Duševna muzika
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
Teri Praeet Pisac: Teri Praeet ISBN: 86-7436-190-0 Ilustracija: Ne Izdavae: Laguna Dostupnost: do 7 da...
Pročitaj cijeli opis
15,00 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Duševna muzika. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX00037695
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Pisac: Teri Praeet
ISBN:
86-7436-190-0
Ilustracija:
Ne
Izdavae:
Laguna
Dostupnost:
do 7 dana
Šifra:
N0138
Broj strana:
374
Težina:
482 g
Dok su druga deca dobijala ksilofone na poklon, Suzan je samo morala da zamoli dedu da skine odoru.Da, da. Smrt je u toj porodici. Teško je normalno odrastati kad vam deda jaše belog konja i mlatara kosom unaokolo. Još je teže ako se od vas oeekuje da nastavite porodienu tradiciju, a svi vas mešaju sa vilom Zubom. A još još JOŠ je teže ako uz to do?ete u dodir sa novom, opeinjavajuaom muzikom koja se pojavila u Disksvetu.Ona je razuzdana. Ona menja ljude. Ona se zove Muzika s kamenjem.
Ona ima dobar ritam i mami na ples, ali...
Ona je živa.
I odbija da prestane.
ODLOMAK
STORIJA
Ovo je priea o pamaenju. A možete zapamtiti makar...
...da jednom prilikom, iz nekih svojih razloga, Smrt odluei da spase život jednom ženskom detetu i odvede ga u svoj dom me? dimenzijama. Pustio ju je da odraste i napuni šesnaest leta, jer je verovao kako je sa starijom decom mnogo lakše nego s mla?om, što samo pokazuje da možete koliko vam drago biti besmrtna antropomorfna personifikacija, a ipak praviti, kako to vea biva, smrtno ozbiljne greške...
...da je kasnije uzeo šegrta po imenu Mortimer, ili kraae Mort. Izme?u Morta i Izabele odmah je zavladala netrpeljivost, a svi znamo eemu to vodi u docnijim godinama. Mort je, kao zamena za Smrknutog Kosaea, ispao spektakularan muaak i uspeo je da osim uzdrmavanja stvarnosti uleti u ozbiljan sukob sa gazdom, koji se neslavno završio... ...i da mu je iz nekih svojih razloga Smrt poštedeo život i poslao njega i Izabelu natrag na svet.
Niko ne zna kako je Smrt razvio tako živo interesovanje za ljudski soj, s kojim je toliko dugo radio. Verovatno je to bila eista radoznalost. Eak ae se i najveštiji pacolovac pre ili kasnije zainteresovati za pacove. Možete ih posmatrati kako se ra?aju i umiru ili beležiti svaki detalj njihovog bitisanja, a da nikada ne saznate kako izgleda trekarati podrumima.
Ali ako je taeno da ein posmatranja menja posmatrani objekat,* onda je još taenije da menja i posmatraea.
Mort i Izabela su se veneali.
I dobili dete.
Ovo je, tako?e, i priea o seksu, drogama i muzici s kamenjem i rokanjem. Pa...
...i jedno od troje nije loš rezultat.
U stvari, to je samo trideset i tri posto, ali moglo je biti i gore.
Gde završiti?
Tamna, olujna noa. Koeija bez konja proleae kroz rasklimanu, beskorisnu ogradu i smandrljava se u provaliju iza nje. Promašivši svaku bogovetnu stenu koja štrei iz zemlje, ona pada u osušeno reeno korito tamo negde na dnu i raspada se u paramparead.
Gospo?ica Guzina je nervozno preturala po nekakvim papirima.
Evo šta je napisala jedna šestogodišnjakinja:
Kako sam provela Letnji Raspust: Letnji Raspust sam provela tako što sam bila kod Dede a on ima velikog Belog Konja i Baštu koja je sva Crna. Jeli smo Kajganu i Krompiriae.
Ulje iz svetiljki na koeiji se pali i nastaje još jedan prasak, posle koga se iskotrljava – jer se odre?ena pravila moraju poštovati, pa eak i u tragedijama – zapaljeni toeak.
Naredni papir je crtež koji je naeinila kada je imala sedam godina. Klot crno. Gospo?ica Guzina šmrknu. Nije to bilo zato što je ta mala imala samo crnu bojicu. Kvirmska devojaeka škola ponosila se prilieno skupim bojicama svih boja.
A onda, kada se i poslednja žeravica šišteai ugasila, ostaje samo mrkli muk. I posmatrae. Koji se potom okreae i nekome u mraku kaže: DA. MOGAO SAM NEŠTO DA PREDUZMEM. I odlazi u noa.
