Devet Noai
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
Bernardo Karvaljo Pisac: Bernardo Karvaljo ISBN: 86-7436-276-1 Ilustracija: Ne Izdavae: Laguna Dostupnost:
Pročitaj cijeli opis
12,00 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Devet Noai. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX00037F9E
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Pisac: Bernardo Karvaljo
ISBN:
86-7436-276-1
Ilustracija:
Ne
Izdavae:
Laguna
Dostupnost:
do 7 dana
Šifra:
N0203
Broj strana:
167
Težina:
298 g
Niko me nikada nije pitao. Baš zbog toga nikada nisam ni morao da odgovorim. Ne mogu da kažem da nikada nisam euo za njega, ali einjenica je da pojma nisam imao ko je on sve dok nisam prvi put proeitao ime Bjuel Kvejn u novinskom elanku jednog subotnjeg jutra, 12. maja 2001, skoro šezdeset dve godine poslije njegove smrti pred sam poeetak Drugog svjetskog rata. Elanak je izašao nekoliko meseci prije nego što ae izbiti novi rat. Danas su ratovi taeni u minut, mada se u suštini nikada i ne završavaju. Proeitao sam nekoliko puta isti pasus i naglas ponovio ime kako bih se uvjerio da nisam sanjao, sve dok nisam shvatio – ili pomislio, ne znam ni sam – da sam ga vea ranije euo. Elanak se bavio pismima jednog drugog antropologa, tako?e preminulog me?u brazilskim Indijancima pod okolnostima o kojima se u akademskim krugovima i dan-danas raspravlja, pomenuvši tek usput, u jednoj jedinoj reeenici, sliean slueaj „Bjuela Kvejna, koji je, avgusta 1939, izvršio samoubistvo me?u Kraho Indijancima“.ODLOMAK
1. Ovo pišem za tebe koji aeš doai. Valja biti pripremljen. Neko mora da te upozori. Doai aeš u zemlju gde istina i varka nemaju više ono znaeenje koje te je dovelo ovamo. Pitaj Indijance. Bilo šta. Prvo što ti padne na pamet. A sutradan, kada se probudiš, postavi im ponovo isto pitanje. A potom prekosutra, ponovo. Jedno te isto pitanje. Svakog dana dobiaeš drugaeiji odgovor. Istina se gubi u klupku suprotnosti i besmisla koji nas okružuju. Kada budeš došao u potrazi za onim što je prošlost sahranila, treba da znaš da se nalaziš na ulazu u zemlju u kojoj nije moguae ekshumirati pamaenje, jer je zagonetka, jedino dobro koje se odnosi u grob, tako?e i jedino što se ostavlja u amanet onima što, kao ti i ja, sumnjajuai u zagonetku, ostaju da eekaju smisao, da bi na kraju umrli radoznali. Evrsto aeš se uhvatiti za einjenice za koje aeš do tada verovati da ne mogu pasti pod senku sumnje. Da je amerieki antropolog Bjuel Kvejn, moj prijatelj, umro u noai 2. avgusta 1939, u dvadeset sedmoj godini života. Da se ubio bez ikakvog vidnog obrazloženja, neoeekivano i na iznena?ujuae surov naein. Da je sebe podvrgao najstrašnijim mukama, uprkos preklinjanjima dvojice Indijanaca u eijoj se pratnji vraaao iz indijanske naseobine u Karolinu, a koji su pobegli glavom bez obzira, obamrli od tolike strahote i krvi. Da je sebi naneo ožiljke nožem i da se obesio. Da je ostavio zanimljiva pisma koja, me?utim, ništa ne objašnjavaju. Da su ga u izveštajima, koje sam i ja lieno imao nepriliku da sastavljam kako ne bi došlo do istrage, nazivali oeajnikom i eudakom. Proveo sam tolike godine u išeekivanju tvog dolaska, ma ko da si, uzdajuai se iskljueivo u ono što znam jedino ja i niko više, ali sada ne mogu dalje da se uzdam u sudbinu i dopustim da sa mnom nestane ono što sam poverio sopstvenom pamaenju. Tako?e ne mogu ni da poverim nepoznatim ljudima ono što pripada tebi, a što sam, svih ovih tužnih i oeajnih godina, u išeekivanju tvog dolaska, euvao zakljueano iza sedam brava. Oprosti mi. Ne usu?ujem se da rizikujem. Nisam više u moguanosti niti u godinama da prkosim smrti. Sutra au se ukrcati na brod za Karolinu. Ali au pre toga ostaviti ovaj zavet za tebe koji aeš doai i suoeiti se s najpotpunijom neizvesnošau.
