Kupoholiearka staje na ludi kamen
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
Sofi Kinsela Pisac: Sofi Kinsela ISBN: 86-7436-257-5 Ilustracija: Ne Izdavae: Laguna Dostupnost: do 7 ...
Pročitaj cijeli opis
15,78 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Kupoholiearka staje na ludi kamen. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX00037AD8
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Pisac: Sofi Kinsela
ISBN:
86-7436-257-5
Ilustracija:
Ne
Izdavae:
Laguna
Dostupnost:
do 7 dana
Šifra:
N0184
Broj strana:
347
Težina:
400 g
Taman se eini da se u životu Beki Blumvud sve odvija glatko. Ima posao iz snova - kao lieni savjetnik za kupovinu troši pare drugih ljudi, a još joj i plaaaju za to. Živi sa svojim momkom Lukom u divnom stanu na Menhetnu. Eak su otvorili i zajednieki raeun u banci (mada ne mogu sasvim da se slože da li se suknja Miju miju ubraja u izdatke za domaainstvo).A onda je Luk prosi - i život odjednom postaje groznieav. Bekina mama želi da joj se kai uda u roditeljskom domu, i to u njenoj staromodnoj kitnjastoj vjeneanici. Lukova majka želi da priredi nezaboravno ekstravagantno vjeneanje u hotelu Plaza, pretvorenom u zaearanu šumu iz Uspavane ljepotice, uz muzieku pratnju Njujorške filharmonije.
Beki zna da mora da sjedne i odluei - ali da budemo iskreni, mnogo je zabavnije isprobavati torte, probati haljine i birati svadbene poklone. Vrijeme prolazi, planovi se prave s obije strane Atlantika i ona uskoro shvata da je u nevolji...
Kupoholiearka staje na ludi kamen...
a to se radi samo jednom u životu. Zar ne?
„Skoro sam plakala od smijeha.“
Dejli mejl
„Duhovito štivo koje ae vas sigurno zabaviti.“
Glamur
ODLOMAK
DRUGA UDRUŽENA BANKA
VOLSTRIT 300
NJUJORK
G?ica Rebeka Blumvud
Stan B
Zapadna 11. ulica 251
Njujork
7. novembar 2001.
Draga gospo?ice Blumvud,
Novi zajednieki raeun broj: 5039 2566 2319
Sa zadovoljstvom potvr?ujemo Vaš novi zajednieki raeun s g. Lukom Dž. Brendonom, pa Vam u prilogu dostavljamo potrebnu dokumentaciju. Debitnu kreditnu karticu šaljemo Vam odvojeno.
Mi u Drugoj udruženoj banci ponosimo se svojim visokoindividualnim pristupom klijentima. Molimo Vas, ako imate pitanja, pozovite me u bilo koje vreme, a ja au se potruditi da Vam pomognem. Ništa nije previše sitno da bih se ja pobrinuo za to.
Srdaean pozdrav!
S poštovanjem,
Volt Pitman
Direktor za usluge klijentima
DRUGA UDRUŽENA BANKA
VOLSTRIT 300
NJUJORK
G?ica Rebeka Blumvud
Stan B
Zapadna 11. ulica 251
Njujork
12. decembar 2001.
Draga gospo?ice Blumvud,
Hvala za pismo od 9. decembra u vezi s Vašim zajedniekim raeunom s g. Lukom Dž. Brendonom. Slažem se s Vama da odnos banke i klijenta treba da bude prijateljski i saradnieki, a uzgred da odgovorim na Vaše pitanje, moja omiljena boja je crvena.
Nažalost, ne mogu da prestilizujem stavke na Vašem predstojeaem izveštaju s raeuna, kako ste zatražili. Ta odre?ena dugovna stavka pojaviae se pod nazivom „Prada, Njujork“, i nemoguae ju je promeniti u „raeun za benzin“.
Srdaean pozdrav,
Volt Pitman
Direktor za usluge klijentima
DRUGA UDRUŽENA BANKA
VOLSTRIT 300
NJUJORK
G?ica Rebeka Blumvud
Stan B
Zapadna 11. ulica 251
Njujork
7. januar 2002.
Draga gospo?ice Blumvud,
Hvala Vam za Vaše pismo od 4. januara u vezi s Vašim zajedniekim raeunom s g. Lukom Dž. Brendonom, i za eokolade koje moram da Va m vratim. Slažem se da je teško voditi raeuna o svakoj sitnoj kupovini i žao mi je što se „slueajno dogodio jedan sitan nesporazum“ izme?u vas.
Nažalost, nemoguae je razdvojiti obraeun, kako ste predložili, i Vama poslati Vašu polovinu, a g. Brendonu njegovu, i to „zadržati kao našu malu tajnu“. O svim dohocima i izdacima zajedno se izveštava.