Gospo?ica Guzina je ponovo poeela da prebire papire. Bila je uznemirena i nervozna, kao i svako ko je imao posla s tom malom. Papiri su je smirivali. Bili su tako pouzdani.
A onda se seti kako je bilo kada se dogodila ta... nesreaa.
Gospo?ica Guzina je vea imala prilike da saopšti sliene vesti. To je cena koju povremeno mora platiti svaki upravnik internata. Roditelji tih curica eesto su bili u inostranstvu iz ovog ili onog razloga, a neki od razloga podrazumevali su da raspisana nagrada za neeiju glavu ide ruku pod ruku sa velikom verovatnoaom susreta s neprijatnim ljudima. Ona je znala kako da se ponaša u takvim situacijama. Iako je sve bilo tužno, stvar se odvijala svojim ustaljenim tokom. Prvo šok, onda suze, i bilo pa prošlo. Svako se nosio sa time kako zna i ume. Kao da se negde u ljudskom mozgu nalazilo uputstvo za upotrebu. Život se uvek nastavljao. Ali to dete je samo sedelo. Gospo?ici Guzini se od tolike uetivosti ledila krv u žilama. Da se razumemo, iako je eitav radni vek provela tiho se pekuai na prosvetarskom roštilju, ona nije bila bezoseaajna, ali je zato bila veoma savesna i prava cepidlaka u pogledu pristojnog ponašanja, tako da ju je pomalo onespokojavalo što se si tuacija ne odvija onako kako je ona nalazila da je primereno.
„Amm... ako želiš da malo budeš sama i isplaeeš se...“, predložila je, u želji da vrati stvari na pravi kolosek.
„Zar bi to pomoglo?“, upitala je Suzan.
Pomoglo bi gospo?ici Guzini.
Jedino što je uspela da procedi kroz stisnute usne, bilo je: „Nisam sigurna da si u potpunosti shvatila ovo što sam ti rekla...“
Dete se zagledalo u plafon kao da pokušava da reši kakav težak aritmetieki problem, a potom reklo: „Pretpostavljam da hoau.“
Izgledala je kao da je vea sve znala i donekle se pomirila sa istinom. Gospo?ica Guzina je zamolila nastavnike da obrate pažnju na Suzan. Odgovorili su joj da ae to biti teško, jer...
Na vratima kancelarije gospo?ice Guzine zaeu se tiho kucanje, kao da se ispred nalazi neko ko bi zaista bio rad da ga ne euju. Ona se prenu.
„Napred“, reee.
Vrata se širom otvoriše.
Suzan je uvek bila neeujna. Svi nastavnici do jednog primetili su to. Prosto da eovek ne poveruje, govorili su. Uvek je iskrsavala pred vama kada je najmanje oeekujete. „Ah, Suzan“, reee gospo?ica Guzina, a licem joj prelete nagoveštaj osmeha, nalik nervoznom tiku na gubici zabrinute ovce. „Sedi, molim te.“ „Naravno, gospo?ice Guzina.“
Gospo?ica Guzina poee da prebira papire.
„Suzan...“
„Da, gospo?ice Guzina?“
„Meni je veoma žao, ali izgleda da si ponovo izostajala sa easova.“
„Ne razumem, gospo?ice Guzina.“
Upravnica se zgrei. Uopšte joj nije bilo drago zbog toga, ali... to dete joj je zaista bilo odbojno. Bila je briljantna u onome što joj se dopadalo, ali ni u eemu drugom. U stvari, bila je briljantna na isti naein na koji je dijamant briljantan – samo oštre ivice i hladnoaa.
„Jesi li opet... radila ono?“, upita. „Obeaala si da aeš prestati da se glupiraš.“
„Ne razumem, gospo?ice Guzina.“
„Opet si bila nevidljiva, zar ne?“
Suzan porumene. Isto, mada malo manje ružieasto, ueini i gospo?ica Guzina. Potpuno besmisleno, pomislila je. To se kosi sa zdravim razumom. To je – o, ne... Okrenula je glavu u stranu i sklopila oei.
„Da, gospo?ice Guzina“, reee Suzan, samo trenutak pre no što je gospo?ica Guzina rekla: „Suzan?“
Upravnica se strese. I o tome su joj prieali nastavnici. Suzan je ponekad odgovarala na pitanja trenutak pre no što biste ih postavili...
A onda se pribra.
„Ti još uvek sediš tu, zar ne?“
„Naravno, gospo?ice Guzina.“
Besmisleno.
Nije to nevidljivost, reee ona sebi. Ona samo ume da se ueini neupadljivom. Ona... koja...
Napregla se. Napisala je sebi poruku, upravo za slueaj da se ovo dogodi, i zalepila ju je na fasciklu.