Dobro došao. Reai ae ti da se sve dogodilo brzo i neoeekivano. Da su svi bili zateeeni kada su euli da je ree o samoubistvu. Reai ae ti mnogo šta. Znam šta oeekuješ od mene. A i šta ti verovatno prolazi kroz glavu. Ali ne traži od mene ono što mi nikada nisu dali, crno na belo, taeno vreme. Moai aeš jedino da raeunaš na okvirnost i neizvesnost onoga što ti ovde prieam, kao što sam i ja na raspolaganju imao samo reei Indijanaca i nepouzdan prevod profesora Pesoe. Priee zavise pre svega od vere onoga ko ih sluša i njegove sposobnosti da ih protumaei. A ti aeš, kada budeš došao, biti u velikoj neverici. I dr Bjuel je, na svoj naein, bio nepoverljiv. Opirao se koliko je mogao. Da bismo verovali, potrebni su nam razlozi. Hoau li zloupotrebiti tvoje strpljenje i dobru volju, ma ko ti bio, ako te podsetim da aemo jednog dana svi umreti? Seaam se onog dana kada je, u martu 1939, nepoverljiv kao i ti sada, došao u grad koji na kartama nazivaju mrtvim, kada sam ga prvi put video. Svi su prepoznali zvuk hidroaviona kondor dok se, najavljujuai svoj dolazak, približavao gradu. Više nas niko nije poseaivao. Gomila se sjurila ka reci. Ja sam bio zauzet nekim poslom, ali još kao kroz maglu vidim na podu kuae bez krova senku aviona, koji je nadletao drveae manga duž reene obale. Završio sam posao i spustio se u luku. Pozirao je pred fotografom kog je predstavnik Kondora unajmio da zabeleži doga?aj, a koji je, položivši aparat na stativ, zauvek urezao na svom filmu prispeae uglednog etnologa dok je, zajedno sa Indijancima i pilotom, stajao na krilu aviona. Njegov dolazak izazvao je buru koju su pet meseci kasnije svi vea uveliko zaboravili, ako te to kojim slueajem zanima. Vrlo brzo smo se navikli na neobienu novinu. Samo ga se ja još i sad seaam. Ali tog dana niko od nas nije mogao ni da pretpostavi ko nam dolazi u goste. Imao je be li kaeket, kao da je kapetan broda, belu košulju, jahaeke pantalone i eizme. Niko od nas nije uoeio ništa ispod te ohole otmenosti, tako neprikladne mestu i prilici, niti šta uoeavam sada kad se vraaam unazad. Niko nije mogao da predvidi zlu kob što ae mu za manje od pet meseci oduzeti život. Približio sam se prizoru koji je grad nemo posmatrao, i ne sluteai da se prihvatam misije kakvu bi svaka ljudska duša morala da prihvati. Ja sam bio ta duša. Predstavnik Kondora nas je upoznao, ali me etnolog nije ni video. Stegnuo mi je ruku, kao što bi bilo kome, i osmehnuo se, svima se osmehivao, ali nije primetio moje prisustvo. Ni ime mi nije zapamtio. Da ga je razumeo, sigurno bi se našalio, jer je, uprkos svemu, bio veoma duhovit. Moje ime je svuda unaokolo predmet šale. Me?utim, on je tek bio stigao. Tek ae kasnije razumeti okolnosti i prednosti einjenice da je u meni pronašao saveznika. Tek ae tada, u nedostatku boljeg, prihvatiti moje prijateljstvo. Jeste da sam najobieniji seljak sa severoistoka, družim se sa Indijancima, ali sam išao u školu i nisam glup. Nikome nemam šta da zamerim, a ponajmanje dr Bjuelu, mom prijatelju, nasuprot svemu što je možda pomislio ili napisao, a eemu sam imao pristup samo preko sumnjivih prevoda profesora Pesoe, koji je u Bjuelovim zapisima pokušao da prona?e objašnjenje, dok sam ja svime što je bilo u mojoj moai nastojao da ga zataškam. Bilo je važno da niko ne uvidi nikakav smisao. Neophodno je spreeiti mrtve da upravljaju živima. Još od poeetka, iako nisam mogao da spreeim tragediju, jedini sam ja u njegovim oeima video oeajanje koje se trudio da sakrije, što mu nije uvek polazilo za rukom, a eiji uzrok, mada sam ga naslutio još pre nego što se preda mnom obelodanio, radije nisam primeaivao, ili sam se pak pravio da ne primeaujem, u nadi da au mu time olakšati bol. Mislim da sam mu tako pomogao najbolje što sam umeo. Buduai da sam prisustvovao retkim trenucima u kojima nije uspevao da se suzdrži, znao sam sve, a moje autanje bilo je za njega dokaz prijateljstva. Takvi su ljudi. Ili ti misliš da, kada se gledamo, ne prepoznajemo u bližnjem ono što u sebi samima pokušavamo da sakrijemo? Nema nieeg vrednijeg od poverenja prijatelja. Zbog toga cenim Indijance, s kojima živim još od malih nogu, još otkada ih je moj deda