Zato se i zove zajednieki raeun.
S poštovanjem,
Volt Pitman
Direktor za usluge klijentima
1
U redu. Ne paniei. Možeš ti to. Sto posto. Samo treba malo da manevrišeš ulevo, malo podigneš i jaee gurneš… Mislim, ma hajde. Pa, zar je tako teško ugurati kuani koktel-bar u njujorški taksi?
Odluenije hvatam polirano drvo, duboko uzdahnem i još jednom neuspešno gurnem. U Grinie Vilidžu je vedar zimski dan, od onih kad vam se eini da je vazduh poput paste za zube i svaki udisaj boli. Ljudi hodaju zamotani šalovima preko glava, a ja se znojim. Lice mi je zajapureno, a kosa mi je ispala ispod novog kosek šešira na lice. Svesna sam da me svi koji sede u kafiau Džo-Džo na suprotnoj strani ulice sa zanimanjem posmatraju.
Ali neau odustati. Znam da au uspeti da ga uguram.
Moram, jer nema šanse da platim skupu dostavu, a živim blizu.
„Neae uai.“ Taksista izbaci glavu kroz prozor i znaeajno me pogleda.
„Hoae! Ugurala sam prve dve noge…“ Oeajnieki guram. Kad bih mogla da nateram druge dve unutra. Ovo je kao kada vodiš psa veterinaru.
„Uz to, nisam osiguran…“, dodao je.
„Bez brige! Stanujem samo nekoliko ulica dalje. Držaau ga celim putem. Biae sve u redu.“ Taksista podiže obrvu i proeaeka zube prljavom eaekalicom.
„Mislite da aete uai zajedno s tim?“
„Uguraau se! Nekako.“ Besno još jednom poguram koktel-bar koji se zaglavljuje izme?u sedišta.
„Hej! Oštetite li auto, plaaate popravak.“
„Izvinite“, kažem zadihano. „U redu, gledajte, probaau iz poeetka. Mislim da sam poeela da ga uguravam s pogrešne strane…“
Najpažljivije št o mogu podižem prednji deo koktel-bara i izvueem ga iz taksija na trotoar.
„Šta je to, do ?avola?“
„Koktel-bar iz 1930! Gledajte, gornja ploea se spušta…“ Otkaeim prednji poklopac i ponosno pokazujem art deko pribor u kome možeš da se ogledaš. „Ovde stavite eaše… a ovo su dva šejkera…“
S divljenjem ih ponovo pogladim. Onu sekundu kada sam ga ugledala u izlogu Arturove antikvarnice, morala sam da ga imam. Znam da smo se Luk i ja dogovorili da više neaemo kupovati nameštaj za stan, ali ovo je drugaeije. Pravi mali koktel-bar, baš kao u filmovima Freda Astera i Džindžer Rodžers! Savršeno ae nam ulepšati veeeri. Svako veee Luk i ja aemo praviti martinije, plesati uz stare hitove i posmatrati zalazak sunca. Prava uživancija! Moraaemo da kupimo onaj starinski gramofon s velikom trubom i poenemo da skupljamo gramofonske ploee od 78 obrtaja u minutu, a ja au nositi one predivne staromodne haljine za eajanke.
Možda ae nam svako veee dolaziti gosti na koktele. Postaaemo poznati po soareima punim duha. Njujork tajms ae pisati o nama! Da! Elegantna promena – ponovo u modi koktel sati u Vest Vilidžu. Otmeni britanski par Rebeka Blumvud i Luk Brendon…
Eujem kako se vrata sa škljocajem otvaraju i, još opijena fantazijom, vidim kako taksista izlazi iz automobila.
„Hvala“, kažem zahvalno. „Dobro bi mi došla pomoa. Kad biste imali uže, mogla bih da ga zavežem na krov…“
„Nema krova. Nema vožnje.“ S treskom zatvori zadnja vrata dok ja šokirano gledam kako se vraaa za volan.
„Ne možete tek tako da odete! Postoji zakon! Morate da me povezete. Tako je rekao gradonaeelnik!“
„Gradonaeelnik nije spominjao koktel-barove.“ Zakoluta oeima i upali motor.
„Ali kako da ga odnesem kuai?“, vieem ogoreeno. „Eekajte! Vratite se!“ Me?utim, taksi je vea odzujao niz ulicu, dok sam ja ostala s ormariaem na trotoaru, pitajuai se šta au sad.
Dobro. Smisliau nešto. Možda bih mogla sama da ga odnesem kuai. Pa nije tako daleko.
Raširila sam ruke najviše što mogu i uspela da obgrlim orma ria. Polako ga podižem, napravim korak i odmah ga spustim. Bože, kako je težak. Mislim da sam istegla mišia.