Tamo je pisalo:
Razgovaraš sa Suzan Sto Helit. Potrudi se da to ne smetneš s uma.
„Suzan?“, odvaži se potom.
„Da, gospo?ice Guzina?“
Da se upravnica dovoljno pribrala, videla bi da Suzan sedi ispred nje. Da se samo malo napregnula, mogla bi da joj euje glas. Bilo bi dovoljno makar da se odupre potrebi da veruje kako je sama u prostoriji.
„Bojim se da su se na tebe požalile gospo?ica Kamber i gospo?ica Gregs“, uspela je konaeno da izgovori.
„Ja sam uvek prisutna na easu, gospo?ice Guzina.“
„Pretpostavljam da jesi. Gospo?ica Kvisling i gospo?ica Bahat tvrde da si uvek tu.“ U zbornici je izbila sva?a u vezi sa time.
„Da li je razlog tome to što logiku i matematiku voliš, a pravopis i istoriju ne?“
Gospo?ica Guzina se koncentrisala iz petnih žila. Dete nikako nije moglo izaai iz sobe. Da se samo malo jaee napregla, možda bi i eula nagoveštaj glasa koji kaže: „Ne znam, gospo?ice Guzina.“
„Suzan, zaista je neprijatno kad...“
Gospo?ica Guzina uauta. Pogledom napravi krug po prostoriji i završi na papiriau zalepljenom na fascikli. Izgledala je kao da ga išeitava, a zatim ga zbunjeno pogleda, pa ga zgužva i baci u korpu za otpatke. Potom uze olovku, nakratko se zagleda u prazno, i vrati se školskim rashodima.
Suzan je pristojno saeekala još malo, a onda ustala i izašla što je tiše mogla.
Odre?ene stvari se moraju dogoditi pre nekih drugih st vari. Bogovi se igraju ljudskim sudbinama. Ali prvo moraju pore?ati figure po tabli i sve prevrnuti naglavce ne bi li pronašli kocku.
U maloj planinskoj državi po imenu Lamedos padala je kiša. Tamo je povazdan padala kiša. To im je bio glavni izvozni artikal. Imali su rudnike kiše. Imp, mladi bard, sedeo je pod jednim zimzelenom, više iz navike nego iz puste nade da ae ostati suv. Voda je kapala kroz iglieaste listove i u potocima tekla niz grane, tako da se dotieno drvo moglo nazvati nekom vrstom kišnog sabirnika. Tu i tamo bi mu se pokoji grumen kiše srueio na glavu.
Imao je osamnaest godina, bio je nadaren i, u trenutku dok ga posmatramo, vrlo nespokojan u pogledu sopstvene buduanosti.
Štimovao je svoju harfu, svoju predivnu novu harfu, posmatrao kišu i lio gorke suze koje su se mešale sa kišnicom.
Bogovi prosto obožavaju takve ljude.
Priea se da bogovi onome koga žele da unište najpre uzmu pamet. Mada, istini za volju, kad bogovi nekog žele da unište, oni mu u ruke tutnu štapin dinamita sa natpisom ACME, iz eijeg vrha viri upaljeni, šištav fitilj. Tako je mnogo zabavnije, a i brže je.
Suzan je tumarala hodnicima koji su mirisali na sredstvo za dezinfekciju. Nije je previše zanimalo šta ae gospo?ica Guzina misliti o njoj. Nije je previše zanimalo šta bilo ko misli. Nije znala zašto je ljudi izgube iz vida eim to poželi, niti zašto im je posle neprijatno da prieaju o tome.
Neki nastavnici jednostavno nisu mogli da je vide. Što uopšte nije bilo loše. Tako je mogla mirno da ponese knjigu u ueionicu i eita je dok su se ljudima oko nje dešavali osnovni izvozni artikli klaeanske privrede.
Bila je to, bez sumnje, predivna harfa. Retko se desi da majstor napravi nešto eemu je nemoguae pronaai zamerku. Na njoj nije bilo nikakvih ukrasa. Bila bi to neka vrsta svetogr?a.
A bila je i nova, što je vrlo neobieno u Lamedosu. Harfe su uglavnom stare. To ne znaei da su i izan?ale. Ponekad im je potreban novi okvir ili vrat, ili pokoja žica, ali važno je da su tu. Stari mu zieari kažu da je harfa sve bolja što je starija, mada starci to govore za sve što vide.
Imp udari jednu žicu. Ton je neko vreme lebdeo u vazduhu, pa utihnuo. Iako je instrument bio nov i nerazra?en, zvuk beše eist poput zvona. Bilo bi nemoguae eak i zamisliti kako ae zvueati za sto godina.
