na nešto. Imao je obieaj da do?e na mesto zloeina i onda se pretvara kako ne želi da bude tu. Vea