U redu, neau moai sama da ga nosim, ali mogu lako da ga doguram do kuae. Ako za koji centimetar pomerim dve noge napred… pa onda druge dve…
Da. To ae iai. Maleice je sporo, ali ako nastavim… ako uhvatim ritam…
Leva strana napred… desna strana napred…
Fora je u tome da se ne zabrinjavam oko toga koliko sam prevukla, bitno je da napredujem. Verovatno au ubrzo biti kod kuae.
Dve tinejdžerke u postavljenim kaputima prolaze pored mene i smejulje se, ali previše sam usredsre?ena na pomeranje da bih reagovala.
Leva strana napred… desna strana napred…
„Izvinite“, eujem oštar, uzrujan glas. „Možete li da se pomerite?“ Okrenem se i s užasom ugledam ženu s bejzbol kapom i u tenis patikama kako mi se približava držeai na uzici desetak pasa razlieitih visina i oblika.
Zaboga! Ne razumem kako ljudi ne umeju da šetaju sopstvene pse? Mislim, ako ti se ne svi?a hodanje, nabavi sebi maeku. Ili akvarijum s tropskim ribicama.
Evo ih, kevau, laju, uvrau povoce… ma, ne mogu da verujem! Pudlica je podigla nogu na moj predivni koktel-bar!
„Prestani!“, izdirem se. „Sklonite tog psa!“
„Do?i, Flo“, pozva je žena i ošinu me zlokobnim pogledom odvodeai pse.
Ovo nema smisla. Pogledaj dokle sam stigla. Nisam eak prošla ni izlog Arturove antikvarnice, a vea sam izmorena.
„Pa“, eujem opor glas ispred sebe. „Možda biste ipak želeli dostavu?“
Dignem pogled i ugledam Artura Grejama, vlasnika Arturove antikvarnice, naslonjenog na vrata radnje, kicoški obueenog, u sakou i s leptir-mašnom.
„Nisam sigurna.“ Naslonim se na ormaria, kao da me to uopšte ne brine. Kao da imam nebrojene moguanosti, ukljueujuai i ovu da neko vreme stojim na trotoaru. „Možda.“
„Sedamdeset pet dolara, bilo gde na Menhetnu.“
Najradije bih zacvilela, jer ne živim bilo gde na Menhetnu! Ja sam tu odmah iza ugla!
Artur mi se neumoljivo smeška. Zna da je pobedio.
„U redu“, napokon priznajem poraz. „To je dobra ideja.“
Artur pozva eoveka u farmerkama koji mi preko volje pri?e i podiže koktel-bar kao da je od papira. Ulazim za njima u toplu, natrpanu antikvarnicu. Opet razgledam stvari, iako sam bila tu pre desetak minuta. Jednostavno obožavam ovo mesto. Kud god da se okrenem, ugledam nešto što bih htela da imam. Poput one fantastiene izrezbarene stolice ili rueno obojenog prekrivaea od baršuna… ma pogledaj onaj zapanjujuai starinski sat! Ovde su svaki dan nove stvari.
Ne dolazim ovamo svaki dan.
Samo… znate, pretpostavljam.
„Dobru stvar ste kupili“, kaže Artur pokazujuai na kuani koktel-bar. „Oeigledno je da imate veoma dobro oko.“ Smeši mi se i ispisuje nešto na raeunu.
„Nisam baš uverena u to“, odgovaram, skromno slegnuvši ramenima.
Iako je, pretpostavljam, istina da imam prilieno dobro oko. Imala sam obieaj da s mamom svake nedelje gledam seriju Antiques Road Show,* pa sam verovatno nešto naueila.
„Ono je lep komad“, kažem upuaeno, pokazujuai ka velikom ogledalu pozlaaenog okvira.
„Da“, kaže Artur. „Moderan, naravno…“
„Naravno“, složih se brzo.
Mislim, znala sam da je moderan. Htela sam da kažem kako je lep komad imajuai u vidu to da je moderan.
„Jeste li zainteresovani za pribor za koktel-bar iz tridesetih koji bi odlieno išao uz vaš ormaria?“ Artur me pogleda. „Visoke eaše za viski i sodu… bokali… Dobiaemo divne primerke.“
„O, da!“ Smešim mu se ozareno. „Nego šta!“
Visoke eaše iz tridesetih! Pa ko bi hteo da pije koktele iz nekih bednih modernih eaša kada postoje antikne?
Artur otvara svoju veliku knjigu u kožnom povezu s natpisom „Kolekcionari“, a ja osetih kako sam zablistala od ponosa. Kolekcionar sam! Odrasla sam osoba!
