Sveta glad
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
Beri Ansvort Pisac: Beri Ansvort ISBN: 86-7436-167-6 Ilustracija: Ne Izdavae: Laguna Dostupnost: do 7 ...
Pročitaj cijeli opis
22,00 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Sveta glad. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX00038E50
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Pisac: Beri Ansvort
ISBN:
86-7436-167-6
Ilustracija:
Ne
Izdavae:
Laguna
Dostupnost:
do 7 dana
Šifra:
N0119
Broj strana:
574
Težina:
721 g
“Prava retkost me?u knjigama - vrhunski istorijski roman... Ansvort govori o rivalstvu me?u ljudima; njegova tema je trgovina robljem sredinom osamnaestog veka... Sveta glad je remek-delo.”D. Dž. Tejlor, Sunday Times
“Priea koja pleni... Sveta glad dešava se u vremenu izme?u 1752. i 1765, a bavi se prepletenim i suprotstavljenim sudbinama dvojice ro?aka, Erazmusa Kempa, sina lankeširskog trgovca, i Metjua Parisa, nauenika i lekara tek puštenog iz zatvora... Brod Liverpulski trgovac je okosnica celog romana; on nosi eitaoca duboko u prošlost eovekove nepraviene pohlepe... nijedan skorašnji roman ne može ni da se približi Svetoj gladi.”
Entoni Kvin, Independent
“Najsnažniji roman koji sam proeitala u poslednjih nekoliko godina. Ima sve – uzbudljivu prieu vešto gra?enu, izuzetno žive prizore. Knjiga koja se ne ispušta iz ruku.”
Penelopa Lajvli, Spectator
“Sveta glad svojom širinom stvara bojno polje dovoljno prostrano za poštenu bitku velikih sukobljenih priea jednog vremena. Iza tog zveketa leži tiha, neprihvatljiva einjenica o eetrdeset miliona ukradenih života. Dve stotine godina posle te kra?e sam domašaj ovog velieanstvenog romana prikazuje temu na najpravedniji moguai naein.”
Lorens Norfok, Daily Telegraph
“Sveta glad mami eitaoca da zadovolji osnovnu potrebu – da sazna šta biva dalje? Vreme i mesto doearani su tako snažno kao da su nam pokazane stvarne fotografije i karte, kao da su nam puštani zvueni efekti... Onog easa kad stignete do kraja ovako velieanstvenog romana osetite se kao da ste lišeni neeega, jer je doživljaj okonean.”
Margaret Forster, Sunday Telegraph
ODLOMAK
Prema reeima Earlsa Taunsenda Madera, mulat je bio boje tamnog ailibara, sed i gotovo slep. Krhke gra?e, sitnih kostiju, imao je obieaj da podigne glavu kad govori, kao da traži još svetlosti za zgrudvane kristale svojih oeiju. Bio je to stari rob s plantaže u Karolini, oslobo?en kad više nije mogao da radi i oteran sa zemlje. U proleae i leto 1832. prosio je svaki dan na ulicama Nju Orleansa i na dokovima. Eekao je na obali mornare kad prime platu, nadajuai se nekom njihovom zamagljenom porivu milosr?a ili prezira. Bio je prieljiv; slušao ga neko ili ne, neprestano je mrmljao ili izvikivao pojedinosti svog života.
Robovsko ime bilo mu je Luter, a onda su mu dodali Piljevina, zato što ga je jednom jedan nadzornik video kako jede piljevinu da mu ne bi odbrusio – izgleda da je oduvek bio brbljivac. Dakle, Luter Piljevina. Ali u barovima na dokovima bio je poznat kao Rajski Crnja. Živeo je od otpadaka, ono malo što je imao trošio je po barovima, gde su ga trpeli zbog njegovog zabavljaekog dara dok se suviše ne napije. Ljudi su mu plaaali rum; postao je neka vrsta institucije. Ponekad bi odsvirao nešto na staroj harmonici koju je nosio oko vrata, ili otpevao neku pesmu s plantaže, ali uglavnom je pripovedao – o liverpulskom brodu, o svom belom ocu koji je bio lekar na tom brodu i koji nikad nije umro, o eudesnom detinjstvu u zemlji veeitog sunca, o brežuljcima džungle, o velikim jatima belih ptica što uzleau s poplavljene savane, o naselju u kom su beli i crni živeli savršeno skladno. Tvrdio je da ume da eita. Umeo je tako?e – a Mader to potvr?uje – da navodi krpice poezije Aleksandra Poupa. U jednom od svojih povremenih elanaka za Misisipi rekorder, Mader tvrdi da ga je zaista euo kako recituje te stihove. Ovi elanci kasnije su prikupljeni i privatno izdati pod naslovom Crtice iz stare Luizijane. Jedini zapis o Rajskom Crnji koji imamo nalazi se u ovom malo poznatom delu, u poglavlju pod naslovom Slikovite lienosti s dokova. Mader kaže da, kad se posle godine odsustvovanja vratio u Nju Orleans, mulata više nije bilo i niko nije umeo da mu kaže šta se dogodilo s njim.
