Svetkovina ruža
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
Indu Sundaresan Pisac: Indu Sundaresan ISBN: 86-7436-229-X Ilustracija: Ne Izdavae: Laguna Dostupnost:
Pročitaj cijeli opis
19,20 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Svetkovina ruža. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX00038E5F
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Pisac: Indu Sundaresan
ISBN:
86-7436-229-X
Ilustracija:
Ne
Izdavae:
Laguna
Dostupnost:
do 7 dana
Šifra:
N0167
Broj strana:
440
Težina:
557 g
Ljubavna priea o caru Džahangiru i Mehrunisi, otpoeeta u Dvadesetoj supruzi, nastavlja se u uzbudljivom novom romanu Indu Sundaresan.Car Džahagir, vladar Mogulskog carstva u Indiji u sedamnaestom vijeku, ponovo se oženio, po dvadeseti put. Ali, Mehrunisa je drugaeija od ostalih supruga. Ovoga puta car se oženio iz ljubavi, sedamnaest je godina eekao tu svoju nevjestu, i neki se na carskom dvoru brinu da bi Mehrunisa mogla upravljati njihovom buduanošau.
Njihove brige imaju osnova. Mehrunisa, ili Nur Džahan (“Svetlost svijeta”) kako ju je nazvao muž, uskoro postaje najmoanija žena u Mogulskom carstvu. Poeinje da vlada nalazeai se iza haremskog zida, obrazuje huntu - savez sa ocem, bratom i pastorkom, princom Huremom. Mehrunisin uticaj izaziva zavist i spletkarenje te, uporedo s pucanjem porodienih veza usljed izgona, ratova, brakova, i utamnieenja, tako i nekad moana Mehrunisa ostaje opasno ranjiva.
Svetkovina ruža je roman egzotiean, eulan, epski po obuhvatu, i prelijepo napisan - još jedan dokaz bogatog talenta i mašte Indu Sundaresan.
“Obuhvatna, temeljno dokumentovana priea o želji, seksualnim obieajima, i politiekom izdajstvu.”
Publishers Weekly
“Nema sumnje da je Sundaresan darovita pripovjedaeica s oeiglednom strašau za istoriju.”
USA Today
ODLOMAK
Maske su pale – eini baeene –
I u Selimovom srcu eto nove žene
Njegove Nurmahal, njegovog harema Svetlosti!
A minule brige snaže samo
Ear blistavog pogleda svakog;
I draži se eini svaki osmeh što sviae
Posle vremena kad njegove svetlosti bilo nije:
I uz njene uzdahe, još je sreaniji sada,
Dok njena glava uz ruku mu se pruža,
A ona mu šapae, oka nasmejana,
„Seti se, ljubavi, Svetkovine ruža.“
– TOMAS MUR, Lala Ruk
1
Priroda ju je obdarila bistrinom, pronicljivošau,
hirovitošau, zdravim razumom. Obrazovanje je te darove prirode razvilo do nesluaene visine. Dobro je poznavala persijsku književnost i pisala stihove,
prozraene i teene, što joj je pomoglo da zarobi srce
svog muža.
– Beni Prasad, Istorija Džahangira
Prošli su jun i jul. Monsuni su ove godine zakasnili – noai su, mirisom u vazduhu, svežinom na koži i neeujnim munjama koje su parale nebo, neprekidno nagoveštavale kišu. Ali, s dolaskom novog jutra, sunce se ponovo moano uzdizalo rugajuai se Agri i njenim žiteljima. Dani su se vukli jedan za drugim, prkosno vreli, i svaki je udah bio napor, svaki pokret borba, a svaka noa natopljena znojem. U hramovima su vršeni obredi, mujezini su melodienim i moleaivim glasovima pozivali vernike na molitvu, a na jezuitskim crkvama zvonila su zvona. No einilo se da su bogovi ravnodušni. Pirineana polja, preorana nakon premonsunskih kiša, eekala su setvu; ako budu predugo eekala, zemlja ae ponovo otvrdnuti.
Retki prolaznici tromo su se kretali ulicama Agre; samo ih je nekakva strašna nevolja mogla izmamiti iz njihovih kamenom obloženih prohladnih kuaa. Eak su i uvek raspomamljeni parijski psi dahtali ležeai na pragovima kuaa, previše iscrpljeni da zalaju kada ih neki nestaško u prolazu pogodi kamenom.
I bazari behu opusteli, aepenci spušteni, prodavci suviše iscrpljeni da bi se cenjkali sa mušterijama. Kupci ae morati da saeekaju svežije dane. Einilo se da je eitav grad skoro sasvim zamro.
