Raštimovana muzika
Kretanje cijene
LOKACIJE TRGOVINA
tingtingSBN: 6-7436-183-8lustracija: ezdavae: agunaostupnost: o 7 danaifra: 0154roj strana: 22ežina: 10 gošto sam cio život pisao pjesme, sažimajuai svoje ideje i emocije...
Pročitaj cijeli opis
15,00 KM
+ troškovi dostave
Ponuda trgovine Knjiga.ba za proizvod Raštimovana muzika. Ispravnost cijene i podataka provjeri na web stranici trgovine.
Proizvođač
Cuin
Idealno.ba Unique Identification Number
CX00038BA8
Prijavi grešku
SLIČNI PROIZVODI
Nije me zanimalo da se upuštam u tradicionalno autobiografsko nabrajanje svega što mi se ikada dogodilo. Oseaao sam potrebu da umesto toga prizovem odre?ene trenutke, ljude i veze, kao i neke doga?aje koji i danas, dok pokušavam da razumijem kakvo sam dijete bio, snažno odjekuju u mojoj duši.
Raštimovana muzika nije nerealno uljepšano niti pompezno štivo. Sting je dopadljiv pripovjedae, ni lažno skroman ni umišljen bez pokriaa, i piše sa mnogo ironije prema sebi koja daje šarm ovoj prozi.
The Washington Post
ODLOMAK
1.
Zimsko je veee u Rio de Žaneiru, 1987. godine. Pada kiša, i bulevar ispred hotela „Kopakabana“ je pust. Kolovoz je mokar, presijava se na ulienoj svetlosti. Moja žena Trudi i ja zaklanjamo se kišobranom dok visoko iznad nas dva galeba jedre na vetru, ne mareai za kišu, a more je gromoglasna pretnja u tami. Uz ivienjak pristaje mali automobil. Na prednjim sedištima vide se dve siluete, a otvorena zadnja vrata poziv su da u?emo. Niz poverljivih telefonskih razgovora obezbedio nam je da nas pozovu na versku sveeanost u crkvi negde u džungli koja opasuje veliki grad. Ljudi koji nas voze tamo, muškarac i žena, odaju nam samo to da je crkva na otprilike sat i po vožnje od „Kopakabane“, da aemo biti bezbedni i da ništa ne brinemo. Iako je formalno hrišaanska, crkva je dom sinkretieke verske grupe koja prilikom prieešaa koristi drevni biljni preparat poznat po imenu ajahuaska, za koji se priea da izaziva fantastiene i veoma duboke vizije.
Dok se vozimo na jug, pljusak prerasta u pravi potop, a nad planinama oko grada besno seva, uz potmulu tutnjavu daleke grmljavine. Trudi i ja sedimo šauaureni na zadnjem sedištu, uzbu?eni i pomalo usplahireni, pitajuai se šta ae nam doneti noa. Vozae je usredsre?en na drum ispred nas. Sedim iza njega; glava mu izgleda krupna nad širokim atletskim ramenima, a lice, kada se okrene prema nama, inteligentno i oštrih crta, uokvireno naoearima s metalnim ramom i neurednom sme?om kosom. Njegova saputnica, privlaena mlada žena dugaeke crne kose i širokog brazilskog osmeha, brižno se okreae prema nama i pita da li nam je udobno. Mehanieki klimamo glavama, nervozni ali nespremni da to priznamo sebi i našim domaainima. Ostavljamo za sobom široke gradske bulevare, i dok luksuzni hoteli na Kopakabani ustupaju mesto brdskim favelama koje svetle kao božiane jelke u tami, uliene svetiljke postaju sve re?e. Asfaltni put se uskoro pretvara u zemljani, i automobil sasvim usporava dok naš vozae obilazi rupeage i mrzovoljne pse koji ni ne pomišljaju da se sklone s puta. Kiša je pr estala, ali džungla obilno kaplje u zagušljiv vazduh, a pesma zrikavaca gotovo potpuno potapa jeftinu kafansku muziku s radija u malom automobilu. Posle nekog vremena zaustavljamo se na eistini gde je oko prostrane zgrade s krovom od crepa vea parkiran, bez ikakvog reda, veliki broj automobila. Iako je jednostavna i funkcionalna, konstrukcija zgrade se ne uklapa u ono što obieno povezujem s reeju „crkva“ (ne vidim vrata ni prozore), a skup više podseaa na zbor mesne zajednice nego na verski obred.
Muškarci i žene najrazlieitije starosti, ukljueujuai tinejdžere, malu decu i pokojeg psa, opušteno šetaju po parkingu i po crkvi, osvetljenoj golim sijalicama koje vise s tavanice. Svi su u plavim ili zelenim košuljama, a na ponekoj sam opazio i prišivene zlatne zvezde. Oeigledno je ree o uniformama. Naši domaaini skinuli su mantile, i ispostavlja se da i oni nose plave košulje. Odjednom oseaam zebnju i nemir. Nismo oeekivali uniforme. Uniforme me uznemiravaju, jer ih zbog neeega povezujem s pojmovima kontrole i jednoobraznosti, s neeim što poriee slobodu i miriše na sektaštvo. U glavi vidim naslov u novinama: VERSKA SEKTA OTELA PEVAEA I NJEGOVU SUPRUGU U DŽUNGLI. Da li bih se oseaao spokojnije kada bi svi izgledali kao narkosi? Verovatno ne bih, ali su me uniforme zaista isprepadale.