Neprekidno posmatranje slikovitih lienosti eesto je vodilo Madera niz podrumske stepenice, pa je vremenom i sam postao slikovita lienost i prorok; umro je 1841. od alkoholnog ludila u leeilištu u Džeksonvilu. Njegova udovica, spremajuai njegove zapise za zbirno objavljivanje, smatrala je za svoju dužnost da ukloni materijale o ljudima niskog položaja, pa je prosjak mulat odbaeen, zajedno s Velikom Suzanom, gitaristom-transvestitom po imenu An?elo i još mnogima.
Nije baš izbrisan, ali je baeen na ivicu, u onaj limb sumnjivog postojanja u kom se i dalje skriva, prosi, razmeae se, priea o raju, negde izme?u Maderova dva putovanja u Nju Orleans, izme?u dva izdanja njegove knjige. Da li ga je Mader izmislio? Ali taj pisac je postao nesre?en i melodramatiean tek u svojim poslednjim danima; mulat pripada opuštenijem vremenu. Osim toga, tu su i citati. Ne verujem da bi Mader izmislio nešto tako. Mulat je izmislio sam sebe – zato su ga trpeli u barovima. Iznad njega leži i aura moje mašte. Mešenjem seaanja stvara se testo mašte koje, kao što je poznato, može da raste doveka, a ja sam morao da se oslanjam na pamaenje jer je Misisipi rekorder odavno prestao da izlazi, a njegova arhiva je uništena ili prosto istrulila. Svoj primerak Crtica izgubio sam pre dosta godina i nisam uspeo da iskopam drugi, niti eak da prona?em da se iko negde poziva na to delo.
Ali mulat i dalje opseda moju maštu, sa svojim prieama o izgubljenom raju, diže svoje slepo lice da izmoli nešto od mene. Ništa ga više ne može vratiti u Maderov tekst, ali on sedi na ulazu u lavirint moga…
KNJIGA I 1752–1753.
DEO PRVI
JEDAN
Brod na koji je mislio bio je Liverpulski trgovac, kapetana Sola Tersa, i on ga nikada nije video, iako je brod u svojoj utrobi nosio seme svih njegovih snova.
Nosio je smrt trgovcu pamukom, svom vlasniku, ili je makar u to verovao njegov sin. Erazmus Kemp oduvek je smatrao da mu je brod ubio oca, i ta misa o trovala mu je uspomene. Bol ra?a sopstvene izopaeenosti i izdajstva; obris onoga što smo izgubili podložan je truljenju kao i smrtno telo, i Erazmus nikada više nije mogao da se otme pomisli kako je njegov otac namirisao sopstvenu smrt tog sivog popodneva u strugari na obali Mersija kad se, okružen bojama blata i šafrana, prilieno nespretno sagnuo da onjuši tek iseeene delove jarbola za svoj brod. Ne miris balsamovanja, ništa sveto; zadah sopstvene smrti. Bila je to ružna misao, a nekako su je potvr?ivale i druge upamaene pojedinosti, mada ih je, naravno, samo Erazmus, njihov domaain, prihvatao kao pravovaljane dokaze: miris vlažne piljevine i ugaženog blata – blato je bilo posuto piljevinom; hladni moevarni miris reke udaljene svega stotinak metara; još jedan miris, smrad zapuštenosti, kome tu nije bilo mesto, preseljen iz jednog drugog dana istim onim ružnim delanjem bola. Delovi jarbola bili su bledožuti; ležali su na nogarima ispod grubog krova od dasaka – baraka je sa strana bila otvorena. Padala je jaka kiša i ljudi su naeinili stazu od drvenih blokova niz ugaženu strmu obalu. Erazmus se postideo zbog izveštaeenosti s kojom je njegov otac nisko spustio lice da onjuši sirovo drvo. U dvadeset prvoj godini bio je uzdržan, nesklon upadljivom ponašanju, a te osobine pojaeavala je njegova tadašnja preterana osetljivost, pošto je proživljavao rane dane neizreeene ljubavi prema Sari Volpert.
