Popularna muzika iz Vitule
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
Mikael Niemi Pisac: Mikael Niemi ISBN: 86-7436-310-5 Ilustracija: Ne Izdavae: Laguna Dostupnost: do 7 ...
Pročitaj cijeli opis
13,00 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Popularna muzika iz Vitule. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX00038A1D
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Pisac: Mikael Niemi
ISBN:
86-7436-310-5
Ilustracija:
Ne
Izdavae:
Laguna
Dostupnost:
do 7 dana
Šifra:
N0234
Broj strana:
221
Težina:
345 g
Popularna muzika iz Vitule prvi je roman Mikaela Niemija. Objavljen 2000. godine, preveden na 28 jezika i nagra?en prestižnom švedskom književnom nagradom August, brzo je u skandinavskim zemljama postao prava kultna knjiga. Niemi sa mnogo humora, mašte i poetienosti slika djetinjstvo i pubertet dva djeeaka sa severa Švedske šezdesetih i sedamdesetih godina XX vijeka, kada blagostanje i tehnieki napredak mijenjaju njihovu provinciju, a oni sami trepere pod najezdom hormona, prvih simpatija i, možda više od svega, rok muzike.ODLOMAK
1. POGLAVLJE
– u kojem Pajala zakoraeuje u
moderno doba, pojavljuje se muzika,
a dva mala deeaka kreau na put
s lakim prtljagom
Poeetkom šezdesetih godina asfaltirana je naša eetvrt u Pajali. Bilo mi je pet godina i euo sam tutnjavu dok su se približavali. Pored naše kuae gmizala je kolona vozila nalik na tenkove, koja su krenula da rovare i rasturaju džombasti šljuneani put. Bio je poeetak leta. Muškarci u radniekim kombinezonima hodali su naokolo raširenih nogu, pljuvali burmut, baratali gvozdenim šipkama i mrmljali na finskom, dok su domaaice virile iza zavesa. Bilo je to strašno uzbudljivo za jednog mališana. Visio sam na ogradi, virio izme?u letvi i udisao paru dizel-goriva tih oklopnih eudovišta. Ona su se zarivala u vijugavi seoski put kao u kakav stari leš. Blatnjavi put s bezbrojnim jamicama koje su se obieno punile kišom, bubuljieava le?a što su pri topljenju leda mekšala kao puter, a leti su posipana solju, kao meso, da se prašina ne bi podizala. Šljuneani put bio je zastareo. Pripadao je minulom vremenu, onom u kojem su se naši roditelji rodili, ali koje su jednom zasvagda hteli da ostave za sobom.
Naša eetvrt se u narodnom govoru zvala Vittulajänkkä, što u prevodu znaei Piekin rit. Poreklo imena je nejasno, ali je verovatno nadenuto zato što se ovde ra?alo tako mnogo klinaca. U mnogim kuaercima bilo je i po petoro dece, ponekad i više, a to ime je postalo neka vrsta grube poeasti ženskoj plodnosti. Vitulajenke, ili Vitula, kako se ponekad skraaeno govorilo, bila je nastanjena seljanima iz siromašnih
porodica, koji su odrastali u vreme mršavih tridesetih godina. Zahvaljujuai napornom radu i povoljnim ekonomskim uslovima ljudi su stali na noge i mogli da pozajme pare za kupovinu kuae. Švedska je cvetala, privreda je bila u usponu, pa je eak i pokrajina Turnedal povueena u juriš ka uspehu. Napredak je nastupio tako iznena?ujuae brzo da se ljudima i dalje einilo da su siromašni, iako su postali bogati. S vremena na vreme pojavl jivala se zabrinutost da ae im sve biti oduzeto. Domaaice su iza zavesa sopstvene izrade sa strepnjom razmišljale o tome kako im je odjednom dobro. Imali su celu kuau za sebe i svoje potomstvo. Imali su od eega da kupe odeau, deca nisu morala da idu u zakrpljenom i prepravljenom. Imali su eak i kola. A sada ae biti uklonjen i šljuneani put, biae krunisan asfaltom crnim kao nafta. Siromaštvo ae odenuti crnu kožnu jaknu. Postavljana je buduanost, glatka kao obraz. Tu ae deca voziti svoje nove bicikle ka blagostanju i inženjerskom obrazovanju.
