Vrtovi Kjota
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
Kejt Volbert Pisac: Kejt Volbert ISBN: 86-7436-086-6 Ilustracija: Ne Izdavae: Laguna Dostupnost: do 7 ...
Pročitaj cijeli opis
15,00 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Vrtovi Kjota. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX00039107
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Pisac: Kejt Volbert
ISBN:
86-7436-086-6
Ilustracija:
Ne
Izdavae:
Laguna
Dostupnost:
do 7 dana
Šifra:
N0068
Broj strana:
259
Težina:
376 g
»Preciznom i istaneanom prozom pisac jednakom snagom opisuje tiho oeajavanje devojke koja odrasta u Americi pedesetih godina kao i ono što je vanvremensko!«The New Yorker
Imala sam ro?aka, Rendala, koji je poginuo na Ivo Džimi. Jesam li ti prieala?
Tako poeinje predivan i dirljiv roman Kejt Volbert o Elen, devojci koja sazreva u dubokoj senci Drugog svetskog rata. Eetrdeset godina kasnije ona se priseaa doga?aja koji su se odigrali u ovm periodu, poeevši od smrti svog omiljenog ro?aka Rendala s kojim je delila uskršnje subote, deeje tajne i, možda, prvi ukus ljubavi. Kada on pogine na Ivo Džimi, ona se okreae onome što joj je ostalo od njega: njegovom dnevniku i knjizi pod nazivom Vrtovi Kjota. Svaki od ovih predmeta na svoj naein utiee na njeno poimanje svog mesta u svetu koji je okružuje i prirodu pamaenja koje nam je podareno.
Kreauai se tamo-amo kroz vreme i prostor, Kejt Volbert oživljava svet dodirnut senkama rata i društvo u kojem su žene svoje želje ostvarivale kroz unapred zadate uloge. Lirskim i zavodljivim pripovedanjem roman Vrtovi Kjota pretvara se u istraživanje me?uigre ljubavi i smrti koje ostaje u seaanju eitavog života.
“… izuzetno ostvarenje.”
The Washington Post
“Eitaoci zaljubljeni u jezik obožavaae ovu knjigu.”
USA Today
“Ima u prozi Volbertove neeeg tako istaneanog i elegantnog što ovaj roman eini neiscrpnim izvorom tema za razmišljanje.”
Los Angeles Times
“Delikatna proza Kejt Volbert odzvanja glasovima koje više ne možemo da eujemo… Vrtovi Kjota je priea o duhu, misterija i ljubavna priea.”
Ejmi Blum
“Ovaj predivni, jedinstveni roman istražuje tananu mrežu priea koje tkamo da bismo zaštili naše voljene od neugodnih istina iz prošlosti.”
Elle
ODLOMAK
Imala sam ro?aka, Rendala, koji je poginuo na Ivo Džimi. Jesam li ti prieala? Poslednji koji je poginuo na tom ostrvu, rekoše. Poginuo je kad su borbe vea prestale, a preostali vojnici preneti u bolnice ili u vreae za leševe. Eišaenje poginulih. Tako su je nazvali – „Operacija eišaenja“.
Seaam se da je mama sela za sto u kuhinji kad je primila vest. Stiglo je pismo od Rendalovog oca, mog deda-ujaka Sterlinga, napisano tamnim mastilom, slovima iskošenim i ljutitim kao da su bila svesna znaeenja reei koje tvore. Bila sam u kuhinji kad ga je majka otvorila i uzeh i ja da ga proeitam. Pisalo je da se pretpostavlja da je Rendal mrtav iako nisu imali taene podatke o tome gde se nalazi njegovo telo, da se posle predaje Japanaca prijavio kome je vea trebalo da se prijavi, da je, u svakom slueaju, nestao.
Nisam ga naroeito dobro poznavala, ali sam ga poseaivala kad sam bila mala. Živeli su s druge strane zaliva, preko puta Baltimora, kraj Sadlersvila. Sadlersvil i nije bio pravi grad. Samo raskrsnica, pošta i farme okružene kukuruznim poljima. Njihova velika, ciglom zidana kuaa, bila je udaljena od puta i nikako se nije uklapala u okolinu, kao da je preneta iz Savane ili Luisvila da bi se izdvojila od ostalih. Stajala je u veeitoj senci drvoreda hrastova koji je vodio do nje. Seaam se naše prve posete, kako smo se polako vozili kroz taj tunel od hrastova, po prohladnom, tmurnom danu. Sterling nije bio veseo eovek, žovijalan, kako smo mi tada govorili. Žena mu je odavno umrla, ostavivši ga da se sam stara o detetu kome je mogao da bude deda. Dugo vea nije uzvraaao majeine pozive, ali nas je te godine – bilo je to pred rat, ’39. ili ’40. – pozvao da sa njim proslavimo Uskrs. Dopisao je poruku na božianoj eestitki.