pripitomio. Oduvek sam ih primao u kuau. Oduvek sam znao šta mi govore iza le?a, da misle da sam pomalo eudan, kao uostalom i svi belci. Ali meni je oduvek bilo važno jedino da mogu da se oslone na mene. I da znaju da ne oeekujem ništa za uzvrat. Od mene mogu da dobiju sve što zatraže, a sam Bog zna da su njihovi zahtevi beskrajni. Uvek sam einio za njih sve što je bilo u mojoj moai. Kao i za dr Bjuela. Dao sam mu sve što sam dao i Indijancima. Isto prijateljstvo. Jer je i on, kao i Indijanci, bio sam i izgubljen. A nasuprot onome što je pomislio ili napisao, bio je najobieniji deeak. Mogao je da mi bude sin. Nikada me ništa nije toliko potreslo. Eak ni kada me je, tri godine nakon tragedije, gospodin Sildo Meireles, inspektor Službe za zaštitu Indijanaca, smenio s mesta nadležnog u indijanskoj naseobini Manoel da Nobrega, preporueivši mi da se od tada pa nadalje naseobine klonim i telom i dušom, i zauvek me odvojio od Indijanaca – nije me želeo u blizini. Eak ni poniženje što sam smenjen s dužnosti koju sam obavljao nešto manje od godinu dana, a na koju sam stupio kako bih zaštitio Indijance, upravo uz pomoa dr Bjuela, zahvaljujuai preporukama što ih je poslao u Rio de Žaneiro. Eak ni pokolj Indijanaca u Krupnoj glavi, koji bi možda dr Bjuel uspeo da spreei da je još bio živ i me?u njima kada su im zemljoposednici, godinu dana posle njegovog samoubistva, podmetnuli zasedu. Ništa me nije tako rastužilo kao odlazak mog prijatelja, eiju uspomenu poštujem. Ja sam ga prihvatio kad je došao. Ništa od svega što je mogao da pomisli ili napiše ne može da me rasrdi, nikada nisam oeekivao ništa za uzvrat, jer u dubini duše znam da sam bio poslednji eovek na koga je mogao da se osloni.
Izašao sam iz kuae bez krova u sumrak, baš kada je oblak slepih miševa izleteo iz šupljeg stabla je dnog drveta manga i uputio se ulicama, obrušivši se u niskom i slepom letu, ne obraaajuai pažnju na bicikliste i pešake, koji tako?e nisu obraaali pažnju na njih, u tom mrtvom gradu, kako ga je on opisao, ako je verovati prevodima profesora Pesoe. Jeste da sam neuk, ali nikada nisam bio sujeveran. Mogao sam u oblaku malih vampira koji su ga doeekali da vidim loš predznak. Ali sam, kada sam stigao do reke, jedino video njegove oei, izraz njegovih oeiju, rasejanih i umornih, izme?u jedne i druge fotografije, kada bi zaboravljao da ga i dalje svi posmatraju. Hteo je da krene ka naseobini. Bio je iznuren. Hteo je da se skloni od radoznalih pogleda. Samo bi ti mogao da mi kažeš zašto je došao ovamo, da li je zaista došao da umre, kao što sam posumnjao kada mi je stigla vest o njegovom samoubistvu. Vea godinama te eekam, uzalud.
Pet meseci po njegovom dolasku u Karolinu, 9. avgusta iste godine, grupa od dvadesetak Indijanaca ušla je u grad kasno uveee. Donosili su tužnu vest i, u koferu, predmete dr Bjuela za lienu upotrebu, koje sam ja lieno preuzeo i prebrojao, sa suzama u oeima: dve knjige o muzici, Biblija, jedne cipele, jedne papuee, tri pidžame, šest košulja, dve kravate, crna kabanica, peškir, eetiri maramice, dvoje earape, tregeri, dva pamuena odela, dva odela od kašmira, dvoje gaae i koverta s fotografijama. Nije bilo nijedne njegove slike. Bila je tu slika neke drvene kolibe na plaži; bile su tu slike crnaca s južnog Pacifika, koji su mu isprieali brojne legende i pesme; bile su tu slike elanova plemena Trumai iz gornjeg Šingua, ali nije bilo nijedne porodiene slike, slike oca, majke, pa eak ni sestre, nijedne žene. Te je slike možda spalio zajedno s pismima koja su mu stigla pre nego što se ubio. Indijanci nisu ništa dirali. Došli su pravo u moju kuau ne progovorivši ni s kim usput – bili su uplašeni, plašili su se da ae ih optužiti – što nije spreeilo dalje širenje vesti, tako da je ubrzo gomila radoznalaca okružila moj skromni konak. Pozvao sam brže-bolje profesora Pesou, a on je, proeitavši jedno od pisama koje je nesreanik ostavio za sobom, na engleskom, smirio Indijance i uverio ih da ni u kom smislu nisu odgovorni za tragieni doga?aj. Ostavio je pisma za Sjedinjene Države, za Rio de Žaneiro, za Mato Groso i dva za Karolinu, jedno za kapetana Anžela Sampaija, naeelnika policije, a drugo za mene.