Ulazimo u prostranu dvoranu, i doeekuju nas topli, iskreni osmesi, a naši domaaini nam predstavljaju ono što bi se moglo nazvati presekom brazilskog društva. Dosta sveta govori engleski, i posle kratke razmene uobieajenih ljubaznosti pitam neke od njih eime se bave, objasnivši im prethodno da je moja žena glumica, a ja pevae. „Da, znamo“, kaže jedna žena. „Veoma ste poznati, ali moj muž i ja smo, nažalost, samo ueitelji.“ Svi mi izgledaju kao obiean, normalan svet, a takve su im i profesije: lekari, advokati, vatrogasci, raeunovo?a i njegova vesela supruga, socijalni radnici, službenici, kompjuterski programeri, prosvetni radnici; nisam prepoznao nijednog narkosa. Ne znam šta sam zapravo oeekivao, ali me ova šarena i srd aena grupa umiruje. „Dosad niste pili vegetal?“ – pita jedan lekar.
Ovo je prvi put da neko tu legendarnu supstancu zove tako, ali pretpostavljam da misle na ajahuasku, što je verovatno njeno originalno indijansko ime.
„Ne, nismo.“
Opažam nekoliko znalaekih osmeha. „Preživeaete“, kaže jedan od ueitelja.
Pokušavamo da uzvratimo osmeh, ponovo suzbijajuai nespokojstvo.
U prostoriji je sada oko dve stotine ljudi, na belim baštenskim stolicama od plastike upletene preko metalnog okvira, pore?anim ukrug oko stola u sredini. Iznad stola je plavo obojeni drveni luk s reeima LUZ, PAZ, AMOR ispisanim jarkožutom bojom. „Svetlost, mir, ljubav“, uspevam da protumaeim na osnovu svojeg oskudnog poznavanja portugalskog. Naši vodiei, koji su nam veeeras, izgleda, i staratelji, ponovo se pojavljuju i vode nas do sedišta u prvim redovima. Uveravaju nas da ae nam pomoai ako budemo imali poteškoaa.
„Poteškoaa?“ – raspitujem se, nesposoban da sakrijem zabrinutost.
Muškareev glas nije sasvim uverljiv dok odgovara: „Moglo bi se dogoditi da osetite laku fizieku i emotivnu nelagodnost, ali vas molim da pokušate da ostanete opušteni, a ako budete imali bilo kakvo pitanje, nastojaau da vam odgovorim.“
Oko stola je ostalo pet ili šest slobodnih stolica. Tišina se širi kroz prostoriju kao talas, jer u crkvu na boena vrata ulazi grupa muškaraca i probija se prema stolu u sredini. Njihov usporeni hod upadljivo je sveean, a po držanju zakljueujem da su posredi osobe koje imaju nekakvu znaeajnu ulogu. Možda mi je dramatienost samog doga?aja vea izoblieila percepciju, ali imam utisak da kod svih njih prepoznajem asketski, svetaeki izgled monaha ili starih mudraca. To su mestres koji ae rukovoditi obredom.
Središnju stolicu, kao što nam je reeeno, zauzeo je gostujuai mestre iz grada na severu zemlje, Manaosa. On ae voditi obred. To je eovek ranih srednjih godina, s duboko usa?enim, misaonim oeima na pomalo ironienom ali i duševnom licu, koji kao da posmatra svet spolj a, iz nekakvog dugaekog i mraenog tunela. Izgleda mi kao eovek od koga biste mogli da saznate zanimljivu tajnu, eujete prieu ili kakvu mistienu mudrost. Zainteresovan sam. Ujedno sam i nešto spokojniji, pošto sam primetio da mu se lice spremno razvlaei u topao osmeh kada pozdravlja poznanike. Njegova oeigledna srdaenost umiruje.
Na sredini stola leži velika staklena posuda puna sme?e teenosti nalik na razmuaeno blato. Pretpostavljam da je to legendarno prieešae o kome sam toliko eitao, ajahuaska.
Mestre pokazuje da bi trebalo da stanemo u disciplinovan red koji se obrazovao u prolazu izme?u stolica i koji krivuda do kraja prostorije. Izgleda da smo jedine novajlije, jer nas ljubazno smeštaju na samo eelo reda i daju nam bele plastiene šolje za kafu. Mestre ih sveeano puni teenošau iz staklene posude, koja pri dnu ima metalni levak.
Uprkos dostojanstvu obreda, prieesna teenost izgleda kao da je istoeena iz filtera za ulje nekakvog starog motora; nabrani nosevi govore mi da ništa bolje ne miriše. „Zar aemo stvarno da progutamo taj mulj?“ – razmišljam. „Mora da smo odlepili.“
I dalje usplahiren zbog maloeas pomenutih poteškoaa, pokušavam da zaboravim da smo umesto ovoga mogli da se baškarimo u udobnosti hotelskog bara u „Kopakabani“, pijuckamo slatke kajpirinje i ljuljamo se u nežnom ritmu sambe. Ali sada je kasno da odustanemo. Moja žena i ja zgledamo se kao ukleti ljubavnici na vrletnoj litici. Dvorana poeinje da odjekuje od molitvenog napeva na portugalskom. Pošto ne mogu da se pridružim, mrmljam: „Bože pomozi“, samo delimieno u ironiji. Sledeaeg trenutka svi ispijaju.
„Pa, živeli“, kaže Trudi, u duhu svog mraenog smisla za humor. „Naiskap.“
Uspevam da pro