Carske palate i dvorišta behu utihli preko noai, hodnici opusteli bez koraka. Robinje i evnusi mahali su lepezama od paunovog perja u prelivima duginih boja, jednom rukom brišuai znojava lica. Haremske gospe spavale su dok ih je na mahove hladio dašak lepeza, a pored njih su stajali pehari sa hladnim šerbetom zaeinjenim husom i ?umbirom. Svako malo, robinja bi donosila svež pehar pun komadiaa leda. Kad se njena gospodarica probudi, a budila se eesto tokom noai, piae ae biti spremno. Led, odlaman u ogromnim komadima s planina Himalaja, prekrivan vreaama od jutenog platna i dovožen na volujskim zapregama u ravnicu, beše blagoslov za sve, i plemiae i pueane. Ali na ovoj vrelini, isuviše se brzo topio, i ispod strugotine i jute pretvarao u barice mlake vode.
U palati cara Džahangira, muzika je lebdela dvorištem, zastajkivala i razigravala se na nepomienom noanom vazduhu, dok su sviraei prstima vešto prevlaeili po žicama sitara.
Dvorište beše pravougaono, oštrih linija, izgra?eno s mogulskom i persijskom preciznošau. Jednu stranu dvorišta zauzimao je zasvo?en trem s vitkim lukovima; duž druge strane raslo je drveae i žbunje eiji obrisi u mraku behu rasplinuti i nejasni. Usred dvorišta beše eetvrtast bazen, a voda u njemu mirna i nepomiena. Stepenice od pešeara spuštale su se od trema sve do mermerne platforme, platforme koja se, gradeai šaru nalik nedostajuaem zubu pri osmehu, zarivala u bazen. Dve osobe ležale su usnule na platformi pod blagim okom noanog neba. Muzika je dopirala sa zaklonjene galerije, iznad lukova trema.
Kad je otvorila oei, Mehrunisa je najpre ugledala nebo iznad sebe, osuto zvezdama. Zvezde su ispunjavale svaki delia njenog vidnog polja, tavanica od dijamanata na crnom somotu. Car Džahangir spavao je kraj nje, eela naslonjena na njeno rame. Njegov dah, vreo na njenoj koži, beše miran. Mehrunisa nije mogla da vidi lice svog muža, samo vrh njegovog eela. Kosa mu beše zalizana preko lobanje, sa prstenom oko glave na mestu gde je tokom dana stajao carski turban. Lakim pokretom ona dotaee njegovo lice, prsti joj zastadoše na njegovoj jagodienoj kosti, a zatim se kružnim pokretima spustiše niz bradu, gde joj eekinje zagrebaše jagodice prstiju. Einila je to ne budeai ga, opipavala je njegovo lice, istraživala poznato, iako joj seaanje beše preplavljeno svakim njegovim obrisom i borom.
Kad je otišla na spavanje, Mehrunisa je bila sama. Eekala je Džahangira, eitala pri svetlosti uljanice, ali ubrzo, onako iscrpljenoj vruainom, reei joj se poeeše mutiti pred oeima i ona zaspa, s knjigom pokraj sebe. Mora da je došao kasnije, sklonio knjigu, pokrio je lakim pamuenim earšavom. Prsti joj se umiriše na carevom licu i premestiše se na njegove grudi.
Prvi put posle mnogo, mnogo godina, Mehrunisa postade svesna odsustva oseaanja. Ni straha, ni zebnje, niti oseaaja da joj nešto nedostaje u životu. Prvi put, tako?e, nije u polusnu slepo ispružila ruku da potraži Ladli. Znala je da je Ladli na sigurnom, u odajama blizu njenih. Znala je, ne razmišljajuai o tome, da je pre odlaska na poeinak car obišao Ladli da bi joj, kad se probudi, mogao reai da je njena kai dobro.
Naslonila je lice na njegovu glavu, i nozdrve joj ispuni slab miris sandalovine. Beše to miris koji je vezivala za Džahangira, za spokoj, za ljubav. Da, ovo jeste ljubav. Ali ljubav drugaeije vrste, ljubav za koju nije znala da postoji, za koju nije verovala da je može osetiti. Toliko godina želela je dete, a onda je dobila Ladli. Svih tih godina ona je želela i Džahangira, tako?e, ne shvatajuai sasvim zašto. Zato što ju je navodio da se osmehuje u sebi, zato što je obasjavao njen život, davao mu smisao, punoau i svrhu. Eudila se tolikoj snazi oseaanja. Plašila se – zbog moguanosti da njeno biae, kad se jednom veneaju, postane toliko obuzeto njime da više neae moai da upravlja životom koji je onako brižljivo gradila.