Sanduci kipera rikali su i urlali. Kamioni su posipali šljunak. Parni valjci sabijali su nasip pod svojim ogromnim eelienim cilindrima, eija je težina bila tako nepojmljiva da sam imao želju da im podmetnem svoje petogodišnje stopalo. Bacao sam pod njih veliko kamenje, pa sam istreavao napolje i tražio ga kad bi prošli, ali kamenja nije bilo. Nestalo je na sasvim magiean naein, i jeziv i opeinjavajuai. Polagao sam dlan na sravnjenu površinu. Bila je eudnovato hladna. Kako je hrapavi šljunak mogao da postane gladak kao earšav? Bacio sam viljušku iz kuhinjske fioke, a zatim i svoju plastienu lopaticu, ali su i one nestale bez traga. Još i danas se pitam leže li i dalje tamo u nasipu, ili su stvarno nestale kao earolijom odnete.
Baš u to vreme moja starija sestra kupila je svoj prvi gramofon. Krišom sam ušao u njenu sobu dok je bila u školi. Gramofon je stajao na pisaaem stolu; eudo tehnike od crne
plastike, sjajna mala kutija sa providnim poklopcem koji je krio neobienu dugmad i reglere. Oko njega ležali su vikleri, karmini i sprejevi. Sve je bilo moderno, nepotrebni luksuz, sve je predstavljalo znak našeg bogatstva i obeaavalo buduanost punu rasipništva i blagostanja. U lakovanom koveežiau ležale su hrpe fotografija filmskih zvezda i bioskopskih karata. Šveca ih je sakupljala i imala je debele svežnjeve ulaznica iz Vilhelmsonovog bioskopa, na eijim je pole?inama pisala naziv filma, glavne uloge i ocenu.
Na plastienu rešetku koja je lieila na stalak za sušenje sudova stavila je svoju jedinu singl ploeu. Ja sam se sveeano i pred bogom zakleo da je ni dahom neau dodirnuti. Sada sam je zgrabio ustreptalim prstima i prešao preko sjajnog omota na kome je jedan naoeit mladia svirao gitaru. Crni pramen kose padao mu je na eelo, on se osmehivao i gledao me u oei. Oprezno sam, vrlo oprezno, išeeprkao crni vinil. Pažljivo sam otvorio poklopac gramofona. Pokušao sam da se setim kako je šveca radila i spustio sam ploeu na disk. Na centralni nosae namestio sam veliku rupu singlice. A onda sam, pun oeekivanja od kojeg me je oblivao znoj, ukljueio gramofon.
Disk se trgnuo i poeeo da se vrti. Bilo je to neizdrživo uzbudljivo, gušio sam poriv da pobegnem glavom bez obzira. Trapavim deeaekim prstima dohvatio sam zmiju, crnu krutu rueku sa otrovnim zubom, tvrdim kao eaekalica. A onda sam je spustio na rotirajuau plastiku.
Šištalo je kao kad smo pržili slaninu. I ja sam znao da se nešto pokvarilo. Upropastio sam ploeu, nikad više neae moai da se sluša.
– BAM-BAM... BAM-BAM...
Ne, evo ga! Žestoki akordi. A onda Elvisov groznieav glas.
Stajao sam kao okamenjen. Zaboravio sam da gutam, nisam ni primeaivao da mi pljuvaeka curi s donje usne. Bio sam ošamuaen, vrtelo mi se u glavi, zaboravio sam da dišem.
To je bila buduanost. Tako je zvueala. Muzika koja liei na riku gra?evinskih mašina, zveka koja ne prestaje, buka koja vodi ka purpurnocrvenom izlasku sunca na horizontu.
Nagnuo sam se i provirio kroz prozor. Tamo se pušilo iz jednog kamiona i video sam da su poeeli da prekrivaju put. Ali nisu izlivali crni i kao koža sjajni asfalt. Nego katran. Prašnjavosivi, džombasti, ružni jebeni katran.
Po njemu aemo mi, stanovnici Pajale, voziti bicikle ka buduanosti.
Kada su se mašine konaeno povukle, krenuo sam u kratke, oprezne šetnje po komšiluku. Sa svakim korakom svet je rastao. Tek poploeana ulica vodila je dalje ka drugim tek poploeanim ulicama, placevi su se širili kao bujni parkovi, a džinovski psi lajali su na mene evrsto vezani zveketavim lancima. I što sam se više šetao, to je više toga imalo da se vidi. Svetu nije bilo kraja, sve vreme se širio i ja sam osetio vrtoglavicu koja se granieila sa mueninom kada sam shvatio da bi eovek mogao tako da hoda zauvek. Na kraju sam skupio hrabrost i pitao tatu, koji je prao naš novi volvo PV:
– Koliki je svet?
– Mnogo veliki – rekao je.
– Ali negde se valjda završava?
– U Kini.
Bio je to jasan odgovor, koji mi je doneo olakšanje. Ako bismo samo išli dovoljno daleko, kraj postoji. A nalazi se u kraljevstvu kosookih žutaaa, na drugoj strani Zemljine kugle.