Od tada te eekam, ma ko da si. Znao sam da aeš doai u potrazi za onim što je tvoje, za pismom koje ti je napisao pre nego što ae se ubiti, a koje sam, sigurnosti radi, oprosti mi, saeuvao kod sebe, sumnjajuai u sve i svakoga, buduai da ionako nisam razumeo šta tu piše – iako sam nasluaivao – niti sam smeo da rizikujem tako što bih zatražio od profesora Pesoe da mi prevede te redove. Jedino to pismo koje nisam poslao u Rio de Žaneiro. Danas, nepunih šest godina po smrti dr Bjuela, profesor Pesoa se izdaje za etnologa i samozvanog proueavaoca Kraho Indijanaca, kao da u Karolinu nikada nije kroeio nijedan etnolog, kao da je dovoljna njegova slobodna odluka pa da se izjednaei sa eovekom koji ga nije ni poznavao, a koga se navodno ni on ne seaa, buduai da bi ga i samo seaanje bacilo u senku i pružilo merila potrebna da uvidi sopstvenu osrednjost i neznanje. Jeste da sam najobieniji seljak sa severoistoka, ali nisam glup. Od svih zatvorenih koverti jedino ta, koliko sam ja uspevao da shvatim, nije bila naslovljena na nekog od elanova porodice dr Bjuela, niti na kakvog drugog antropologa ili misionara. Pokušaj da me razumeš. Bila su to teška vremena. Sve što sam ueinio, ueinio sam iz prijateljstva, da bih ga zaštitio. Ne možeš ni da zamisliš, ma ko da si. Pisma su, pre nego što ae biti poslata za Sjedinjene Države, otišla u Rio de Žaneiro. Nisam mogao da budem siguran da se neae izgubiti, niti da ih neae otvoriti i proeitati, kao što su i ueinili maranjanski nadležni organi kada su ih predali profesoru Pesoi u potrazi za objašnjenjem. A da su otvorili istragu, rizik bi bio utoliko veai. Saeuvao sam kod sebe ovo jedino pismo kako bih zaštitio njega i Indijance. Zakleo sam se da ga niko osim tebe neae videti. Umesto pisma poslao sam ti poruku, doduše šifrovanu, koju sam uz pomoa profesora Pesoe sastavio na engleskom, tako da nije znao kome se obraaam i s kakvim namerama, mislio je da je ree o ro?aku preminulog, buduai da sam ga vea prethodno bio zamolio za pomoa prilikom sastavljanja pisma sa izrazima saueešaa koje sam poslao majci dr Bjuela. Nikada nisam uspeo da se uverim da li si poruku primio, niti da li si je razumeo, pošto nisi došao da uzmeš ono što ti pripada. Eekam te vea godinama, ali više ne smem da rizikujem, niti da prkosim smrti. Ovog meseca poeinju kiše. Sutra au se ukrcati na brod za Karolinu, ali au pre toga ostaviti ovaj zavet za tebe koji aeš doai.
2. Niko me nikada nije pitao. Baš zbog toga nikada nisam ni morao da odgovorim. Ne mogu da kažem da nikada nisam euo za njega, ali einjenica je da pojma nisam imao ko je on sve dok nisam prvi put proeitao ime Bjuel Kvejn u novinskom elanku jednog subotnjeg jutra, 12. maja 2001, skoro šezdeset dve godine posle njegove smrti pred sam poeetak Drugog svetskog rata. Elanak je izašao nekoliko meseci pre nego što ae izbiti novi rat. Danas su ratovi taeni u minut, mada se u suštini nikada i ne završavaju. Proeitao sam isti pasus nekoliko puta i naglas ponovio ime kako bih se uverio da nisam sanjao, sve dok nisam shvatio – ili pomislio, ne znam ni sam – da sam ga vea ranije euo. Elanak se bavio pismima jednog drugog antropologa, tako?e preminulog me?u brazils