Od veneanja sada behu prošla dva meseca, dva sanjarska meseca, kad se einilo da vreme oko njih prolazi u sporim krugovima. Eak su i carstvo i poslovi oko njega ustu knuli, oklevali negde u prikrajku. Ali prošle noai, baš kad su krenuli na poeinak, Džahangir prvi put beše pozvan. Carstvo više nije moglo da eeka.
Nežno je premestila Džahangirovu glavu na svilom presvueeni jastuk, sklonila njegovu ruku sa svog stomaka, gde je poeivala, i uspravila se. Sa njene leve strane, duž lukova trema, evnusi na straži se ukrutiše. Sedela je posmatrajuai ih, te polumuškarce koji se brinu o carevoj lienosti. Beše tu petnaest evnuha, po jedan ispod svakog luka od pešeara. Stajali su razmaknutih nogu, sa rukama iza le?a, pogleda uprtih preko bazena u gustu pomreinu bašte. Stražari oko Džahangira smenjivali su se na svakih dvanaest sati, i to u razlieitim kombinacijama, tako da nikad dva ista eoveka nisu bila u prilici da kuju zaveru.
Dok je sedela tu i posmatrala ih, a oni se namerno pravili da je ne primeauju, vlažan znoj poee da se skuplja ispod njene teške kose, po vratu, natapajuai tanku pamuenu kurtu koju je na sebi imala. Protrljala je le?a i rasplela pletenicu, sve dok joj kosa nije prekrila ramena poput gustog prekrivaea. Zaobišavši usnulog cara, Mehrunisa ode do ivice platforme i sede, pustivši da joj noge plutaju po površini vode. Preko dvorišta nalete povetarac, i ona diže lice prema vetru, podižuai ruke da joj vetar zatalasa duge rukave tunike. Doneo je miris lišaa nima koje je tinjalo u mangalima na tremu, dovoljno neprijatan da otera komarce.
Voda oko nje beše prekrivena svetiljkama od listova banijana povezanih graneicama u obliku posude u kojoj se nalazilo susamovo ulje i fitilj od pamuene niti. Na jednom kraju bazena, u punom noanom cvatu, drvo parijata povilo se u stranu i lagano ispuštalo bele cvetiae u vodu. I zvezde su se povremeno ogledale na površini vode, na mestima do kojih nije dopirala svetlost svetiljki. Otisnuvši se preko ivice mermerne platforme, Mehrunisa utonu u bazen.
Voda beše topla i kao med teška oko nje, ali hladnija od vazduha. Mehrunisa zagnjuri glavu, pustivši mokru kosu da joj se vijori oko lica. Izgovori naglas svoje novo ime. „Nur Džahan“. Glas joj se prelomi kroz gustu vodu, mehuriai vazduha nabubriše i pobegoše na površinu golicajuai joj obraze.
Ona je Nur Džahan. „Svetlost sveta“. U njoj poeiva svetlost nebesa. Ili je barem tako Džahangir rekao na dan njihovog veneanja, kad joj je podario ovu titulu. Od današnjeg dana moja voljena carica zvaae se Nur Džahan. Više nije samo Mehrunisa, što je ime koje joj je otac dao na ro?enju. Nur Džahan beše ime za svet, ime kojim ae je zvati drugi. Beše to ime koje zapoveda, uliva poštovanje i zahteva pažnju. Sve same korisne osobine koje jedno ime treba da ima. Car je porueivao dvoru, carstvu i drugim ženama iz carskog harema da Mehrunisa nije obiena ljubav.
Otisnula se od platforme i zaplivala. Kad je doplivala do parijata, naslonila se na zid, posmatrajuai bele cvetove rasute po vodi poput snežnih pahulja. Nije se okrenula levo da pogleda mutne figure na tremu, a ako su je evnusi i posmatrali, nisu to odavali nijednim pokretom. A ipak, da je njena glava ostala predugo ispod vode, sigurno bi se stvorila neka ruka da je izvuee na površinu. Za njih, ona je sada predstavljala Džahangirovu najveau dragocenost. Mehrunisa je kružila nogama kroz vodu, nemirna, eeznuai za nekim pokretom, za neeim što evnusi ne mogu da vide, neeim što do sutra neae znati eitava carska zenana.
Smetalo joj je to posmatranje, umaralo je, neprekidno se pitala da li radi šta treba. Džahangir nikad nije mario za ljude oko sebe – odrastao je sa njima i shvatao da je njihovo prisustvo neizbežno. Toliko je malo razmišljao o njima da se u njegovoj glavi oni nisu razlikovali od divana, ili jastuka, ili pehara vina.