„Vrhunski kvalitet.“ Kemp se ispravio radi ove izjave. „Kad je poseeeno, ovo drvo je slatko pilo. To se oseaa u mirisu soka. Ako želite da isprobate evrstinu drveta, pomirišite sok. Je li tako, momci?“ Naeinio je od sebe tako?e i struenjaka za drvnu gra?u.
Bio je to bor uvezen s Baltika. „Borovina za jarbol“, reee Kemp. „Bor je jedna od stvari koje su bolje van Engleske, a tako mi Boga, nema ih mnogo.“
Oni oko njega se nasmejaše. Poznavali su ga. Vi?ali su ga po brodogradilištima, znali su njegove hitre pokrete, tamno zarumenjeno lice, nemaran, ali ne aljkav naein na koji se odevao, njegovu kratku nenapuderis anu periku, dugi, eetvrtasto skrojeni gornji kaput, obieno raskopean.
„Pogledaj, deeko moj“, reee nezainteresovanom Erazmusu. „Pri?i ovamo i pogledaj. Ti delovi su odseeeni i spremni. Ovo su dva dela eekrka. Vidiš li ove useke na njima? Spojiae ih ovde u sredini, a posle ae ih uevrstiti stegom. Vidi ove velike komade s navojima, znaš li šta su oni? Pogledaj kako su tvrdi.“
Još je govorio s naglaskom seoske oblasti Lankešira koji je napustio kao dete, toplijim i bržim nego što je bilo uobieajeno ovde. Objasnio je sinu kako ae majstori sastaviti eekrk i u njega uglaviti masivne rueke, kako ae jarbol biti uevršaen uzduž i popreko daskama zvanim pete, a zatim i spolja, teškim gvozdenim prstenovima. Jarbol je u njegovoj glavi postajao evršai sa svakom reeju koju je izgovorio, sa svakim znakom odobravanja onih oko njega, i njegov brod postajao je sve otporniji na nasilje ljudi i vremena, obezbe?ivao mu brzu plovidbu i obilnu zaradu – a samo Kemp je znao koliko mu je oeajnieki ona potrebna.
Erazmus to nije znao, pa mu je bilo dosadno i neprijatno – nije raspolagao prirodnom naklonošau prema nižima kao njegov otac. Obuzeae ga i kajanje zbog dosade, kad mu do?e vreme, eak i zbog neznanja, zbog toga što nije shvatio ovaj napor da se brod naeini neuništivim.
Znaci su bili vidljivi svakome. Kemp je bio zaposlen eovek, ali je nalazio vremena da se nekoliko puta nedeljno doveze iz svoje kuae u gradu ili iz kancelarije blizu doka Old Pul i proboravi malo u Diksonovom brodogradilištu na obali reke gde se gradio njegov brod, da zaviruje naokolo i aaska s drvodeljama. Bogatstvo nije umanjilo njegovu potrebu da se dopadne, njegovu želju da deluje strueno, a svakom eoveku koji se sam uzdigao sa dna prijalo bi da zapoveda ovim poslom, da vidi kako bokovi njegovog broda iz dana u dan rastu na doku kao podsticani strpljivim dahom nekog boga.
Brod ni po eemu nije bio neobiean. Odavno se brodovi nisu znaeajno menjali. Još su gra?eni od drveta, još su se kretali snagom vetra u jedrima od lanenog platna prievršaeni m za jarbole i preeke užadima od konoplje. Kad bi postavili Kolumba na bilo koji brod tog vremena, malo šta bi ga zbunilo. Ipak, ovi liverpulski brodovi imali su neke posebnosti; krma im je bila visoka kako bi topovi postavljeni na zadnju palubu mogli lakše, zgodnije, kako se onda govorilo – a ta ree je zanimljivo tipiena za to doba – da se upere nadole i uguše pobunu robova; palubne grede vrlo široke, tovarni prostor dubok, a ograda podebljana kako bi se onemoguaili skokovi u smrt. Liverpulski trgovac nije se isticao nieim. Svrha ovog broda videla se na prvi pogled gotovo od samog poeetka, odavala ju je njegova gra?a, oblik kobilice, vitka rebra korita; bio je to liverpulski brig sa dva jarbola, predvi?en za trgovinu i Atlantik. Ali Kempov uro?eni optimizam narastao je do sujeverja podstican pritiskom dugova, a njegova nada u ovaj brod nije bila samo trgovaeka.
Bio je to plahovit, privlaean muškarac, tamne puti, pravih obrva, sjajnih, široko otvorenih crnih oeiju i živahnih pokreta koji su postali šala me?u njegovim uglavnom uzdržanijim poznanicima. Slabašna šala, jer je Kemp, makar koliko su oni znali, bio uspešan u svojim poduhvatima i bogat, a nije oklevao da svoje bogatstvo i pokaže. Imao je lepu kamenu kuau me?u prvim trgovaekim domovima grada, u Ulici Red kros, i sopstvene koeije s livrejisanim konjušarom, a žena mu se skupo odevala, iako je izgledala ponešto slabašna – samouvereni muž i smrknuti sin kao da su je iscedili.