Bilo je leto i sunce je pržilo. Košulja mi je spreda bila mokra od kapljica sladoleda koji sam lizao. Napustio sam naše dvorište, napustio sigurnost. S vremena na vreme bih se osvrnuo, plašeai se da se ne izgubim.
Otišao sam do igrališta, koje je u stvari bilo stara livada za košenje, ostavljena usred naselja. Opština je u travi postavila jednu ljuljašku i ja sam seo na uzanu dasku, žustro cimajuai lance da bih se brže ljuljao.
Sledeaeg trenutka primetio sam da me neko posmatra. Na toboganu je sedeo jedan deeko. Na samom vrhu, kao da je baš hteo da se spusti. Ali je eekao, nepokretan kao ptica grabljivica, i posmatrao me širom otvorenih oeiju.
Bio sam na oprezu. Kod tog deeaka postojalo je nešto neprijatno. Nije bilo moguae da je tu sedeo kada sam stigao, einilo mi se da se tek tako stvorio ni iz eega. Pokušao sam da se pravim da ga ne primeaujem, pa sam se ljuljao tako vrtoglavo visoko da su lanci poeeli da mi se opuštaju u rukama. Zažmurio sam u tišini i osetio kako me prožimaju žmarci dok sam pratio luk sve brže ka zemlji, a onda gore, ka svetlosti na drugoj strani.
Kada sam otvorio oei, sedeo je u pesku. Kao da je sleteo na raširenim krilima, ni šum nisam euo. I dalje me je prodorno posmatrao, trupa napola okrenutog na drugu stranu.
Prestao sam da se mrdam na ljuljašci i pustio da se brzina polako smanji. Na kraju sam skoeio u travu, napravio kolut napred i os tao da ležim. Zurio u nebo. Beli oblaci kotrljali su se preko reke. Lieili su na velike, vunaste ovce koje leže i spavaju na tavanu. Kada bih zatvorio oei, video bih kako se mala stvorenja pokreau na unutrašnjosti kapaka. Crne taekice što gamižu po crvenoj opni. Kada bih zažmurio jaee, primetio bih ljubieaste, šarene figurice u mom stomaku. Pentrale su se jedna na drugu i pravile šare. I tu je bilo životinja, i tu je postojao svet koji je trebalo otkriti. Obuzeo me je vrtoglav oseaaj, svest o tome da se svet sastoji od mnoštva vreaica, zavezanih jedna preko druge. Kroz koliko god slojeva da se probijemo, bilo ih je sve više.
Otvorio sam oei i zaprepastio se. Deeko je ležao pored mene. Ispružio se na le?a tik do mene, tako blizu da sam skoro oseaao toplinu njegovog tela. Imao je neobieno sitno lice. Sama glava bila je normalna, ali su crte lica bile zbijene na premaloj površini. Kao lice lutke, zalepljeno na veliku, sme?u kožnu fudbalsku loptu. Kosa mu je bila ostrižena kod kuae, nejednakim potezima, a jedna krasta otpadala je sa eela.
Žmirio je jednim okom, onim upravljenim ka suncu. Drugo je ležalo dole u travi, širom otvoreno, sa ogromnom zenicom u kojoj sam video sopstveni odraz.
– Kako se zoveš? – pitao sam.
Nije odgovorio. Nije se pomerio.
– Mikäs sinun nimi on? – ponovio sam na finskom.
Sada je otvorio usta. Nije to bio nikakav osmeh, ali su mu se videli zubi. Bili su žuti, prekriveni starim naslagama hrane. Mali prst zabio je u nos, ostali prsti bili su predebeli da bi stali. I ja sam uradio isto. Iskopali smo svaki po slinu. On je svoju stavio u usta i progutao je. Ja sam oklevao. Onda je on hitro maznuo moje govance, pa je i njega progutao.
Shvatio sam da želi da mi bude prijatelj.
Seli smo u travu i ja sam poželeo da i sâm zadivim deeaka.
– Možemo da idemo kud god poželimo!
On je pažljivo slušao, ali nisam bio siguran da je razumeo.
– Eak do Kine – nastavio sam.