Majka je nosila uvek isti uskršnji šešir i mantil koji je euvala u najlonu, u ormanu na kraju hodnika, ali je zato svakoj od nas sašila novu uskršnju haljinu i zahtevala da tata obuee eistu košulju i veže kravatu, što je s njegove stane zaista bila žrtva. Rita reee kako se tata ponaša kao da ae mu odeaa popucati ako bude udahnuo.
Tata je zaustavio auto i svi smo sedeli slušajuai zvuk motora. Da se mama pokolebala i predložila da se odmah vratimo, svi bismo se složili. „Pa“, reee ona ispravljajuai haljinu. To je bio njen naein da malo dobije u vremenu. Mi devojeice ionako se nismo pomerale. Bile smo suviše umorne, duga je vožnja od Pensilvanije. „Probudite me kad stignemo“, reee Rita. Uvek bi izgovorila neku takvu reeenicu. Sklupeala se i prebacila svoje duge noge preko Beti i mene, izazivajuai sva?u. Beti ju je uhvatila za stopalo i poeela da ga uvrae sve dok Rita nije zavrištala: „Za ime Boga!“ Mama je mazala usne novim slojem karmina koji je uvek nosila pod rukavom mantila i nije obraaala pažnju na njih dve. Ja sam gledala kroz prozor. Ne znam šta je tata radio. Niko nije hteo prvi da se pokrene. Beti je sve više uvrtala Ritino stopalo. Rita je vrištala: „Za ime Boga, sklanjaj svoje proklete ruke s mene!“ Mama se okrenula govoreai Riti da prestane da koristi takav reenik i da se ponaša u skladu sa svojim godinama.
Ovaj poslednji prekor uvredio je Ritu do srži. Brzo se uspravila i naglo otvorila vrata.
Jesam li rekla hrastovi? Možda su bili i orasi. Eini mi se da smo tada, stojeai pored kola, euli umirujuae lupkanje orahovog granja po limenom krovu. Pucanje balona koji je Rita naduvala oslobodilo nas je da se porodieno uputimo ka ulazu gde nas je Rendal vea eekao.
Utrljao je u kosu nekakvu sladunjavu mirišljavu vodicu. Toga se seaam. Bilo je to prvo što biste primetili. I on je, kao i ja, bio ri?okos i imao je pegice po celom licu. Stajao je tamo, kao progutan vratima, podižuai ruku u znak pozdrava. Imao je najnežnije prste koje sam ikada videla kod deeaka, mada je tada bio skoro tinejdžer. Od tada se pitam da li su mu nokti bili nalakirani, jer su bili sjajni, skoro kao mokri.
Seti se da je to bilo dete bez majke, što je zaista strašno, i da je ujka Sterling bio evrst kao i ime koje je nosio. U svakom slueaju, Rita i Beti nisu mnogo obraaale pažnju na njega. Ušle su za mamom i tatom u kuau da prona?u Sterlinga, a nas dvoje smo iznenada ostali sami. Rendal je slegnuo ramenima kao da sam mu predložila partiju karata i pitao me da li želim da vidim njegovu sobu. Niko, izgleda, nije mario mnogo za nas, pa rekoh – što da ne. Išli smo niz hodnik po eijim je zidovima izbijala vlaga, a koji je on zvao „Galerija karti“. Nazvao ga je po nekom hodniku u Vatikanu o kome je eitao, oslikanom mapama iz doba kad zemlja još nije bila okrugla. Uglavnom, stajao je tu pokazujuai mi razne zemlje, ukazujuai posebno na krizna žarišta, kako ih je zvao.
Još mogu da zamislim te nekako šiljate prste sa vrhovima toliko bledim kao da je predugo bio u kadi. Nastavili smo, prolazeai pored jedne od onih starinskih naprava koje su služile za dozivanje posluge, nekakvog interfona. Rendal je nešto radio oko tajanstvenih, podmazanih rueica, a zatim ozbiljno izgovorio u mikrofon: „Nemam ništa da vam ponudim osim krvi, suza, znoja i napornog rada.“ Eereil, naravno, mada to tad nisam znala. Jednostavno sam stajala i eekala, gledajuai kako Rendal vraaa mikrofon na mesto. Ponovo je slegnuo ramenima i otvorio vrata koja su vodila na zadnje stepenište, toliko usko da smo na zavojima morali da idemo postrance.