Otac mu je rekao da su to koještarije i da se buduanost kleše u kamenu, a ne prebiranjem žica. To je bio tek poeetak.
Potom je on – da, baš on – rekao šta je imao i svet je odjednom postao neprijatan, jer se izreeeno više nije moglo povuai.
A rekao je: „Nemaš ti pojma! Ti si samo glupi starac! Posvetiau život muzici! Jednog ae dana svi o meni govoriti kao o najveaem muziearu na svetu!“ Nije nego. Kao da ijedan bard drži do bilo eijeg mišljenja sem do mišljenja drugih bardova, koji život provode u razvijanju tehnika slušanja muzike. Svejedno je to izgovorio. A ako nešto kažete sa dovoljno žara, i ako bogovi nemaju pametnija posla, vaseljena ponekad ume da se sklupea oko vaših reei. Reei su odvajkada imale snagu da promene svet.
Pazite šta želite. Nikada ne znate ko vas može euti.
Ili šta, kad smo vea kod toga.
Jer nešto možda lunja kroz univerzume i nekoliko reei koje pogrešna osoba izgovori u pravom trenutku može zazvueati veoma primamljivo... Daleko, u velegradskoj vrevi Ank-Morporka, munje liznuše jedan inaee go zid, a onda... ...onda se tu stvori prodavnica. I to prodavnica starih muziekih instrumenata. Niko nije primetio njen dolazak. Eim se pojavila, izgledalo je kao da je oduvek bila tu.
Smrt je sedeo, viliene kosti naslonjene na šake, i zurio u prazno.
Albert veoma oprezno po?e ka njemu.
Pitanje koje je Smrt eesto sebi postavljao u trenucima duboke zamišljenosti, a ovo je bio jedan takav, glasilo je: zašto njegov sluga dolazi uvek jednom te istom putanjom? IPAK, pomislio je, AKO SE UZME U OBZIR VELIEINA SOBE...
...koja se protezala u nedogled, ili blizu njega. Istini za volju, radilo se o jednom kilometru. To je za jednu sobu, zdravo mnogo, dok se kraj ned ogleda ipak jedva dogleda. Smrt je bio prilieno usplahiren kada je stvarao tu kuau. Trebalo je vreme i prostor držati u šaci, a ne pokoravati im se. Nije štedeo na unutrašnjim dimenzijama, mada je zaboravio da spoljašnje napravi nešto veaim. Isto se dogodilo i u bašti. Kada se malo više uneo u tu problematiku, shvatio je važnost uloge za koju su ljudi verovali da je boje igraju u stvarima kao što su, na primer, ruže. Ali on ih je naeinio crnima. Voleo je crno. Ono je išlo uz sve. A pre ili kasnije i uz svakog.
Ljudska biaa koja je znao – a bilo ih je, nije da nije – eudno su reagovala na neverovatnu velieinu prostorija. Oni su to jednostavno ignorisali.
Eto, pogledajte samo Alberta. Velika vrata su se otvorila, Albert je ušao, pažljivo noseai šolju i eajnik...
...da bi se vea u narednom trenutku našao dobrano unutar sobe, na ivici malog pravougaonog tepiha u eijem se središtu nalazio radni sto njegovog gospodara. Tek što Smrt prestade da razbija glavu pitajuai se kako je Albert uspeo da prevali toliko rastojanje, sinu mu da za njegovog slugu ono u stvari i ne postoji...
„Doneo sam vam eaj od kamilice, gospodine“, reee Albert.
HMM?
„Gospodine?“
IZVINI. NEŠTO SAM SE ZAMISLIO. ŠTA SI REKAO?
„Eaj od kamilice?“
MISLIO SAM DA SE OD TOGA PRAVI SAPUN.
„Od toga možete praviti sapun, ali i eaj, gospodine“, reee Albert. Bio je maleice zabrinut. Uvek bi bio takav kad Smrt poene da razmišlja o stvarima. O stvarima ne treba razmišljati. A pogotovu ako vam to slabo ide.
BAŠ KORISNO. EISTI I SPOLJA I IZNUTRA.
Smrt ponovo spusti bradu na šake.
„Gospodine“, javi se Albert posle nekog vremena.
HMM?
„Ohladiae se ako ga ne popijete.“
ALBERTE...
„Da, gospodine?“ MISLIM SE NEŠTO...
„Da, gospodine?“
EEMU SVE TO? ALI OZBILJNO. ONAKO, KAD MALO BOLJE RAZMISLIŠ.
„Oh. Amm. Pa, ne bih znao reai, gospodine.“
NISAM ŽELEO DA TO UEINIM, ALBERTE. ZNAŠ DA NISAM. SAD SHVATAM ŠTA JE HT