Otac i sin su se gledali stojeai u velikoj radionici punoj promaje pored delova jarbola što su još krvarili, razlieito shvatajuai ovu priliku, ali istih lepih obrva i tamnih oeiju, široko otvorenih, sjajnih, pomalo zaeu?enih, sposobnih za isti nivo preterivanja. „Hiljadu hrastova da se naeini ovaj moj brod“, reee Kemp zadovoljno. „Znaš li po eemu se vidi da li je srž hrasta zdrava? Pruge suvih vlakana su znak opasnosti, pokazuju da je drvo trulo. Pitaj ove momke, oni znaju. Šteta što kod ljudi nije isto, a, momci?“
Bio je privlaean, eak i u svojoj snishodljivosti; bilo je u njemu neeeg magnetskog. Ali, nisu svi mislili isto, pa je poseta radionici za jedra u potkrovlju bila manje uspešna. Erazmus nije upamtio koliko se kasnije ona odigrala, niti da li je zaista bila kasnije – njegova seaanja na te dane nisu tekla odre?enim redom. Ali seaao se da se oseaao ogoljenim tamo, u velikoj eetvrtastoj radionici prepunoj svetlosti s visokih prozora i odsjaja svetla sa sive površine reke, strogih i obilnih, što su neodre?eno padali po licima i rukama, po prašnjavim daskama poda, dugaekim klupama, nakatranjenom stubu u sredini s užetom i koturaeom za kaeenje jedara. Iz stuba je virila vodoravna šipka preko koje je bio prevešen kvadrat tankog platna za jedra. Tri eoveka sedela su na stolicama, s platnom prebaeenim preko kolenâ, dva najamna radnika i majstor, bled eovek retke kose. Njemu se Kemp i obratio, s prirodnom toplinom u ponašanju.
„Pa, prijatelju moj, kako napreduje posao?“
Druga dvojica su ustala kad je trgovac ušao, stežuai platno u krilu, ali majstor samo nakratko podiže pogled, pa nastavi da šije. „Dosta dobro, kako inaee stvari stoje“, reee.
Erazmus zapazi da majstor nije ustao, da nije izgovorio titulu poštovanja, da je svojim tonom nagovestio nezadovoljstvo. Ovo je neki bundžija, bezbožnik – brodogradilišta su ih puna. „Brini se ti za svoja jedra, najbolja su“, reee Kemp. „Pusti one stvorene za kancelariju da brinu o svemu ostalom.“
Eovek ne odgovori. Uevršaivao je ivicu jedra dodatnim slojem platna, obuzdavajuai jedro malom gvozdenom kukom s uvueenom uzicom.
„Ostavimo ovog dobrieinu da šije“, reee Erazmus svom ocu.
Kemp još nije odustao. „Praviš evrsta jedra za moj brod, nadam se?“
„Ovo je najbolje platno od konoplje“, reee majstor jedva zastavši s poslom.
Posle trenutak-dva, kao da se malo uvredio, Kemp se okrenu sinu. „Ova jedra, znaš“, reee namerno živahnim tonom, „seku ih po meri, dužinu i širinu odmere savršeno taeno, u zavisnosti od jarbola ili preeke na koje se kaee. Treba ti vraški dobro oko za to, mogu ti reai. Loše skrojena je dra odvešae brod u propast, koliko god inaee bio evrst. Ovaj dobri eovek ovde opšiva ivice jedara sve...“
„Ne skroz unaokolo.“ Majstor je i dalje držao glavu tvrdoglavo pognutu. „Opšivamo samo uspravne ivice.“ „To sam i hteo da kažem.“ Kempov glas bio je oštar – nije voleo da ga prekidaju.
Majstoru se izraz lica nimalo nije izmenio, ali je prestao da šije. „Zaista?“ – upita. „Aha, uspravne ivice, a neki kažu da treba i središta. Ima i onih koji bi opšili srednji deo svih križnih jedara i prednje ivice letnih jedara. Ne znam slažete li se s tim, gospodine?“
„Ne.“ Kempovo lice je potamnelo, ali nije mogao da prizna neznanje – to mu je lieilo na poraz. „Ja se slažem s uobieajenim postupcima“, reee.
„Ima raznih uobieajenih postupaka, gospodine. Šta mislite da treba ueiniti s trouglastim je