Da bih pokazao kako to ozbiljno mislim, krenuo sam ka putu. Odvažno, pu n izveštaeenog, pompeznog samopouzdanja koje je skrivalo nervozu. On je krenuo za mnom. Odšetali smo do žute zgrade parohijskog doma. Na putu ispred dvorišta bio je parkiran autobus, sigurno je pripadao turistima koji su poseaivali Lestadijusovu kuau. Vrata autobusa bila su zbog vruaine otvorena, ali od šofera ni traga. Povukao sam klinca za sobom do stepenica, pa smo se popeli. Na sedištima, koja su malo mirisala na vlagu, ležale su jakne i torbe. Seli smo na sam kraj i euenuli iza naslona. Uskoro je u autobus ušlo nekoliko starijih gospo?a koje su sele, dahauai i znojeai se. Govorile su neki jezik koji je zvueao kao tuš i u velikim gutljajima ispijale flašice gaziranih sokova. Zatim im se pridružilo još nekoliko penzionera, dok se šofer pojavio napolju i namestio burmut pod usnu. A onda smo krenuli.
U tišini i razrogaeenih oeiju posmatrali smo pejzaž koji je promicao pred nama. Napustili smo Pajalu, eije su poslednje kuae uskoro nestale za nama, i zabrundali kroz divljinu. Toliko šume, nije joj bilo kraja. Stari telefonski stubovi s porcelanskim izolatorima, sa kojih su žice visile na suncu u teškim lukovima.
Prešli smo nekoliko kilometara pre nego što su nas primetili. Slueajno sam gurnuo sedište ispred nas, pa se jedna gospo?a s raširenim porama na obrazima okrenula. Oprezno sam se osmehnuo. Ona je odgovorila kezom, na trenutak je kopala po tašni, a onda nas ponudila slatkišima iz neobiene kesice, koja kao da je bila od tkanine. Rekla je nešto što nisam razumeo. Onda je pokazala u pravcu šofera i upitala:
– Papa?
Klimnuo sam glavom ukoeeno se osmehujuai.
– Habt Ihr Hunger? – nastavila je.
I pre nego što smo stigli ree da izustimo, tutnula nam je u ruke po paree ražanog hleba sa sirom.
Nakon dugaekog i truskavog putovanja zaustavili smo se na velikom parkingu. Svi su pohrlili napolje, pa tako i ja i moj drugar. Pred nama se nalazila široka betonska zgrada s ravnim krovom i visokim metalnim antenama koje su štreale na sve strane. Nešto dalje, iza žieane ograde, stajalo je nekoliko aviona s propelerima. Šofer je otvorio jedna vratanca i poeeo da vadi putne torbe. Dobra gospo?a imala je previše prtljaga i strašno se uzrujala. Graške znoja nizale su joj se pod obodom šešira, a ona je sisala svoje zube uz gadno coktanje. Da bismo joj zahvalili za sendviee, ja i drugar smo joj pomogli dohvativši jednu tešku torbu. Odvukli smo je do zgrade gde se eopor penzionera sakupio u buenu, brbljivu gomilu pred nekim šalterom i poeeo da vadi sve moguae papire. Jedna uniformisana teta strpljivo je pokušavala da održi red. Zatim smo, sakupljeni u gomilu, prošli kroz obrtni krst i otišli do aviona.
Bio mi je to prvi put da letim. Obojica smo se oseaali malo izgubljeno, ali nam je jedna slatka, sme?ooka žena sa zlatnim srcima u ušima pomogla da zavežemo sigurnosne pojaseve. Moj drugar se našao na sedištu pored prozora, i mi smo
s rastuaim uzbu?enjem gledali kako sjajni propeleri poeinju da se vrte, sve brže i brže, dok nisu potpuno nestali u okruglom, nevidljivom vrtlogu.
Zatim smo se pokrenuli. Bio sam pritisnut uz naslon sedišta i oseaao sam kako toekovi truckaju, a zatim i laki trzaj kada smo napustili tle. Deeko je sav oearan prstom pokazivao kroz prozor. Leteli smo! Dole pod nama ležao je svet. Ljudi, kuae i automobili smanjili su se do velieine igraeaka, tako malih da bi stale u džepove. A onda su se sa svih strana pojavili oblaci, beli spolja, a unutra sivi kao kaša od zobenih pahuljica. Podigli smo se kroz oblake i nastavili da se penjemo sve dok avion nije dosegao najvišu tavanicu neba i poeeo da lebdi iduai napred tako sporo da se jedva i primeaivalo.
Dobra stjuardesa donela nam je sok, što je bila prava sreaa, jer smo vea pošteno ožedneli. A kad nam se piškilo, odvela nas je do malecke sobice gde smo jedan za drugim izvadili pišu. Pišaaa je tekla dole u rupu i ja sam zamišljao kako nastavlja ka zemlji, kao tanka žuta kiša.
Zatim smo dobili po knjižicu i krede. Ja sam nacrtao dva aviona kako se sudaraju. Drugar je svoju ostriženu glavu naginjao sv