„Nekada su bili manji“, reee Rendal, a onda, možda zato što mu ništa nisam odgovorila, stade i okrenu se ka meni.
„Ko?“, upitah.
„Ljudi“, reee on.
„Oh!“, izgovorih eekajuai. Nikada pre nisam bila sama u mraku sa deeakom njegovih godina.
„Produži“, reee on.
Stigli smo do uskih vrata i izašli na drugo odmorište, a zatim nastavili drugim, dužim hodnikom. Kuaa kao da se sastojala od stotine malenih odeljaka, sa majušnim vratima i prolazima, niskim nadstrešnicama i redom stepenica. I sve to sumorno, mada Rendal to, izgleda, nije primeaivao. Sve vreme je prieao o robovima iz Luizijane koji su prolazili ovuda podzemnom železnicom, o porodici koja je živela u ovoj kuai iza lažnog zida koji još nije uspeo da prona?e. A on o svemu tome ništa nije eitao niti mu je ko prieao, vea je jednostavno n ekako znao. Rekao mi je da vi?a ponekad njihove duhove. Bilo ih je petoro – otac, majka i troje dece. Muške ili ženske, nije znao. Ali pronaai ae on njihovo skrovište, reee. Oseaao je to.
Ne znam šta me je više zainteresovalo. Da li priea o robovima i tajnim sobama ili priea o duhovima. Ne zaboravi da smo u Merilendu, na istoku. U to doba, ako bi se vozio trajektom do Anapolisa, obojeni su sedeli na desnoj, a belci na levoj strani broda. A ukrcavanje je lieilo na dve reke koje teku naporedo i nikad se ne ulivaju jedna u drugu. U Pensilvaniji crnci su bili crnci. Jedan od najboljih prijatelja tvog dede bio je crnac, doktor Tejt Vilijams, koga su svi zvali Tejt Bili. Meni je to uvek bilo smešno, jer nikad nisam eula da neko koristi nadimak umesto prezimena.
Uglavnom, Rendal je najzad otvorio vrata koja su lieila na još jedna od onih što vode na stepenište, kad, na?osmo se u njegovoj sobi. Bila je to velika, eetvrtasta prostorija prepuna knjiga naslaganih po policama i podu. Malo dalje nalazio se niz krovnih prozora sa kojih se pružao pogled na hrastove, ili orahe. Pod prozorima se eula prigušena cika mojih sestara. Prišla sam da vidim, ali smo bili suviše visoko, a i prozori su bili prljavi. Po prljavim staklima bile su ispisane reei. Još ih se seaam: fenomenalan, epistemološki, protivreeiti. „Kakve su ovo reei?“, upitah.
„Reei koje treba da naueim“, reee Rendal. Stajao je iza mene.
„Oh!“, uzdahnuh. Ovo uopšte nije bilo ono što sam oeekivala. Kao da sam sa popela na planinu, a zatekla samo vrh obavijen maglom. Rendal toga uopšte nije bio svestan. Poeeo je da kopa po gomili knjiga. Posmatrala sam ga neko vreme, a zatim po staklu ispisala U POMOš Upitah Rendala šta to radi, a on mi reee da budem strpljiva. Tražio je jedan odre?eni odlomak. Hteo je da me nauei umetnosti „dramskog izražavanja“.
Zar nije smešno? Uopšte se ne seaam šta je na kraju pronašao, a još kao da ga eujem kako mi govori da su ljudi nekad bili manji. A da me pitaš šta smo recitovali pre nego što su nas pozvali na veeeru, sedeai na prozoru podignutih nogu, sa prašnjavim pogledom na staro drveae i tek pozelenelo lišae koje najavljuje dolazak novog proleaa i Uskrsa, rekla bih ti da nemam pojma. Znam da sam sigurno svoje reeenice izgovarala sa onom profesorskom strogošau u glasu koje nikad nisam mogla da se oslobodim, a on sa prirodnom toplinom, kao da svaku ree daruje time što ae je izgovoriti naglas. Znam samo da su nam se kolena ponekad dodirivala i da smo ih povlaeili, a možda i nismo. Volela bih da imam sliku. Sigurno smo izgledali prelepo pri slaboj svetlosti koja se probijala kroz prozor. Povijenih kolena, oslonjeni o prozorski ram i sa knjigama u ruci, izgledali smo kao neko nezgrapno slovo W.
Prevodilac: Dijana Radinovia
Izdanje: 1
Godina: 2003
Jezik: Srpski jezik
Vrsta uveza: Meki uvez
Pismo: Latinica
Velieina: 130x200
Zemlja porijekla: Srbija
Stanje: Nova