Mehrunisa se okrete i mokrom rukom poeisti cvetove parijata sa kamene ivice bazena. A zatim, podižuai ih jedan po jedan, pore?a cvetove u niz. Onda napravi još jedan niz, okreauai latice ka unutra, prema sebi. Ovo je dvorište divanhane, dvorane za javne zvaniene prijeme. Evo ratnih slonova u pozadini, pueana ispred njih, trgovaca, plemiaa, a sasvim napred – presto na kome sedi Džahangir. Sa stran e stavi još dva cveta, jedan iza cara, a drugi desno od njega. Otkinuvši latice sa cvetova parijata, nasloni narandžaste peteljke jednu na drugu, okruživši poslednja dva cveta. To beše haremska galerija na dvoru, stabljike behu mermerni rešetkasti zaslon koji je skrivao carsku zenanu. Muškarci okupljeni dole ne mogu ih videti. Ne mogu ih ni euti.
Džahangir je upravo poeeo svoj uobieajeni dnevni darbar, javne prijeme i susrete sa dvoranima. Mehrunisa sedi iza njega, na galeriji zenane, i posmatra kako car obavlja dnevne poslove. Ponekad umalo da glasno progovori, kad joj nešto do?e na um, a onda se uzdrži, svesna da je zaslon stavlja u drugaeiji položaj. Zaslon je eini ženom. Ženom bez glasa, bez sopstvenog mišljenja. Ali šta ako… ona podiže jedan od haremskih cvetova i položi ga u središte dvorane, ispred prestola. Za mnoge godine koje je provela u braku sa Alijem Kulijem, kad je Džahangir postojao samo kao daleki san, Mehrunisa je besnela zbog ogranieenja u svom životu. Želela je da sedi na carskoj galeriji, ali ne kao puki posmatrae, vea kao pripadnica carskog harema – ne samo kao dvorska dama vea kao carica. Ona vrati cvet nazad, u granice od narandžastih stabljika, iza zaslona galerije. To nije dovoljno. Da li sme da traži više od toga? Ali koliko više, i kako to da traži? Da li ae joj Džahangir dati to što traži? Da li ae se usprotiviti nepisanim pravilima koja je kao njegovu caricu, njegovu suprugu i ženu sputavaju u životu?
Drhtavih ruku, ponovo podiže cvet i stavi ga pored Džahangira. Eto ih gde sede, dva cveta parijata, rascvetala i miomirisna, jedan kraj drugog na carskom prestolu. Mehrunisa nasloni bradu na kamenu ivicu bazena i zatvori oei. Eitavog života želela je život muškarca, slobodu da ide kud hoae, da eini sve što poželi, da kaže ono što misli, ne strepeai od posledica. Bila je posmatrae u sopstvenom životu, nesposobna da promeni pravac kojim se život kreae. Sve do sada…
Nežnim pokretom prsta pomeri cvet malo unazad, taeno iza Džahangira, ali i dalje pred otvorenim pogledom dv ora.
U nekoj unutrašnjoj ulici noaobdija je izvikivao sate i štapom udarao po zemlji: „Dva sata, i sve je dobro.“ Mehrunisa zaeu prigušen kašalj i vide kako evnuh pokriva usta šakom. Eelo joj se blago namršti. Jednog dana posluga i uhode u zenani jedino ae nju štedeti radoznalih pogleda – kad bude padišah-begam, prva gospa u carstvu. Sada tu titulu nosi carica Džagat Gosini.
Zapliva kroz toplu vodu nazad do platforme i, stigavši, osloni laktove na mermer i spusti glavu na šake gledajuai Džahangira. Pre?e mu prstom preko obrve, a onda prst stavi u usta, kušajuai ukus njegove kože. On se promeškolji.
„Zašto ne spavaš?“
Uvek se tako budio, nije mu trebalo vremena da otera san. Jednom ga je pitala zašto. A on je odgovorio da ae se, kad god je njoj potreban, odreai sna.
„Previše je toplo, Vaše velieanstvo.“
Džahangir joj zagladi mokru kosu sa eela, ruka mu zastade na oblini njenog obraza. „Nekad ne mogu da poverujem da si sa mnom.“ Gledao je netremice u njeno lice, a onda posegnuo rukom za svetiljkom od lišaa. Prinevši je Mehrunisi, reee: „Šta ti je?“
„Ništa. Vruaina. Ništa.“
Car spusti svetiljku natrag u vodu i gurnu je da zaplovi. Obuhvati njen