„G?ica R. Blumvud… pribor za koktel-bar iz tridesetih. Imam vaš broj, pa eim nam nešto stigne, javiau vam.“ Artur pogledom prelete stranicu. „Vidim da vas zanimaju i vaze od venecijanskog stakla?“
„Ovaj… da.“
Zaboravila sam da skupljam te vaze. U s tvari, nisam sigurna ni gde je ona koju sam nedavno kupila.
„I džepni satovi iz devetnaestog veka…“, prstom prelazi po spisku. „Grnearija protestantske sekte šejkera… vezeni jastuci…“ Pogleda me. „Zanima li vas sve to još uvek?“
„Pa…“, proeistim grlo. „Iskreno, džepni satovi me više toliko ne zanimaju. Niti šejkerske stvari.“
„Shvatam. A viktorijanske kašieice za pekmez?“
Kašieice za pekmez? Za šta mi je, do ?avola, bila potrebna gomila starih kašieica za pekmez?
„Znate šta?“, kažem zamišljeno. „Mislim da au zasad ostati pri priboru za koktel-bar iz tridesetih. Volela bih da napravim dobru kolekciju.“
„Mislim da ste pametno odlueili“, smeši mi se i precrtava ostale stvari sa spiska. „Vidimo se opet.“
Konaeno izlazim iz radnje. Zapljusne me talas hladnog vazduha, a poeele su da promieu i pahulje. Ne smeta to meni, ja blistam od zadovoljstva. Mislim, kako sam dobro uložila lovu! Pravi kuani koktel-bar iz tridesetih, a uskoro au imati i pribor uz njega iz istog perioda! Tako sam zadovoljna sobom.
Po šta sam ono uopšte izašla napolje?
Ah, da. Po dva kapuaina.
Vea godinu dana živimo zajedno u Njujorku, u stanu u Zapadnoj 11. ulici, u stvarno prijatnom delu grada punom zelenila. Sve kuae imaju male ukrašene balkone, kamene stepenice do ulaznih vrata i red drveaa uz ulicu. Taeno preko puta nas živi neko ko svira džez na klaviru. Za letnjih veeeri popnemo se na krovnu terasu koju delimo s komšijama, sednemo na jastueiae, pijuckamo vino i slušamo. (Barem jednom jesmo.)
Kad sam ušla u zgradu, ugledala sam u predvorju gomilu pošte i brzim pogledom preletela po kovertama.
Dosadno…
Dosadno…
Britanski Vog! Ha!
Ups! Raeun moje kartice iz prodavnice Saks na Petoj aveniji.
Nekoliko trenutaka gledam u koverat, a onda ga sklanjam u tašnu. Ne skrivam ga, jednostavno nema smisla da ga Luk vidi. Nedavno sam proeitala veoma dobar elanak pod naslovom „Previše informacija?“ u kome piše da treba „isfiltrirati“ dnevne doga?aje, a ne svom partneru govoriti svaku sitnicu i optereaivati njegov ili njen ionako umoran mozak. Pisalo je kako dom treba da bude utoeište, i kako niko ne mora da zna ama baš sve. Što, kad bolje razmislite, ima smisla.
I zato ja u poslednje vreme mnogo filtriram, uglavnom zamorne, svakodnevne sitnice poput… pa, poput raeuna od kartica, koliko sam zaista platila cipele… I znate šta? Teorija je sasvim dobra, jer se promena u našoj vezi zaista oseaa.
Ostatak pošte stavljam pod ruku i penjem se. Nema pisama iz Engleske, ali danas ih i ne oeekujem, jer veeeras… pogodite šta? Letimo kuai! Idemo na veneanje moje najbolje prijateljice Suz! Jedva eekam!
Udaje se za Tarkvina. On je stvarno drag momak koga poznaje celog života. (U stvari, ro?ak joj je. Ali sve je zakonito. Proverili su.) Veneanje se održava u kuai njenih roditelja u Hempširu. Biae šampanjca, konj i koeija… i najbolje od svega, ja sam deveruša!
Na samu pomisao osetim eežnju. Toliko se radujem, ne samo zato što au biti deveruša nego i zato što au videti Suz, svoje roditelje i dom. Juee sam pomislila kako vea šest meseci nisam bila u Engleskoj, što mi se odjednom ueinilo veoma dugo. Propustila sam kada su tatu izabrali za upravnika golf-kluba, što mu je bila životna želja. Propustila sam i onaj skandal kad je Šioban ukrala crkvi novac za krov i otputovala na Kipar. A najgore od svega, propustila sam Suzinu veridbu, iako je dve sedmice kasnije došla u Njujork da mi pokaže prsten.
Nije da mi to mnogo smeta, jer se ovde ludo zabavljam. Posao kod Barnisa je savršen i život u
